Gospodarica Jezera

  – Doista mnogo znaš.

  – To smo već utvrdili.

  – I želiš da mi pomogneš.

  – A ti odbacuješ tu pomoć. Ne veruješ u iskrenost mojih namera. Ne veruješ mi.

  – Slušaj, ja...

  – Ne pravdaj se. Uzmi još artičoka.

  Neko se opet zaklinjao u čaplju. Kahir je delio komplimente baronesama. Angulema, nacvrcana, mogla se čuti za celim stolom. Čutljivi baron, oživljen diskursom o lukovima i strelama, počeo je otvoreno da se dodvorava Milvi.

  – Izvolite, milostiva, probajte šunku od divlje svinje. Eh, da tako kažem... U mom vlasništvu su crna lovišta, gde riju zemlju, da tako kažem, cele horde.

  – Oh.

  – Tamo se može naići na lepe mužjake, jedinke od tri kvintala... Sezona je u jeku... Ako, milostiva, izraziš želju... Možemo, da tako kažem, zajedno u lov...

  – Mi ipak nećemo toliko dugo boraviti ovde – Milva čudnovato molećivo pogleda Geralta. – Zato što imamo, da izvini milostivi gospodin, važnija posla od lova.

  – Mada – dodade brzo, videći da baron postaje turoban – vrlo rado bih pošla na crnu životinju s Vašom milosti.

  Baron se odmah ozari.

  – Ako ne u lov – izjavi orno – onda vas barem kod sebe pozivam. U rezidenciju. Pokazaću vam svoju kolekciju parogova, rogova, da tako kažem, kljova i sekača{35}...

  Milva upilji pogled u stolnjak.

  Baron dohvati poslužavnik sa droscima brinovcima i usluži je, pa potom nali pehar vina.

  – Oprostite – reče. – Ja nisam dvoranin. Ne umem da zabavljam. Slab sam u dvorskim ćaskanjima.

  – Ja sam – iskašlja se Milva – u šumi odgojena. Umem da cenim tišinu.

  Fringila pronađe pod stolom Geraltov dlan i pritisnu ga snažno. Geralt pogleda u njene oči. Nije mogao odgonetnuti šta se u njima krije.

  – Verujem ti – kaza. – Verujem u iskrenost tvojih namera.

  – Ne lažeš?

  – Kunem se u čaplju.

  *

  Gradski stražar mora da se jako nacvrcao zbog praznika Jule, pošto je hodao lelujavo, udarao helebardom o znakove i gromko, mucajući, oglašavao da je već deset časova, iako je zapravo bilo dosta posle ponoći.

  – Idi u Bukler sam – kaza neočekivano Rejnart de Bua-Fresne čim su izašli iz kafane. – Ja ću ostati u gradu. Doviđenja do sutra! Zdravo, vešče.

  Geralt je znao da vitez u gradu ima prisnu ženu, čiji je muž mnogo putovao radi posla. Nisu o tome nikada razgovarali, jer o takvim stvarima muškarci ne razgovaraju.

  – Zdravo, Rejnarte. Povedi računa o skofinu. Da se ne usmrdi.

  – Mraz je.

  Bio je mraz. Uličice su bile puste i mračne. Mesečeva svetlost osvetljavala je krovove, briljantno je sijala na ledenicama koje su visile sa streha, ali nije dopirala u dubinu sokaka. Ukljevine potkovice odzvanjale su na kaldrmi.

  Ukljeva, pomisli veštac, upućujući se ka palati Bukler. Skladna kestenjasta kobila, poklon od Ane Henrijete. I Nevena.

  Potera konja. Žurio je.

  *

  Posle gozbe, svi su se sreli na doručku, jer su navikli da odlaze na doručak u kuhinjski kompleks zamka. Tamo su uvek bili dragi gosti, niko nije znao zašto. Uvek bi se tamo našlo za njih nešto toplo, pravo iz lonca, tiganja ili sa ražnja, uvek bi se našli hleb, mast, slanina, sir i marinirane mlečnice. Nikada nije ponestalo jednog ili dva vrča nekog belog ili crvenog proizvoda slavnih lokalnih vinarija.

  Stalno su išli tamo. Već dve nedelje provedene u Bukleru. Geralt, Regis, Kahir, Angulema i Milva. Samo je Neven doručkovao na drugom mestu.

  – Njemu – komentarisala je Angulema, mažući hleb – donose mast sa čvarcima u krevet! I nisko se klanjaju!

  Geralt je bio sklon da veruje da je baš tako i bilo. A baš danas je rešio da to proveri.

  *

  Pronašao je Nevena u viteškoj dvorani. Pesnik je na glavi imao krmeznu beretku, veliku kao vekna raženog hleba, a na sebi dublet usklađenih boja i bogato prošiven zlatnim nitima. Sedeo je na stolici sa lutnjom na kolenu i nehajnim klimanjem glave reagovao na komplimente dama i dvorana koji su ga okruživali.

  Na sreću, Ane Henrijete nije bilo nigde na horizontu. Geralt bez oklevanja prekrši protokol i smelo pređe u akciju. Neven ga odmah spazi.

  – Milostiva gospodo – uzoholi se i zaista kraljevski mahnu rukom – ostavite nas same. Neka se i sluge udalje.

  Pljesnuo je dlanovima, a pre no je eho pljeskanja progrmeo, ostali su u viteškoj dvorani jedan na jedan sa oklopima, slikama, panoplijama{36} i snažnim mirisom pudera koji je ostao iza dama.

  – Fino se zabavljaš – proceni Geralt bez preterane zlobe – kada ih tako teraš, ili šta? Mora da je lep osećaj kada izdaješ naredbe jednim vladarskim gestom, jednim pljeskanjem, jednim kraljevskim mrštenjem obrva. Kada ih gledaš kako se povlače unazad kao rakovi, savijajući se pred tobom u naklonima. Fina zabava. Šta je? Gospodine miljeniče?

  Neven se iskrivi.

  – Jesi li ovde zbog nečeg konkretnog? – upita kiselo. – Ili samo radi priče?

  – Ovde sam zbog nečeg vrlo konkretnog. Tako konkretnog da konkretnije ne može biti.

  – Govori onda, slušam.

  – Potrebna su nam tri konja. Za mene, Kahira i Angulemu. I dva rezervna. Ukupno tri dobra jahačka konja plus dva lošija. Lošiji, na kraju krajeva mogu i magarci, trebaju nam natovareni opremom i hranom. Toliko te valjda tvoja kneginja ceni, ne? Zaslužio si toliko kod nje, nadam se?

  – Neće biti nikakvih problema sa tim – Neven, ne gledajući Geralta, latio se štimanja lutnje. – Samo me čudi tvoja žurba. Rekao bih da me čudi u jednakoj meri kao i tvoj glupavi sarkazam.

  – Žurba te čudi?

  – Samo da znaš. Oktobar se bliži kraju, a vreme se primetno kvari. Za koji dan će pasti sneg na prevoje.

  – A tebe čudi žurba – klimnu glavom veštac. – Ali dobro je da si me podsetio. Sredi nam još i toplu odeću. Krzna.

  – Mislio sam – reče polako Neven – da ovde počekamo dok ne prođe zima. Da ostanemo ovde...

  – Ako želiš – opali Geralt bez razmišljanja – onda ostani.

  – Želim – Neven ustade naglo i odloži lutnju. – I ostajem.

  Veštac čujno uvuče vazduh. Ćutao je. Gledao je goblen, na kojem je bila predstavljena borba titana sa zmajem. Titan, čvrsto stojeći na dvema levim nogama, pokušavao je da zmaju slomi donju vilicu, a zmaj nije izgledao oduševljeno.

  – Ostajem – ponovi Neven. – Volim Anrijetu. I ona voli mene.

  Geralt je i dalje ćutao.

  – Imaćete vaše konje – nastavi pesnik. – Narediću da za tebe pripreme rasnu kobilu po imenu Ukljeva, razume se. Bićete opremljeni, snabdeveni namirnicama i toplo obučeni. Ali ja vam iskreno savetujem da sačekate proleće. Anrijeta...

  – Da li ja dobro čujem? – veštac najzad povrati glas. – Da li me sluh vara?

  – Razum ti je – zareža trubadur – zacelo otupeo. Što se tiče drugih čula, ne znam. Ponavljam: volimo se, Anrijeta i ja. Ostajem u Tusenu. Sa njom.

  – Kao ko? Ljubavnik? Miljenik? A možda kneževski suprug?

  – Formalno-pravni status mi je u principu beznačajan – Neven prizna iskreno. – Ali ne mogu ništa da isključim. Brak takođe.

  Geralt ponovo poćuta, kontemplirajući borbu titana sa zmajem.

  – Nevene – reče konačno. – Ako si pio, onda se istrezni. Ako nisi pio, onda se napij. Tada ćemo porazgovarati.

  – Ne razumem baš – namršti obrve Neven – zašto tako govoriš.

  – Promisli na trenutak.

  – A o čemu to? Moja veza sa Anrijetom te je toliko uznemirila? Hteo bi možda da apeluješ na moju razumnost? Okani se. Ja sam stvar promislio. Anrijeta me voli...

  – A znaš li ti – prekinu ga Geralt – ovu izreku: kneginjina milost je kratkog veka? Čak iako ta tvoja Anrijeta nije loša, a izgleda mi da je loša, oprosti na iskrenosti, ali izgleda da je to...

  – To je šta?

  – Samo u bajkama se kneginje vezuju za svirače.

&nbs
p; – Kao prvo – uzoholi se Neven – čak i takav prostak kao što si ti morao je čuti za morganatske brakove. Treba li da ti nabrojim primere iz starije i novije istorije? Kao drugo, ovo će te sigurno začuditi, ja uopšte nisam jedan od poslednjih. Moj rod, De Letenhov, vodi poreklo od...

  – Slušam te – prekinu ga opet Geralt, postajući ljut – i obuzima me začuđenost. Da li to stvarno moj prijatelj Neven priča ovakve budalaštine? Da li je to zaista moj prijatelj Neven potpuno izgubio razum? Da li to Neven, koga sam znao kao realistu, sada iz čista mira počinje da živi u sferi iluzije? Orvori oči, kretenu.

  – Aha – kaza polako Neven, stiskajući usne. – Kakva zanimljiva promena uioga. Ja sam slepac, a ti si odjednom postao ozbiljan i bistar posmatrač. Obično je bilo suprotno. A šta to, radoznao sam, od stvari tebi vidljivih, ja ne zapažam? A? Za šta, po tvom mišljenju, treba da otvorim oči?

  – Makar za to – procedi veštac – da je tvoja kneginja pokvareno dete iz kog je izrasla pokvarena arogantna žena i komedijašica. Za to da ti je pružila svoje draži zato što je bila fascinirana nečim novim i što će te ostaviti na cedilu kada se pojavi novi svirač sa novijim i fascinantnijim repertoarom.

  – Veoma je nisko i vulgarno to što govoriš. Svestan si toga, nadam se?

  – Svestan sam tvog nedostatka svesti. Ti si ludak, Nevene.

  Pesnik je ćutao, gladeći vrat lutnje. Potrajalo je malo pre no što je progovorio.

  – Krenuli smo iz Brokilona – poče polako – u ludačku misiju. Preuzimajući ludački rizik, krenuli smo u sumanutu poteru za miražom{37}, lišenu i najmanje šanse za uspeh. Za priviđenjem, snoviđenjem, za sumanutom maštom, za apsolutno neostvarivim idealom. Krenuli smo u poteru kao glupaci, kao manijaci. Ali ja, Geralte, nisam rekao ni reč žalbe. Nisam te nazvao ludakom, nisam te ismevao. Zato što su u tebi bile nada i ljubav. One su upravljale tobom u sumanutoj misiji. Uostalom, mnome takođe. Ali ja sam već sustigao miraž, a imao sam toliko sreće da se san obistinio, a mašta ispunila. Moja misija se okončala. Pronašao sam ono što je tako teško pronaći. I imam nameru da to sačuvam. To treba da bude ludost? Bila bi ludost kada bih sve to odbacio i ispustio iz ruku.

  Geralt je ćutao jednako dugo koliko i Neven maločas.

  – Čista poezija – kaza konačno. – A u njoj te je teško dostići. Neću više reći ni reči. Potukao si mi argumente. Priznajem, uz pomoć izvrsnih argumenata. Zdravo, Nevene.

  – Zdravo, Geralte.

  *

  Biblioteka u palati bila je stvarno ogromna. Dvorana u kojoj se nalazila po razmerama je nadmašivala barem duplo vitešku dvoranu. I imala je stakleni krov. Po tome je bilo jasno, mada je Geralt sumnjao, da je tu bilo vrelo leti.

  Prolazi između polica i regala bili su uzani i tesni, hodao je oprezno kako ne bi porušio knjige. Morao je takođe da prekoračuje tomove stavljene na pod.

  – Ovde sam – začuo je.

  Sredina biblioteke nestajala je u knjigama složenim na hrpama i u stupcima. Mnogo ih je stajalo bez reda, pojedinačno ili u živopisnim gomilama.

  – Ovde, Geralte.

  Zavukao se u međuknjižne kanjone i klisure. I pronašao ju je.

  Klečala je među razbacanim inkunabulama, listajući ih i segregirajući. Na sebi je imala skromnu sivu haljinu, koja je radi udobnosti bila malo uzdignuta. Geralt je ustanovio da je prizor neobično atraktivan.

  – Nemoj da te užasava ovaj džumbus – kaza, brišući čelo podlakticom, pošto je na dlanovima imala tanke svilene rukavice prljave od prašine. – Ovde upravo traje inventarizacija i katalogizacija. Ali po mojoj želji su prekinuli rad, kako bih mogla da budem sama u biblioteci. Kada radim, ne podnosim tuđ pogled za vratom.

  – Izvinjavam se. Treba li da odem?

  – Ti nisi tuđ – lagano namršti zelene oči. – Tvoj pogled... pruža mi prijatnost. Ne stoj tako. Sedi ovde, na knjige.

  Seo je na Opis sveta, izdat in folio.

  – Ovaj rusvaj – Fringila zamašnim gestom pokaza unaokolo – neočekivano mi je olakšao posao. Mogla sam da dospem do tomova koji inače stoje negde na dnu, pod potporama koje je nemoguće pomeriti. Kneževski bibliotekari su titanskim naporom pomerili gomile, zahvaljujući čemu su dnevnu svetlost ugledali neki dragulji pismenosti, prave bele vrane. Pogledaj. Jesi li video nekada nešto slično?

  – Speculum aureum{38}? Video sam.

  – Zaboravila sam, izvini. Ti si mnogo toga video. To je trebalo da bude kompliment, a ne sarkazam. A baci pogled na ovo, gle. To su Gesta regum{39}. Od toga ćemo početi, kako bi shvatio ko je zaista tvoja Ciri, čija krv teče u njenim venama... Izraz lica ti je još kiseliji nego obično, znaš li? Šta je razlog?

  – Neven.

  – Ispričaj.

  Ispričao je. Fringila je slušala, sedeći na hrpi knjiga sa prekrštenim nogama.

  – Šta ćeš – uzdahnu kad je završio. – Priznajem da sam slutila nešto u tom stilu. Anrijeta, davno sam to primetila, odaje simptome zaljubljenosti.

  – Zaljubljenosti? – frknu. – Ili gospodskih bubica?

  – Ti – pogleda ga pronicljivo – čini mi se, ne veruješ u iskrenu i čistu ljubav?

  – Moja vera – preseče je – sada nije predmet debate i nema ništa sa ovim problemom. Radi se o Nevenu i njegovoj glupoj...

  Prekinu, iznenada gubeći samouverenost.

  – Sa ljubavlju je – reče polako Fringila – isto kao sa bubrežnim kolikama. Sve dok te ne snađe napad, i ne pomišljaš na nešto takvo. A kada ti pričaju o tome, ne veruješ.

  – Ima nečega u tome – složi se veštac. – Ali postoje i razlike. Razum te neće odbraniti od bubrežnih kolika. Niti će ih izlečiti.

  – Ljubav se podsmeva razumu. I u tome je njena čar i lepota.

  – Pre će biti glupost.

  Ustala je i prišla mu, skidajući rukavice. Oči su joj bile tamne i duboke pod zastorom trepavica. Mirisala je na ambru, ruže, bibliotečku prašinu, trule papire, minijum i štamparsku boju, mastilo od orahovih bobica i strihnin kojim su pokušavali da otruju bibliotečke miševe. Ovaj miris je imao malo toga zajedničkog sa afrodizijakom. Još je čudnije bilo što je delovao.

  – Ne veruješ – kaza izmenjenim glasom – u iznenadan impuls? U neobuzdano privlačenje? U sudar bolida koji lete po kolizionim trajektorijama? U kataklizmu?

  Ispruži ruke i dodirnu njegova ramena. On dodirnu njena ramena. Lica su još uvek približavali sa oklevanjem, oprezno i napeto, usta su spojili takođe obazrivo i delikatno kao da se plaše da će uplašiti neko veoma, veoma plašljivo biće.

  A potom su se bolidi sudarili i došlo je do kataklizme.

  Pali su na hrpu folijanata koji su se pod njihovim teretom raštrkali na sve strane. Geralt je strpao nos u Fringilin dekolte, obujmio ju je snažno i uhvatio je za koleno. U povlačenju njene haljine više struka smetale su mu razne knjige, uključujući i Žitije proroka, puno preciznih inicijala i iluminacija, te De haemorrhoidibus{40}, interesantan, čak kontroverzan medicinski traktat. Veštac odgurnu svitke na stranu i nestrpljivo trgnu haljinu. Fringila orno uzdiže butine.

  Nešto je uštinu za rame. Ona okrenu glavu. Nauka akušerskog umeća za žene. Munjevito, da ne bi kušala đavola, pogleda u suprotnu stranu.

  O vrelim sumpornim vodama. Faktički, postajalo je sve vrelije. Krajičkom oka videla je frontospis otvorene knjige na kojoj je ležala njena glava. Napomene o neminovnoj smrti. Još bolje, pomisli.

  Veštac se mučio sa njenim gaćicama. Podigla je butine, ali ovoga puta lagano, kako bi to izgledalo kao slučajan pokret, a ne pokret koji poziva u pomoć. Nije ga poznavala, nije znala kako reaguje na žene. Da slučajno ne daje prednost onima koje se prave da znaju nad onima koje znaju šta žele. I da li ga odbija ako se gaćice skidaju sa mukom.

  Veštac ipak nije odao nikakve simptome odbijanja. Moglo se reći da je bilo potpuno suprotno. Videći da je krajnje vreme, Fringila entuzijastično i žestoko raširi noge, prevrćući hrpu knjiga i fascikli složenih u stubac, koje su se survale na njih poput lavine. Hipotekarno pravo povezano presovanom kožom osloni se o njen guz, a Codex diplomaticus{41}, ukrašen mesinganim ok
ovima, o koren Geraltove šake. Geralt začas proceni i iskoristi situaciju: smestio je pozamašan tom tamo gde je trebalo. Fringila pisknu, pošto su okovi bili hladni. Ali samo na trenutak.

  Uzdahnula je glasno, pustila veščevu kosu, raširila ruke i oberučke se uhvatila za knjige, levom rukom držeći Nacrtnu geometriju, desnom Pregled gmizavaca i vodozemaca. Geralt, koji ju je držao za butine, mimovoljnim šutom obali još jednu gomilu tomova, ipak je bio suviše zauzet da bi se uzrujao zbog folijanata koji su padali na njega. Fringila, ječeći spazmatično, kružila je glavom po stranicama Napomena o smrti...

  Knjige su se survavale uz šum, nos je probadao oštar miris stare prašine.

  Fringila kriknu. Veštac to nije čuo, jer je stisnula butine na njegovim ušima. Zbacio je sa sebe Istoriju ratova i Magazin svih nauka potrebnih za srećan život, koje su mu smetale. Nestrpljivo se boreći sa dugmićima i kopčama gornjeg dela haljine, putovao je sa juga na sever, nevoljno čitajući natpise na prednjim i zadnjim koricama, frontispisima i naslovnim stranama. Ispod Fringilinog struka: Savršen zemljoradnik. Pod njenim pazuhom, nedaleko od male, zanosne, izazovno isturene dojke: O beskorisnim i svojeglavim soltisima{42}. Ispod lakta: Ekonomija ili prosto izlaganje: kako stvoriti, razdeliti i iskoristiti bogatstva.

  Napomene o smrti je pročitao još dok su mu usta bila na njenom vratu, a dlanovi blizu Soltisa... Fringila ispusti odjek koji je bio težak da se klasifikuje: to nije bio ni krik, ni jauk, ni uzdah.

  Regali se zatresoše i hrpe knjiga zadrhtaše i survaše se, namestivši se u položaj poput inselberga{43} za vreme snažnog zemljotresa. Fringila kriknu. Sa police hučno pade bela vrana, prvo izdanje De larvis scenicis et figuris comicis{44}, a za njom se surva Zbirka opštih komandi za konjicu, povlačeći za sobom Heraldiku Jovana iz Atrea, ukrašenu lepim gravurama. Veštac zastenja, obalivši dalje tomove šutom ispružene noge. Fringila kriknu još jednom, glasno i otegnuto i potpeticom obori Razmišljanja ili meditacije za sve dane u godini, zanimljivo anonimno delo, koje se na nepoznat način našlo na Geraltovim leđima. Geralt je drhtao i čitao preko njenog ramena, saznajući, hteo ne hteo, da je Napomene... napisao doktor Albert Rivus, izdala Akademija Cintrensis, a štampao majstor tipograf Johan Froben mlađi u drugoj godini vladavine njegove milosti kralja Korbeta.