Gospodarica Jezera

  – I ovde – izjavi Stefan Skelen – nam pomoć nudi Vilgeforc. Nećemo morati da opsedamo palatu, niti da se probijamo kroz “Imperu”. Problem će rešiti jedan atentator koji ima magičnu protekciju. Onako kako se zbilo u Tretogorju, tik pred ustanak čarobnjaka na Tanedu.

  – Kralj Radovid Redanjski.

  – Tako je.

  – Vilgeforc ima takvog atentatora?

  – Ima. Da bismo vam dokazali svoje poverenje, gospodo, reći ćemo vam ko je to. Čarobnica Jenefer, koju držimo u tamnici.

  – U tamnici? Čuo sam da je Jenefer Vilgeforcova saveznica.

  – Ona je njegov zatvorenik. Začarana i hipnotisana, programirana kao golem{51} da izvrši atentat. Posle toga će izvršiti samoubistvo.

  – Ne pasuje mi baš neka začarana veštica – reče onaj što oteže silabe, a od mrskosti ih je otezao još više. – Bolji bi bio junak, vatren čovek odan ideji, osvetnik...

  – Osvetnica – prekinu ga Skelen. – Pasuje kao salivena, gos’n Luvardene. Jenefer će se osvetiti za nepravdu koju joj je priredio tiranin. Emhir je proganjao i doveo do smrti njenu štićenicu, nevino dete. Taj okrutni samodržac, taj izopačenik, umesto da brine o carstvu i narodu, proganjao je i maltretirao decu. Za to ga je sustigla osvetnička ruka...

  – Ja mislim – izjavi basom Ardal ep Dahi – da je to vrlo dobro.

  – I ja – zaškripa Joahim de Vet.

  – Odlično! – dreknu uzbuđeno grof Broine. – Tiranina i izopačenika će sustići osvetnička ruka zbog zlostavljanja tuđih žena. Odlično!

  – Jedna stvar – otegnu silabe Luvarden. – Kako biste dokazali poverenje, grofe Skelene, odajte nam aktuelno mesto boravka gos’n Vilgeforca.

  – Gospodo, ja... Ne smem...

  – To će biti garancija. Zaloga iskrenosti i predanosti cilju.

  – Ne plaši se izdaje, Stefane – pridoda Ep Dahi. – Niko od ovde prisutnih te neće odati. To je paradoks. U drugim okolnostima, možda bi se među nama i našao takav koji bi hteo da kupi život, izdajući ostale. Ali svi mi vrlo dobro znamo da se izdajstvom ne bi kupilo ništa. Emhir var Emreis ne prašta. Ne ume da oprosti. On mesto srca ima led. I zbog toga će umreti.

  Stefan Skelen nije se više dvoumio.

  – Pa onda dobro – kaza. – Neka to bude zaloga iskrenosti. Vilgeforc se skriva u...

  *

  Veštac, koji je sedeo kod otvora trube, bolno stisnu pesnice. Napregnu sluh. I sećanje.

  *

  Veščeve sumnje u pogledu Fringilinog amuleta bile su neosnovane i raspršile su se za tren oka. Kada je ušao u veliku kavernu i približio se kamenom mostiću iznad crne provalije, medaljon je počeo da mu se trza i koprca na vratu, sad već ne kao vrabac, nego kao golema i snažna ptica. Na primer, gačac.

  Geralt se zaledi. Primiri amulet. Nije pravio nikakve pokrete kako mu uši ne bi zbunio ni šum, ni glasniji izdah. Čekao je. Ztiao je da je sa druge strane provalije, preko mosta, bilo nešto, nešto je vrebalo u tami. Nije isključivao da je nešto moglo da se krije i iza njegovih leđa, a most je trebalo da bude zamka. Nije imao nameru da dozvoli da upadne u nju. Čekao je. I dočekao.

  – Zdravo, vešče – začuo je. – Čekali smo te ovde.

  Glas koji je dopirao iz mraka zvučao je čudnovato. Ali Geralt je već čuo takve glasove, poznavao ih je. Glasovi bića koja nisu navikla na sporazumevanje pomoću govora. Umejući da se koriste plućnom aparaturom, dijafragmom, dušnikom i grkljanom, ta stvorenja nisu sasvim vladala artikulacionim aparatom, čak ni onda kada su njihove usne, nepce i jezik imali strukturu potpuno sličnu ljudskoj. Reči koje su izgovarala takva bića, osim što su bile čudno akcentovane i intonirane, bile su pune zvukova neprijatnih za ljudsko uho – od tvrdih i ružno kevtavih do šištavih i klizavo mekih.

  – Čekali smo te ovde – ponovi glas. Znali smo da ćeš doći ako te primamimo glasinama. Da ćeš upuzati ovde, pod zemlju, da tragaš, loviš, progoniš i ubijaš. Odavde više nećeš izaći. Nećeš više videti to sunce koje si toliko voleo.

  – Pokaži se.

  U tami preko mosta nešto se pomeri. Mrak na jednom mestu kao da se zgusnuo i preuzeo ljudski oblik u grubim crtama. Činilo se da stvor ni na tren nije ostajao u istoj poziciji i mestu, menjao ih je pomoću brzih, nervoznih, treperavih pokreta. Veštac je već viđao takva bića.

  – Kored – zaključi hladno. – Mogao sam da očekujem ovde nekog kao što si ti. Čudo je da ranije nisam naleteo na tebe.

  – Vidi, vidi – u glasu živahnog stvora zazvuča podsmeh. – Mrak, a prepoznao me je. A prepoznaješ li ovog? I ovog? I ovog?

  Iz mraka, bešumno kao duhovi, pomoliše se tri nova stvora. Jedan, koji je vrebao iza leđa koreda, po obliku i sveopštem izgledu takođe je bio humanoid, ali niži, pogrbljeniji i majmunskiji. Geralt je znao da je to kilmulis.

  Druga dva stvora, kako je veštac s pravom pretpostavio, krila su se ispred mosta, spremni da mu preseku povlačenje kad bi zakoračio na most. Prvi, s leve strane, zagreba kandžama kao ogroman pauk i zamre, mrdajući brojnim kracima. To je bio kovitlar. Poslednji stvor, koji je u grubim crtama podsećao na svećnjak, ukaza se, činilo se, pravo iz napukle škriljačne stene. Geralt nije mogao da odgonetne šta je to. Ni u jednoj od veščevskih knjiga nije figurirao takav monstrum.

  – Ne želim svađu – reče, pomalo računajući na činjenicu da su stvorovi započeli sa razgovorom, umesto da mu kao i obično iz tame skoče za vrat. – Ne želim svađu sa vama. Ali ako dode do toga, braniću se.

  – Mi smo to već iskalkulisali – izjavi siktavo kored. – Zbog toga nas ima četvorica. Zbog toga smo te ovamo namamili. Zagorčao si nam život, podli vešče. Najlepše jame na ovoj strani sveta, divno mesto za prezimljavanje, mi ovde zimujemo gotovo od početka istorije. A sada si ti tu dopuzao da loviš, nitkove. Da nas juriš, goniš i ubijaš radi novca. Došao je kraj tome. Tebi takođe.

  – Slušaj, korede...

  – Ljubaznije – progunđa stvor. – Ne trpim prostakluk.

  – Pa kako onda da ti se...

  – Gospodine Švajceru.

  – Dobro, gospodine Švajceru – nastavi Geralt, naizgled poslušno i pokorno – ovako stoje stvari. Ušao sam ovamo, ne krijem, kao veštac, sa veščevskim zadatkom. Predlažem da preskočimo to pitanje. Ipak, dogodilo se nešto u ovom podzemlju, što je dijametralno promenilo situaciju. Saznao sam nešto što je meni neuobičajeno važno. Nešto što može da promeni ceo moj život.

  – I šta treba da bude rezultat tog nečeg?

  – Moram – Geralt je bio uzor smirenosti i strpljivosti – smesta da izađem na površinu, iz ovih stopa, bez trena odugovlačenja moram da krenem na dalek put. Put koji može da se pokaže kao put bez povratka. Sumnjam da bih se ikada vratio u ove krajeve...

  – Na ovaj način želiš sebi da kupiš život, vešče? – zasikta gos’n Švajcer. – Nema ništa od toga. Uzaludna su tvoja preklinjanja. Imamo te u klopci i nećemo te pustiti iz nje. Ubićemo te ne misleći samo na sebe, već i na druge naše pobratime. Radi, da se tako izrazim, slobode naše i vaše.

  – Ne samo da se neću vratiti ovamo – nastavi strpljivo Geralt – već ću potpuno prestati sa delatnostima kao veštac. Nikada više neću ubiti nijednog od vas...

  – Lažeš! Lažeš od straha!

  – Ali – Geralt ni ovaj put nije dao da ga prekinu – moram, kako bi se reklo, hitno odavde da izađem. Stoga imate da izaberete između dve alternative. Prva: poverujte u moju iskrenost, a ja ću otići odavde. Druga: otići ću odavde preko vaših leševa.

  – Treća – nakašlja se kored – sam ćeš biti leš.

  Veštac uz fijuk izvuče mač iz korica na leđima.

  – Neću biti jedini – kaza ravnodušno. – Sigurno neću biti jedini, gos’n Švajceru.

  Kored je ćutao neko vreme. Kilmulis, koji se držao iza njegovih pleća, ljuljao se i kašljucao. Kovitlar se povijao i ispravljao krake. Svećnjak je menjao oblike. Sada je izgledao kao iskrivljena jelka sa dva velika oka.

  – Daj dokaz – reče najzad kored – tvoje iskrenosti i dobre volje.

  – Kakav?

  – Tvoj mač. Tvrd
iš da ćeš prestati da budeš veštac. Veštac – to je njegov mač. Baci ga u provaliju. Ili ga slomi. Onda ćemo ti dozvoliti da odeš.

  Geralt je na časak stajao bespokretno, u tišini u kojoj se moglo čuti kapanje vode sa plafona i zidova. Zatim polako, ne žureći, uspravno i duboko zabi mač u pukotinu u steni. I polomi oštricu žestokim udarcem čizme. Sečivo puče uz jecaj koji ehom odzvoni u pećinama.

  Voda je kapala sa stena, curila po njima poput suza.

  – Ne mogu da verujem – reče sporo kored. – Ne mogu da verujem da neko može biti čak toliko glup.

  Baciše se na njega svi, momentalno, bez vriska, lozinke ili naredbe. Prvi je preko mosta jurnuo gos’n Švajcer, izbačenih kandži i iskeženih očnjaka, kojih se ne bi postideo ni vuk.

  Geralt mu dozvoli da se približi, te se okrenu u kukovima i udari, razvalivši mu njušku i grlo. U sledećem trenutku već je bio na mostu, udarcem sleva raspori kilmulisa. Zgrčio se i čučnuo, u pravo vreme, a svećnjak, koji je skočio na njega, prelete preko, jedva mu kandžama zagrebavši jaknu. Veštac odskoči od kovitlara, od njegovih tankih šapa koje su se kovitlale poput krilaca vetrenjače. Udar jedne od šapa pogodi ga u bok glave, Geralt zaplesa, praveći fintu i okružujući sebe širokim udarcem. Kovitlar skoči opet, ali promaši. Udari o ogradu i razvali je, te pade u provaliju zajedno sa gomilom kamenja. Do tog trenutka nije ispustio ni najmanji zvuk, a sada, leteći u bezdan, zariča. Rika dugo nije utihnula.

  Napadoše ga sa dveju strana – sa jedne svećnjak, sa druge kilmulis iz kog je liptala krv i koji je, iako ranjen, uspeo da ustane. Veštac skoči na balustradu mosta, oseti kako se kamenje tare dok se survava, a ceo most trese. Balansirajući, izmače se iz dosega kandžastih šapa svećnjaka i pronađe iza leđa kilmulisa. Kilmulis nije imao vrat, pa ga Geralt udari u slepoočnicu. Ali stvorova glava bila je kao od železa, morao je udariti i drugi put. Izgubi na to malo više vremena.

  Dobio je po glavi, bol mu zaseva u lobanji i očima. Zavrte se, okružujući se širokom paradom, osetivši brzo kako mu ispod kose curi krv, pokušavao je da shvati šta se desilo. Čudom izbegavši drugi udar kandži, shvatio je. Svećnjak je menjao oblike – sada je napadao neverovatno izduženim šapama.

  Imalo je to manu. U vidu narušenog centra težišta i ravnoteže. Veštac zagnjuri ispod šapa, skraćujući distancu. Svećnjak, videći šta se sprema, kao mačka se baci na kičmu, ispružajući zadnje šape, jednako kandžaste kao i prednje. Geralt preskoči preko njega, šljusnuvši ga u skoku. Osetio je kako oštrica reže telo. Izvi se, okrenu i ubode još jedanput, dočekavši se na koleno. Stvor zakriča i naglo izbaci glavu napred, divljački klapnu zubinama odmah ispred veščevih grudi. Njegove velike oči svetlele su u tami. Geralt ga odgurnu silovitim udarcem balčaka, ubode izbliza, satirući mu polovinu lobanje. Taj čudni stvor, koji ne figurira ni u jednoj veščevskoj knjizi, čak je i bez te polovine još nekih dobrih petnaestak sekundi klapao zubima. Potom je umro, sa strašnim, gotovo ljudskim uzdahom.

  Ležeći u lokvi krvi, kored se grčevito tresao.

  Veštac je stao iznad njega.

  – Ne mogu da verujem – kaza – da neko može biti toliko glup da se navuče na tako jednostavnu iluziju kao što je bila ona sa lomljenjem mača.

  Nije bio siguran da li je kored toliko svestan da shvati. Ali mu je u suštini bilo svejedno.

  – Opomenuo sam vas – kaza, brišući krv koja mu je lila po obrazu. – Upozorio sam vas da moram da izađem odavde.

  Gospodin Švajcer zadrhta snažno, zakašljuca, zafijuka i zaškripa. Potom utihnu i ukoči se.

  Voda je kapala sa plafona i stena.

  *

  – Jesi li zadovoljan, Regise?

  – Sada jesam.

  – Dobro onda – veštac ustade. – Hajde, trči i pakuj se. Brzo.

  – Neće mi to oduzeti mnogo vremena. Omnia mea mecum porto{52}.

  – Šta?

  – Nemam puno prtljaga.

  – Još bolje. Za pola sata, van grada.

  – Biću tamo.

  *

  Nije je pravilno ocenio. Uhvatila ga je. Sam je bio kriv. Umesto što je žurio, mogao je da pođe ka zadnjem delu palate i ostavi Ukljevu u većoj staji, onoj za vitezove lutalice, personal i sluge, u kojoj je i njegova družina držala konje. Nije to učinio, zbog žurbe i navike poslužio se kneževskom stajom. A mogao je da pretpostavi da u kneževskoj staji mora biti neko ko potkazuje.

  Išla je od boksa do boksa, šutirajući slamu. Imala je na sebi kratku bundu od risa, belu satensku bluzu, crnu suknju za jahanje i duboke čizme. Konji su frktali, osećajući bes koji je isparavao iz nje.

  – Vidi, vidi – reče, videvši ga, savijajući bič koji je držala u rukama. – Bežimo! Bez pozdrava. Pošto pismo, koje sigurno stoji na stolu, nije pozdrav. Ne nakon onoga što nas je spajalo. Kako pretpostavljam, tvoje postupke objašnjavaju i opravdavaju neobično značajni argumenti.

  – Objašnjavaju i opravdavaju. Izvini, Fringila.

  – Izvini, Fringila – ponovi ona, gnevno kriveći usta. – Kako kratko, kako štedljivo, kako nepretenciozno, sa kakvom brigom o stilu. Pismo koje si ostavio za mene, dajem glavu, sigurno je redigovano jednako prefinjeno. Bez preterane rasipnosti, ako govorimo o mastilu.

  – Moram da idem – izusti. – Pretpostavljaš zbog čega. I radi koga. Oprosti mi, molim te.. Nameravao sam da krišom i tiho nestanem, jer... Nisam želeo da pokušaš da pođeš sa nama.

  – To je bio izlišan strah – procedi, savijajući bič u obruč. – Ne bih pošla sa tobom, čak ni kada bi molio, ležeći pred mojim stopalima. O ne, vešče. Idi sam, sam umri, sam se smrzni na prevojima. Ja nemam nikakve obaveze prema Ciri. A prema tebi? Da li ti znaš koliko ih je preklinjalo za ono što si ti imao? A što sada sa prezirom odbacuješ, guraš u ćošak?

  – Nikada te neću zaboraviti.

  – Oh – siknu. – Ni sam ne znaš koliku želju imam da učinim nešto da zaista tako bude. Ako ne uz pomoć magije, onda uz pomoć ovog biča!

  – Nećeš to učiniti.

  – U pravu si, neću. Ne bih umela. Ponašaću se onako kako pristaje omalovaženoj i odbačenoj ljubavnici. Klasično. Otići ću uzdignute glave. Dostojanstveno i ponosno. Lijući suze. Posle ću jecati u jastuk. A onda ću se spanđati sa drugim!

  Pred kraj je skoro ječala.

  Ništa nije kazao. Ona je takođe ćutala.

  – Geralte – kaza konačno, potpuno drugačijim glasom. – Ostani sa mnom.

  – Čini mi se da te volim – reče, videći da on odugovlači sa odgovorom. – Ostani sa mnom. Molim te. Nikada nikoga nisam molila i mislim da nikada i ne bih molila. Tebe molim.

  – Fringila – odgovori ubrzo. – Ti si žena o kojoj muškarac može samo da sanja. Moja, samo je moja krivica što nemam narav sanjara.

  – Ti si – kaza uskoro, grizući usne – kao ribolovačka udica, koju, kada se jednom zarije, možeš iščupati samo sa krvlju i mesom. Šta ćeš, sama sam kriva, znala sam šta radim, igrajući se opasnom igračkom. Na sreću, znam i kako da izađem na kraj sa posledicama. U tom pogledu imam prednost nad ostalima iz ženskog plemena.

  Nije komentarisao.

  – Uostalom – pridoda – slomljeno srce, iako boli mnogo, mnogo više nego polomljena ruka, zarasta mnogo, mnogo brže.

  Ni ovoga puta nije komentarisao. Fringila je posmatrala masnicu na njegovom obrazu.

  – Kakav je moj amulet? Dobro radi?

  – Jednostavno je sjajan. Hvala ti.

  Klimnula je glavom.

  – Kuda ideš? – upita potpuno drugačijim glasom i tonom. – Šta si saznao? Znaš mesto na kom se skriva Vilgeforc, zar ne?

  – Da. Ne traži mi da ti kažem gde je to. Neću reći.

  – Kupiću tu informaciju. Stvar za stvar.

  – Ah, tako?

  – Imam poruku – ponovi – koja je dragocena. A za tebe jednostavno neprocenjiva. Prodaću ti je u zamenu za...

  – Za mirnu savest – dovrši, gledajući je u oči. – Za poverenje koje sam ti podario. Maločas je ovde bila reč o ljubavi. A sada počinjemo da govorimo o trgovini?

  Ćutala je dug
o. Zatim se žustro, oštro udarila po čizmi.

  – Jenefer – izrecitova hitro – ona čijim si mi se imenom nekoliko puta obratio tokom noći, u trenucima ekstaze, nikada nije izdala ni tebe, ni Ciri. Nikada nije bila Vilgeforcova saveznica. Kako bi spasla Cirilu, neustrašivo je krenula u neviđeni rizik. Doživela je poraz, upala je Vilgeforcu u šape. Sigurno ju je torturom primorao na probe skeniranja, koje su se odvijale u jesen prošle godine. Da li je živa, nije mi poznato. Više od toga ne znam. Kunem se.

  – Hvala ti, Fringila.

  – Odlazi.

  – Verujem ti – kaza, ne odlazeći. – I nikada neću zaboraviti ono što je bilo među nama. Verujem ti, Fringila. Neću ostati sa tobom, ali verovatno sam i ja tebe voleo... Na svoj način. Molim te da ovo što ćeš ubrzo saznati sačuvaš u najdubljoj tajnosti. Vilgeforcovo skrovište nalazi se u...

  – Čekaj – prekinu ga. – Kazaćeš mi to docnije, docnije ćeš mi to otkriti. Sada, pre odlaska, oprosti se sa mnom. Onako kako treba da se oprostiš. Ne pisamcima, ne promumlanim izvinjenjima. Oprosti se sa mnom onako kako ja želim.

  Skinula je bundu od risa i bacila je na hrpu slame. Žestokim pokretom rascepa bluzu, ispod koje nije imala ništa. Svalila se na bundu, povlačeći ga za sobom, na sebe. Geralt je uhvati za vrat, podiže joj suknju i iznenada ukapira da neće biti vremena za skidanje rukavica. Fringila srećom nije nosila rukavice. A ni gaćice. Na još veću sreću, nije nosila ni mamuze, jer su vrlo brzo potpetice njenih jahačkih čizama bile doslovno svuda, a strah ga je i da pomisli šta bi se moglo desiti da je nosila mamuze.

  Kada je zastenjala, poljubio ju je. Prigušio je stenjanje.

  Nanjušivši njihovu divlju strast, konji su rzali, lupali, tako da su se prašina i seno rasipali sa tavanice.

  *

  – Citadela Ris-Run u Nazairu, na jezeru Muredah – dovrši trijumfalno Fringila Vigo. – Tamo je Vilgeforcovo skrovište. Izvukla sam to od vešca pre no je otišao. Imamo dovoljno vremena da ga predupredimo. On ni na koji način neće uspeti da stigne tamo pre aprila.

  Devet žena okupljenih u dvorani sa stubovima zamka Montekalvo klimalo je glavama i darovalo Fringilu pogledima punim priznanja.

  – Ris-Run – ponovi Filipa Ejlhart, otkrivajući zube u zverskom osmehu i igrajući se sardoniksnom kamejom prikačenom za haljinu.