Gospodarica Jezera

  – Ušla sam u kulu pre nedelju dana – reče, trudeći se da bude smirena. – Dospela sam u drugi svet. Ti si me čekao, sedeći i svirajući na fruli. Čak si se začudio što sam toliko odugovlačila sa dolaskom. Obratio si mi se mojim imenom, tek kasnije si počeo sa glupostima o Gospodarici Jezera. Zatim si nestao bez reči objašnjenja. Ostavivši me u zatvoru. Zovi to kako hoćeš. Ja to zovem podrugljivim i zlokobnim omalovažavanjem.

  – Zirael, to je samo osam dana.

  – Ah – iskrivi se. – Znači, imam sreće? Pošto je to moglo biti osam nedelja? Ili osam meseci? Ili osam...

  Ućuta.

  – Daleko si – kaza on tiho – otišla od Lare Doren. Izgubila si svoje nasledstvo, izgubila si vezu sa svojom krvlju. Nije ništa čudno što te žene nisu razumele, ni ti njih. Ti ne samo da govoriš već i misliš drugačije. Potpuno drugačijim kategorijama. Šta je osam dana ili osam nedelja? Vreme nema značaj.

  – Dobro! – dreknu Ciri od jarosti. – Slažem se, nisam mudra vilenjakinja, ja sam glup čovek. Za mene vreme ima značaj, ja računam dane, računam čak i sate. I izračunala sam da je prošlo mnogo i jednih i drugih. Ne želim ništa više od vas, mogu i bez vaših objašnjenja, ne interesuje me zašto je ovde proleće, zašto su ovde jednorozi i zašto se noću mogu videti druga sazvežđa. Uopšte me ne zanima otkuda znaš moje ime i na koji način si znao da ću se pojaviti ovde. Želim samo jedno. Da se vratim sebi. U moj svet. Kod ljudi! Takvih koji misle isto kao ja! Istim kategorijama!

  – Vratićeš se kod njih. Za neko vreme.

  – Hoću sad! – vrisnu. – Ne za neko vreme! Zato što je to vreme ovde večnost! S kojim pravom me držite ovde? Zašto ne mogu da odem odavde? Ja sam sama ušla ovamo! Po sopstvenoj volji! Nemate nikakva prava na mene!

  – Ušla si ovamo sama – potvrdi smireno. – Ali ne po sopstvenoj volji. Ovde te je dovela sudbina, koju smo mi malo potpomogli. Ovde se dugo čekalo na tebe. Veoma dugo. Čak kao na našu računicu.

  – Ništa od toga ne razumem.

  – Čekali smo dugo – ne obrati pažnju na nju. – Bojeći se samo jedne stvari: da li ćeš uspeti da uđeš ovamo. Uspela si. Potvrdila si svoju krv, svoj rodoslov. A to znači da je tvoje mesto ovde, a ne među Dh’oinima. Ti si kćer Lare Doren ep Šijadal.

  – Ja sam Pavetina kći! Ne znam čak ni ko je ta tvoja Lara!

  On se ozlojedi, ali veoma blago, gotovo neprimetno.

  – U tom slučaju – kaza – biće najbolje da ti pojasnim ko je ta moja Lara. Budući da vreme juri, najradije bih ti usput objasnio. Ali šta ćeš, radi glupe demonstracije, gotovo si iznurila kobilu...

  – Iznurila? Ha! Ti još uvek ne znaš koliko ta kobila može da izdrži. A kud treba da idemo?

  – Ako dozvoliš, to ću ti isto pojasniti usput.

  *

  Ciri zaustavi brektavu Kelpi, videći da je ludački galop bez smisla i ništa valjano neće doneti.

  Avalak’h nije lagao. Tu, na otvorenom terenu, na livadama i vresištima iz kojih su štrčali menhiri, delovala je ista sila kao i ispod Tor Zirael. Mogla je da pokuša da jaše vratolomno u bilo kom pravcu, ali posle otprilike jedne staje neka nevidljiva sila je uzrokovala da jaše ukrug.

  Ciri potapša brektavu Kelpi po vratu, gledajući spokojnu grupu vilenjaka. Maločas, kada joj je Avalak’h konačno kazao šta žele od nje, jurnula je u galop kako bi pobegla od njih, ostavila ih iza sebe što dalje, njih i tu njihovu bezobraznu želju koja joj nije mogla ući u glavu.

  A sada ih je opet imala pred sobom. Na razdaljini od oko jedne staje.

  Avalak’h nije lagao. Nije mogla da pobegne.

  Jedino dobro što je galop doneo jeste što joj je ohladio glavu, zaledio bes. Već je bila znatno smirenija. A ipak se neprestano cela tresla od jarosti.

  Ala sam se uvalila, pomisli. Zašto sam se uvukla u ovu Kulu?

  Stresla se, prisećajući se. Prisećajući se Bonharta kako ide ka njoj po ledu na penušavom sivonji.

  Stresla se još snažnije. I smirila.

  Živa sam, pomisli, osvrćući se. Još nije kraj bitke. Bitku okončava smrt, svaka druga stvar jedino prekida bitku. Naučili su me to u Kaer Morhenu.

  Potera Kelpi u korak, pa, videći da kobila odvažno podiže glavu, u kas. Jahala je špalirom menhira. Trava i vreska sezale su do stremena.

  Vrlo brzo je stigla Avalak’ha i tri vilenjakinje. Znalac, blago nasmejan, uperi u nju svoje pitalačke akvamarinske oči.

  – Hajde, Avalak’h – frknu. – Reci mi da je to bila neslana šala.

  Preko njegovog lica pretrča nešto poput senkc.

  – Nemam naviku da se tako šalim – kaza. – A pošto si to uzela za šalu, dozvoliću sebi da ponovim potpuno ozbiljan: želimo tvoje dete, Lastavice, kćeri Lare Doren. Tek kada ga rodiš, dozvolićemo da odeš odavde, da se vratiš u svoj svet. Stvar je jasna, izbor je na tebi. Pretpostavljam da ti je tvoja ludačka kavalkada pomogla da doneseš odluku. Kako glasi tvoj odgovor?

  – Zvuči: ne. – odgovori čvrsto. – Kategorično i apsolutno ne. Ne slažem se. I to je to.

  – Nema se kud – slegnu ramenima. – Priznaću, razočaran sam. Ali šta ćeš, to je tvoj izbor.

  – Kako uopšte možeš da mi zahtevaš takvo nešto? – vrisnu drhtavim glasom. – Kako uopšte smeš? S kojim pravom?

  Pogledao ju je smireno. Ciri je na sebi osetila i poglede vilenjakinja.

  – Čini mi se – reče – da sam ti istoriju tvog roda ispričao u detaljima. Izgledalo je da razumeš. Zato tvoje pitanje zapanjuje. Imamo pravo i možemo da zahtevamo, Lastavice. Tvoj otac, Kregenan, uzeo nam je dete. Ti ćeš nam ga dati. Otplatićeš dug. To mi izgleda logično i pravedno.

  – Moj otac... Ja se ne sećam mog oca, ali on se zvao Duni. A ne Kregenan. Već sam ti to kazala!

  – A ja sam već odgovorio da tih nekoliko smešnih ljudskih pokolenja nama ništa ne znače.

  – Ali ja neću! – vrisnu Ciri tako da je kobila čak zaplesala pod njom. – Ja neću, shvataš? Nećuuu! Gadi mi se na pomisao da mi se usadi nekakav vražji parazit, muka mi je kad pomislim da će taj parazit rasti u meni, da...

  Zastade, videvši lica vilenjakinja. Na dvama se odražavala beskrajna zapanjenost. Na trećem beskrajna mržnja. Avalak’h se višeznačno nakašlja.

  – Hajdemo – reče hladno – malo napred da porazgovaramo u četiri oka. Tvoji pogledi, Lastavice, previše su radikalni da bi ih iznosila u javnosti.

  Poslušala je. Dugo su hodali u tišini.

  – Pobeći ću vam – Ciri prva progovori. – Nećete me zadržati ovde uprkos mojoj volji. Pobegla sam sa ostrva Taned, pobegla sam hvatačima i Nilfgardijcima, pobegla sam Bonhartu i Sovi. Pobeći ću i vama. Pronaći ću način i za vaše čini.

  – Mislio sam – odgovori nakon časka – da ti je vrlo stalo do prijatelja. Do Jenefer. Do Geralta.

  – Ti znaš to? – uzdahnu začuđena. – Pa da. Tako je. Ti si znalac! Stoga bi trebalo da znaš da baš o njima mislim. Onamo, u mom svetu, oni su sada, u ovom trenutku, u opasnosti. A vi hoćete da me držite kao zatvorenika ovde... Jašta, najmanje devet meseci. Sam vidiš da nemam izbora. Razumem da je to važno za vas, to dete, ta Drevna krv, ali ja ne mogu. Jednostavno ne mogu.

  Vilenjak je ćutao jedno vreme. Jahao je tako blizu nje da ju je dodirivao kolenom.

  – Izbor, kao što sam rekao, pripada tebi. Trebalo bi ipak da znaš nešto, ne bi bilo učtivo skrivati to od tebe. Odavde se ne može pobeći, Lastavice. Ako pak odbiješ saradnju, ostaćeš ovde zanavek, tvoje prijatelje i tvoj svet nećeš više nikada videti.

  – To je grozna ucena!

  – Međutim – nije ga omelo vikanje – ako se saglasiš sa onim što tražimo, dokazaćemo ti da vreme ništa ne znači.

  – Ne razumem.

  – Ovde vreme teče drukčije nego tamo. Ako nam učiniš uslugu, revanširaćemo se. Pobrinućemo se da povratiš vreme koje ćeš izgubiti ovde među nama. Među Narodom Jova.

  Ćutala je očiju zarivenih u Kelpinu grivu. Igraću na odugovlačenje, pomisli. Kako je kazivao Vesemir iz Kaer Morhena: kada treba da te obese, zatraži čašu vode. Nikada ne znaš šta će se dogoditi pre
no što je donesu...

  Jedna od vilenjakinja iznenada viknu, zazvižda.

  Avalak’hov konj zarza i zatopota nogama u mestu. Vilenjak ga primiri i dreknu nešto vilenjakinjama. Ciri ugleda kako jedna izvlači luk iz kožne futrole okačene o sedlo. Ustade na stremenima, zakloni oči dlanovima.

  – Ostani mirna – Avalak’h kaza oštro. Ciri uzdahnu.

  Nekih dvesta koraka od njih galopirali su jednorozi kroz vresište. Čitav tabun, najmanje trideset jedinki.

  Ciri je već pre toga videla jednoroge, povremeno su, naročito u zoru, dolazili na jezero ispod Lastavičje kule. Ali nikada joj nisu dozvoljavali da im se približi. Iščezavali su kao duhovi.

  Predvodnik tabuna bio je veliki ždrebac čudno crvenkaste boje. Odjednom se zaustavi, zarza prodorno i uspravi se na zadnje noge. Hodao je sitnim koracima na način koji apsolutno nijedan konj ne može da izvede, a prednjim je prebirao u vazduhu.

  Ciri začuđeno ustanovi da Avalak’h i tri vilenjakinje mrmljaju, da u horu pevuše neku čudnu, monotonu melodiju.

  Ko si ti?

  Ona protrese glavom.

  Ko si ti, pitanje joj ponovo zabruji u glavi, zalupa u slepoočnicama. Vilenjačko pevušenje iznenada se povisi za ton. Riđi jednorog zarza, ceo tabun odgovori rzanjem. Zemlja se tresla dok su se udaljavali.

  Pesma Avalak’ha i vilenjakinja prekinu se. Ciri ugleda kako znalac krišom briše znoj sa obrve. Vilenjak ju pogleda krajičkom oka, shvatio je da je videla.

  – Nije ovde sve tako lepo kao što izgleda – reče suvo. – Nije sve.

  – Bojite se jednoroga? Ali oni su mudri i druželjubivi.

  Nije odgovorio.

  – Čula sam – nije odustajala – da se jednorozi i vilenjaci međusobno vole.

  Okrenuo je glavu.

  – Onda shvati ovo – kaza hladno – kao svađu ljubavnika.

  Nije više postavljala pitanja.

  Imala je dovoljno svojih briga.

  *

  Vrhove brda krasili su kromlesi i dolmeni. Njihov prizor podsetio je Ciri na kamen ispod Elandera, onaj pored kojeg ju je Jenefer učila šta je magija. Ala je to bilo davno, pomisli. Pre mnogo godina...

  Jedna od vilenjakinja opet viknu. Ciri pogleda u tu stranu koju je pokazivala. Još pre no što je uspela da konstatuje da se tabun koga je vodio riđi ždrebac vratio, viknu i druga vilenjakinja. Ciri ustade na stremenima.

  Sa suprotne strane, iza uzvišice, pomoli se drugi tabun. Jednorog koji ga je predvodio bio je modričast i pegav.

  Avalak’h brzo izgovori nekoliko reći. Bio je to onaj jezik elilon koji je bio težak za Ciri, ali razumela je, tim pre što su vilenjakinje kao po komandi segnule po lukove. Avalak’h okrenu lice ka Ciri, a ona oseti kako u glavi počinje da joj šumi. Šum je bio potpuno sličan onom kakav ispušta morska školjka prislonjena na uho. Ali znatno jači.

  Ne opiri se – začula je glas. – Ne brani se. Moram da skočim, moram da te prenesem na drugo mesto, Preti ti smrtna opasnost.

  Iz daljine se do njih proneo zvižduk, otegnuti krik. A ubrzo je zemlja drhtala pod potkovanim kopitima.

  Iza brda, pomoliše se jahači. Čitav odred.

  Konji su nosili abajlije, jahači šlemove sa grebenom, oko ramena su im se u galopu vijorili plaštevi, čija je cinobersko-grimizno-krmezna boja podsećala na sjaj požara na nebu osvetljenom bleskom zalazećeg sunca.

  Zvižduk, krik. Jahači su zbijeno hitali ka njima.

  Pre no što su se približili na pola staje, jednoroga više nije bilo. Iščezli su u stepi, ostavljajući za sobom oblak prašine.

  *

  Vođa jahača, crnokosi vilenjak, sedeo je na mrkodoratastom ždrepcu velikom poput zmaja, presvučenom, kao i svi konji odreda, abajlijom prošivenom zmajskom krljušti i koji je uz to na glavi nosio doista demonsku rogatu bukraniju{55}. Kao i svi ostali vilenjaci, crnokosi je ispod cinobersko-krmeznog plašta imao verižnjaču izrađenu od prstenova neverovatno malog prečnika, zahvaljujući čemu je meko prianjala na telo poput vunene tkanine.

  – Avalak’h – reče, salutirajući.

  – Eredin.

  – Dužan si mi uslugu. Platićeš kada budem zatražio.

  – Platiću kada budeš zatražio.

  Crnokosi sjaha. Avalak’h isto sjaha i gestom naredi Ciri da uradi isto. Uspeše se na uzvišenje između belih stena čudnovatih oblika, obraslih kurikom i patuljastim žbunićima rascvetane mirte.

  Ciri ih je posmatrala. Bili su podjednake visine, što znači da su obojica bili neobično visoki. Ali Avalak’hovo lice bilo je prijatno, a lice crnokosog je podsećalo na zversku pticu. Svetao i crn, pomisli. Dobar i zao. Svetlo i mrak...

  – Dozvoli, Zirael, da ti predstavim: Eredin Break Glas.

  – Drago mi je – vilenjak se nakloni, Ciri uzvrati. Ne previše skladno.

  – Otkud si znao – upita Avalak’h – da nam nešto preti?

  – Uopšte nisam znao – vilenjak je pomno posmatrao Ciri. – Patroliramo ravnicom, zato što se pročulo da su jednorozi postali nemirni i agresivni. Ne zna se zbog čega. Odnosno, sada se zna. Stvar je jasna, to je zbog nje.

  Avalak’h nije potvrdio, niti je opovrgao. A Ciri je gordim pogledom dala kontru pogledu crnokosog vilenjaka. Neko vreme su se međusobno posmatrali, a niko od njih nije hteo prvi da spusti pogled.

  – Znači to je ta Drevna krv – utvrdi vilenjak. – Aen Her Ihaer. Baština Šijadal i Lare Doren? Teško mi je da poverujem. Pa to je obična mala Dh’oin. Ljudska ženka.

  Avalak’h nije progovarao. Lice mu je bilo nepokretno i ravnodušno.

  – Pretpostavljam – nastavi crnokosi – da nisi pogrešio. Ma, uzeću to kao činjenicu, jer ti ipak, kako kruže glasine, nikada ne grešiš. U ovom biću leži duboko skriven Larin gen. Da, ako se bolje zagleda, mogu se videti određene karakteristike koje svedoče o rodoslovu ove male. Faktički, ima u očima nešto što priziva u sećanje Laru Doren. Nije li tako, Avalak’h? Ko je, ako ne ti, podobniji za ocenu?

  Avalak’h ni ovaj put nije progovorio. Ali Ciri je opazila obris rumenila na njegovom bledom licu. Veoma se začudila. I zamislila.

  – Da sumiram – iskrivi usta crnokosi – ima u toj maloj Dh’oin nešto vredno, nešto lepo. Zapažam to. I imam utisak kao da sam video grumen zlata u gomili komposta.

  Cirine oči zablistaše od gneva. Avalak’h polako okrenu glavu.

  – Govoriš – kaza polako – potpuno kao čovek, Eredine.

  Eredin Break Glas pokaza zube u osmehu. Ciri je već videla takve zube, veoma bele, veoma sitne i veoma neljudske, izravnane kao pod daščicom, bez očnjaka među njima. Videla je takve zube kod ubijenih vilenjaka koji su ležali poređani na dvorištu stražarske kule u Kedvenu. Nagledala se takvih zuba kod Iskre. Ali u Iskrinom osmehu takvi zubi su izgledali prijatno, kod Eredina pak sablasno.

  – Da li ova devojčica – kaza on – koja upravo pokušava da me ubije pogledom, već zna razlog zbog kojeg je ovde?

  – Svakako.

  – I spremna je da sarađuje?

  – I dalje ne sasvim.

  – Ne sasvim – ponovi. – Ha, to nije dobro. Budući da karakter saradnje zahteva da to bude sasvim. U suprotnom, jednostavno neće uspeti. A pošto nas od Tir na Lije deli svega pola dana jahanja, bilo bi dobro znati na čemu smo.

  – Zašto si nestrpljiv? – Avalak’h lagano napući usne. – Šta možemo da postignemo u žurbi?

  – Večnost – Eredin Break Glas se uozbilji, nešto kratko sevnu u njegovim zelenim očima. – Ali to je tvoja specijalnost, Avalak’h. Tvoja specijalnost i tvoja odgovornost.

  – To si ti rekao.

  – Ja sam to rekao. A sada oprostite, ali obaveze zovu. Ostavljam vam eskortu, radi bezbednosti. Savetujem vam da prenoćite ovde, na brdu, a ako krenete sutra u osvit, bićete u Tir na Liji u pravo vreme. Va faill. Aha, još jedna stvar.

  Sagnu se, slomi i iščupa procvetalu grančicu mirte. Primače je licu, a zatim je uz naklon pruži Ciri.

  – To je izvinjenje – reče kratko. – Za nepromišljenu reč. Va faill, luned.

  Brzo se udalji, a zemlja se uskoro zatrese pod kopitima dok je odlazio sa d
elom odreda.

  – Samo mi nemoj reći – progunđa – da bih sa njim morala da... Da je on... Ako je to on, onda nikad u životu.

  – Ne – Avalak’h polako odreče. – Nije on. Budi spokojna.

  Ciri približi mirtu licu, kako ne bi primetio uzbuđenje i fascinaciju koji su je obuzeli.

  – Spokojna sam.

  *

  Suve bodlje i vreske ustupile su mesto bujnoj zelenoj travi, vlažnoj paprati, močvaran teren postao je žut od ljutića, ljubičast od vučike. Ubrzo su ugledali reku kako lenjivo teče u špaliru topola. Voda u reci, mada kristalno prozračna, bila je braonkaste nijanse. Mirisalo je na treset.

  Avalak’h je svirao na svojoj fruli razne živahne melodije. Smrknuta Ciri intenzivno je razmišljala.

  – Ko – progovori najzad – treba da bude otac tog deteta, do kojeg vam je toliko stalo? A možda to ne znači ništa?

  – Znači. Da li treba da shvatim ovo kao donesenu odluku?

  – Ne, ne treba da shvatiš. Jednostavno razjašnjavam neka pitanja.

  – Stojim na usluzi. Šta želiš da znaš?

  – Dobro ti znaš šta.

  Jedno vreme su išli u tišini. Ciri je videla labudove kako dostojno plove po reci.

  – Otac deteta – Avalak’h reče mirno i otvoreno – biće Oberon Muirketah. Oberon Muirketah je naš... Kako vi to kažete... Najviši vođa?

  – Kralj? Kralj svih Aen Seida?

  – Aen Seid, Narod Brda, to su vilenjaci tvog sveta. Mi smo Aen Ele, Narod Jova. A Oberon Muirketah je, dakle, naš kralj.

  – Kralj Jovovina?

  – Može se tako reći.

  Hodali su u tišini. Bilo je vrlo toplo.

  – Avalak’h.

  – Reci.

  – Ako se odlučim, onda ću posle... Kasnije... Biti slobodna?

  – Bićeš slobodna i otići ćeš kud poželiš. Ukoliko ne odlučiš da ostaneš. Sa detetom.

  Frknu prezrivo, ali ništa nije kazala.

  – Dakle, odlučila si? – upita on.

  – Odlučiću kada budemo na pravom mestu.

  – Već jesmo na pravom mestu.

  Iza grana žalosnih vrba koje su se spuštale ka vodi poput zelene zavese, Ciri ugleda palate. Nikada u životu nije videla nešto slično. Palate, iako izgrađene od mermera i alabastera, bile su šupljikave kao senice{56}, izgledale su tako delikatno, lagano i lepršavo, kao da to nisu bile zgrade, već prividi zgrada. Ciri je u svakom trenutku očekivala da zaduva vetar, a palatice nestanu zajedno sa oparom koja se dizala sa reke. Ali kada je vetar zaduvao, kada je opara nestala, kada su se zanjihale grane vrba i kada se reka naborala, palatice nisu iščezle i nisu ni morale da iščeznu. Samo su dobijale na lepoti.