Gospodarica Jezera

– Ne razumem.

  – Znam da ne razumeš. Evolucija ti nije dovoljno uobličila naboran mozak da bi razumela. Slušaj, ako hoćeš da se trkamo, onda predlažem duž reke. Onuda. Do Porfirijevog mosta, trećeg po redu. Zatim preko mosta na drugu obalu, pa obalom uzvodno, cilj je kraj potočića koji se uliva u reku. Spremna?

  – Uvek.

  S krikom cimnu ajgira, a ždrebac jurnu kao uragan. Pre no je Kelpi startovala, on se daleko udaljio. Išao je tako da se zemlja tresla, ali nije mogao da se ravna sa Kelpi. Brzo ga je sustigla, još pre Porfirijevog mosta. Most je bio uzak. Eredin dreknu, a ždrebac – neverovatno – ubrza. Ciri je momentalno shvatila u čemu je stvar. Na most nikako ne bi mogla da stanu dva konja. Jedan je morao da uspori.

  Ciri nije imala nameru da uspori. Prilegla je uz grivu, a Kelpi polete napred kao strela. Očešala se o stremen vilenjaka i uletela na most. Eredin viknu, ždrebac se uspravi na zadnje, udari kukom o figuru od alabastera i izvali je iz postolja, razbijajući je u komade.

  Ciri, kikoćući se kao avet, pregalopira preko mosta. Ne osvrćući se.

  Sela je kraj potočića i sačekala.

  Došao je uskoro, korakom. Nasmejan i spokojan.

  – Moje pohvale – reče kratko, sedajući. – Kako kobili, tako i amazonki.

  Iako je bila ponosna kao paun, frknu nehajno.

  – Aha! Dakle, nećeš nas više krvavo obuzdavati?

  – Sem ako ti odobriš – osmehnu se dvosmisleno. – Postoje kobile koje vole snažna milovanja.

  – Sasvim nedavno – pogleda ga gordo – uporedio si me sa kompostom. A sada već govorimo o milovanjima?

  Prišao je Kelpi, pogladio i potapšao vrat kobile i mahnuo glavom, utvrdivši da je suva. Kelpi trgnu glavu i zapišta otegnuto. Eredin se osvrnu ka Ciri. Ako i mene potapše, pomisli, zažaliće.

  – Hajde sa mnom.

  Pokraj potoka koji se ulivao u reku i tekao sa strme, gusto pošumljene padine, gore su vodile stepenice izrađene od blokova mahovinastog peščara. Stepenice su bile veoma stare, ispucale, razvaljene korenjem drveća. Išle su cikcak uvis, ponegde presecajući potok mostićem. Naokolo je bila šuma, divlja šuma, puna starih jasenova i grabova, tise, javora i hrastova, pri dnu razbarušena gustišem leski, tamarisa i ribizli. Mirisalo je na pelin, salviju, koprivu, vlažno kamenje, proleće i plesan.

  Ciri je išla u tišini, ne žureći i kontrolišući disanje. Kontrolisala je i nervozu. Nije imala pojma šta Eredin hoće od nje, ali nije imala najbolje predosećaje.

  Pored sledeće kaskade, koja je šumno padala sa pukotine u sterii, bila je kamenita terasa, a na njoj, zasenčena granjem divlje bazge, stajala je senica obavijena bršljanom i lozicom. Dole su se videle krošnje drveća, traka reke, krovovi, peristili i terase Tir na Lije.

  Stajali su neko vreme, posmatrajući.

  – Niko mi nije rekao – Ciri prva prekinu ćutanje – kako se zove ova reka.

  – Easnad.

  – Uzdah? Lepo. A taj potok?

  – Tuate.

  – Šapat. Isto lepo. Zašto mi niko nije rekao da u ovom svetu žive ljudi?

  – Zato što to nije bitna informacija i za tebe je potpuno beznačajna. Uđimo u senicu.

  – Zašto?

  – Udimo.

  Prva stvar koju je opazila po ulasku bila je drvena ležaljka. Ciri je osetila kako počinje da joj tutnji u slepoočnicama. Pa naravno, pomisli, to sam mogla da očekujem. Čitala sam u hramu ljubavni roman koji je napisala Ana Tiler. O starom kralju, mladoj kraljici i knezu pretendentu željnom vlasti. Eredin je nemilosrdan, ambiciozan i odlučan. Zna da je onaj ko ima kraljicu pravi kralj, pravi vladar. Pravi muškarac. Ko je posedovao kraljicu, taj je posedovao kraljevstvo. Ovde, na ovoj ležaljci, otpočeće državni udar...

  Vilenjak je seo za mermerni sto, pokazao Ciri drugu stolicu. Činilo se da ga više interesuje prizor napolju nego ona, a u ležaljku uopšte nije gledao.

  – Ostaćeš ovde zauvek – iznenadi je – ti, moja amazonko, laka poput leptira. Do kraja tvog leptirskog života.

  Ćutala je, gledajući mu pravo u oči. U tim očima nije bilo ničega.

  – Neće ti dozvoliti da odeš odavde – ponovi. – Neće prihvatiti da si, uprkos proročanstvima i mitovima, niko i ništa, biće bez značaja. Neće poverovati u to i neće ti dozvoliti da odeš. Namamili su te obećanjem kako bi osigurali sebi tvoju poslušnost, ali nikada nisu imali nameru da održe to obećanje. Nikada.

  – Avalak’h – ishripta – mi je dao reč. Navodno je uvreda ako sumnjaš u vilenjakovu reč.

  – Avalak’h je znalac. Znalci imaju vlastiti kodeks časti, u kojem je svaka druga rečenica o cilju koji opravdava sredstva.

  – Ne razumem zašto mi to sve govoriš. Osim ako... Želiš nešto od mene. Osim ako ja imam nešto za čime ti žudiš. I hoćeš da trguješ. Šta? Eredin? Moja sloboda za... Za šta?

  Posmatrao ju je dugo. A ona je uzalud tražila u njegovim očima nekakvu smernicu, nekakav signal, nekakav znak. Šta bilo.

  – Sigurno si već – poče polako – uspela malo da upoznaš Oberona. Sigurno si primetila da je nezamislivo ambiciozan. Postoje stvari koje on nikada neće prihvatiti, sa kojima se nikada neće saglasiti. Radije će umreti.

  Ciri je ćutala, grizući usne i zverajući u ležaljku.

  – Oberon Muirketah – nastavi vilenjak – nikada neće posegnuti za magijom, niti drugim sredstvima koja bi mogli da promene postojeću situaciju. A takva sredstva postoje. Valjana, moćna, garantovana sredstva. Mnogo efektnija od atraktanata kojima Avalak’hove služavke natapaju tvoju kozmetiku.

  Hitro je prešao rukom preko tamnog stola. Kada je povukao ruku, na stolu je ostao mali flakon od sivo-zelenog nefrita.

  – Ne – prodahta Ciri. – Apsolutno ne. Ne slažem se s tim.

  – Nisi mi dala da dovršim.

  – Ne smatraj me glupom. Neću mu dati to što je u tom flakonu. Nećeš me iskoristiti za takvu stvar.

  – Izvlačiš veoma ishitrene zaključke – kaza polako, gledajući joj u oči. – Trudiš se da nadmašiš samu sebe u trci. A takvo nešto se uvek završava padom. Veoma bolnim padom.

  – Kazala sam: ne.

  – Razmisli dobro. Nezavisno od toga šta sadrži posuda, ti uvek pobediš. Uvek pobediš, Lastavice.

  – Ne!

  Pokretom jednako veštim kao i maločas, sasvim dostojnim mađioničara, vilenjak zataji flakon sa stola. Zatim je dugo ćutao, posmatrajući reku Easnad, koja je svetlucala među drvećem.

  – Umrećeš ovde, leptiriću – reče najzad. – Neće ti dozvoliti da odeš odavde. Ali to je tvoj izbor.

  – Ja sam se dogovorila. Moja sloboda za...

  – Sloboda – frknu. – Stalno govoriš o toj slobodi. A šta bi radila kada bi je dobila natrag? Kuda bi se uputila? Shvati već jednom da te od onog tvog sveta u ovom trenutku dele ne samo mesta već i vreme. Vreme ovde teče drukčije nego tamo. Oni koje si tamo znala kao decu, sada su smežurani starci, a oni koji su bili tvoji vršnjaci, odavno su već umrli.

  – Ne verujem.

  – Priseti se vaših legendi. Legendi o ljudima koji su tajanstveno nestajali i vraćali se nakon mnogo godina, samo da bi bacili pogled na grobove bližnjih zarasle u travu. Možda misliš da su to bile fantazije, stvari isisane iz palca? Varaš se. Kroz čitave vekove ljude su otimali, odnosili jahači koje vi nazivate Divlji Gon. Otimani su, iskorišćavani, a zatim odbacivani kao ljuska ispijenog jajeta. Ali tebe to ipak neće zadesiti, Zirael. Ti ćeš umreti ovde, neće ti biti dato ni mogile svojih prijatelja da vidiš.

  – Ne verujem u to što govoriš.

  – Tvoja verovanja su tvoja privatna stvar. A svoju sudbinu si sama izabrala. Vratimo se. Imam molbu, Lastavice. Da li hoćeš da obeduješ sa mnom nešto lagano u Tir na Liji?

  Kroz nekoliko udaraca srca, u Ciri su se borili glad i sumanuta fascinacija sa srdžbom, strahom od otrova i opštom antipatijom.

  – Rado – spusti pogled. – Hvala na ponudi.

  – Hvala tebi. Hajdemo.

  Izlazeći iz senice, još jednom je bacila oko na ležaj. I pomislila kako je Ana Tiler ipak bila glupa i egzaltirana grafomank
a.

  Lagano, u tišini, u mirisu mente, salvije i koprive, silazili su do reke Uzdah. Stepenicama nadole. Obalom potoka koji se zvao Šapat.

  *

  Kada je uveče, naparfemisana, kose još vlažne nakon aromatične kupke, ušla u kraljevsku odaju, zatekla je Oberona na sofi, pognutog nad knjigom. Bez reči, gestom samo, naloži joj da sedne pored njega.

  Knjiga je bila bogato ilustrovana. Istinu govoreći, nije bilo u njoj ničega osim ilustracija. Iako se starala da glumi svetovnu damu, krv udari Ciri u obraze. U hramskoj biblioteci u Elanderu, videla je nekoliko sličnih dela. Ali ta nisu mogla da se takmiče sa knjigom Kraija Jovovina, ni bogatstvom i raznolikošću pozicija, ni artizmom njihovih izvedbi.

  Razgledali su dugo, u tišini.

  – Skini se, molim te.

  Ovaj put se i on skinuo. Telo mu je bilo vitko i dečačko, mršavo gotovo kao Giselherovo, kao Kajlijevo, kao Rifovo, koje je mnogo puta videla dok su se kupali u potocima ili planinskim jezerima. Ali iz Giselhera i Pacova je izvirala vitalnost, iz njih je izvirao život, volja za životom koja je plamtela među srebrnim kapljicama vode.

  A iz njega, iz Kralja Jovovina, bila je hladnoća večnosti.

  Bio je strpljiv. Nekoliko puta se činilo da će se desiti. Ali ipak ništa nije bilo od toga. Ciri je bila ljuta na sebe, uverena da je to zbog njenog neznanja i paralizujućeg nedostatka veštine. Primetio je to i smirio je. Kao i obično, vrlo efektno. A ona je zaspala. U njegovom naručju.

  Ali ujutru ga nije bilo kraj nje.

  *

  Naredne večeri, Kralj Jovovina je prvi put iskazao nestrpljenje.

  Zatekla ga je pognutog nad stolom, na kojem je ležalo ogledalo u okvireno ćilibarom. Ogledalo je bilo posuto belim praškom.

  Počinje, pomisli ona.

  Oberon malim nožićem prikupi fisteh i oblikova ga u dva valjčića. Uze sa stola srebrnu cevčicu i uvuče narkotik u nos, najpre u levu, a zatim u desnu nozdrvu. Njegove oči, koje su obično bleštale, malkice kao da su se prigasile i zamutile, zasuzile. Ciri je odmah videla da to nije bila prva doza.

  Oblikovao je na staklu dva nova valjčića i gestom ju ponudio, pružajući cevčicu. A šta sad, pomisli, biće mi lakše.

  Narkotik je bio nečuveno jak.

  Za čas su oboje sedeli na krevetu, zagrljeni, i blenuli u mesec suzavim očima.

  Ciri kihnu.

  – Turobna noć – reče, brišući nos rukavom svilene bluze.

  – Čarobna – ispravi je, trljajući oko. – Ensh’eass, a ne en’leass. Moraš poraditi na izgovoru.

  – Poradiću.

  – Skini se.

  U početku se činilo da će biti dobro, da je narkotik delovao na njega jednako stimulišuće kao i na nju. A na nju je tako delovao da je postala aktivna i preduzimljiva, ma, čak mu je prošaptala na uvo nekoliko nadasve nepristojnih – po njenom mišljenju – reči. To ga je verovatno malo uzbudilo, efekat je bio, hm, opipljiv, u jednom trenutku Ciri je bila sigurna da, eto, samo što nije. Ali to nije bilo “samo što nije”. Barem ne do kraja.

  I upravo tada je postao nestrpljiv. Ustade i prebaci preko mršavih leđa krzno od samurovine. Stajao je tako, okrenut leđima, zagledan u prozor i mesec. Ciri je sela i rukama obavila kolena. Bila je razočarana i ljuta, a istovremeno se osećala nekako čudnovato setno. Nesumnjivo je to bilo dejstvo tog jakog fisteha.

  – Za sve sam ja kriva – promumla. – Ovaj ožiljak me ruži, znam. Znam šta vidiš kada me gledaš. Nije mnogo vilenjakinje ostalo u meni. Grumen zlata u gomili komposta.

  On se naglo okrenu.

  – Neobično si skromna – procedi. – Ja bih pre rekao: biser u svinjskom đubrivu. Brilijant na prstu leša koji truli. U okviru jezičkih vežbi, sama smisli još neka poređenja. Sutra ću te ispitati, mala Dh’oin. Ljudsko biće u kome ništa, apsolutno ništa nije ostalo od vilenjakinje.

  Prišao je stolu, uzeo cevčicu i nagnuo se nad ogledalom. Ciri je sedela kao skamenjena. Osećala se kao da ju je neko ispljuvao.

  – Ne dolazim kod tebe iz ljubavi! – zareža besno. – Ja sam zarobljena i ucenjena, dobro ti to znaš! Ali ja se slažem, radim to radi…

  – Radi koga? – prekinu je zažareno, nimalo ne na vilenjačkom. – Radi mene? Radi zarobljenih Aen Seida u tvom svetu? Ti glupa devojko! Radiš to radi sebe, radi sebe dolaziš ovamo i uzaludno se trudiš da mi se predaš. Zato što je to tvoja jedina nada, jedina slamka spasa. I reći ću ti još ovo: moli se, žarko se moli tvojim ljudskim idolima, kumirima ili totemima. Jer ili ću to biti ja, ili će to biti Avalak’h i njegova laboratorija. Veruj mi, ne bi htela da dospeš u Iaboratoriju i upoznaš se sa alternativom.

  – Meni je svejedno – kaza gluvo, klupčajući se na ležaju. – Slažem se sa svime, samo da povratim slobodu. Kako bih konačno mogla da se oslobodim vas. Da odem. U moj svet. Kod mojih prijatelja.

  – Tvojih prijatelja? – naruga se. – Evo ti tvojih prijatelja!

  Okrenu se žustro i baci joj ogledalo naprašeno fistehom.

  – Evo ti tvojih prijatelja – ponovi. – Pogledaj.

  Izađe, lepršajući skutovima krzna.

  Isprva je u zaprljanom staklu videla samo sopstveni zamrljani odraz. Ali ogledalo se gotovo odmah razbistrilo i ispunilo dimom. A zatim slikom.

  Jenefer visi u provaliji, napregnuta, sa rukama podignutim uvis. Rukavi njene haljine su kao raširena krila ptice. Njena kosa se talasa, kroz nju promiču male ribice. Čitava jata treperavih živahnih ribica. Neke već štrpkaju obraze i oči čarobnice. Od Jeneferinih nogu ka dnu jezera proteže se uže, na kraju užeta, zaglibljena u mulju i vodenoj kugi{58}, nalazi se velika korpa kamenja. Gore, visoko, sija i pobleskuje površina vode.

  Jeneferina haljina talasa se u istom ritmu kao i vodene biljke.

  Površinu ogledala, zasutu fistehom, prekriva dim.

  Geralt, staklasto bled, zatvorenih očiju, sedi pod dugim ledenicama koje vise sa stene, nepomičan, zaleđen, brzo ga zasipa sneg nanošen mećavom. Njegove bele vlasi sada su bele mahune snega, bele ledenice vise mu sa obrva, sa trepavica, sa usana. Sneg neprestano pada i pada, raste nanos koji prekriva Geraltove noge, rastu paperjaste kape{59} na njegovim ramenima. Mećava zavija i fijuče...

  Ciri skoči iz kreveta, svom snagom tresnu ogledalom o zid. Puče ćilibarski ram, staklo se rasprsnu u milion komadića.

  Prepoznala je, znala je, sećala se takve vrste vizija. Iz svojih davnih snova.

  – Ništa od toga nije istina! – vrisnu. – Čuješ li, Oberone? Ja u to ne verujem! To nije istina! To je samo tvoja zloba, nemoćna kao i ti sam! To je tvoja zloba...

  Sede na pod. I rasplaka se.

  *

  Podozrevala je da zidovi u palati imaju uši. Sutradan nije mogla da se odbrani od dvosmislenih pogleda, osećala je za leđima smeškanja, lovila šapate.

  Avalak’ha nije bilo nigde. Zna, pomisli, šta se dogodilo i izbegava me. Blagovremeno, pre no sam ustala, otplovio je ili otišao nekud daleko sa svojom pozlaćenom vilenjakinjom. Ne želi sa mnom da razgovara, ne želi da prizna da se ceo njegov plan pretvorio u prah i pepeo.

  Nigde nije bilo ni Eredina. Ali to je bilo sasvim normalno, on je često odlazio sa svojim Dearg Ruadrima, Crvenim Jahačima.

  Ciri je izvela Kelpi iz staje i pošla do reke. Sve vreme grozničavo misleći, ne obraćajući pažnju ni na šta oko sebe.

  Moram pobeći odavde. Nebitno je da li su sve te vizije bile lažne ili istinite. Jedno je sigurno – Jenefer i Geralt su tamo, u mom svetu, a tamo je i meni mesto, kraj njih. Moram pobeći odavde, bez odlaganja! Svakako mora postojati neki način. Ušla sam ovde sama, trebalo bi da umem i da izađem sama. Eredin je kazao da imam divlji talenat, isto to je slutio Visogota. Nije bilo izlaska iz Tor Zirael, koju sam detaljno istražila. Ali možda ovde negde postoji neka druga kula...

  Pogledala je u daljinu, u daleko brdo, u siluetu kromleha koji se video na njemu. Zabranjena oblast, pomisli. Ha, vidim, predaleko je. Barijera me verovatno neće pustiti tamo. Ne vredi se truditi. Bolje je da odem uzvodno rekom. Tamo još nisam išla.

  Kelpi zarza, trgnu glavom, frknu oštro. Nije dala da je okrene, umesto to
ga je zakaskala prema brdu. Ciri se izbezumila do te mere da neko vreme nije reagovala, dopuštala je kobili da juri. Tek onda je viknula i povukla vođice. Efekat je bio takav da se Kelpi uspravila na zadnje noge, ritnula, hitnula zadnjicom i zagalopirala. I dalje u istom pravcu.

  Ciri je nije zauzdavala, nije se trudila da je kontroliše. Bila je krajnje zapanjena. Ali znala je Kelpi previše dobro. Kobila je imala bubice, ali ne baš takve. Ovakvo ponašanje je moralo nešto da znači.

  Kelpi uspori, pređe u kas. Trčala je kao strela prema brdu ovenčanom kromlehom.

  Otprilike jedna staja, pomisli Ciri. Sada će da proradi barijera.

  Kobila utrča u kameni krug, među gusto postavljene, mahovinaste i iskrivljene monolite koji su izrastali iz gustiša trnovitih kupina i stade kao ukopana. Jedino što je pomicala bile su uši, kojima je budno strizala.

  Ciri je pokušala da je okrene. Zatim da je pomeri s mesta. Zalud. Da nije žila koje pulsiraju na vrelom vratu, zaklela bi se da sedi na statui, a ne na konju. Iznenada joj nešto dodirnu leđa. Nešto oštro, nešto što je probilo odeću i bolno ubolo. Nije stigla da se osvrne. Iza kamena se bez ikakvog šuma pomoli jednorog riđe boje i odlučnim pokretom ćušnu rog pod njen pazuh. Snažno. Oštro. Ona oseti kako sa strane poteče mlaz krvi.

  Sa druge strane se pomoli još jedan jednorog. Ovaj je bio potpuno beo, od vrhova ušiju do kraja repa. Samo su mu nozdrve bile ružičaste, a oči crne.

  Beli jednorog se približi. I lagano, polako prisloni glavu u njeno krilo. Uzbuđenje je bilo toliko jako da je Ciri jauknula.

  Porastao sam, zabruji u njenoj glavi. Porastao sam, Zvezdooka. Onda, u pustinji, nisam znao kako treba da se ponašam. Sada već znam.

  – Konjiću? – jauknu, skoro neprestano viseći na dva roga koja su je bola.

  Moje ime je Ihvarakvas. Sećaš li me se, Zvezdooka? Sećaš li se kako si me lečila? Spasla?

  On se povuče i okrenu. Ugledala je trag ožiljka na njegovoj nozi. Prepoznala je. Sećala se.

  – Konjiću! To si ti! Ali bio si druge boje...

  Porastao sam.

  U glavi iznenadna zbrka, šapati, glasovi, krici, rzanja. Rogovi ustuknuše. Ona primeti da je onaj drugi jednorog, onaj iza njenih leda, bio modro-žeravast.