Gospodarica Jezera

  Zastrašujući udarac čvornovatog štapa pogodio ju je pravo u slepoočnicu. Imala je dovoljno refleksa samo da podigne ruku, pa je dlan delimično amortizovao udarac koji je bio u stanju da razbije lobanju kao jaje. Ali Ciri se ionako našla na zemlji, zaglušena, ošamućena i kompletno dezorijentisana.

  Dedica, iskezivši zube, priskoči do nje i opali je štapom još jedanput. Ciri je ponovo uspela da zakloni glavu rukama, a rezultat je bio takav da su se obe nemoćno oklembesile. Leva je sigurno bila slomljena, kosti doručja verovatno smrskane.

  Dedica je, skačući, dohvati s druge strane i mlatnu motkom u stomak. Ona vrisnu, sklupčavši se. Tada se baci na nju kao jastreb, okrenu je licem ka zemlji i prignječi kolenima. Ciri se ispruži, oštro se ritnu unazad promašivši, zatim zadade žustar udarac laktom, pogodivši. Dedica besno zaurla i odvali je pesnicom u potiljak sa takvom snagom da je zabila glavu u pesak. Zgrabio ju je za kosu na vratu i nabio joj u zemlju nos i usta. Osetila je da se guši. Starac kleknu mi nju, i dalje joj pritiskajući glavu u zemlju, strže joj mač sa leđa i baci ga. Zatim stade čeprkati oko pantalona, pronađe kopču i raskopča je. Ciri zaurla, grcajući i pljujući pesak. Pritisnuo ju je snažnije i onesposobio, uvrnuvši joj kosu u šaci. Moćnim trzajem strgnuo joj je pantalone.

  – Hej, hej! – zamljacka, brekćući sipljivo. – Kakva lepa guza se našla u Dedičinim rukama. Hu, huuu, odavno, odavno Dedica nije imao takvu.

  Ciri, osećajući ogavan dodir njegove suve i kandžaste ruke, dreknu ustima punim peska i borovih iglica.

  – Lezi mirno, gđice – čula je kako balavi, stiskajući njene guzove. – Dedica više nije mlad, neće odmah, pomalo... Ali ne plaši se, Dedica će uraditi šta treba. Hej, hej! A posle će Dedica čalabrcnuti, hej, čalabrcnuti! Obilato...

  Prekinu, zariča i zaskviča.

  Osetivši da je stisak popustio, Ciri se ritnu, izvuče se i skoči kao opruga. Videla je šta se desilo.

  Kelpi, prikravši se tiho, uhvati zubima Lesnog Dedicu za kosu i bezmalo ga podiže uvis. Starac je ječao i skvičao, trzao se, ritao i šutirao nogama, na kraju je uspeo da se iskobelja, ostavljajući u zubima kobile dug sed pramen kose. Hteo je da zgrabi svoj štap, ali Ciri ga je šutom izbila iz dosega njegovih ruku. Drugim šutom je htela da ga počasti tamo gde je trebalo, ali pokrete su joj sprečavale pantalone svučene do pola butina. Vreme koje joj je trebalo da ih navuče Dedica je valjano i skoristio. U nekoliko skokova je doskočio do panja, izvukao iz njega sekiru i zamahom oterao Kelpi, koja je i dalje bila pomamna. Zaurlao je, izbacio svoje strašne zube i bacio se na Ciri, podižući sekiru za udarac.

  – Dedica će te naguziti, gospođice! – zaurla divljački. – Makar te Dedica morao najpre istranžirati! Dedici je svejedno da li si cela ili u porcijama!

  Mislila je da će lako izaći na kraj sa njim. Na kraju krajeva, on je bio stara, oronula deduskara. Jako se varala.

  I pored monstruoznih opanaka, skakao je kao čigra, skakutao vešto kao zec, a sekirom sa uvijenom držaljom vitlao je sa veštinom kasapina. Kada se tamna i naoštrena oštrica nekoliko puta okrznula o nju, Ciri je shvatila da je jedino što je može spasti – beg.

  Ali spasio ju je sticaj okolnosti. Povlačeći se, zapela je stopalom o svoj mač. Munjevito ga je podigla.

  – Baci sekiru – izbrekta, s fijukom izvlačeći Lastavicu iz korica. – Baci sekiru na zemlju, ljigavi starče. Ko zna, možda ću te tada darovati zdravljem. I neću te raskomadati.

  Zaustavio se. Soptao je i krkljao, a brada mu je bila grozno ispljuvana. Međutim, oružje nije bacio. Videla je kako prebira prstima po sekiri. Videla je u njegovim očima zverski bes.

  – Dobro! – zavrte mač uz fijukanje. – Ulepšaj mi dan!

  Na časak ju je posmatrao, kao da ne razume, a onda izbaci zube, iskolači oči, zariča i baci se na nju. Ciri je bilo šale preko glave. Umače mu brzim poluokretom i poseče ga odozdo preko obe podignute ruke, više lakata. Deda ispusti sekiru iz krvavih ruku, ali odmah skoči na nju ponovo, ciljajući u oči raširenim prstima. Odskoči i kratko ga šljusnu u vrat. Više iz milosti nego iz nužde, budući da su mu bile presečene obe vratne arterije, ionako bi ubrzo iskrvario.

  Ležao je, rastajući se sa životom neverovatno teško; bez obzira na smrskane pršljenove, i dalje se uvijao kao crv. Ciri je stala iznad njega. Ostatak peska joj je i dalje škripao među zubima. Jednostavno ga je ispljunula na njegova leđa. Pre nego što je završila sa pljuvanjem, umro je.

  *

  Čudna konstrukcija ispred kolibice, koja je podsećala na vešala, bila je opremljena gvozdenim kukama i koturačom. Sto i panj su bili klizavi, lepili su se od masti i grozno vonjali.

  Kao kasapnica.

  Ciri je u kuhinji pronašla kotlić sa ostacima one nahvaljene ječmene kaše, obilato zamašćene, pune komadića mesa i pečuraka. Bila je vrlo gladna, ali nešto ju je vuklo da ne jede to. Samo se napila vode iz čabrice i pojela malu i naboranu jabuku.

  Iza kolibe je pronašla podrumčić sa stepenicama, dubok i hladan. U podrumu su stajali ćupovi puni masti. Ispod tavanice je visilo meso. Ostatak polutke.

  Ispala je iz podruma, spotičući se na stepenicama, kao da su je jurili đavoli. Prevrnula se u koprivu, skočila, lelujavim korakom otrčala u kolibu i oberučke se uhvatila za jedan od kočića koji ju je podupirao. Iako u stomaku nije imala skoro ništa, povraćala je veoma burno i veoma dugo.

  Polutka koja je visila u podrumu bila je dečja.

  *

  Vodena smradom, pronašla je u šumi jamu poplavljenu vodom u koju je Lesni Dedica bacao otpatke i ono što se nije moglo pojesti. Gledajući u lobanje, rebra i karlice što su štrčale iz vode, Ciri je preneraženo shvatila da je živa isključivo zahvaljujući požudi strašnog starca, samo zahvaljujući tome što je hteo da luduje. Da je glad bila snažnija od gnusne pohote, podlo bi udario sekirom, a ne motkom. Obesio bi je za noge na drvena vešala, rasporio je i oderao joj kožu, pripremio i razvrstao na stolu, iseckao na panju...

  Iako se zanosila na nogama od vrtoglavice, a levi dlan joj se, otečen, kidao se od bola, odvukla je leš do jame u šumi i gurnula ga u smrdljivi mulj, među kosti žrtava. Vratila se, zatrpala ulaz u podrum granama i mrtvim pokrovom tla, obložila je kolje kolibe suvim grančicama i čitavu dedinu imovinu. Zatim je brižljivo potpalila sve sa četiri kraja.

  Otišla je čim je solidno zahvatilo, kada se vatra razbuktala i rashučala kako treba. Kada je već bila uverena da nijedna prolazna kiša neće smetati zatiranju bilo kakvog traga na tom mestu.

  *

  Nije bilo toliko loše sa rukom. Naravno, nadula se, bolela je, nego kako, ali nijedna kost sigurno nije bila polomljena.

  Kada se približilo veče, na nebo je zapravo izašao jedan mesec. Ali Ciri nekako nije htela da prihvati taj svet za svoj.

  Niti da ostaje u njemu duže nego što je potrebno.

  *

  – Danas će – promumla Nimue – biti dobra noć. Osećam to. Kondviramurs udahnu.

  Horizont je plamteo u zlatnoj i crvenoj boji. Pruga istih boja prostirala se na jezeru, od horizonta do ostrva.

  Sedele su na terasi, u foteljama, iza leđa im je bilo ogledalo u ramu od ebanovine i goblen na kom je bio predstavljen zamak pribijen uz stenovit zid kako se ogleda u vodi planinskog jezera.

  Koje je već ovo veče, pomisli Kondviramurs, koje već veče po redu sedimo ovako dok ne padne mrak i još kasnije, u tami? Bez ikakvih rezultata? Razgovarajući samo?

  Zahladnelo je. Čarobnica i polaznica ogrnule su se krznima. Sa jezera su čule škripu lađe Kralja Pecaroša, ali je nisu videle – bila je skrivena u zaslepljujućem blesku zalaska.

  – Dosta često snujem – Kondviramurs se vrati prekinutom pričanju – da sam u ledenoj pustinji, u kojoj nema ničega, samo belina snega i hrpe leda koji se iskri na suncu. Sve do horizonta, naokolo, nema ničega, samo sneg i led. I gospodari tišina, tišina koja odzvanja u ušima. Neprirodna tišina. Tišina smrti.

  Nimue klimnu glavom, kao da je davala do znanja da zna o čemu se radi. Ali nije komentarisala.

  – Odjednom – nastavi polaznica – odjednom mi se čini da nešto č
ujem. Da osećam kako led drhti pod mojim stopama. Kleknem, razgrćem sneg. Led je prozračan kao staklo, kao na nekim čistim planinskim jezerima, kada se kamenito dno i ribe vide kroz sežanj debljine ledene ploče. Ja u mom snu takođe vidim, iako ploča ima desetine, možda stotine sežnjeva debljine. To mi ne smeta da vidim... I čujem... ljude koji pozivaju u pomoć. Tamo dole, duboko pod ledom... nalazi se zamrznut svet.

  Nimue ni ovaj put nije komentarisala.

  – Naravno – nastavi polaznica – znam gde je izvor tog sna. Itlinino proročanstvo, slavna Bela studen, Vreme mraza i vučje mećave. Svet koji umire usred snegova i leda kako bi se, kako kaže predskazanje, nakon vekova ponovo rodio. Očišćen i bolji.

  – Duboko verujem – Nimue kaza tiho – da će se svet preporoditi. Ali da će biti bolji – ne sasvim.

  – Kako?

  – Čula si me.

  – Nisam pogrešno čula? Nimue, Bela studen je prorečena već hiljadu puta, što je oštrija zima bila, to su češće govorili da je baš tada došla. U ovom trenutku ni deca ne veruju da je bilo kakva zima u stanju da ugrozi svet.

  – Eto vidiš. Deca ne veruju. A ja, zamisli, verujem.

  – Oslanjajući se na neke racionalne pretpostavke? – upita Kondviramurs sa blagom ironijom. – Ili isključivo na mističnu veru u nepogrešivost vilenjačkih proročanstava?

  Nimue je dugo ćutala, čupkajući krzno kojim je bila ogrnuta.

  – Zemlja – poče konačno pomalo mentorskim tonom – ima loptast oblik i kruži oko Sunca. Slažeš li se sa tim? Ili i ti pripadaš nekoj od modernih sekti koje tvrde nešto sasvim suprotno?

  – Ne. Ne pripadam. Prihvatam heliocentrizam i slažem se sa teorijom o okruglosti Zemlje.

  – Odlično. Onda ćeš se sigurno složiti sa činjenicom da je vertikalna osa zemaljske kugle nagnuta pod uglom, a put Zemlje oko Sunca nema oblik regularnog kruga, već je elipsast?

  – Učila sam o tome. Ali nisam astronom, stoga...

  – Ne treba biti astronom, dovoljno je logički misliti. Zemlja kruži oko Sunca po orbiti u obliku elipse, zato mu je u toku kruženja čas bliže, čas se udaljava. Što je Zemlja više udaljena od Sunca, to je, ovo je potpuno logično, na njoj hladnije. A što je osa sveta manje udaljena od perpendikla, to manje svetlosti dopire na severnu poluloptu.

  – I to je logično.

  – Oba ta činioca, odnosno eliptičnost orbite i stepen nagiba ose sveta, podležu promenama. Kako se smatra, cikličnim. Elipsa može biti više ili manje eliptična, odnosno razvučena i izdužena, osa sveta može biti manje ili više nagnuta. Ekstremni uslovi, ako se radi o klimi, prouzrokuju istovremenu pojavu obe promene: maksimalno rastezanje elipse i minimalno odstupanje od vertikale ose. Kružeći oko sunca, Zemlja u afelu{76} dobija vrlo malo svetla i toplote, a polarne oblasti su dodatno oštećene nepovoljnim uglom nagiba ose.

  – Razumem.

  – Manje svetla na severnoj polulopti znači duže zadržavanje snega. Beli i blistav sneg odbija sunčevu svetlost, a temperatura još brže opada. Zahvaljujući tome, sneg se zadržava još duže, na sve većim pojasevima uopšte se ne topi ili se topi samo nakratko. Što je više snega i što se duže zadržava, to je veća bela i blistava površina koja odbija...

  – Shvatila sam.

  – Sneg pada, pada, pada i ima ga sve više. Stoga treba napomenuti da se sa morskim strujama sa juga premeštaju mase toplog vazduha, koje se kondenzuju iznad rashlađenog severnog kopna. Topao vazduh se kondenzuje i pada kao sneg. Što je veća temperaturna razlika, to su obilnije padavine. Što su obilnije padavine, to je više belog snega koji se ne topi i hladnije je. To je veća temperaturna razlika i mase vazduha se obilnije kondenzuju...

  – Shvatila sam.

  – Snežni pokrivač postaje toliko težak da nastaje ispresovan led. Lednik. Na koji, kao što već znamo, stalno pada sneg, sabijajući ga još više. Lednik raste, nije samo sve deblji, već se razrasta u širinu, pokrivajući sve veće površine. Bele površine...

  – Sunčevi zraci koji se odbijaju – Kondviramurs klimnu glavom. – Hladnije, hladnije, još hladnije. Belu studen je prorekla Itlina. Ali da li je moguća kataklizma? Da li nam stvarno preti da će led, koji odvajkada leži na severu, iznenada krenuti na jug, da će zdrobiti, spljoštiti i prekriti sve? Kojim tempom se razrasta ledena kapa na polu? Nekoliko cola godišnje?

  – Kao što verovatno znaš – kaza Nimue zagledana u jezero – jedina luka koja se ne ledi u zalivu Prakseda je Pont Vanis.

  – Znam to.

  – Obogati znanje: pre stotinu godina nije se ledila nijedna luka Zaliva. Pre stotinu godina, postoje za to brojna svedočanstva, u Talgaru su rasli krastavci i dinje, u Keingornu su uzgajali suncokret i vučiku. Danas se ne uzgaja, budući da je vegetacija navedenih biljaka nemoguća, tamo je jednostavno previše hladno. A znaš li da su u Kedvenu postojali vinogradi? Vina od tamošnjih vinovih loza verovatno nisu bila najbolja, jer iz sačuvanih dokumenata proističe da su bila vrlo jeftina. Ali lokalni pesnici su ih svejedno opevali. Danas u Kedvenu vinova loza uopšte ne raste. Zato što današnje zime, za razliku od starih, donose snažne mrazeve, a snažan mraz ubija vinovu lozu. Ne samo da otežava vegetaciju već je jednostavno ubija. Uništava.

  – Razumem.

  – Da – Nimue se zamisli. – Šta bih još mogla dodati? Možda to da sneg u Talgaru pada polovinom novembra i kreće se ka jugu tempom bržim od pedeset milja na dan? Da na prelomu decembra i januara bivaju mećave na Albi, gde je još pre stotinu godina sneg bio senzacija? A to da se kod nas sneg topi a jezera odmrzavaju u aprilu zna svako dete! I svako dete se čudi zašto se taj mesec još naziva travanj. Tebe to nije začudilo?

  – Ne baš – izjavi Kondviramurs. – Uostalom, kod nas u Vikovaru se nije govorilo travanj, već ležitrava. Ili na vilenjačkom: Birke. Ali shvatam šta sugerišeš. Naziv meseca potiče iz pradavnih vremena, kada je u aprilu faktički sve cvetalo...

  – Ta pradavna vremena, to je svega sto – sto dvadeset godina. To je maltene juče, devojko. Itlina je apsolutno bila u pravu. Njeno predskazanje će se obistiniti. Svet će nestati pod slojem leda. Civilizacija će iščeznuti krivicom Utamaniteljke, koja je mogla, imala mogućnost da otvori put spasa. Kao što je poznato iz legende, to nije učinila.

  – Iz razloga koje legenda nije pojasnila. Ili pojašnjava pomoću mutnog i naivnog moraliteta.

  – To je tačno. Ali činjenica ostaje činjenica. Činjenica je Bela studen. Civilizacija severne polulopte je osuđena na propast. Nestaće pod ledom razrastajućeg lednika, pod večno zamrznutim ledom i snegom. Ipak, nema razloga za paniku, jer će potrajati malo dok se to ne desi.

  Sunce je potpuno zašlo, sa površine jezera nestao je oslepljujući odsjaj. Sada se na vodu smestila traka mekšeg, prijatnijeg svetla. Iznad kule Inis Vitre izašao je mesec, sjajan kao zlatan taler presečen napola.

  – Koliko dugo? – upita Kondviramurs. – Koliko dugo će, po tvom mišljenju, potrajati to? To jest, koliko imamo vremena?

  – Dosta.

  – Koliko, Nimue?

  – Neke tri hiljade godina.

  Na jezeru, na lađi, Kralj Pecaroš fijuknu veslom i opsova. Kondviramurs glasno uzdahnu.

  – Malo si me umirila – kaza ubrzo. – Ali samo malo.

  *

  Sledeće mesto je bilo jedno od gnusnijih koje je Ciri posetila, sigurno je bilo plasirano među prvih deset i to u čelu desetorke.

  Bila je to luka, lučki kanal, videla je lađe i galije pokraj keja i stubova, videla je šumu jarbola, videla je jedra kako kruto vise u nepokretnom vazduhu. Naokolo je puzao i uzdizao se dim, klupka smrdljivog dima.

  Dim se takođe uzdizao iza iskrivljenih čatrlja kraj kanala. Odatle se čuo glasan, prodoran plač deteta.

  Kelpi zafrkta, snažno trzajući glavom, ustuknu, topoćući kopitima o kaldrmu. Ciri pogleda dole i ugleda mrtve pacove. Svuda su ležali. Mrtvi glodari izuvijani u mukama, sa bledim ružičastim šapicama.

  Ovde nešto nije u redu, pomisli, osetivši kako je obuzima strah. Ovde nešto nije u redu. Moram pobeći odavde. Moram što pre pobeći!

  Ispod obešenih mreža i uzica ne
pomično je sedeo muškarac u razdrljenoj košulji, glave iskrivljene ka ramenu. Nekoliko koraka dalje ležao je drugi. Nije izgledalo kao da spavaju. Nisu ni trepnuli kada su Kelpine potkovice zaklepetale o kamenje odmah pored njih. Ciri pognu glavu, prolazeći ispod dronjaka koji su visili na konopcima i ispuštali jedak vonj prljavštine.

  Na vratima jedne od čatrlja video se krst naslikan krečom ili belom farbom. Iza krova je ka nebu kuljao crni dim. Dete je neprestano plakalo, neko je vrištao u daljini, neko bliži je kašljao i brektao. Pas je zavijao.

  Ciri oseti svrab na dlanu. Pogleda.

  Ruka joj je bila prošarana crnim zapetama buva, kao da ih je umočila u kim.

  Vrisnula je iz sveg glasa. Tresući se sva od preneraženosti i odvratnosti, poče se otresati i braniti, žustro mašući rukama. Uplašena Kelpi jurnu u galop, a Ciri umalo ne pade. Stiskajući butinama kobiline bokove, obema rukama je pročešljavala kosu i češala se, otresala jaknu i košulju. Kelpi u galopu ulete u uličicu ispunjenu dimom. Ciri kriknu od groze.

  Išla je kroz pakao, kroz inferno, kroz najkošmarniji od svih košmara. Između kuća označenih belim krstovima. Između mnoštva rita koje su tinjale. Između mrtvaka koji su ležali pojedinačno i onih koji su ležali na gomili, jedan na drugom. I između živih, odrpanih, polunagih aveti sa obrazima upalim od bola; puzali su kroz đubre i urlali na jeziku koji nije razumela, ispružali ka njoj omršavele ruke prekrivene ogavnim, krvavim krastama...

  Moram da bežim! Moram da bežim odavde!

  Čak i u crnom nepostojanju, u ništavilu arhipelaga mesta, Ciri je još dugo u nozdrvama osećala taj dim i smrad.

  *

  Naredno mesto je takođe bila luka. Isto je tu bio kej, bio je kanal ojačan trupcima, na kanalu koge, barkase, škune, lađe, a iznad njih šuma jarbola. Ali ovde, na ovom mestu, iznad jarbola, veselo su kreštuckali galebovi, a smrdelo je uobičajeno i poznato: na vlažno drvo, smolu, morsku vodu i ribu u sve tri osnovne varijante: svežoj, bajatoj i prženoj.

  Na palubi obližnje koge, dva muškarca su se svađala, nadvikujući se povišenim glasovima. Razumela je šta govore. Radilo se o ceni haringe.