Gospodarica Jezera

  Znala je da je bio u pravu. Ranije je ubeđivala sebe da će, ako dođe do nečega, ona uvek, makar i u poslednjem trenutku, uspeti da pobegne i sakrije se u vremenima i mestima. Sada je znala da je to bila iluzorna nada, maštarija. Zamak je čak vibrirao od zle, neprijateljske, tuđe magije, neprijateljska i tuđa magija prožimala ju je, penetrirala, kao parazit je puzala u iznutricama, uporno joj milela sve do mozga. Nije mogla ništa da učini. Pala je pod neprijateljsku vlast. Nemoćna.

  Nemam kud, pomisli, znala sam šta radim. Znala sam zašto dolazim ovamo. Ostalo je faktički bila maštarija. Pa nek bude šta biti mora.

  – Bravo – reče Vilgeforc. – Tačna procena situacije. Biće šta biti mora. Tačnije: biće što ja odlučim. Pitam se, pretpostavljaš li, veličanstvena moja, šta ću odlučiti?

  Htela je da odgovori, ali pre no što je uspela da savlada otpor stegnutog i isušenog grla, ponovo ju je predupredio, sondiravši joj misli.

  – Naravno da znaš. Gospodarice Svetova. Gospodarice Vremenâ i Mestâ. Da, da, veličanstvena moja, nije me iznenadila tvoja poseta. Ja prosto znam gde si pobegla sa jezera i na koji način si to učinila. Znam sa čime i sa kime si se tamo srela. Znam na koji način si dospela ovamo. Jedino što ne znam jeste: da li je putovanje bilo dugo? I da li je pružilo dovoljno utisaka?

  – Oh – osmehnu se zlokobno, ponovo je predupredivši. – Ne moraš da odgovaraš. Znam da je bio zanimijivo i fascinantno. Vidiš, ja ne mogu da dočekam da sam probam. Veoma ti zavidim na tvom talentu. Moraćeš da ga podeliš sa mnom, veličanstvena moja. Da, “moraćeš”, to je prava reč. Dok ne podeliš sa mnom svoj talenat, jednostavno te neću ispustiti iz ruku. Ni danju, a ni noću te neću ispuštati iz ruku.

  Ciri je najzad shvatila da joj nije samo strah stezao grlo. Čarobnjak ju je ućutkivao i davio magijom. Sprdao se sa njom. Ponižavao je. Pred očima svih.

  – Pusti... Jenefer – iskašljala je, grbeći se od napora. – Pusti je... A sa mnom možeš da učiniš šta god želiš.

  Bonhart prasnu u smeh, oporo se zasmejao i Stefan Skelen. Vilgeforc pročačka malim prstom ugao svog zastrašujućeg oka.

  – Ne možeš biti tako glupa da ne znaš da i ovako mogu da uradim sa tobom šta želim. Tvoja ponuda je patetična, štaviše, žalosna i smešna.

  – Potrebna sam ti... – podiže glavu, premda ju je to koštalo mnogo snage. – Da bi imao dete sa mnom. Svi to žele, ti takođe. Da, u tvojoj sam moći, sama sam ovamo došla... Ti mene nisi uhvatio, iako si me jurio preko pola sveta. Došla sam ovamo sama i sama ti se predajem. Za Jenefer. Za njen život. Tebi je to smešno? Onda pokušaj sa mnom na silu... Videćeš, za tren će te proći volja za smehom.

  Bonhart priskoči do nje i razmaha se nagajkom. Vilgeforc načini naizgled nehajan gest, samo lagan pokret dlanom, ali i to je bilo dovoljno da bič odleti iz lovčeve ruke, a on sam se zavrteo kao da su ga udarila kola puna uglja.

  – Gos’n Bonhart – kaza Vilgeforc, trljajući prste – kako vidim, i dalje ima problem sa shvatanjem obaveza gosta. Budite ljubazni da zapamtite: kada ste u gostima, ne uništavaju se nameštaj i umetnička dela, ne kradu se sitni predmeti, ne prljaju se tepisi i mesta koja su teško dostupna. Ne uznemiravaju se i ne tuku drugi gosti. Ovo poslednje barem dok ne završi domaćin da uznemirava i tuče, dok ne da znak da je dozvoljeno uznemiravati i tući. Iz ovoga što sam upravo kazao, trebalo bi da umeš da izvućeš vlastite zaključke, i ti, Ciri. Ne umeš? Pomoći ću ti. Sama mi se predaješ i pokorno pristaješ na sve, dozvoljavaš mi da učinim sa tobom sve što poželim. I smatraš da je ponuda prilično širokogruda. Grešiš. Stvar je u tome da ću sa tobom raditi ono što moram da uradim, a ne ono što bih želeo. Primer: želeo bih da ti, u okvirima revanša za Taned, iskopam barem jedno oko, a ne mogu, zato što se bojim da nećeš preživeti.

  Ciri je shvatila: sada, ili nikada. Izvila se u poluobrtu i izvukla Lastavicu iz korica. Ceo zamak se najednom zakovitlao, osetila je kako pada, bolno razbijajući kolena. Sagnula se, skoro dodirujući guzove čelom, borila se sa vomitivnim refleksom. Mač joj iskliznu iz utrnulih prstiju. Neko ga je podigao.

  – Daaa – Vilgeforc kaza otegnuto, podupirući bradu na dlanove, nameštene kao za molitvu. – Gde sam ja ono stao? Ah, da, tako je, tvoja ponuda. Jeneferini život i sloboda u zamenu... Za šta? Za tvoje dobrovoljno davanje, voljno, bez nasilja i primoravanja? Žao mi je, Ciri. Za to što ću ti učiniti, nasilje i primoravanje su jednostavno neizbežni.

  – Da, da – ponovi, zainteresovano posmatrajući kako devojka brekće, pljuje i upinje se da povraća. – Bez nasilja i primoravanja jednostavno se neće dogoditi. Uveravam te, nikada ne bi pristala na to što ću ti učiniti. Osim toga, kao što vidiš, tvoja ponuda je i dalje žalosna i smešna, a nadasve bezvredna. Stoga je odbacujem. Hajde, vodite je. Odmah u laboratoriju.

  *

  Laboratorija se nije mnogo razlikovala od one za koju je Ciri znala u hramu Melitele u Elanderu. Isto je bila jarko osvetljena, čista, sa dugim stolovima limenih površina, površinama punim stakla, tegli, retorti, erlenmajera, epruveta, cevčica, sočiva, alembika, koji su šištali i klokotali, i drugog čudnovatog pribora. Ovde je isto kao i u Elanderu oštro smrdelo na etar, špiritus, formalin i još nešto, nešto zbog čega je osećala strah. Čak i tamo, u prijaznom hramu, pokraj prijaznih sveštenica i prijazne Jenefer, Ciri je osećala strah. A svakako je tamo, u Elanderu, niko nije na silu vukao u laboratoriju, niko je nije brutalno posađivao na klupu, niko je nije držao za ramena i ruke u čeličnom stisku. Tamo, u Elanderu, nasred laboratorije nije bila strašna čelična fotelja, čiji oblik je bio sadistički očigledan. Tamo nije bilo tipova odevenih u belo i ošišanih na ćelavo, tamo nije bilo Bonharta, tamo nije bilo uzbuđenog, pocrvenelog Skelena, koji nervozno oblizuje usne. I tamo nije bilo Vilgeforca, sa jednim normalnim okom, a drugim malecnim i košmarno živahnim.

  Vilgeforc se okrenu od stola, na koji je duže vreme slagao nekakve instrumente koji bude grozu.

  – Vidiš, moja veličanstvena damo – poče, prilazeći – ti si za mene ključ za snagu i vladavinu. Ne samo vladavinu nad ovim svetom, koji je jalovost nad jalovostima i osuđen na skoru propast, već nad svim svetovima. Nad punom gamom mestâ i vremenâ koji su nastali nakon konjunkcije. Siguran sam da me razumeš, neka od tih mesta i vremena već si sama posetila.

  – Mene – nastavi ubrzo, podvijajući rukave – stidim se da priznam, strašno privlači vlast. To je trivijalno, znam, ali ja želim da budem vladar. Vladar kojemu će se klanjati, kojeg će ljudi blagosiljati samo zato što je izvoleo da postoji, i odavati mu božansku počast, ako, recimo, poželi da spase njihov svet od kataklizme. Makar ih izbavio samo iz hira. Oh, Ciri, srce mi raduje pomisao na to kako ću velikodušno nagrađivati verne, a kako ću okrutno kažnjavati neposlušne i nepokorne. Medom, slatkim samotokom za moju dušu kroz čitava pokolenja, biće uznošene molitve meni i za mene, za moju ljubav i za moju milost. Čitava pokolenja, Ciri, čitavi svetovi. Naćuli uši. Čuješ li? Od vazduha, gladi, ognja, rata i gneva Vilgeforca...

  Mrdnuo je prstima tik ispred njenog lica, zatim ju je žustro uhvatio za obraze. Ciri je vrisnula, trgla se, ali držao ju je snažno. Usta su počela da joj drhte. Vilgeforc je to video i zakikotao se.

  – Čedo Nenadnosti – zasmeja se nervozno, a u uglu usta zabele mu se vrpca pene. – Aen Hen Ihaer, sveta vilenjačka Drevna krv... Sada već samo moja.

  Naglo se ispravi. Obrisa usta.

  – Razni glupaci i mistici – izjavi svojim uobičajenim hladnim tonom – probali su da te prilagode budalaštinama, legendama i predskazanjima, sledili su gen koji nosiš, nasleđe predaka. Mešajući nebo sa zvezdama što se odbijaju na površini jezera, mistično su ustanovili da će gen koji presuđuje o velikim mogućnostima dalje evoluirati, da će vrhunac snage postići u tvom detetu ili detetu tvog deteta. I oko tebe je rasla čarobna aura, snovao se dim tamjana. A istina je utoliko banalnija koliko i prozaičnija. Rekao bih, organski prozaična. Važna je, veličanstvena moja, tvoja krv. Ali u apsolutno doslovnom i sasvim nepoetičkom značenju te reči.

  Podigao je sa stola stakleni špric dužine manje-više pola stope
. Špric se završavao tankom, blago zakrivljenom cevčicom. Ciri je osetila kako joj u ustima postaje suvo. Čarobnjak je osmotrio špric pod svetlom.

  – Za trenutak – izjavi hladno – skinuće te i posaditi u fotelju baš taj koga gledaš sa takvom radoznalošću. Premda je poza neudobna, provešćeš u toj fotelji neko vreme. A pomoću ovog pribora, koji te takođe, kako vidim, fascinira, bićeš oplođena. Neće to biti toliko strašno, gotovo sve vreme ćeš biti polusvesna od eliksira, koje ću ti davati intravenozno kako bih pravilno ugnezdio plodovo jaje i isključio mogućnost vanmaterične trudnoće. Ne moraš da se bojiš, vešt sam, radio sam to stotinu puta. Uistinu, nikada na izabranicama sudbine i predodređenja, ali mislim da se materice i jajnici izabranica ne razlikuju tako mnogo od materica i jajnika običnih devojaka.

  – A sada najvažnija stvar – Vilgeforc se naslađivao onim što govori. – Možda će te to zabrinuti, a možda obradovati, ali znaj da dete nećeš roditi. Ko zna, možda bi ono i bilo veliki izabranik sa neobičnim sposobnostima, spasitelj sveta i kralj naroda. Ali niko nije u stanju da to garantuje, a ja, povrh toga, nemam nameru da čekam toliko dugo. Meni je potrebna krv. Tačnije, krv posteljice. Čim se placenta formira, izvadiću je iz tebe. Ostatak mojih planova i namera, veličanstvena moja, kako i sama shvataš, više te neće doticati, pa nema smisla da te informišem o njima, bila bi to nepotrebna frustracija.

  Zaćutao je, praveći proračunatu pauzu. Ciri nije mogla da iskontroliše uzdrhtala usta.

  – A sada – čarobnjak teatralno klimnu glavom – izvoli na fotelju, gđice Cirila.

  – Vredelo bi – Bonhart blesnu zubima ispod sedih brkova – da kurva Jenefer to gleda. To joj pripada!

  – Naravno – u uglu Vilgeforcovih osmehnutih usta ponovo se pojavi loptica pene. – Oplođavanje je svakako sveta stvar, uzvišena i svečana, to je misterija pri kojoj treba da asistira cela bliža rodbina. A Jenefer je ipak kvazimajka, a takva u primitivnim kulturama gotovo aktivno učestvuje u svođenju{95} kćerke. Hajde, dovedite je ovamo!

  – A što se tiče te oplodnje – Bonhart se nagnu nad Ciri, koju su već počeli da skidaju čarobnjakovi ćelavi pomoćnici – zar ne bi moglo, gos’n Vilgeforce, to da bude više uobičajeno? Tradicionalno?

  Skelen prasnu u smeh, odmahujući glavom. Vilgeforc blago namršti obrve.

  – Ne – odreče hladno. – Ne, gos’n Bonharte. Ne bi moglo.

  Ciri, kao da je tek sada shvatila ozbiljnost situacije, dreknu prodorno. Jednom, pa drugi put.

  – De, de – iskrevelji se čarobnjak. – Hrabro, podignutog čela i mača smo ušli u pećinu lava, a sada smo se uplašili male staklene cevčice? Sramota, damo moja.

  Ciri, koju uopšte nije bila sramota, razdera se po treći put tako da su zazvonili laboratorijski sudovi.

  A ceo zamak Stiga odjednom je odgovorio vriskom i alarmom.

  *

  – Teško nama, sinovi – ponovi Moljac, okovanim krajem ruke čeprkajući đubrivo između kamenja dvorišta. – Oj, videćete, teško nama nesretnicima.

  Bacio je pogled na kamarade, ali nijedan od stražara nije komentarisao. Nije pustio glas ni Boreas Mun, koji je ostao sa stražarima kraj kapije. Svojom voljom, a ne po naredbi. Mogao je kao Silifant da pođe za Sovom, mogao je sopstvenim očima da se uveri šta će se dogoditi sa Gospodaricom Jezera, kakva će je sudbina zadesiti. Ali Boreas nije želeo to da gleda. Više je voleo da ostane, na dvorištu, pod golim nebom, daleko od odaja i sala gornjeg zamka, gde su odveli devojku. Ovde je bio siguran da do njega neće dopreti ni njen krik.

  – Loš znak su ove crne ptice – Moljac pokaza pokretom glave gavrane, koji su i dalje sedeli na zidinama. – Loše predskazanje je ovo devojče što dođe na vranoj kobili. Kažem vam, služimo Sovi u rđavom činu. A vele da sam Sova više nije koroner niti važan gospodin, već odmetnik kao i mi. Da je car strašno besan na njega. Ako nas, sinovi, zajedno uhvate, teško nama nesretnicima.

  – Aj, aj! – doda drugi stražar, brkonja sa šeširčićem ukrašenim perima crne rode. – Bliži nam se kolac! Loše je kada je car ljut.

  – Jaka stvar – dobaci treći, koji je stigao u zamak Stiga sasvim nedavno sa poslednjom partijom vrbovanom od strane Skelena. – Možda car bude imao manjak vremena za nas. Sada on ima mnogo drugih turbulencija. Vele, odlučujuća bitka je bila tamo negde na severu. Nordling je potukao carske vojnike, odvalio ih na mrtvo ime.

  – Onda – reče četvrti – možda i nije tako loše što smo sa Sovom? Vazda je bolje kraj onih koji su na vrhu.

  – Sigurno – reče onaj novi – da je bolje. Čini mi se, Sova će se vinuti na vrh. A pored njega ćemo i mi uploviti!

  – Oj, sinovi – Moljac se podupre o runku. – Glupi ste vi kao konjski repovi.

  Crne ptice skočiše u let sa oglušujućom lupnjavom i krakanjem, zatamneše nebo, kovitlajući se kao oblak oko bastiona.

  – Koji vrag? – jauknu neki od stražara.

  – Otvorite kapiju.

  Boreas Mun naglo oseti pronicljiv miris bilja: žalfije, mente i timijana. Obliza balu i protrese glavom. Zatvori i otvori oči. Nije pomoglo. Mršav, prosed gospodin nalik na skupljača poreza, koji se najednom pojavio pokraj njih, nije ni pomišljao da nestane. Stajao je i smeškao se stisnutim ustima. Boreasova kosa umalo nije podigla kapu uvis.

  – Molim vas, otvorite kapiju – ponovi nasmejani gospodin. – Bez odugovlačenja. Tako će uistinu biti bolje.

  Moljac je zvonko ispustio runku, stao ukrućeno i bezglasno pomicao usta. Oči su mu bile puste. Ostali su došli do kapije, koračajući kruto i neprirodno, kao automati. Skinuli su gredu. Otvorili zasun.

  Sa hukom kopita, u dvorište provali četvoro jahača.

  Jedan je imao kosu belu kao sneg, mač u njegovim rukama žmigao je kao munja. Drugi je bio svetlokosa devojka, koja je razapinjala luk dok je konj trčao. Treći jahač, sasvim mlada devojka, zamašnim udarcem krive sablje raseče Moljčevu slepoočnicu.

  Boreas Mun zgrabi ispuštenu runku i zakloni se kopljem. Četvrti jahač iznenada se nadvisi nad njim. Na njegovom šlemu su na obema stranama bila udenuta krila ptice grabljivice. Zasija uzdignut mač.

  – Pusti, Kahire – reče oštro belokosi. – Štedimo vreme i krv. Milva, Regise, ovuda...

  – Ne – promumla Boreas, sam ne znajući zašto to čini. – Ne tuda... Tamo je samo slepo međuziđe. Onamo je vaš put, onim stepenicama... Ka gornjem zamku. Ako hoćete da spasete Gospodaricu Jezera, onda treba da požurite.

  – Hvala – kaza belokosi. – Hvala ti, neznancu. Regise, čuo si? Vodi!

  Za tren su na dvorištu ostali samo leševi. I Boreas Mun, i dalje naslonjen na dršci runke. Koju nikako nije mogao da pusti, toliko su mu se tresle noge.

  Gavrani su kričeći kružili iznad zamka Stiga, crnim oblakom ovijajući kulu i bastione.

  *

  Vilgeforc sasluša sa stoičkom smirenošću i kamenim licem zadihan izveštaj najamnika. Ali uzvrzmalo i žmirkavo oko ga je odalo.

  – Pomoć u poslednji čas – zaškripa zubima. – Da ne poveruješ. Takve stvari se jednostavno ne događaju. Ili se događaju, ali u lošim vašarskim predstavama, što mu dođe na isto. Budi ljubazan, dobri čoveče, i reci mi da si sve to izmislio radi, recimo, zabave.

  – Nisam izmislio! – planu najamnik. – Govorim istinu! Ovde su upali neki... Cela banda...

  – Dobro, dobro – prekinu ga čarobrtjak. – Šalio sam se. Skelene, lično se pozabavi tim problemom. To ti je prilika da pokažeš koliko je zaista vredna tvoja vojska, iznajmljena za moje zlato.

  Sova poskoči i nervozno zamaha rukama.

  – Da ne shvataš ovo olako, Vilgeforce? – kriknu. – Izgleda da ti ne shvataš ozbiljnost situacije! Ako je neko napao zamak, onda je to Emhirova vojska! A to znači...

  – To ništa ne znači – prekide ga čarobnjak. – Ali znam o čemu se radi. Dobro, ako će činjenica da imaš mene iza leđa popraviti tvoj moral, neka ti bude. Haj’mo. I vi, gos’n Bonharte.

  – Što se tiče tebe – upilji svoje strašne oči u Ciri – ne zanosi se. Ja znam ko se ovde pojavio sa tom pomoći dostojnom jeftine farse. I uveravam te da ću tu
jeftinu farsu pretvoriti u horor.

  – Hej vi! – siknu na sluge i pomoćnike. – Okujte devojku u dvimerit, zatvorite u ćeliji i tri puta zaključajte i ne mičite se od vrata. Glavom mi odgovarate za nju. Razumeli?

  – Da, gospodine.

  *

  Upali su u hodnik, iz hodnika u veliku dvoranu punu rezbarija, kao prava gliptoteka. Niko im nije preprečio put. Videli su samo nekoliko lakeja, koji su zbrisali čim su ih ugledali.

  Otrčali su uz stepenice, Kahir šutom razvali vrata, Angulema upade unutra za bojnim povikom i udarcem sablje obori šlem sa oklopa kraj vrata za koji je mislila da je stražar. Shvatila je grešku i zaričala od smeha.

  – He-he-he! Gledajte samo...

  – Angulema! – Geralt je prizva parneti. – Ne stoj! Dalje!

  Pred njima se otvoriše vrata, kroz njih se pomoliše siluete. Milva bez razmišljanja razape luk i posla strelu. Neko vrisnu. Zatvorili su vrata, Geralt je čuo kako je huknuo zasun.

  – Dalje, dalje! – kriknu on. – Ne stajte!

  – Vešče – kaza Regis. – Ovo trčanje nema smisla. Poći ću... Poleteću u izvidnicu.

  – Leti.

  Vampir je nestao kao da ga je vetar oduvao. Geralt nije imao vremena da se čudi.

  Ponovo su nabasali na ljude, ovog puta naoružane. Kahir i Angulema sa vriskom skočiše ka njima, a ljudi se baciše u beg, uglavnom zbog, kako se činilo, Kahira i njegovog impozantnog šlema sa krilima.

  Uleteli su u klaustar, u galeriju koja je okruživala unutrašnji vestibul. Od portika, koji je vodio u dubinu zamka, delilo ih je možda dvadeset koraka kad se sa suprotne strane klaustra pojaviše prilike. Krici zagrmeše u ehu. I zafijukaše strele.

  – Sakrijte se! – viknu veštac.

  Strele su letele kao pravi grad. Zujala su pera, vrhovi strela kresali su iskre sa parketa, odvaljivali štukaturu sa zidova. Sitna prašina zasipala je Geralta i kompanjone.