Gospodarica Jezera

  – Intrigira me – vilenjak kaza otegnuto – da li mislimo na isti zakon?

  – Svaka akcija – kaza hodočasnik – izaziva reakciju.

  Vilenjak frknu, ali to je bilo dosta dobronamerno frktanje.

  – Poen za tebe, čoveče.

  *

  – Stefane Skelene, sine Bertrama Skelena, ti, koji si bio carski koroner, ustani. Vrhovni Tribunal Večne pomilosti Velikog Sunca Imperije proglasio te je krivim za zločine i ilegalne radnje, i to: izdaja države i učešće u zaveri koja je imala za cilj zločinački napad na ustavni poredak Imperije, a takođe na Carsko veličanstvo lično. Tvoja krivica, Stefane Skelene, potvrđena je i dokazana, a Tribunal nije uvideo olakšavajuće okolnosti. Njegovo najsvetlije imperatorsko veličanstvo nije pak iskoristilo svoje pravo pomilovanja.

  – Stefane Skelene, sine Bertrama Skelena. Iz sudske dvorane bićeš prevezen u Citadelu, odakle ćeš, kada dode prikladno vreme, biti ispraćen. Budući da si izdajnik, nedostojan si da koračaš po zemlji Carstva, bićeš stavljen na drveno vucilo i na tom vucilu bićeš odvučen na Trg tisućleća. Budući da si izdajnik, nedostojan si da udišeš vazduh Carstva, na Trgu tisućleća bićeš rukom dželata obešen za vrat na vešala, između neba i zemlje. I visićeš tamo sve dok ne umreš. Tvoje telo biće spaljeno, a pepeo razbacan na sve četiri strane sveta.

  – Stefane Skelene, sine Bertrama, izdajniče. Ja, predsedavajući Vrhovnog tribunala imperije, osuđujući te, poslednji put izgovaram tvoje ime. Od ovog trenutka neka ono bude zaboravljeno.

  *

  – Uspelo je! Uspelo! – kriknu profesor Openhauzer, upadajući u dekanat. – Uspelo je! Najzad! Najzad! Ipak funkcioniše! Ipak se okreće! Radi! Radi!

  – Zaista? – upita grubo i dosta skeptično Žan la Voazje, profesor hemije, koga su studenti zvali Ugljosmrd. – To ne može biti! A, radoznao sam, šta radi?

  – Večni pokretač!

  – Perpetuum mobile? – zainteresova se Edmund Bumbler, stari predavač zoologije. – Stvarno? Ne preterujete, kolega?

  – Nimalo! – urliknu Openhauzer i poskoči kao jarac. – Ni trunčicu! Radi! Pokretač radi! Pokrenuo sam i radi! Radi bez pauze! Bez prestanka! Večno! To se ne može opisati, kolege, to treba videti! Hodite u moju radionicu, brzo!

  – Doručkujem – usprotivi se Ugljosmrd, ali njegovo protivljenje utonu u graju i opštu pometnju. Profesori, magistri i bakalaureji u žurbi su prebacivali preko toga kapute i ogrtače i trčali ka izlazu, vođeni Openhauzerom koji je neprestano urlikao i gestikulirao. Ugljosmrd pokaza za njima digitus infamis i vrati se zemički sa paštetom.

  Grupa učenjaka koju su svaki čas dopunjavali novi učenjaci željni da ugledaju plod tridesetogodišnjeg napora Openhauzera hitro je savladala distancu što ih je delila od radionice slavnog fizičara. Samo što nisu otvorili vrata kad zemlja najednom zadrhta. Osetno. Jako. Veoma jako.

  Bio je to seizmički šok, jedan iz serije šokova koje je prouzrokovalo uništavanje tvrđave Stiga, Vilgeforcovog skrovišta, od strane čarobnica. Seizmički talas dospeo je od dalekog Ebinga sve do Oksenfurta.

  Gromko izlete petnaestak staklića iz vitraža na frontonu Katedre lepih umetnosti. Sa pijedestala iškrabanog nepristojnim rečima spala je bista Nikodemusa de Buta, prvog rektora univerziteta. Pala je sa stola šolja čaja, kojom je Ugljosmrd zahvao zemičku sa paštetom. Pao je sa platana u parku student prve godine fizike, Albert Solpjetra, koji se pentrao uz ovaj platan kako bi impresirao studentkinje medicine.

  A perpetuum mobile profesora Openhauzera, njegov legendaran večni pokretač, pokrenuo se još jednom i stao. Za sva vremena.

  I nikada više nije mogao biti pokrenut.

  *

  – Živeli patuljci! Živeo Mahakam!

  Kakva je to rulja, kakva banda, pomisli hijerarh Hemelfart, drhtavom rukom blagosiljajući defile. Kome se ovde kliče? Potkupljivi kondotjeri, opsceni patuljci, kakav je to bizaran autorament{115}? Ko je na kraju pobedio u tom ratu, oni ili mi? Bogova mi, treba kraljevima skrenuti pažnju na to. Kada istoričari i pisci prionu na posao, njihova pisanija treba podvrgnuti cenzuri. Najamnici, vešci, plaćeni razbojnici, neljudi i ma koji drugi sumnjivi element moraju nestati iz hronike čovečanstva. Moraju biti precrtani, izbrisani. Ni reči o njima. Ni reči.

  A ni reči o njemu takođe, pomisli, stiskajući usne i gledajući Dajkstru dok je posmatrao defile sa izrazito mrzovoljnim izrazom lica.

  Biće neophodno, pomisli hijerarh, izdati kraljevima naređenja u vezi sa tim Dajkstrom. Njegova prisutnost je uvreda za pristojne ljude.

  On je bezbožnik i lupež. Neka nestane bez traga. I neka bude zaboravljen.

  *

  Nećeš ti to dočekati, purpurni bigotni neraste, pomisli Filipa Ejlhart, bez muke čitajući intenzivne misli hijerarha. Hteo bi da upravljaš, hteo bi da diktiraš i utičeš? Hteo bi da odlučuješ? Nećeš dočekati. Možeš da odlučuješ isključivo u vezi sa vlastitim hemoroidima, a i tamo, u tvom vlastitom dupetu, tvoje odluke neće mnogo značiti.

  A Dajkstra će ostati. Onoliko dugo, koliko mi bude potreban.

  *

  Jednom ćeš napraviti grešku, mislio je sveštenik Vilemer, posmatrajući sjajne, krmezne Filipine usne. Jednom će jedna od vas načiniti grešku. Uništiće vas uobraženost, arogancija i gordost. Zavere koje kujete. Nemoral. Gnusnost i perverzija kojoj se predajete, u kojoj živite. Sve će izaći na videlo, razići će se smrad vaših grehova kada napravite grešku. Mora doći takav čas.

  A čak i ako ne načinite grešku, pronaći će se prilika da vas okrivimo. Pašće nekakva nesreća na čovečanstvo, nekakva katastrofa, nekakva muka, možda zaraza ili epidemija... Tada ćemo krivicu svaliti na vas. Na vas će baciti krivicu zato što niste uspele da sprečite muku, što niste uspele da otklonite njene posledice.

  Vi ćete biti krive za sve.

  I tada će se raspaliti lomača.

  *

  Stari prugasti mačak, kojeg su ljudi zbog boje dlake zvali Riđan, umro je. Umro je užasno. Trzao se, naprezao, grebao zemlju, povraćao krv i sluz, previjao se od grčeva. Uz to, imao je dizenteriju. Mjaukao je, mada je to bilo ispod njegovog dostojanstva. Mjaukao je žalosno, tiho. Brzo je gubio snagu.

  Riđan je znao zbog čega umire. Barem je pretpostavljao šta ga je ubilo.

  Nekoliko dana pre toga, u cintrijsku luku pristao je čudan teretni brod, star i vrlo ružan, zanemarena dereglija, gotovo olupina. “Katriona”, tako su glasila jedva vidljiva slova na krmi hulka. Riđan ta slova – stvar je jasna – nije umeo da pročita. Sa čudne dereglije, posluživši se brodskim konopcem, na kej se spustio pacov. Samo jedan. Pacov je bio olinjao, ošugan, trom. I nije imao jedno uho.

  Riđan je zagrizao pacova. Bio je gladan, ali instinkt ga je sprečio da pojede gnusobu. Ali nekoliko buva, velikih, blistavih buva, od kojih je vrvelo krzno glodara, uspelo je da se prebaci na Riđana i odomaći se u njegovom krznu.

  – Šta je sa tom groznom mačkom?

  – Neko ju je sigurno otrovao. Ili urekao!

  – Fuj, grozota! Ala smrdi, poganija! Nosi ga dalje od stepenica, ženo!

  Riđan se ispruži i bezglasno otvori zakrvavljenu njušku. Više nije osećao šutiranja, niti bockanja metle, kojima mu se gazdarica upravo zahvaljivala za jedanaest godina lovljenja miševa. Išutiran iz dvorišta, umirao je u slivniku ispunjenom sapunicom i urinom. Umirao je, želeći tim nezahvalnim ljudima da se isto razbole. Da pate isto kao i on.

  Njegova želja će se uskoro ispuniti. I to u velikim razmerama. U zaista velikim razmerama.

  Žena, koja je išutirala i izmetlala Riđana iz dvorišta, zaustavila se, zadigla haljinu i podrapala se po nozi ispod kolena. Svrbelo ju je.

  Ugrizla ju je buva.

  *

  Zvezde nad Elskerdegom intenzivno su svetlucale. Iskre iz ognjišta gasile su se na njihovoj pozadini.

  – Ni cintrijski mir – kaza vilenjak – a ni pompezni novigradski defile ne mogu biti smatrani cezurama i miljskim kamenjem. Kakvi su to pojmovi? Politička vlast ne može stvarati istoriju uz pomoć aktova i dekreta. Politička vlast takođe ne može da ocenjuje istoriju, iznosi mišljenje, ni
ti da razvrstava, mada u svojoj gordosti nijedna vlast neće priznati takvu istinu. Jedno od blistavijih ispoljavanja vaše ljudske arogancije jeste takozvana historiografija, pokušaji iznošenja mišljenja i presuđivanja o, kako vi to kažete, “prošloj istoriji”. To je za vas ljude tipično i proizilazi iz činjenice da vas je priroda obdarila efemernim, insekatskim, mravljim životom, smešnom prosečnom starošću manjom od stotinu godina. A vi se upinjete da uskladite svet sa svojom insekatskom egzistencijom. Međutim, istorija je proces koji se odvija neprekidno i nikada se ne završava. Istorija se ne može podeliti na segmente, odavde donde, odavde donde, od datuma do datuma. Ne može se istorija definisati, niti izmeniti kraljevskim proglasom. Čak i ako je izvojevana pobeda u ratu.

  – Neću se uključiti u filozofsku polemiku – reče hodočasnik. – Kao što sam rekao, ja sam čovek prost i malo elokventan. Usudiću se ipak da primetim dve stvari. Kao prvo, život kratak kao u insekata štiti nas, ljude, od dekadencije, nagoni nas da, štujući život, živimo intenzivno i stvaralački, da iskorišćavamo svaki trenutak života i da mu se radujemo. A kada zatreba, da damo taj život za stvar, ne žaleći ga. Govorim i mislim kao čovek, ali isto tako su mislili dugovečni vilenjaci, kada su išli da se bore i umiru u odredima Skoja’tela. Ako nisam u pravu, molim vas, ispravite me.

  Hodočasnik počeka odgovarajuće vreme, ali niko ga ne ispravi.

  – Kao drugo – nastavi – čini mi se da politička vlast, premda nesposobna da izmeni istoriju, može svojim delima da stvori sasvim pristojnu zabludu i privid takve sposobnosti. Vlast za to ima metode i instrumente.

  – Eh, da – odgovori vilenjak, okrećući lice. – Ovde ste pogodili u srž, hodočasniče. Vlast ima metode i instrumente. Sa kojima se ne može diskutovati.

  *

  Galija udari bokom o stubove prekrivene morskom travom i školjkama. Baciše konopac. Zagrmeše krici, psovke i komande.

  Drali su se galebovi loveći otpatke koji su plovili po zelenoj, prljavoj vodi u luci. Obala je vrvela od ljudi. Uglavnom uniformisanih.

  – Kraj plovidbe, gospodo vilenjaci – reče nilfgardski komandir konvoja. – U Dilingenu smo. Iskrcavanje! Već vas čekaju ovde.

  Istina. Čekali su ih.

  Nijedan vilenjak – a sigurno ne Foltijarna – nije uopšte verovao uveravanjima o pravednim sudovima i amnestijama. Skoja’teli i oficiri brigade “Vrihed” nisu imali nikakvu iluzornu nadu što se tiče sudbine koja ih čeka preko Jaruge. Većina ih se pomirila sa tim, prihvatili su to stoički, čak sa rezignacijom. Mislili su da ih ništa više nije moglo iznenaditi.

  Varali su se.

  Isterali su ih sa galije, dok su im zvonili i zveketali okovi, poterali su ih na mol, zatim na obalu, u špalir naoružanih vojnika. Bilo je tamo i civila, čije oštre oči su brzo žmirkale, skačući od lica do lica, od siluete do siluete.

  Selektori, pomisli Foltijarna. Nije pogrešio.

  Očito nije mogao da računa da njegovo nagrđeno lice prođe neopaženo. I nije računao.

  – Gospodin Foltijarna? Gvozdeni Vuk? Kakvo prijatno iznenađenje! Izvolite, izvolite!

  Vojnici ga izvukoše iz špalira.

  – Va faill! – viknu mu Konok de Reo, kojeg su prepoznali i odvukli drugi vojnici sa goržetima sa redanjskim orlom. – Se’ved, se caerme dea!

  – Videćete se – siknu civil koji je selekcionirao Foltijarnu – ali verovatno u paklu. Njega već čekaju tamo, u Drakenborgu. Hej, stani! Da to nije slučajno gospodin Rirden? Vodite ga!

  Izvukli su ukupno trojicu. Samo trojicu. Foltijarna je shvatio i najednom – na svoje iznenađenje – počeo da se boji.

  – Va faill! – zveckajući okovima, doviknu saborcima Angus Bri Kri, kojeg su izvukli iz reda. – Va faill, fraeren!

  Vojnik ga brutalno gurnu.

  Nisu ih sproveli daleko. Stigli su samo do jedne od šupa blizu pristaništa. Odmah kraj lučkog doka, iznad kojeg je lepršala šuma jarbola.

  Civil dade znak. Foltijarnu gurnuše ka stubu, ka gredi, oko koje je bilo prebačeno uže. Stadoše da privezuju gvozdenu kuku za uže. Rirdena i Angusa posadiše na dve hoklice koje su stajale na zemlji.

  – Gospodine Rirdene, gospodine Bri Kri – civil reče hladno. – Obuhvaćeni ste amnestijom. Sud je odlučio da vas pomiluje.

  – Pravda ipak mora biti zadovoljena – dodade, ne dočekavši reakciju. – A da bi se to desilo, platile su porodice onih koje ste ubili, gospodo. Presuda je doneta.

  Rirden i Angus nisu stigli ni da kriknu. Otpozadi im oko vrata baciše omče, stegnuše ih, obališe ih zajedno sa hoklicama i stadoše ih vući po zemlji. Kada su okovanim rukama zaludno pokušali da strgnu omče koje su im se usecale u tela, dželati im kleknuše na grudi. Noževi blesnuše i svališe se, briznu krv. Sada ni omče nisu mogle da priguše njihov krik, pisak koji je dizao kosu na glavi.

  Dugo je to trajalo. Kao i uvek.

  – Vaša presuda, gospodine Foltijarna – kaza civil, polako okrećući glavu – ima dodatnu klauzulu. Nešto ekstra...

  Foltijarna nije nameravao da čeka nešto ekstra. Kopča na okovima, na kojoj je vilenjak radio već dva dana i dve noći, sada je pala sa njegovog zgloba kao da ju je neko dodirnuo čarobnim štapićem. Strašan udarac teškog lanca obalio je oba vojnika koja su ga čuvala. Foltijarna u skoku šutnu sledećeg u lice, šibnu okovima civila, skoči pravo kroz prozorčić šupe prekriven paučinom, prolete kroz njega zajedno sa ramom i okvirom, ostavivši na ekserima krv i komade odeće. Uz huk se dočeka na daskama mola. Premetnu se preko glave, prekotrlja i pljusnu u vodu, među ribarske čunove i barkase. Težak lanac, koji je i dalje bio pričvršćen za desni zglob, povuče ga na dno. Foltijarna se borio. Iz sve snage se borio za život, do kojeg mu, kako je još nedavno mislio, uopšte nije bilo stalo.

  – Skači! – drali su se vojnici dok su izletali iz šupe. – Skači! Ubij!

  – Tamo! – urlali su drugi, koji su dotrčavali preko mola. – Tamo, tamo je isplivao!

  – U lađu!

  – Gađaj! – zariča civil, pokušavajući obema rukama da zaustavi krv koja je brzo tekla iz očne šupljine. – Ubij!

  Zaštektaše tetive samostrela. Galebovi poleteše krešteći. Prljava zelena voda između barkasa zakipe od strela.

  *

  – Vivant! – defile se otegao, gomila stanovnika Novigrada je već odavala simptome zamora i promuklosti. – Vivant! Živeli!

  – Ura!

  – Slava kraljevima! Slava!

  Filipa Ejlhart se osvrnu oko sebe i uveri se da niko ne prisluškuje, pa se nagnu ka Dajkstri.

  – O čemu hoćeš da razgovaraš sa mnom?

  Špijun takođe pogleda unaokolo.

  – O atentatu na kralja Vizimira koji je izvršen u julu prošle godine.

  – Slušam?

  – Poluvilenjak, koji je izvršio to ubistvo – Dajkstra još više snizi glas – nipošto nije bio ludak, Fil. I nije delao sam.

  – Šta pričaš ti?

  – Tiše – osmehnu se Dajkstra. – Tiše, Fil.

  – Ne zovi me Fil. Imaš li dokaze? Kakve? Odakle?

  – Iznenadila bi se, Fil, kada bih ti rekao odakle. Kada mogu da očekujem audijenciju, presvetla milostiva Fil?

  – Uskoro, Dajkstra.

  Zvona su tukla. Masa je promuklo klicala. Vojska je defilovala. Venci cveća pokrivali su novigradsku kaldrmu poput snega.

  *

  – Još uvek pišeš?

  Ori Reuven zadrhta i napravi mrlju. Služio je Dajkstri već devetnaest godina, ali još uvek se nije privikao na bešumno kretanje šefa, na njegovo pojavljivanje niotkuda i na nepoznat način.

  – Dobro veče, khe-khe, vaša milost...

  – Ljudi iz senke – Dajkstra pročita naslovnu stranu rukopisa, koju bez ustručavanja podiže sa stola. – Istorija tajnih kraljevskih službi, napisana od strane Oribasija Ðanfranka Paola Reuvena, magistra... Ah, Ori, Ori. Stari momak, a takve gluposti...

  – Khe-khe...

  – Došao sam da se pozdravim, Ori.

  Reuven ga pogleda začuđeno.

  – Vidiš, verni druže – nastavi špijun, ne čekajući da sekretar
nešto iskašlje – ja sam takođe star, a izgleda da sam i glup. Kazao sam jednu reč jednoj osobi. Samo jednoj. I samo jednu reč. Ta jedna reč je bila previše i jedna osoba je bila previše. Naćuli uši, Ori. Čuješ li ih?

  Ori Reuven, široko otvorivši začuđene oči, odrično odmahnu glavom. Dajkstra je ćutao jedno vreme.

  – Ne čuješ – utvrdi uskoro. – A ja ih čujem. U svim hodnicima. Pacovi trče po tretogorskim ulicama, Ori. Dolaze ovamo. Približavaju se na mekim pacovskim šapama.

  *

  Pojaviše se iz senke, iz tame. Crni, zamaskirani, okretni kao pacovi. Stražari i čuvari iz vestibula padoše bez jauka pod hitrim ubodima stileta uskih, uglastih oštrica. Krv je tekla po podovima tretogorskog zamka, razlivala se po njima, kaljala parket, upijala se u skupe vengerbergske tepihe.

  Stizali su iz svih hodnika, a iza njih su ostajali leševi.

  – Tamo je – reče jedan pokazujući. Glas je prigušivao crni šal obavijen oko lica sve do očiju. – Tamo je ušao. Kroz kancelariju, u kojoj službuje Reuven, onaj deda što kašlje.

  – Odatle nema izlaza. – Oči drugog, komandira, plamtele su u otvorima crne svilene maske. – Odaja iza kancelarije je slepa. Nema čak ni prozore.

  – Svi drugi hodnici su pokriveni. Sva vrata i svi prozori. Ne može nam pobeći. U klopci je.

  – Napred!

  Vrata popustiše od šutiranja. Blesnuše stileti.

  – Smrt!!! Smrt krvavom dželatu!

  – Khe-khe? – Ori Reuven podiže iznad papira kratkovide, suzne oči. – Šta? Kako mogu da vam, khe-khe, pomognem?

  Ubice iz zamaha razvališe vrata privatnih Dajkstrinih odaja, rastrčaše se po njima kao pacovi, pretražujući sva skrovita mesta. Na pod su poleteli iskidani ćilimi, slike i paneli, stileti su kidali draperije i tapiserije.

  – Nema ga! – dreknu jedan, upadajući u kancelariju. – Nema ga!

  – Gde je? – zabrekta vođa, saginjući se nad Orijem i buljeći u njega kroz otvore crne maske. – Gde je taj krvavi pas?

  – Nema ga – Ori Reuven mirno odgovori. – Pa vidite i sami.

  – Gde je on? Govori! Gde je Dajkstra?

  – Zar sam ja – Ori se nakašlja – čuvar svome bratu?

  – Umrećeš, starče!