Gospodarica Jezera

  – Šta je to? – upita Angulema. – Vinova loza?

  – Vinova loza, nego šta – potvrdi Rejnart de Bua-Fresne. – Slavne doline Sansretura. Prvoklasna vina sveta toče se iz grozdova koji ovde sazrevaju.

  – Istina – prizna Regis, koji se, kao i obično, u sve razumeo. – Stvar je u vulkanskom zemljištu i ovdašnjoj mikroklimi, koja svake godine osigurava idealnu kombinaciju sunčanih dana i dana sa padavinama. Ako tome dodamo tradiciju, znanje i marljivost radnika u vinogradima, dobijamo rezultat u vidu proizvoda najviše klase i kvaliteta.

  – Dobro ste to formulisali – osmehnu se vitez. – Kvalitet, to je to. Oh, pogledajte recimo tamo, onu padinu pod zamkom. Kod nas zamak daje marku vinogradu i podrumima koji su duboko ispod tla. Onaj onamo zove se Kastel Ravelo, iz njegovih vinograda potiču vina kao što su erveluće, florano, pomino i slavni est-est. Sigurno ste čuli. Za vrč est-esta plaćaju onoliko koliko za deset vrčeva vina iz Cidarisa ili nilfgardskih vinograda na Albi. A onamo, eno, pogledajte, dokle oko dopire prostiru se drugi zamkovi i vinogradi, a nazivi vam takođe neće biti strani: Vermentino, Torićela, Kasteldaća, Tufo, Sanser, Nuragus, Koronata i, najzad, Korvo Bjanko, na vilenjačkom Gvin Cerbin. Nadam se da vam ovi nazivi nisu strani?

  – Strani, piiih – iskrivi se Angulema. – Pogotovo ti treba znanje da bi proverio da krčmar slučajno nije nalio neko od tih slavnih umesto normalnog jabukovog, zato što bi onda morao više puta da ostaviš konja u kafanici kao zalog, toliko te staje takav kastel ili est-est. Pih-pih, ne shvatam, takvo neko žigosano vino je za veliku gospodu, mi obični ljudi možemo i sa onim jeftinijim fino da se namlatimo. A i vama ću ovo reći, jer sam bila svedok: isto se povraća od est-esta kao i od lošeg jabukovog vina.

  *

  – Zanemari Angulemine oktobarske šale – Rejnart se raspojasa za stolom, opustivši kaiš – danas ćemo se napiti neke prvoklasne marke i neke prvoklasne berbe, vešče. Sledi nam, zaradili smo. Možemo da terevenčimo.

  – Razumem – Geralt klimnu glavom krčmaru. – Na kraju krajeva, kako kaže Neven, možda postoje i drugi motivi za zaradu, ali ja ih ne znam. A sada pojedimo to što tako ukusno dopire iz kuhinje. Uzgred rečeno, danas je u “Fazaneriji” dupke puno, iako je veoma kasno.

  – Pa, danas je noć uoči Jule – objasni krčmar, čuvši njegove reči. – Narod slavi. Zabavlja se. Vrača. Tradicija nalaže, a tradicija je u nas...

  – Znam – prekinu ga veštac. – A šta je tradicija danas naložila u kuhinji?

  – Hladan jezik sa renom. Bujon od kopuna sa ćuftama od malog mozga. Rolati od govedine, uz to knedle od krompira i kupus...

  – Donosi odreda, dobri čovo. I uz to... Šta uz to, Rejnarte?

  – Ako je govedina – reče vitez nakon časka premišljanja – onda crno kot du blesur, iz godine kada je odapela papke stara kneginja Karoberta.

  – Odličan izbor – klimnu glavom krčmar. – Vama sam na usluzi, gospodo.

  Venčić od imele, koji je devojka sa susednog stola nevešto bacila iza sebe, pao je gotovo na Geraltova kolena. Devojčino društvo je prasnulo u smeh. Devojka se lepuškasto zarumenela.

  – Nema ništa od toga! – vitez podiže venac i odbaci ga. – On neće biti vaš budući. On je već zauzet, milostiva gđice. On je već u nemilosti jednih zelenih očiju...

  – Začepi, Rejnarte.

  Krčmar prinese šta je trebalo. Jeli su, pili, ćutali, osluškujući radost ljudi koji su se zabavljali.

  – Jule – kaza Geralt, odlažući čašu. – Midinvaerne. Zimski suncostaj. Dva meseca sedim ovde. Dva izgubljena meseca!

  – Mesec – ispravi ga hladno i trezveno Rejnart. – Ako si nešto izgubio, onda je to samo jedan mesec. Docnije su snegovi prekrili prevoje u planinama i ne bi izašao iz Tusena, makar se usrao. A to što si ovde dočekao Jule, a i proleće ćeš sigurno ovde dočekati, to je ipak viša sila, stoga ti je uzaludno da žališ i tuguješ. A što se tiče tuge, ne preteruj s pretvaranjem. Ionako ti neću poverovati da si toliko tužan.

  – Ah, šta ti znaš, Rejnarte? Šta ti znaš?

  – Ne mnogo – složi se vitez, nalivajući. – Ne mnogo više od onog što vidim. A video sam vaš prvi susret, tvoj i njen. U Bukleru. Sećaš se Dana bačve? Belih gaća?

  Geralt nije odgovorio. Sećao se.

  – Krasno je to mesto, palata Bukler, puna je ljubavnih čari – promumla Rejnart, naslađujući se mirisom vina. – Sam prizor može da te začara. Sećam se kako ste se svi zabezeknuli kada ste je videli, onda u oktobru. Da se prisetim, kako se Kahir tada izrazio?

  *

  – Skladan zamak – reče Geralt sa divljenjem. – U stvari, zamak je skladan i interesantan za oko.

  – Kneginja dobro živi – reče vampir. – Treba priznati.

  – Majku mu, skroz lepa kućica – pridoda Angulema.

  – Palata Bukler – ponovi ne bez ponosa Rejnart de Bua-Fresne. – Vilenjačka zgrada, samo je malkice prepravljena. Navodno, od strane samog Faramonda.

  – Nije navodno – oporeče Regis. – Već jeste iznad svake sumnje. Faramondov stil se može uočiti na prvi pogled. Dovoljno je baciti pogled na ove male kule.

  Kule ovenčane crvenom bojom streha o kojima je govorio vampir ciljale su u nebo vitkim belim obeliscima, što su izrastali iz filigranske konstrukcije samog zamka, koja se širila nadole. Prizor je nepobitno asocirao na sveće sa kojih su festoni voska klizili na precizno izrezbareno postolje svećnjaka.

  – U podnožju Buklera – pojasni vitez Rejnart – prostire se grad. Razume se, zidine su docnije dograđene, svakako znate da vilenjaci nisu opasavali grad zidinama. Poterajte konje, milostiva gospodo. Dalek je put pred nama. Čini se samo da je Bukler blizu, planine kvare perspektivu.

  – Hajdemo.

  Žustro su jahali, pretičući putnike i vagante{26}, kola i dvokolice natovarene tamnim, gotovo plesnivim grozdovima. Zatim su naišli na bučne gradske ulice koje su mirisale na mošt{27} u fermentaciji, zatim na mračan park pun topola, tisa, berberija i šimšira. Zatim na rundele ruža, većinom sorte multiflore i centifolije. Zatim na izrezbarene stubove, portale i arhivolte palate, pa na sluge i lakeje u livrejama.

  Neven je bio taj koji ih je dočekao, očešljan i obučen kao princ.

  *

  – Gde je Milva?

  – Zdrava je, ne boj se. Sedi u odajama koje su pripremljene za vas. Ne želi da izađe odande.

  – Zašto?

  – O tome ćemo kasnije. Sada hodi. Kneginja čeka.

  – Pravo s puta?

  – Takva je bila njena želja.

  Dvorana u koju su ušli bila je puna ljudi, raznobojnih kao rajske ptice. Geralt nije imao vremena da baci pogled. Neven ga je gurnuo ka mermernim stepenicama, pored kojih su stajale dve žene dosta drugačije od ostalih iz mase, okružene paževima i dvoranima.

  Bilo je tiho, ali postalo je još tiše.

  Prva žena je imala oštar i špicast nos, a njene plave oči bile su pronicljive i kao pomalo uzrujane. Kestenjasta kosa bila joj je upletena u suptilnu, nadasve umetničku frizuru učvršćenu svilenim tračicama i obrađenu u najmanjim nijansama, uključujući i savršenu geometrijsku loknu u obliku polumeseca na čelu. Gornji deo dekoltirane haljine prelivao se u hiljadama plavih i lila prugica na crnoj pozadini, a donji deo je bio crn, gusto posut regularnim dezenom malecnih zlatnih hrizantema. Vrat i dekolte – gotovo kompleksna konstrukcija ili ram – majstorskim krivuljama i cvetnim viticama ograničavala je ogrlica od opsidijana, smaragda i lapis lazulija, na čijem kraju se nalazio krst od žada što je padao skoro između malih grudi poduprtih tesnim korsetom. Izrez dekoltea bio je širok i dubok, činilo se da otkrivena sitna ramena žene ne garantuju dovoljnu potporu – Geralt je svakog časa očekivao da haljina sklizne s poprsja. Ali nije skliznula, u toj poziciji su je držale tajanstvene misterije krojačkog zanata i puferi naboranih rukava.

  Druga žena je po visini bila jednaka sa prvom. Na usnama je imala identičnu boju ruža. I tu su se sličnosti završavale. Ova druga je na kratko pošišanoj crnoj kosi nosila mrežastu kapicu, koja je spreda prelazila u veo što je sezao do vrha malog nosića. Cvetni mo
tiv na velu nije maskirao lepe, blistave oči istaknute zelenom senkom. Isti takav cvetni veo prikrivao je skroman dekolte crne haljine sa dugim rukavima, koja je samo na nekoliko nasumičnih mesta bila obasuta rasprsnutim šaricama safira, akvamarina, planinskih kristala i zlatnih rupičastih zvezda.

  – Presvetla kneginja Ana Henrijeta – poluglasom progovori neko iza Geraltovih leđa. – Kleknite, gospodine.

  Intrigira me koja je od ove dve, pomisli Geralt sa naporom savijajući bolno koleno u ceremonijalnom naklonu. Obe, da me đavo nosi, izgledaju jednako kneževski. Ma, kraljevski.

  – Ustanite, gospodine Geralte – razveja njegove sumnje ona sa suptilnom kestenjastom frizurom i oštrim nosom. – Dobro ste došli vi i vaši prijatelji u Kneževinu Tusen, u palatu Bukler. Radi smo što možemo da ugostimo osobe koje su u tako plemenitoj misiji. Štaviše, osobe koje su sačuvale prijateljstvo sa našem srcu dragim vikontom Julijanom.

  Neven se nakloni duboko i zamašno.

  – Vikont nas je – nastavi kneginja – izvestio o vašim imenima, izdao je karakter i cilj vašeg poduhvata, kazao je šta vas je dovelo u Tusen. Ta priča je dirnula naša srca. Radi bismo bili da prozborimo sa vama u privatnoj audijenciji, gospodine Geralte. Ta stvar ipak mora malo da sačeka, pošto nas čekaju državne obaveze. Okončana je berba grožđa, tradicija nalaže naše učešće u Danu bačve.

  Druga žena, ona sa velom, nagnu se ka kneginji i brzo joj nešto šapnu. Ana Henrijeta pogleda u vešca, osmehnu se i obliza usne.

  – Volja je naša – podiže glas – da nas pored vikonta Julijana tokom Dana bačve uslužuje gospodin Geralt iz Rivije.

  Kroz grupicu dvorana i vitezova prolete šum, nešto poput fijuka borova udarenih vetrom. Kneginja Anrijeta podari vešca novim otegnutim pogledom i izađe iz dvorane sa svojom prijateljicom i svitom paževa.

  – Sto mu gromova – šapnu Vitez Šahovnice. – Još kako! Bogovska čast vas je zadesila, gos’n vešče.

  – Nisam baš shvatio u čemu je stvar – priznade Geralt. – Na koji način treba da uslužim njenu visost?

  – Njenu milost – popravi ga debeljko, po izgledu poslastičar, dok je prilazio. – Oprostite, gospodine, što vas korigujem, ali u datim okoln ostima moram to da učinim. Mi u Tusenu veoma poštujemo tradiciju i protokol. Ja sam Sebastijan le Gof, komornik i maršal dvora.

  – Drago mi je.

  – Oficijalna i protokolarna titula gospođe Ane Henrijete – komornik ne samo da je izgledao kao poslastičar već je čak mirisao na glazuru – jeste: “presvetla”. Neoficijalna: “Njena milost”. Familijarna, van dvora: “gospođa kneginja”. Ali treba joj se uvek obraćati sa “Vaša milosti”.

  – Hvala, zapamtiću. A ona druga žena? Kako treba nju da titulišem?

  – Njena oficijalna titula glasi: “uvažena” – poduči ga ozbiljno komornik. – Ali obraćanje sa “gospođa” je dopušteno. Ona je član kneginjine porodice, a zove se Fringila Vigo. U skladu sa voljom Njene milosti, upravo ćete nju, gospođu Fringilu, uslužiti tokom Bačve.

  – A na čemu se zasniva ta usluga?

  – Ništa teško. Odmah ću vam pojasniti. Vidite, mi već godinama koristimo mehaničke prese, a svakako tradicija...

  *

  Dvorište je grmelo od galame i frenetičnog piska pištaljki, mahnite muzike flaute, žustrog zveketa tamburina. Oko bačve, postavljene na uzvišenju, igrali su i prevrtali se preko glave skomorosi{28} i akrobate ukrašeni vencima. Dvorište i i klaustri bili su puni ljudi – vitezova, dama, dvorana, bogato odevenih meštana.

  Komornik Sebastijan le Gof podiže uvis žezlo nakićeno vinovom lozom i triput udari njime o podest.

  – Oho-ho! – viknu. – Plemenite dame, gospodo i vitezovi!

  – Oho-ho! – odgovori masa.

  – Oho-ho! To je drevni običaj! Nek nam napreduje grozd! Oho-ho! Nek dozreva na suncu!

  – Oho-ho! Neka dozreva!

  – Oho-ho! Neka zgnječeno previre! Neka sakupi snagu i ukus u bačvama! Neka se slatko sliva u pehare i udara u glave, u slavu njenog veličanstva, lepih dama, plemenitih vitezova i radnika u vinogradima!

  – Oho-ho! Neka previre!

  – Neka istupe Krasne!

  Iz šatora od damasta sa suprotnih strana dvorišta pomolile su se dve žene – kneginja Ana Henrijeta i njena crnokosa prijateljica. Obe su bile tesno ovijene skerletnim plaštevima.

  – Oho-ho! – komornik udari žezlom. – Neka istupe Mladi!

  “Mladi” su bili podučeni, znali su šta treba da čine. Neven priđe kneginji, a Geralt crnokosoj. Koju su, kao što je već znao, zvali uvažena Fringila Vigo.

  Obe žene istovremeno odbaciše plašteve, a masa zahuča gromkom ovacijom. Geralt proguta pljuvačku.

  Žene su imale na sebi bluzice na bretele, bele, tanane poput paučine, nisu sezale ni do kukova. I tesno priljubljene gaćice sa čipkom. I ništa više. Čak ni nakit. Bile su takođe bose.

  Geralt uze Fringilu u ruke, a ona ga dosta pohotno obgrli oko vrata. Mirisala je jedva uhvatljivo na ambru i ruže. I na ženstvenost. Bila je topla, a toplota je probadala poput strele. Bila je meka, a mekoća je prljila i dražila prste.

  Doneli su ih do bačve, Geralt Fringilu, Neven kneginju, i pomogli im da stanu na grozdove koji su se savijali i prskali sokom. Masa riknu.

  – Oho-ho!

  Kneginja i Fringila su stavile jedna drugoj dlanove na ramena i zahvaljujući međusobnom pridržavanju lakše su održavale ravnotežu na grozdovima u koje su upale sve do kolena. Mošt je štrcao i prskao. Žene su, okrećući se, gazile po grožđu, kikoćući se kao tinejdžerke. Fringila je potpuno neprotokolarno pustila pogled na vešca.

  – Oho-ho! – drala se masa. – Oho-ho! Neka previre!

  Smoždeni grozdovi brizgali su sok, mutan mošt grgutao je i obilno penio oko kolena gazačica.

  Komornik udari žezlom o daske podesta. Geralt i Neven pristupiše, pripomogoše ženama da izađu iz bačve. Geralt je video kako je Anrijeta ugrizla Nevena za uho kada ju je uzeo u naručje, a oči su joj opasno bleštale. Njemu samom se učinilo da su mu Fringiline usne ovlaš dodirnule obraz, ali nije mogao da garantuje da li je to bilo namerno ili slučajno. Vinski mošt snažno je mirisao, udarao je u glavu.

  Spustio je Fringilu na podest i ogrnuo je plaštom. Fringila hitro i jako stisnu njegov dlan.

  _ Ove drevne tradicije – šapnu – mogu da nadraže. Zar ne?

  – Da.

  – Hvala ti, vešče.

  – Zadovoljstvo je samo moje.

  – Nije samo tvoje. Uveravam te, nije samo tvoje.

  *

  – Nalij, Rejnarte.

  Za susednim stolom izvodili su narednu zimsku vradžbinu, koja se zasnivala na bacanju kore jabuke isečene u dugu spiralnu vrpcu i odgonetanju inicijala imena budućeg partnera iz oblika u kakav se složi kora. Koža se svaki put slagala u “S”. Bez obzira na to, veselju nije bilo kraja.

  Vitez je nalio.

  – Ispostavilo se – reče veštac, zamišljen – da je Milva bila zdrava, iako je još uvek nosila zavoj na rebrima. S druge strane, sedela je u odaji i odbijala da izađe i nikako nije htela da obuče poklonjenu haljinu. Mirisalo je na protokolarni skandal, ali situaciju je smirio sveznajući Regis. Citirajući tuce presedana, primorao je komornika da streličarki donese mušku odeždu. Angulema se za promenu radosno rešila pantalona, jahačkih čizama i obojaka, a haljina, sapun i češalj načinili su od nje sasvim lepu devojku. Nema tu mnogo priče, svima su nam raspoloženje popravili kupatilo i čista odeća. Čak i meni. U nadasve dobrom raspoloženju, svi smo išli na tu audijenciju...

  – Prekini začas – pokaza pokretom glave Rejnart. – Približava nam se posao. Oho-ho, i to ne jedan, već dva vinograda! Malatesta, naš klijent, dovodi sabrata... I konkurenta. Čudo nad čudima!

  – Ko je taj drugi?

  – Vinograd Pomerol. Njihovo vino, kot du blesur, sada pijemo.

  Malatesta, upravnik vinograda Vermentino, spazi ih, mahnu rukom i približi se, vodeći prijatelja, tipa sa crnim brčićima i bujnom crnom bradom, koja više pristaje ubici nego službeniku.

  – Dozvolite – Ma
latesta predstavi bradatog – gospodin Alkid Fjerabras, upravnik vinograda Pomerol.

  – Izvolite sesti.

  – Mi smo došli samo nakratko. Kod gospodina vešca u pogledu zveri iz naših podruma. Pošto su uvažena gospoda ovde, zaključujem da je stvor ubijen?

  – Nasmrt.

  – Dogovorena suma – uveri ih Malatesta – leći će na vaš račun kod Ćanfanelijeve banke najkasnije prekosutra. Oh, hvala vam, gos’n vešče. Stoput vam hvala. Kakav podrumčić, lep, zasvođen, orijentisan ka severu, ni previše suv, ni previše vlažan, baš kako valja, kako treba za vino, a nismo mogli da ga koristimo zbog ljigavog monstruma. Videli ste i sami, morao sam ceo taj deo podruma da zazidam, ali zver je ionako uspela da se provuče... Pih-pih, otkuda se tu dela, ne mogu da odgonetnem... Verovatno iz samog pakla...

  – Pećine isprane u vulkanskim tufima uvek obiluju stvorovima – poduči ga mudrim izrazom lica Rejnart de Bua-Fresne. Bio je veščev partner već više od mesec dana, a budući da je dobar slušalac, uspeo je mnogo da nauči. – Stvar je jasna, gde je tuf, tamo ima stvorova koliko ti duša ište.

  – Dobro de, tuf – Malatesta iskosi oči na njega. – Ko god da je bio taj tuf. Ali ljudi vele da je to zato što se naši podrumi navodno spajaju sa dubokim pećinama, sa samim središtem zemlje. U nas ima mnogo takvih laguma i pećina...

  – Recimo, odmah mi pada na pamet, ispod naših podruma – progovori crnobradi vinogradar Pomerol. – Ti lagumi se protežu miljama, kako i dokle, niko ne zna. Oni što su hteli da rasvetle ovu stvar nisu se vratili. A i zastrašujući stvor je viđen tamo. Tobože. Stoga bih hteo da predložim...

  – Naslućujem – reče suvo veštac – šta hoćete da mi predložite. I pristajem na predlog. Istražiću vaše podrume. Platu ćemo ustanoviti prema onome na šta naletim tamo.

  – Nećete zažaliti – uveri ga bradati. – Khm-khm... Još jedna stvar...

  – Kažite, slušam.