Mač Sudbine

  – Iz luka se lako ubija, devojko. Tako je lako spustiti tetivu i misliti – To nisam ja, ne ja, to je strela. Na mojim rukama nema krvi tog dečaka. Strela ga je ubila, nisam ja. Ali streli ništa noću ne dolazi u san. Neka ni tebi noću ništa ne dolazi u san, plavooka drijado. Zbogom, Braen.

  – Mona... – nejasno reče Braen. Pehar koji je držala u rukama drhtao je, prozirna tečnost u njemu se zatalasala.

  – Šta?

  – Mona! – jauknula je. – Ja se zovem Mona! Vladarko Etna! Ja...

  – Dosta – oštro reče Etna. – Dosta. Savladaj se, Braen.

  Geralt se suvo nasmeja.

  – I ti imaš svoju sudbinu, Šumska Vladarko. Poštujem tvoju upornost i tvoju borbu. Ali znam da ćeš se uskoro boriti sama. Poslednja drijada Brokilona, koja u smrt šalje devojke koje se, ipak, i dalje sećaju svojih pravih imena. Uprkos svemu, želim ti sreću, Etna. Zbogom.

  – Geralte... – šapnu Ciri, sedeći i dalje nepomično, spuštene glave. – Ne ostavljaj me... samu...

  – Beli Vuče – reče Etna, obgrlivši pogrbljena devojčicina leđa. – Zar si morao da čekaš da te zamoli da je ne ostaviš samu? Da budeš uz nju do samog kraja? Zašto je napuštaš u ovakvom trenutku? Ostavljaš je samu? Kuda misliš da pobegneš, Gvinbleide? I od čega?

  Ciri još niže pognu glavu. Ali se ne rasplaka.

  – Do samog kraja – veštac klimnu glavom. – Dobro, Ciri. Nećeš biti sama. Biću uz tebe. Ničeg se ne boj.

  Etna uze pehar iz Braeninih drhtavih ruku i podiže ga.

  – Umeš li da čitaš Drevne rune, Beli Vuče?

  – Umem.

  – Pročitaj šta je izgravirano na peharu. Ovo je pehar iz Kraag Ana. Iz njega su pili kraljevi kojih se više niko ne seća.

  – Duettaeann aef cirran Caerme Glaeddyy. Yn a esse-ath.

  – Da li znaš šta to znači?

  – Mač sudbine ima dve oštrice... Jedna od njih si ti.

  – Ustani, dete Drevne krvi – u glasu drijade kao čelik je odzvonila naredba kojoj se nije smelo suprotstaviti, volja kojoj se moralo pokoriti. – Pij. To je Voda Brokilona.

  Geralt zagrize usnu, zagledan u srebrne oči Etne. Nije gledao u Ciri, čija su se usta polako približavala ivici pehara. To je već video, nekada, davno. Grčeve, drhtaje, zastrašujući krik koji se polako gasi. I pustoš, mrtvilo i apatiju u očima koje se lagano otvaraju. Već je to video.

  Ciri je pila. Niz nepomično Braenino lice polako se slivala suza.

  – Dovoljno – Etna uze pehar, spusti ga na zemlju, obema rukama pogladi devojčicinu kosu, koja je padala preko ramena u pepeljastim talasima.

  – Dete Drevne krvi – reče – biraj. Želiš li da ostaneš u Brokilonu ili da pođeš za svojom sudbinom?

  Veštac u neverici zavrte glavom. Ciri je disala neznatno brže, zarumenela se. Ništa više. Ništa.

  – Želim da pođem za svojom sudbinom – rekla je zvonko, gledajući drijadu u oči.

  – Onda neka tako bude – reče Etna hladno i kratko. Braen glasno uzdahnu.

  – Želim da ostanem sama – kaza Etna, okrenuvši im leđa. – Idite, molim vas.

  Braen uhvati Ciri i dodirnu Geraltovo rame, ali veštac odgurnu njenu ruku.

  – Hvala ti, Etna – reče. Drijada se polako okrenu.

  – Zbog čega mi zahvaljuješ?

  – Zbog sudbine – nasmeja se. – Zbog tvoje odluke. Zato što to nije bila Voda Brokilona, zar ne? Cirina sudbina bila je da se vrati kući. A ti si, Etna, odigrala ulogu sudbine. I za to ti hvala.

  – Kako ti malo znaš o sudbini – gorko reče drijada. – Kako ti malo znaš, vešče. Kako ti malo vidiš. Kako ti malo razumeš. Zahvaljuješ mi? Zahvaljuješ zbog uloge koju sam odigrala? Zbog vašarskog nastupa? Za trik, za prevaru, za mistifikaciju? Za to što je mač sudbine bio, kako sudiš, od drveta prevučenog zlatom? Ubuduće mi nemoj zahvaljivati, već me demaskiraj. Isteraj svoje. Dokaži da je pravda na tvojoj strani. Baci mi u lice svoju istinu, pokaži kako trijumfuje trezvena, ljudska istina, zdrav razum, zahvaljujući kome, prema vašem mišljenju, vladate svetom. Ovo je Voda Brokilona, još je malo ostalo. Odvažićeš se? Osvajaču sveta?

  Iako je bio razdražen njenim rečima, Geralt se pokoleba, ali samo na trenutak. Voda Brokilona, iako autentična, nije imala uticaja na njega. Na toksične, halucinogene tanine koje je sadržala bio je sasvim otporan. Ali to ipak nije mogla biti Voda Brokilona, Ciri ju je pila i ništa joj se nije dogodilo. Uzeo je pehar obema rukama, video je srebrne drijadine oči.

  Zemlja je nestala pod njegovim nogama, momentalno, i svalila mu se na leđa. Ogromni hrast se zavrteo i zatresao. S naporom napipavajući okolo odrvenjenim rukama, otvorio je oči, kao da je podizao mermernu ploču grobnice. Iznad sebe je ugledao maleno Braenino lice, a iza nje, blistave kao živa, Etnine oči. I neke druge oči, zelene popu smaragda. Ne, svetlije. Kao prolećna trava. Medaljon na njegovom vratu drhtao je, vibrirao.

  – Gvinbleide – čuo je. – Pažljivo posmatraj. Ne, zatvaranje očiju ništa ti neće pomoći. Gledaj, gledaj u svoju sudbinu.

  – Sećaš li se?

  Nagla eksplozija svetlosti kidala je zavesu dima, veliki, teški svećnjaci sa kojih se slivaju venci od voska. Kameni zidovi, strme stepenice. Niz stepenice silazi zelenooka devojka pepeljaste kose, sa dijademom od suptilno izrezbarenog dragog kamenja, u srebrno--plavoj haljini sa šlepom koji pridržava paž u skerletnom kaputiću.

  – Sećaš li se?

  Njegov sopstveni glas govori... Govori...

  Vratiću se ovde za šest godina...

  Senica, toplo je, miris cveća, teško, jednolično zujanje pčela. On sam, na kolenima, pruža ružu ženi pepeljaste kose, koja se u loknama rasipa do uskog, zlatnog obruča. Na prstima ruke koja uzima ružu prstenje od smaragda, veliki zeleni kabašoni.

  – Vrati se ovde – govori žena. – Vrati se ako se predomisliš. Tvoja sudbina će te čekati.

  Nikada se nisam vratio, pomisli. Nikada se tamo... nisam vratio. Nikada se nisam vratio...

  Gde?

  Pepeljasta kosa. Zelene oči.

  Ponovo njegov glas, u tami, u mraku, u kojem sve nestaje. Tu je samo vatra, vatra, sve do horizonta. Prašina iskri u purpurnom dimu. Beletejn! Majska noć! Iz klupčadi dima gledaju tamne, ljubičaste oči, plamte na bledom trouglastom licu, zaslonjenom crnim, zatalasanim vihorom lokni.

  Jenefer!

  – Premalo – iznenada iskrivljena usta priviđenja, niz bledi obraz sliva se suza. Brzo, sve brže, kao kap voska niz sveću.

  – Premalo. Potrebno je nešto više.

  – Jenefer!

  – Ništavilo za ništavilo – govori priviđenje glasom Etne. – Ništavilo i pustoš je u tebi, osvajaču sveta, koji ne znaš da zadržiš ženu koju voliš. Koji odlaziš i nestaješ, noseći sudbinu nadohvat ruke. Mač sudbine ima dve oštrice. Jedna od njih si ti. A šta je druga, Beli Vuče?

  – Nema sudbine – njegov glas. – Nema. Nema. Ne postoji. Jedino što je svakom suđeno jeste smrt.

  – To je istina – govori žena pepeljaste kose i tajanstvenog osmeha. – To je istina, Geralte.

  Žena ima na sebi srebrni oklop, krvav, iskrivljen, izboden oštricama koplja ili helebardi. Tankim mlazom krv se sliva iz ugla njenih tajanstveno i neprijatno osmehnutih usana.

  – Rugaš se sudbini – govori, ne prestajući da se osmehuje. – Rugaš joj se, igraš se njom. Mač sudbine ima dve oštrice. Jedna od njih si ti. Druga... je smrt? Ali umiremo mi, umiremo zbog tebe. Tebe smrt ne može dostići, zato se raduje nama. Smrt ide za tobom, korak u korak, Beli Vuče. Ali umiru drugi. Zbog tebe. Sećaš li me se?

  – Ka... Kalante!

  – Možeš ga spasti – glas Etne, iza zavese dima. – Možeš ga spasti, dete Drevne krvi. Pre nego što zaroni u ništavilo koje je zavoleo. U crnu šumu kojoj nema kraja.

  Oči zelene kao prolećna trava. Dodir. Glasovi koji viču u nerazumnom horu. Lica.

  Više ništa nije znao, leteo je u bezdan, u pusto, u mrak. Poslednje što je čuo bio je glas Etne.

  – Onda neka tako bude.

  VII

  – Geralte! Probud
i se! Probudi se, molim te!

  Otvorio je oči, ugledao sunce – zlatni dukat izrazitih ivica, gore, iznad drveća, iza mutne zavese jutarnje magle. Ležao je na vlažnoj sunđerastoj mahovini, tvrdi koren žuljao mu je leđa.

  Ciri je klečala kraj njega, vukući ga za jaknu.

  – Dođavola... – nakašljao se i pogledao oko sebe. – Gde sam to ja? Kako sam se ovde zadesio?

  – Ne znam – rekla je. – Malopre sam se probudila, ovde, odmah pored tebe, strašno sam se smrzla. Ne sećam se kako... Znaš šta? To su čari!

  – Zasigurno si u pravu – seo je, izvlačeći borove iglice iz kragne. – Zasigurno si u pravu, Ciri. Voda Brokilona, dođavola... Izgleda da su se drijade poigrale na naš račun.

  Ustao je, podigao svoj mač koji je ležao pored, prebacio ga preko leđa.

  – Ciri?

  – Aha?

  – I ti si se poigrala na moj račun.

  – Ja?

  – Ti si Pavetina kćerka, unuka Kalante iz Cintre. Od samog početka si znala ko sam?

  – Ne – zacrvenela se. – Nisam od početka. Ti si otčarao mog tatu, je l' tako?

  – Nije tako – odmahnu glavom. – Učinila je to tvoja mama. I tvoja baka. Ja sam samo pomogao.

  – Ali dadilja je rekla... Rekla je da sam suđena. Zato što sam ja Nenadnost. Čedo Nenadnosti. Geralte?

  – Ciri – pogleda je, vrteći glavom i smejući se. – Veruj mi, ti si najveća nenadnost koja me je mogla zadesiti.

  – Ha! – devojčicino lice se ozari. – Istina je! Ja sam suđena. Dadilja je rekla da će doći veštac bele kose i odvesti me. A baka je vikala... Ah, nije važno! Gde ćeš me odvesti, kaži?

  – Kući. U Cintru.

  – Ah... A ja sam mislila da...

  – Mislićeš usput. Hajdemo, Ciri, treba izaći iz Brokilona. Ovo nije bezbedno mesto.

  – Ja se ne bojim!

  – Ali ja se bojim.

  – Baka je rekla da se vešci ničega ne boje.

  – Baka je žestoko preterala. Na put, Ciri. Samo kad bih ja još znao kuda treba...

  Pogledao je u sunce.

  – Dobro, rizikovaćemo... Krenućemo onuda.

  – Ne – Ciri namršti nos i pokaza u suprotnom smeru.

  – Onuda. Tamo.

  – A otkud ti to znaš?

  – Znam – slegnu ramenima, pogleda ga nemoćnim i začuđenim smaragdnim pogledom. – Nekako... Šta ja znam... Ne znam.

  Pavetina kćerka. Dete... Dete Drevne krvi? Moguće je da je nešto nasledila od majke.

  – Ciri – razdrljio je košulju, izvukao medaljon. – Dodirni ovo.

  – Oh – otvorila je usta. – Kakav strašan vuk! Kakve zube ima...

  – Dodirni.

  – Jaoj!!!

  Veštac se zasmeja. I on je osetio naglo drhtanje medaljona, oštar talas koji je preleteo preko srebrnog lančića.

  – Pomerio se! – uzdahnu Ciri. – Pomerio se!

  – Znam. Idemo, Ciri. Ti vodiš.

  – To su čari, zar ne?

  – Jasno.

  Bilo je onako kako je očekivao. Devojčica je osetila pravac. Na koji način, nije znao. Ali su ubrzo, i brže nego što je očekivao, izašli na put, na račvastu, trostranu raskrsnicu. Bila je to granica Brokilona – makar prema ljudima. Kako se sećao, Etna je nije priznavala.

  Ciri zagrize usnu, namršti nos. Kolebala se gledajući raskrsnicu i peskovite, džombaste puteve izrovane kopitima i točkovima kola.

  Ali Geralt je već znao gde su, nije morao i nije želeo da se oslanja na njene nesigurne sposobnosti. Krenuo je putem koji je vodio na istok, ka Brugi. I dalje namrštena, Ciri se osvrtala ka zapadnom putu.

  – Tuda se ide do palate Nastrog – podsmehnuo se. – Uželela si se Kistrina?

  Devojčica progunđa, ali krenu poslušno za njim, iako se još nekoliko puta osvrtala unazad.

  – Šta je bilo, Ciri?

  – Ne znam – šapnula je. – Ali ovo je loš put, Geralte.

  – Zašto? Idemo do Bruge, kod kralja Venclava, koji živi u predivnom dvorcu. Okupaćemo se u kadi, naspavaćemo se u krevetu s perinom...

  – Ovo je loš put – ponovila je. – Loš.

  – Istini za volju, viđao sam i bolje. Prestani da se mrgodiš, Ciri. Idemo, življe malo.

  Prošli su žbunovitu okuku. I ispostavilo se da je Ciri bila u pravu.

  Okružili su ih iznenada, hitro, sa svih strana. Ljudi sa kupastim šlemovima, u mrežastim pancirima i tamnosivim tunikama sa zlatno-crnom šahovnicom Verdena na grudima. Opkolili su ih, ali se nijedan od njih nije približavao, niti je doticao oružje.

  – Odakle i kuda? – zareža krupni tip u izlizanom zelenom odelu, stojeći ispred Geralta široko raširenih krivih nogu. Lice je imao tamno i smežurano poput sušene šljive. Luk i beloperaste strele štrčale su mu za leđima, visoko nad glavom.

  – Iz Vipalanki – glatko slaga veštac, značajno stiskajući Cirinu ručicu. – Vraćamo se kući, u Brugu. A što?

  – Kraljevska služba – reče ljubaznije tamni u licu, kao da je tek tada ugledao mač na Geraltovim leđima. – Mi...

  – Daj ga ovamo, Junghanse! – povika neko ko je stajao dalje na putu. Vojnici se razmaknuše.

  – Ne gledaj, Ciri – brzo reče Geralt. – Okreni se. Ne gledaj.

  Na putu je ležalo oboreno drvo koje je blokiralo prolaz isprepletenim granama. Posečen i polomljen deo stabla beleo se u gustišu kraj puta dugačkim zracima iverja. Ispred drveta su bila kola natkrivena plahtom koja je prekrivala tovar. Mali kosmati konji ležali su na zemlji upleteni u rude i povoce; načičkani strelama, kezili su žute zube. Jedan je još bio živ, teško je krkljao i ritao se.

  Bili su tamo i ljudi, koji su ležali u tamnim mrljama krvi upijene u pesak, visili su preko ivice kola, zgrčeni uz točkove.

  Iz gomile naoružanih ljudi okupljenih oko kola polako izađoše dvojica, zatim im se pridruži i treći. Ostali – bilo ih je desetak – nepomično su stajali, držeći konje.

  – Šta se ovde desilo? – upita veštac, stojeći tako da od Cirinog pogleda zakloni prizor masakra.

  Kosooki muškarac u kratkom mrežastom panciru i dubokim čizmama ispitivački ga pogleda, počeša se po podbratku čekinjastom od nebrijanja. Na levoj podlaktici imao je izlizanu i izbledelu manžetnu, kakve su koristili strelci.

  – Napad – kratko reče. – Trgovce ubile šumske divožene. Mi istragu sprovodimo.

  – Divožene? Napale trgovce?

  – Vidiš valjda – pokaza rukom kosooki. – Nabijeni strelama kô ježevi. I to na drumu! Te šumske veštice postaju sve drskije. Ne samo da se u šumu više ne može ući, sad se više ni putem uz šumu ne sme.

  – A vi – veštac začkilji očima. – Ko ste?

  – Ervilova družina. Iz nastroških desetica. Kod barona Frejkseneta služili smo. Ali baron pade u Brokilonu.

  Ciri otvori usta, ali joj Geralt snažno stegnu ruku, naređujući ćutanje.

  – Krv za krv će biti! – zagrme prijatelj kosookog, džin u kaftanu nabijenom mesingom. – Krv za krv! Ovo bez kazne ne sme proći! Najpre Frejksenet i oteta princeza iz Cintre, sad trgovci. Tako mi bogova, krećemo u osvetu, osvetu, osvetu! Jer ako ne, evo videćete, sutra, prekosutra, počeće ubijati ljude na pragovima rođenih kuća!

  – Dobro kaže Brik – reče kosooki. – Je l’ istina? A ti brate, da te pitam, odakle si?

  – Iz Bruge – slaga veštac.

  – A ta mala, ćerka?

  – Ćerka – Geralt ponovo stegnu Cirinu ruku.

  – Iz Bruge – namršti se Brik. – E pa, reći ću ti, brate, tvoj se kralj Venclav u poslednje vreme strašno raspustio. Neće s našim Ervilom da se spregne, i s Viraksom iz Keraka. A kad bismo s triju strana na Brokilon udarili, konačno bismo potamanili tu gamad...

  – Kako je došlo do ove klanice? – upita Geralt polako. – Zna li ko? Je l’ koji od trgovaca preživeo?

  – Svedoka nema – reče kosooki. – Ali znamo šta se zbilo. Junghans, šumar, čita tragove kô otvorenu knjigu. Ispričaj mu, Junghanse.

  – E pa – započe onaj sa smežuranim licem
. – Ovako je to bilo. Trgovci su prolazili drumom. Naišli na prepreku. Vidite, gospodine, preko puta obaljeni bor, sveže posečen. U gustišu ima tragova, hoćete pogledati? E, a kad su trgovci stali da drvo pomere, ustreliše ih za tren oka. Odande, iz čestara, gde je ona kriva breza. A strele, gledajte, sve divožena rabota, pera lepljena smolom, šipke zavrnute lukom...

  – Vidim – reče veštac gledajući ka ubijenima. – Nekoliko ih je, reklo bi se, preživelo streljanje, pa su preko grla dobili. Noževima.

  Iza leđa vojnika koji su stajali pred njim pojavi se još jedan, mršav i ne mnogo visok, u kaftanu od losa. Imao je crnu, veoma kratko podšišanu kosu, obraze sive od glatko izbrijane tamne brade. Vešcu je bio dovoljan jedan pogled na male uske šake u kratkim crnim rukavicama bez prstiju, na blede, riblje oči, na mač, na drške bodeža koji su štrčali za pojasom i iz sara leve čizme. Geralt je u životu video veoma mnogo ubica da ne bi s lakoćom mogao prepoznati još jednog.

  – Oštro oko imaš – reče crni, veoma sporo. – Zaista, svašta vidiš.

  – I dobro da je tako – reče kosooki. – Šta je video nek kralju svome prepriča. Venclav se ionako stalno kune da ne treba divožene ubijati, jer one su mile i dobre. Mora biti da ih posećuje u majsko doba zbog prangijanja. Za to su možda i dobre. Što ćemo i sami proveriti ako li koju živu uhvatimo.

  – A može i poluživa – zacereka se Brik. – No dođavola, gde je taj druid? Sad će podne, a od njega ni traga. Vreme je da pođemo.

  – Šta nameravate? – upita Geralt, ne ispuštajući Cirinu ruku.

  – A što to tebe zanima? – prosikta crni.

  – Hej, zašto odmah tako oštro, Levekve – gadno se nasmeši kosooki. – Mi ljudi smo ljubazni, nemamo tajni. Ervil nam šalje druida, velikog čarobnjaka, koji čak i s drvećem ume da razgovara. On će nas povesti u šumu, da osvetimo Frejkseneta, da pokušamo da preotmemo princezu. Nije to bilo šta, brate, već kaznena eks... eks...

  – Ekspedicija – dobaci onaj crni, Levekve.

  – Dabome. Uze mi reč iz usta. Stoga, brate, kreni ti na svoj put, ovde uskoro može biti žestoko.

  – Daaa – razvučeno reče Levekve, gledajući u Ciri. – Ovde nije bezbedno, posebno za devojčice. Divožene samo vrebaju na takve curice. A, mala? Je l’ mama čeka kod kuće?