Vreme Prezira

  Jenefer je podigla ruku i izviknula magijsku formulu, a iz njene ruke opalile su i zasiktale spirale sejući iskre, sekući noćno nebo i proizvodeći na površini ribnjaka hiljade odraza. Spirale su se kao džiliti zarivale u klobuk koji je gonio usamljenog jahača. Klobuk se uskovitlao, Nevenu se učinilo da čuje avetinjske krike, da vidi naziruće košmarne prilike avetinjskih konja. Video je to u deliću sekunde, jer se klobuk najednom skvrčio, sabio u kuglu i klisnuo uvis, u nebo, izdužujući se u tom jurišu i vukući za sobom rep sličan kometinom. Pade mrak, rasvetljen samo titravim sjajem svetiljke koju je držala Petunija Hofmajer.

  Jahač ukopa konja u dvorištu ispred kuće, prhnu sa sedla, zanjiha se. Neven je u momentu shvatio ko je to. Nikad do tad nije video tu vitku devojku pepeljaste kose, ali ju je smesta prepoznao.

  – Geralte... – tiho je rekla devojka. – Jenefer... Oprostite... Morala sam. Znaš već...

  – Ciri – reče veštac. Jenefer učini korak ka devojci, zaustavi se ipak. Ćutala je.

  Kome će prići, pitao se Neven. Nijedno od njih, ni veštac, ni čarobnica, neće učiniti nijedan korak, nijedan pokret. Kome će ona najpre prići? Njemu? Ili njoj?

  Ciri nije prišla nijednom od njih. Nije znala da odabere. Onesvestila se.

  *

  Kuća je bila prazna, hobit i cela njegova porodica krenuli su na posao u cik zore. Ciri se pravila da spava, ali je čula Geralta i Jenefer da izlaze. Izmigoljila se iz postelje, brzo se obukla, tiho se iskrala iz sobe i pošla za njima u voćnjak.

  Geralt i Jenefer su skrenuli na nasip između ribnjaka belih od lopoča i žutih od lokvanja. Ciri se sakrila iza srušenog zida i posmatrala ih je kroz rupu. Mislila je da Neven, slavni pesnik čije je stihove više puta čitala, još spava. Ali bila je u zabludi. Pesnik Neven nije spavao. I uhvatio ju je na delu.

  – Ej – reče, iznebuha joj prišavši i kikoćući se. – Je l’ lepo da tako krišom posmatraš i osluškuješ? Dajmo to malo diskretnije, devojko. Daj im da budu malo sami.

  Ciri je pocrvenela, ali je momentalno stisnula zube.

  – Kao prvo, nisam mala– prosikta oholo. – A drugo, ne ometam ih valjda?

  Neven se malo uozbilji.

  – Valjda ih ne ometaš – reče. – Čak mi se čini da im potpomažeš.

  – Kako? U čemu?

  – Ne pretvaraj se. Ono juče si lukavo izvela. Ali mene nisi mogla da pređeš. Pravila si se da si se onesvestila, je l’ da?

  – Istina je – promrmljala je, okrećući lice. – Jenefer je to prepoznala, ali Geralt nije...

  – Zajedno su te uneli u kuću. Ruke su im se gotovo dodirivale. Sedeli su pored tvog kreveta skoro do jutra, ali nisu ni reči rekli jedno drugom. Tek sada su odlučili da porazgovaraju. Tamo, na nasipu, kod ribnjaka. A ti si odlučila da ih prisluškuješ, da čuješ o čemu pričaju... I da ih špijuniraš kroz rupu u zidu. Tako jako moraš da znaš šta oni tamo rade?

  – Oni tamo ništa ne rade – Ciri se blago zarumenela. – Malo razgovaraju, to je sve.

  – A ti? – Neven sede na travu ispod jabuke i nasloni se leđima na panj, proverivši prethodno ima li na njemu mrava ili gusenica. -Ti bi htela da znaš o čemu razgovaraju, zar ne?

  – Da... Ne! Uostalom... Uostalom, ionako ništa ne čujem. Predaleko su.

  – Ako hoćeš – zasmeja se bard – ja ću da ti kažem.

  – A otkud pa ti to možeš znati?

  – Ha-ha-ha. Ja sam, draga moja Ciri, pesnik. Pesnici o tim stvarima sve znaju. Reći ću ti još nešto: pesnici o tim stvarima znaju više negoli same ličnosti koje u njima učestvuju.

  – Nije nego!

  – Časna reč! Časna pesnička reč!

  – Ajde onda, reci, o čemu oni razgovaraju? Objasni mi šta sve to znači!

  – Pogledaj još jednom kroz rupu i vidi šta rade.

  – Hmmm... – Ciri zagrize donju usnu, zatim se naheri i prisloni oko uz pukotinu. – Jenefer stoji kraj vrbe... Kida listiće i vrti u rukama svoju zvezdu... Ništa ne govori i uopšte ne gleda u Geralta... A Geralt stoji pored nje. Oborio je glavu. I nešto govori. Ne, ćuti. O, izraz lica mu je... Kako mu je čudan izraz lica...

  – Detinje jednostavno – Neven je našao jabuku u travi, obrisao ju je o pantalone i kritički pogledao. – On je upravo moli da mu oprosti za svaku glupost koju je rekao i učinio. Moli je da mu oprosti njegovo nestrpljenje, malovernost i malodušnost, tvrdoglavost, zagriženost, durenje i držanje nedostojno muškarca. Izvinjava joj se za ono što nekada nije razumeo, što nije hteo da razume...

  – To je nemoguće, to ne može biti istina! – Ciri se ispravila i silovitim pokretom sklonila šiške sa čela. – Sve si izmislio!

  – Izvinjava joj se za ono što je tek sada shvatio – Neven se zagleda u nebo, a glas mu dobi ritam svojstven baladi. – Za ono što bi želeo da razume, samo se plaši da neće stići... I za ono što nikad neće razumeti. Izvinjava joj se i moli je da mu oprosti... Hmm, hmm... Smisao... Savest... Sudbina? Banalno zvuči, dovraga!

  – Nije istina! – pobuni se Ciri. – Geralt uopšte tako ne govori! On... uopšte i ne govori. Pa videla sam. Stoji tamo i ćuti...

  – U tome je uloga poezije, Ciri. Govoriti o onome što drugi prećutkuju.

  – Glupa ti je ta tvoja uloga. A i ti sve izmišljaš!

  – U tome takođe počiva uloga poezije. Hej, čujem iznad ribnjaka nekakve povišene glasove. Izviri brzo, vidi šta se tamo događa.

  – Geralt – Ciri ponovo nasloni oko uz rupu u zidu – stoji oborene glave. A Jenefer strašno urla na njega. Urla i maše rukama. Ajoj... Šta to može da znači?

  – Detinje jednostavno – Neven se opet zagleda u oblake što kliziše po nebu. – Sada se ona izvinjava njemu.

  Eto, uzimam te sebi, da te imam i čuvam, u dobru i u zlu, kad je sudbina slatka i gorka, danju i noću, u bolesti i u zdravlju, jer te ljubim svim svojim srcem i zaklinjem ti se na večnu ljubav, dok nas smrt ne rastavi.

  Starostavna formula obreda venčanja

  O ljubavi malo toga znamo. S ljubavlju je kao i s kruškom. Kruška je slatka i ima svoj oblik. Pokušajte da definišete kruškin oblik.

  Neven, Pola veka poezije

  Treće poglavlje

  Geralt je imao razloga da sumnja – i sumnjao je – da se banketi čarobnjaka razlikuju od pirova i gozbi običnih smrtnika. Ipak, nije očekivao da su razlike toliko velike i tako principijelne.

  Jeneferin predlog da joj bude pratnja na banketu koji je prethodio čarobnjačkom saboru iznenadio ga je, ali ga nije zaprepastio. Jer to nije bio prvi put da mu tako nešto predlaže. I ranije je, dok su živeli zajedno i dok je između njih sve išlo kako treba, Jenefer želela da bude na tim saborima i skupštinama u njegovom društvu. Tada je ipak odlučno to odbijao. Bio je uveren da će ga čarobnjaci tretirati tamo, u najboljem slučaju, kao čudovište i senzaciju, u najgorem slučaju kao hulju i pariju. Jenefer se podsmevala njegovoj zebnji, ali nije navaljivala. Pošto je u drugim situacijama uspevala da pritisne tako da se sve u kući treslo i staklo pucalo, Geralt se u svojim promišljanjima uveravao da su njegove odluke bile ispravne.

  Ovog puta je pristao. Bez razmišljanja. Predložila mu je to nakon dugog, iskrenog razgovora punog emocija. Posle razgovora koji ih je ponovo zbližio, koji je zasenio i potisnuo u zaborav stare razmirice, otopio led žaljenja, ponosa i zadrtosti. Posle razgovora na nasipu u Hirundumu Geralt bi bio pristao na svaki, apsolutno svaki Jeneferin predlog. Ne bi odbio ako bi mu čak predložila da zajedno posete pakao i popiju tamo šoljicu provrelog katrana u društvu plamenih demona.

  A bila je tu i Ciri, bez koje ne bi bilo tog razgovora, ne bi bilo susreta. Ciri, za koju se, prema Kodringerovim rečima, zanimao nekakav čarobnjak. Geralt je računao na to da će njegovo prisustvo na saboru isprovocirati čarobnjaka i naterati ga na delanje. Ali o tome nije ni reči rekao Jenefer.

  Iz Hirunduma su otišli pravo na Taned, on, ona, Ciri i Neven. Najpre su se zaustavili u ogromnom kompleksu palate Loksija u jugoistočnom delu planinskog podnožja. Dvorac je već vrveo od gostiju, učesnika sabora i osoba koje su ih pratile, ali za Jenefer su odmah našli smeštaj. U Loks
iji su proveli čitav dan. Geralt je proveo taj dan u razgovorima sa Ciri, Neven u trčkaranju i spletkarenju, čarobnica u odabiranju i isprobavanju haljina. A kad je došlo veče, veštac i Jenefer su se priključili šarenoj povorci koja je išla ka Aretuzi – palati u kojoj je trebalo da se održi banket. I sada, u Aretuzi, Geralt se iznenađivao i čudio, mada je obećavao sebi da se ničemu neće čuditi i da ga ništa neće iznenaditi.

  Ogromna centralna dvorana bila je izgrađena u obliku slova T. Duža bočna strana imala je prozore, uzane i neverovatno visoke, koji sežu bezmalo do svoda što ga podupiru stubovi. Svod je, isto tako, bio visok. Toliko visok da je teško bilo raspoznati detalje dekorativnih fresaka, a naročito je teško bilo prepoznati pol golaća – najčešće ponavljani motiv na slikama. Na prozorima su bili vitraži koji mora da su koštali čitavo bogatstvo, ali je i pored toga u hali bila promaja. Geralt se čudio što se sveće ne gase, ali je nakon detaljnijeg posmatranja prestao da se čudi. Svećnjaci su bili magični, možda čak iluzorni. Davali su, u svakom slučaju, mnogo svetlosti, neuporedivo više nego sveće.

  Kad su ušli, unutra se zabavljalo već dobrih stotinak ljudi. Sala je, kako je ocenio veštac, mogla da smesti barem triput više ljudi, čak i pored običaja da u sredini budu postavljeni stolovi u obliku potkovice. Ali tradicionalne potkovice uopšte nije bilo. Izgledalo je da će pirovati stojećki, tako što će stoički krstariti duž zidova ukrašenih zidnim ćilimima, girlandama i plamencima koji su se talasali na promaji. Pod zidnim ćilimima i girlandama postavljeni su redovi dugih stolova. Po stolovima je bilo poređano fino jestivo posluženo u još finijem posuđu, okruženom fantastičnim cvetnim kompozicijama i majstorskim figuricama od leda. Pomno se zagledavši, Geralt je zaključio da je dovitljivost daleko zastupljenija od samog jela.

  – Nema stola – sumorno je konstatovao, ispravljajući na sebi kratak, srebrom obrubljen i strukiran crni kaftan u koji ga je odenula Jenefer. Kaftan, koji je bio poslednji modni krik, nazivao se dublet. Veštac nije pojma imao otkuda taj naziv. I nije ni želeo da sazna.

  Jenefer nije reagovala. Geralt nije očekivao reakciju, dobro je znao da čarobnica nije navikla da reaguje na takvu vrstu tvrdnji. Ali nije odustao. I dalje je nagvaždao. Jednostavno, želeo je da nagvažda.

  – Nema muzike. Duva ubitačno. Nema gde da se sedne. Ješćemo i pićemo stojećki?

  Čarobnica ga počasti dugim, setnim i značajnim pogledom svojih ljubičastih očiju.

  – Naravno – neočekivano spokojno je rekla. – Ješćemo stojećki. Znaj, isto tako, da se duže zadržavanje za stolom tumači kao neprimereno ponašanje.

  – Potrudiću se da se ponašam primereno – promumlao je. – Tim pre što je ponuda na tom stolu dosta slaba, kako vidim.

  – Neumerenost u piću takođe se u velikoj meri ubraja u neprimereno vladanje – Jenefer je nastavila da drži predavanje, uopšte ne obraćajući pažnju na njegova gunđanja. – Izbegavanje razgovora smatra se za neoprostivu neprimerenost.

  – A da li to – prekide je – što onaj tamo mršavko u kretenskim pantalonama upravo pokazuje na mene prstom dvojici svojih drugara takođe važi za neprimerenost?

  – Da. Ali sitnu.

  – Šta ćemo da radimo, Jen?

  – Da kružimo po sali, pozdravljamo se, udjeljujemo komplimente, razgovaramo… Prestani da ispravljaš dublet i nameštaš kosu.

  – Nisi mi dala da stavim povesku…

  – Tvoja poveska je pretenciozna. Hajde, uhvati me pod ruku i idemo. Neprimereno je i stajanje blizu ulaza.

  Kružili su po sali, koja se postepeno punila gostima. Geralt je bio jezivo gladan, ali je brzo shvatio da se Jenefer nije šalila. Postajalo je očigledno da forma koja obavezuje među čarobnjacima faktički nalaže da se jede i pije malo i prividno nevoljno. Da stvar bude gora, svako stajanje za stolom sa posluženjem povlači za sobom društvene konvencije. Neko te primeti, obraduje se što te je primetio, pa ti priđe i pozdravlja se s tobom, koliko otvoreno, toliko i lažno. Posle obaveznog kvaziljubljenja u obraze ili neprijatno delikatnog stiska ruke, posle neiskrenih osmeha i još neiskrenijih, premda dobro izlažiranih komplimenata, nastupao je kratak i mučno banalan razgovor ni o čemu.

  Veštac se budno osvrtao, tražeći poznata lica, nadajući se, pre svega, da nije jedina osoba koja ne pripada bratstvu čarobnjaka. Jenefer ga je uveravala da neće biti jedini, ali i pored toga, on ili nikoga izvan Bratstva nije video, ili nije umeo nikoga da prepozna.

  Paževi su raznosili vino na poslužavnicima, lavirajući između gostiju. Jenefer uopšte nije pila. Veštac je želeo, ali nije mogao. Pio je njegov dublet. Pod pazusima.

  Vešto kormilareći, čarobnica ga odvuče od stola i izvede na samu sredinu dvorane, u sam centar opšteg zanimanja. Otpor je bio uzaludan. Shvatio je u čemu je štos. Posredi je bila najobičnija moguća demonstracija.

  Geralt je znao šta može da očekuje, pa je stoički mirno podnosio poglede čarobnica pune nezdrave ljubopitljivosti i zagonetne osmehe čarobnjaka. Mada ga je Jenefer uveravala da konvencija i primerenost nalažu zabranu upotrebe magije na takvim zabavama, nije verovao da bi magovi mogli da se uzdrže, naročito stoga što ga je Jenefer provokativno izložila javnom pogledu. I s pravom joj nije verovao. Nekoliko puta osetio je podrhtavanje medaljona i bockanje čarobnjačkih impulsa. Neki – a naročito neke – besprizorno su pokušavali da mu čitaju misli. Bio je na to spreman, znao je o čemu je reč, znao je kako da tome doskoči. Gledao je u vranokosu Jenefer, u crno-belu Jenefer ljubičastih očiju, koja je blistala pored njega, a čarobnjaci koji su ga sondirali smućivali su se, lutali i, na njegovo ogromno zadovoljstvo, očigledno im je ponestajalo hrabrosti i samouverenosti. Da, odgovarao im je u mislima, da, niste pogrešili. Postoji samo ona, ova koja hoda pored mene, ovde i sada, i samo je ona važna. Ovde i sada. A to ko je bila nekada, gde je i s kim nekada bila, to nema niti najmanjeg, nikakvog značenja. Sada je sa mnom, ovde, među vama. Sa mnom i ni s kim drugim. Upravo tako mislim, mislim o njoj stalno, neprekidno o njoj mislim, dok osećam njen miris i toplinu njenog tela. A vi crknite od zavisti.

  Čarobnica mu je snažno stegnula nadlakticu, priljubila se uz njegov bok.

  – Hvala ti – promrmljala je, kormilareći natrag prema stolovima. Samo ne preterano transparentno, molim te.

  – Da li vi, čarobnjaci, iskrenost uvek uzimate za transparentnost? Da li je to zbog toga što ne verujete u iskrenost, čak ni onda kad je iščitavate u tuđim mislima?

  – Da. Zbog toga.

  – A ipak mi zahvaljuješ?

  – Jer tebi verujem – stegla je njegovu ruku još jače, uzela je tanjir. – Stavi mi malo lososa, molim te. I škampa.

  – To su škampi iz Povisa. Ulovljeni su sigurno pre mesec dana, a sad su vrućine. Ne bojiš se...

  – Ti škampi su – prekinula je – još jutros puzali po morskom tlnu. Teleportacija je sjajan pronalazak.

  – Naravno – pristao je. – Vredi ga popularisati, zar ne misliš tako?

  – Radimo na tome. Sipaj, sipaj, gladna sam.

  – Volim te, Jen.

  – Bez transparentnosti, molila sam... – prekide, zabaci glavu, skloni sa obraza crne lokne, široko razrogači ljubičaste oči. – Geralte! Priznao si mi to prvi put.

  – Nemoguće. Podsmevaš mi se?

  – Ne, ne podsmevam se. Nekad si samo mislio, danas si rekao.

  – To je baš tolika razlika?

  – Ogromna.

  – Jen...

  – Ne govori punih usta. I ja volim tebe. Šta sam rekla? Udavićeš se! Digni ruke, lupiću te po leđima. Diši duboko.

  – Jen...

  – Diši, diši, proći će.

  – Jen!

  – Tako je. Na iskrenost uzvraćam iskrenošću.

  – Je l’ ti dobro?

  – Čekala sam – iscedila je limun na lososa. – Nije dolikovalo da reagujem na ono što priznaješ u sebi. Dočekala sam reči, mogla sam da odgovorim, odgovorila sam. Osećam se izvanredno.

  – Šta se desilo?

  – Ispričaću ti kasnije. Jedi. Ovaj losos je izvrstan, kunem ti se svojom moći, zbilja je izvrstan.


  – Mogu da te poljubim? Ovde, sada, pred svima?

  – Ne.

  – Jenefer! – crnokosa čarobnica koja je prolazila pored njih izvuče svoju ruku koja je dotad bila pod rukom muškarca što ju je pratio, približi se. – Znači ipak si došla? Ah, to je čarobno! Čitavu večnost te nisam videla!

  – Sabrina! – Jenefer se tako iskreno obradovala da je svako izuzev Geralta mogao da se pređe. – Draga! Tako se radujem!

  Čarobnice se oprezno zagrliše i uzajamno poljubiše vazduh pored ušiju i naušnica od brilijanata i oniksa. Naušnice obe čarobnice podsećale su na minijaturni trs grožđa i bile su identične – u vazduhu je smesta zamirisalo na gadno neprijateljstvo.

  – Geralte, ovo je moja školska drugarica, Sabrina Glevisig iz Ard Karajga.

  Veštac se naklonio, poljubio visoko ispruženu ruku. Već mu je bilo jasno da su sve čarobnice očekivale rukoljub prilikom pozdravljanja, gest koji ih je, u najmanju ruku, stavljao u isti red sa princezama. Sabrina Glevisig podiže glavu, njene minđuše zadrhtaše i zazveckaše. Tiho, ali demonstrativno i besprizorno.

  – Mnogo sam želela da te upoznam, Geralte – reče osmehnuto. Kao i sve čarobnice, nije priznavala oslovljavanje sa ’gospodine’ i 'milostivi’, niti druge komunikacijske formalnosti obavezujuće u krugovima plemstva. – Radujem se, silno se radujem. Najzad si prestala da ga skrivaš od nas, Jena. Iskreno, čudim se što si tako dugo oklevala. Apsolutno nemaš čega da se stidiš.

  – I ja tako mislim – slobodno odvrati Jenefer, blago se mršteći i demonstrativno zabacujući kosu i otkrivajući minđušu. – Prekrasna bluza, Sabrina. Upravo zadivljujuća. Zar ne, Geralte?

  Veštac klimnu glavom, proguta pljuvačku. Bluza Sabrine Glevisig, sašivena od crnog šifona, otkrivala je apsolutno sve što je bilo za otkrivanje, a toga je bilo. Crvena suknja, stegnuta srebrnim pojasom s velikom šnalom u obliku ruže, bila je sa strane rasečena prema najnovijoj modi. Moda je ipak nalagala da se nosi suknja rasečena do pola butine, a Sabrina je imala šlic do polovine kuka. Vrlo lepog kuka.