Lastavičja Kula

  – Sećam se! – vrisnu momak. – Odmah sam se setio!

  – Za sećanje – iskezi zube Sova – nema ništa bolje od oraha s medom ili nagajke nad dupetom. Pričaj.

  – Kada je u Klaremontu gos’n nakupac Huvenagel čitao pismo, tamo je bio još jedan gospodin, mali tako, pravi patuljak. Gos’n Huvenagel onome reče... Eeee... Rekao je da mu baš pišu da tu može doći do cirkusa i salame koje svet nije video. Tako je rekao!

  – Ne izmišljaš?

  – Tako mi majčinog groba! Ne naređuj da me tuku, gospodine uvaženi! Smilujte se!

  – Deder, deder, diži se, ne balavi mi čizme! Evo ti tu denar.

  – Stoput fala... Laskavče...

  – Rekao sam da mi ne balaviš čizme. Ola, Mune, razumete li nešto od ovog? Kakve veze ima salama...

  – Galama – reče odjednom Boreas Mun. – Ne salama, već galama.

  – Eto! – vrisnu momak. – Tako je rekao! Kao da ste bili tamo, uvaženi gospodine!

  – Galama i cirkus! – Ola Haršejm udari pesnicom o pesnicu. – Dogovorena šifra, ali ne preterano kreativna. Laka. Cirkus, to je upozorenje od patrole ili potere. Bonhart ih je upozorio da ćute. Ali pred kim? Pred nama?

  – Ko zna – reče zamišljeno Sova. – Ko zna. Treba poslati ljude u Klaremont... I u Fano. Pozabavi se time, Ola, podelićeš grupama zadatke... Nego, slušaj, momče...

  – Po naređenju, uvaženi gospodine!

  – Kada si otputovao iz Zavisti s Bonhartovim pismima, on je, koliko sam shvatio, i dalje bio tamo? A da li se spremao za put? Žurio je? Možda je rekao kuda ide?

  – Nije rekao. A nije se ni spremo za put. Naredio je da mu operu i očiste odeću, koja mu je užasno bila isprskana krvlju, tako da je samo u košulji i gaćama išao, ali s pripasanim mačem. Mada mislim da je žurio. Pošto je pobio Pacove i odrezao im glave za nagradu, morao je da ode i da zahteva tu nagradu. A i tu Falku je uzeo sa sobom da bi je nekom živu predao. Uostalom, takva je njegova profesija, zar ne?

  – Ta Falka... Jesi li je pogledao dobro? Šta se kikoćeš, budaletino?

  – Oj, uvaženi gospodine! Jesam li je dobro pogledao? I te kako! Sa svim detaljima!

  *

  – Skidaj se – ponovi Bonhart, a u njegovom glasu je bilo nešto što je nateralo Ciri da instinktivno ustukne. Međutim, bunt je prevladao.

  – Ne!

  Nije videla pesnicu, čak nije ulovila okom njegov pokret. U očima je blesnulo, zemlja se zaljuljala, pobegla joj pod nogama i odjednom je bolno tresnula o kuk. Obraz i uho goreli su kao vatra – shvatila je da je nije udario pesnicom, već vrhom otvorene šake.

  Stajao je iznad nje i privukao ka njenom licu stisnutu pesnicu. Videla je teški pečat u obliku mrtvačke glave, koja ju je maločas udarila u lice kao stršljen.

  – Dužna si mi jedan prednji zub – reče ledeno. – Zato sledeći put kada čujem od tebe reč “ne”, odmah ću ti izbiti dva. Skidaj se.

  Ustala je nestabilno i drhtavim rukarna počela da raspinje kopče i dugmad. Prisutni varošani u kafani „Pod Himerinom glavom” zašumeli su, zafrktali i iskolačili oči. Vlasnica kafane, udovica Gule, sagnula se pod šank pretvarajući se da tamo nešto traži.

  – Skidaj sa sebe sve. Do poslednje prnje.

  „Oni nisu ovde”, pomisli dok se skidala i tupo gledala u pod. „Ovde nema nikoga. Ni mene ovde nema.”

  – Stani u raskorak.

  „Uopšte nisam ovde. Ovo što će se sada desiti uopšte me se ne tiče. Uopšte. Nimalo.”

  Bonhart se zasmejao.

  – Čini mi se da ti previše laskaš sebi. Moram ti raspršiti snove. Skidam te, idiotkinjo, da bih proverio da na sebi nisi sakrila magične znake, talismane ili amulete, a ne da bih pario oči tvojom golotinjom vrednom sažaljenja. Ne uobražavaj bogzna šta. Ti si žgoljava balavica ravna kao daska, a uz to, ružna si kao trideset sedam nesreća. Verujem, čak i kad bi mi baš prigorelo, da bih radije karao ćurku.

  Približio se, razbacao joj odeću vrhom čizme i premerio je pogledom.

  – Rekao sam sve! Naušnice, prstenje, ogrlicu, narukvicu!

  Užurbano joj je poskidao nakit. Išutirao je u ćošak gunj sa okovratnikom od plave lisice, rukavice, šarene marame i pojas od srebrnih lanaca.

  – Nećeš paradirati kao papagaj ili poluvilenjakinja iz bordela! Ostale prnje možeš obući. A vi, šta blenete? Gule, donesi neku hranu jer sam ogladneo! A ti, debeli, proveri šta je s mojom odećom!

  – Ja sam ovdašnji alderman{15}!

  – Stoji ti – procedi Bonhart, a pod njegovim pogledom alderman Zavisti kao da je počeo da mršavi. – Ako nešto bude uništeno tokom pranja, kao osoba od vlasti trpećeš posledice. Pravac vešeraj! Vi ostali isto marš odavde! A ti, slinavče, zašto još stojiš tu? Pisma imaš, a konj je osedlan, prema tome, polazi na drum i u galop! I zapamti: omaneš li, izgubiš li pisma ili pobrkaš adrese, pronaći ću te i unakaziti tako da te ni rođena majka neće prepoznati!

  – Već jurim, uvaženi gospodine! Već jurim!

  *

  Tog dana – Ciri stegnu usta – tukao me je još dva puta: pesnicom i bičem. A onda je izgubio volju. Samo je sedeo i piljio u mene bez reči. Oči su mu bile... Nekako riblje. Bez obrva, bez trepavica... Vodenaste kuglice, a u svakoj je utonulo crno jezgro. Nabijao je te oči u mene i ćutao. Time me je više uplašio nego batinama. Nisam znala šta smera.

  Visogota je ćutao. Po kolibi su trčali miševi.

  – Stalno je pitao ko sam, ali ja sam ćutala. Kao i onda, kada su me u pustinji Korat uhvatili Hvatači, tako sam i sada pobegla duboko u sebe, do središta, ako znaš na šta mislim. Hvatači su tada govorili da sam lutka, i bila sam lutka od drveta, bezosećajna i mrtva. Na sve što su radili s tom lutkom gledala sam nekako s visine. Šta ima veze što tuku, šta ima veze što šutiraju, što mi stavljaju oko vrata ogrlicu kao psu? To ipak nisam ja, ja tu uopšte nisam... Razurneš li?

  – Razumem – klimnu glavom Visogota. – Razumem, Ciri.

  *

  – Tada je, visoki tribunale, došao red na nas. Na našu grupu. Komandu nad nama preuzeo je Neratin Ceka, a dodelili su nam i Boreasa Muna, tragača. Kažu, velmožni tribunale, da bi Boreas Mun uspeo da nanjuši i ribu u vodi. Takav je bio! Priča se da je jednom, Boreas Mun...

  – Svedok neka se suzdrži od digresija.

  – Kako? Ah, da... Shvatam. Znači, naredili su nam tada da letimo punim galopom u Fano. Bilo je to šesnestog septembra ujutru...

  *

  Neratin Ceka i Boreas Mun jahali su napred, a za njima bok uz bok Kabernik Turent i Kiprijan Frip mlađi, dalje Kena Selborn i Hloe Štic, i na kraju Andres Verni i Dede Vargas. Ova dva poslednja su pevala u poslednje vreme popularnu vojničku pesmu koju je sponzorisalo i lansiralo Ministarstvo rata. Čak i među vojničkim pesmama, ta se isticala zastrašujućom oskudicom rima i razoružavajućim nedostatkom poštovanja prema gramatičkim pravilima. Nosila je naslov U ratiću, budući da su sve strofe – a bilo ih je više od četrdeset – počinjale tim rečima.

  U ratiću razno biva,

  Čas neko nekom glavu razbiva,

  Čas opet u suton daju na znanje,

  Da će vojnika imati manje.

  Kena je tiho zviždala takt. Bila je zadovoljna što je ostala među prijateljima koje je dobro upoznala tokom dugog puta iz Etolije u Rokain. Posle razgovora sa Sovom, više je očekivala da će je rasporediti u neki nasumičan odred, na primer u grupu koja se sastojala iz Brigdenovih i Haršejmovih ljudi. U takvu grupu je raspoređen Til Ehrad, ali vilenjak je poznavao većinu svojih novih saboraca, a i oni njega.

  Išli su polako, iako je Dakre Silifant naredio da jašu punim galopom. Ali oni su bili profesionalci. Galopirali su dižući prašinu, ali čim više niko nije mogao da ih vidi iz utvrde, usporili su. Zamaranje konja i ludački galop dobri su za balavce i amatere, a brzina se dokazuje samo u hvatanju buva.

  Hloe Štic, profesionalna kradljivca iz Imlaka, pričala je Keni o svojoj davnoj saradnji s koronerom Stefanom Skelenom. Kabernik Turent i Frip mlađi usporavali su konje i prisluškivali, često se osvrćući ka njima.

  – Poznajem ga dob
ro. Nekoliko puta sam služila pod njim...

  Hloe lagano jauknu kada je shvatila da je dala dvosmislen odgovor, ali odmah se nasmejala slobodno i bezbrižno.

  – Pod njegovom komandom sam takođe služila – prasnu u smeh. – Ne, Kena, ne plaši se. Sa Sovom to ne moraš da radiš. Nije se nabacivao, pa sam ja sarna tražila priliku i pronašla je. A da bi bilo jasno, reći ću: nećeš sebi osigurati njegovu protekciju na taj način.

  – Ne planiram ništa slično – Kena napući usne izazovno gledajući sladostrasne osmehe Turenta i Fripa. – Neću tražiti priliku, ali nisam se ni uplašila. Mene ne može bilo šta uplašiti. A sigurno ne kita!

  – Vi ne umete ni o čemu drugom da pričate – primeti Boreas Mun zauzdavajući kulašastog pastuva i čekajući da se Kena i Hloe izravnaju s njim.

  – Ovde se neće ratovati za kite, moje dame! – nastavi jašući pored devojaka. – Ko poznaje Bonharta, zna da mu u maču nema mnogo ravnih. Bio bih srećan kada bi se ispostavilo da između njega i gos’n Skelena nema nesuglasica i neprijateljstva. Kada bi sve došlo na svoje.

  – A ja to ne razumem – Andres Verni prizna iz pozadine. – Trebalo je da tražimo nekog čarobnjaka, zbog toga su nam i dali osetljivu, ovde prisutnu Kenu Selborn. A sada se govori o nekakvom Bonhartu i o nekakvoj devojci!

  – Bonhart, lovac na nagrade – nakašlja se Boreas Mun – imao je s gos’n Skelenom ugovor. I prekršio ga je. Iako je obećao gos’n Skelenu da će ubiti tu devojku, ostavio ju je u životu.

  – Zato što mu je sigurno neko drugi dao više novca za živu negoli Sova za mrtvu – slegnu ramenima Hloe Štic. – Takvi su oni, lovci na nagrade. Kod njih ne traži čast!

  – Bonhart je bio drugačiji – usprotivi se Frip mlađi. – Bonhart nikada nije prekršio datu reč.

  – Onda je još čudnije što je naprasno počeo to da čini.

  – A zbog čega je – upita Kena – ta devojka toliko važna? Ta što je trebalo da bude ubijena, a nije ubijena?

  – A šta nas briga? – iskrivi se Boreas Mun. – Mi imamo naredbe! A gos’n Skelen ima prava da traži pravdu. Bonhart je trebalo da krkne Falku, nije je krknuo. Pravo gos’n Skelena je da traži, on to mora da shvati.

  – Taj Bonhart – ponovi Hloe Štic – namerava da uzme veći novac za nju živu nego za mrtvu. Eto, to je sva mudrost.

  – I gos’n koroner je – reče Boreas Mun – u prvi mah mislio da je jednom baronu iz Gesoa, koji je uzeo bandu Pacova za zub, Bonhart obećao živu Falku radi poigravanja i dugotrpnog mučenja. Ali ispostavilo se da to nije istina. Ne znam za koga Bonhart skriva živu Falku, ali sigurno ne za tog barona.

  *

  – Gos’n Bonharte! – krupni alderman Zavisti upade u kafanu dahćući i brekćući. – Gos’n Bonharte, naoružani ljudi su u naselju! Jašu na konjima!

  – Ma šta mi reče – Bonhart obrisa tanjir hlebom. – Imao bih čemu da se čudim kada bi jahali, recirno, na majmunima. Koliko?

  – Četvoro!

  – A gde je moja odeća?

  – Nije sve oprano... Nije se osušilo...

  – Crkli dabogda. Moraću da dočekam goste u gaćama. Ali istini za volju, kakvi gosti – takav i doček.

  Popravio je pojas s mačem zakačen oko gaća i povukao lanac prikačen za Cirinu ogrlicu.

  – Na noge, Pacovčice.

  Kada ju je izveo na trem, četvorica konjanika su se već približavala krčmi. Videlo se da su prevalili dug put kroz stranputice i nevolje – odeća, oprema i konji bili su išarani skorenom prašinom i blatom.

  Bilo ih je četvorica i vodili su još jednog konja. Kad ga je videla, Ciri je osetila kako joj odjednom postaje vruće, iako je dan bio veoma hladan. Bila je to njena vlastita alatuša, koja uvek nosi svoju sopstvenu opremu i sedla. I čeonik, poklon od Mistle. Konji su pripadali onima koji su ubili Hotsporna.

  Zaustavili su se ispred krčme. Jedan, sigurno vođa, prišao je bliže i poklonio se Bonhartu kalpakom od kuninog krzna. Bio je crnoput i imao je crni brčić iznad gornje usne koji je izgledao kao linijica nacrtana ugljenom. Gornja usna, primetila je Ciri, grčila mu se svaki čas – zbog tog tika, tip je stalno izgledao razjareno. A možda i jeste bio besan?

  – Zdravo, gos’n Bonharte!

  – Zdravo, gos’n Imbra. Zdravo milostivi – Bonhart ne žureći zakači Cirin lanac o kuku na stubu. – Oprostite što sam neprikladno obučen, ali nisam vas očekivao. Prešli ste dalek put, oj, dalek... Dojurili ste iz Gesoa čak ovde u Ebing? Kako je poštovani baron? Zdrav li je?

  – Kao krastavčić – odgovori ravnodušno crnoputi, opet grčeći gornju usnu. – Ali nemam vremena za čavrljanje. Žurimo.

  – Ja – Bonhart podiže pojas i gaće – vas uopšte ne zadržavam.

  – Čuli smo da si pobio Pacove.

  – Istina je.

  – I kao što si obećao baronu – crnoputi se i dalje pravio da ne vidi Ciri na tremu – Falku si uzeo živu.

  – I to je istina, rekao bih.

  – Posrećilo ti se sa onim što nama nije pošlo za rukom – crnoputi pogleda u alatušu. – Dobro. Uzeću devojku i idem kući. Ruperte, Stavro, uzmite je.

  – Polako, Imbra – Bonhart podiže ruku. – Nikoga nećete uzeti. I to iz prostog razloga što vam ja ne dam. Predomislio sam se. Zadržaću tu devojku za sebe, za moj vlastiti užitak.

  Crnoputi Imbra nagnuo se u sedlu, pročistio grlo i pljunuo zadivljujuće daleko, gotovo na stepenice trema.

  – Ali obećao si gos’n baronu!

  – Obećao sam. Ali predomislio sam se.

  – Šta? Da li ja to dobro čujem?

  – Kako ti čuješ, Imbra, nije moja briga.

  – Tri dana si se gostio u zamku za obećanje dato gos’n baronu. Tri dana si pio i ždrao. Najlepša vina iz podruma, pečene paune, srnetinu, paštete, karaš u pavlaci. Tri noći si kao kralj spavao u postelji od paperja. A sad si se predomislio. Je li tako?

  Bonhart je ćutao čuvajući ravnodušan i bezbrižan izraz lica. Imbra je stisnuo zube kako bi prigušio drhtanje usne.

  – A znaš li ti, Bonharte, da ti možemo Pacovčicu uzeti na silu?

  Bonhartovo lice, do tada bezbrižno i veselo, momentalno se stegnulo.

  – Pokušajte. Vas je četvorica, a ja jedan. A povrh toga u gaćama. Ali ja za takve seronje ne moram da oblačim pantalone.

  Imbra ponovo pljunu, cimnu uzde i okrenu konja.

  – Pih, Bonharte, šta se desilo s tobom? Uvek si bio poznat po tome što si bio solidan, pravi profesionalac, i što si datu reč verodostojno držao. A sada ispada da tvoja reč vredi manje od govneta! A ako se čovek po reči vrednuje, onda ispada da si ti...

  – Ako već govorimo o rečima – prekinu ga hladno Bonhart, oslanjajući ruke na kopče pojasa – onda pazi, Imbra, da ti slučajno ne izleti nešto grubo dok pričaš, jer će te možda boleti kad ti to budem nabijao natrag u grlo.

  – Hrabar si protiv četvorice, a imaš li i dovoljno hrabrosti za četrnaestoricu? Zato što ti ja mogu garantovati da ti baron Kasadej neće preći preko uvreda.

  – Rekao bih ti šta bih uradio s tvojim baronorn, ali, evo, masa se skuplja, a u njoj ima žena i dece. Zato ću ti samo reći da ću ja za nekih deset dana biti u Klaremontu. Ko hoće da dokazuje prava, sveti uvrede ili da mi uzme Falku, neka dođe u Klaremont.

  – Ja ću doći!

  – Čekaću te tamo. A sada se nosite odavde.

  *

  – Plašili su ga se. Očajnički su ga se plašili. Osećala sam strah koji je izbijao iz njih.

  Kelpi zarza glasno i cimnu glavom.

  – Bilo ih je četvorica naoružanih do zuba. A on jedan, u zakrpljenim gaćama i iskrzanoj staroj košulji kratkih rukava. Bio bi smešan da... Da nije bio strašan.

  Visogota je ćutao mršteći oči suzne od vetra. Stajali su na uzbrdici koja se izdizala na močvarama Perepluta, nedaleko od mesta gde je pre dve nedelje starac pronašao Ciri. Vetar je savijao trsku, talasao vodu na poplavljenim rečnim terenima.

  – Jedan od njih četvorice – nastavi Ciri puštajući kobilu da uđe u vodu i pije – imao je mali samostrel pored sedla i ruka mu se stalno ispružala
ka tom samostrelu. Gotovo sam čula njegove misli, osetila njegov strah. „Hoću li stići da nategnem? Pogodim? A šta ako promašim?” I Bonhart je video taj samostrel i tu ruku, i on je čuo te misli, sigurna sam. I sigurna sam da taj jahač ne bi stigao da nategne samostrel.

  Kelpi podiže glavu, zafrkta i zazvoni alkama žvala.

  – Sve bolje sam shvatala u čije ruke sam dospela. Ipak, nisam shvatala njegove motive. Čula sam njihov razgovor, setila sam se šta je ranije govorio Hotsporn. Taj baron Kasadej me je hteo živu i Bonhart mu je to obećao. A zatim se predomislio. Zbog čega? Da li je hteo da me da nekome ko će platiti više? Da li je na neki način prepoznao ko sam ja zaista i nameravao da me da Nilfgardijcima?

  – Otišli smo iz tog naselja predveče. Dozvolio mi je da jašem na Kelpi. Ali vezao mi je ruke i sve vreme držao lanac kod ogrlice. Sve vreme. A jahali smo gotovo bez zaustavljanja, celu noć i ceo dan. Mislila sam da ću umreti od iscrpljenosti. A na njemu se uopšte nije video umor. To nije čovek. To je otelotvoreni đavo.

  – Kud te je odveo?

  – U selendru koja se zove Fano.

  *

  – Kada smo ušli u Fano, velmožni tribunale, već je bio mrak, tama da se prst ne vidi pred okom, tek je bio šesn’esti septembar, ali dan je bio tmuran i hladan kao đavo, rekao bi čovek da je novembar. Nismo morali dugo da tražimo radionicu oružara pošto je to najveće gazdinstvo u celom gradiću, a povrh toga, zvuk čekića koji kuju gvožđe neprestano je dopirao odande. Neratin Ceka... Uzalud gos’n pisar zapisuje to ime, ne sećam se da li sam govorila o tome, ali Neratin više nije živ, ubili su ga u selu zvanom Govorog...

  – Molim da nas ne podučavate protokolu. Molim, nastavite s davanjem iskaza.

  – Neratin je zakucao na vrata, ljubazno je rekao ko smo i zbog čega smo došli i ljubazno je molio da nas saslušaju. Pustili su nas unutra. Mačonošina radionica je bila lepa zgrada, ma, to je bila prava tvrđava, palisada od borovih greda, tornjevi od hrastovih dasaka, a unutra na zidovima glačana tisovina...