Lastavičja Kula

  – Otkrila si mu ko si? – podiže glavu Visogota. – Kazala si mu sve?

  – Za kukavičluk – obliza pljuvačku – platila sam poniženjem i samoprezirom.

  – Pričaj mi o tvom snu.

  – Videla sam u njemu planinu, strmu, rogljastu kao kameni nož. Videla sam Geralta. Čula sam šta je govorio. Svaku reč, kao da sam bila odmah pored njega. Sećam se da sam htela da vičem da uopšte nije tako, da je to sve laž, da se grdno prevario... Da je sve pogrešio! Da još uvek nije ni bio ekvinocij, pa ako se i desi da ja umrem na ekvinocij, ne sme da me proglašava mrtvom ranije, ako još živim. I ne sme da vređa Jenefer i da govori takve stvari o njoj...

  Ućutala je na trenutak, pomazila mačku i jako ušmrknula.

  – Ali nisam mogla da pustim glas. Nisam mogla ni da dišem... Kao da sam se davila. I probudila sam se. Poslednje što sam videla, čega se sećam iz sna, jeste trojka jahača. Geralt i još dvoje kako galopiraju klisurom sa čijih su zidina lili vodopadi.

  Visogota je ćutao.

  *

  Da se u sumrak neko prikrao do kolibe sa upalom strehom, da je pogledao kroz pukotine u prozorima, ugledao bi u slabo osvetljenoj unutrašnjosti belobradog starca koji koncentrisano sluša priču devojke pepeljaste kose, s obrazom unakaženim odvratnim ožiljkom.

  Video bi crnu mačku kako leži na devojčinim kolenima, lenjo prede i preklinje za maženje – na radost miševa koji su trčkarali po izbi.

  Ali to niko nije mogao da vidi. Koliba sa upalom i mahovinastom strehom bila je dobro sakrivena pod maglom, na beskrajnim močvarama Perepluta, u koje se niko nije usuđivao da zade.

  Poznato je da veštac, kada muku, bol i smrt zadaje, takva similissime blaženstva i užitke spoznaje kakve čovek pobožan i normalan samo onda ima kada sa suprugom svojom venčanom opšti, ibidem cum eiaculatio. Iz toga jasno proizilazi da je i u toj materiji veštac prirodi protivan stvor, nemoralan i bestidan izrod, s dna pakla najcrnjeg i najsmrdljivijeg izrođen, pošto iz tuge i bola verovatno samo sam đavo užitak crpsti može.

  Anonim,

  Monstrum, iliti opis vešca

  Šesto poglavlje

  Sišli su sa glavnog puta, koji vodi Dolinom Neve, i krenuli prečicama kroz planine. Jahali su onoliko brzo koliko je dopuštala staza, uska, krivudava, privijena uz stene fantastičnih oblika, pokrivene lišajem višebojnih mahovina i rastinja. Jahali su među uspravnim stenovitim urvinama s kojih su se spuštale iskrzane vrpce vodopada. Prejahali su kroz klisure i jaruge, preko nestabilnih mostića nad provalijama, na dnu kojih su se kovitlali potoci u beloj peni.

  Izgledalo je kao da se rogljasta oštrica Gorgone uznosi odmah tu iznad njihovih glava. Vrh Ðavolje planine nisu mogli videti – utonuo je u oblake i maglu koja je prekrivala nebo. Vreme – kao što biva u planinama – pokvarilo se u toku nekoliko sati, počelo je da sipi, mučno i odvratno da sipi.

  Kada je počeo da pada sumrak, sve troje su nestrpljivo i nervozno počeli da traže pastirsku kolibu, uništen tor ili barem pećinu. Bilo šta što bi ih zaštitilo od noći pune vode koja je padala s neba.

  *

  – Možda je prestalo da pada – reče s nadom u glasu Angulema. – Sada kaplje samo iz rupa na krovu kolibe. Na sreću, sutra ćemo već biti u blizini Belhavena, a u podgrađu možemo da prenoćimo u nekoj šupi ili ambaru.

  – Nećemo ući u grad?

  – Nema ni govora o ulasku. Stranci na konjima zapadaju za oko, a Slavuj ima u gradu hrpu informatora.

  – Uzeli smo u obzir plan da se svesno postavimo kao mamac...

  – Ne – prekinu. – To je loš plan. To što smo zajedno budi sumnju. Slavuj je prepredena gnjida, a vest da sam uhvaćena sigurno se već raširila. A ako nešto uznemiri Slavuja, to će i do poluvilenjaka doći.

  – Šta onda predlažeš?

  – Otići ćemo oko grada do istočne strane, do otvora Doline Sansretur. Tamo su rudnici. U jednom od tih rudnika imam prijatelja. Posetićemo ga. Ko zna, ako budemo imali sreće, možda nam se isplati ta poseta?

  – Možeš li da govoriš jasnije?

  – Ispričaću vam sutra. U rudniku. Ne želim da ureknem.

  Kahir dobaci u vatru brezove grane. Kiša je padala ceo dan, drugo drvo ne bi moglo da gori. Ali brezovina, iako mokra, samo je malo zapucketala i odmah buknula visokim modričastim plamenom.

  – Odakle si, Angulema?

  – Iz Cintre, vešče. To je zemlja na moru, kod ušća Jaruge...

  – Znam gde se nalazi Cintra.

  – Zašto pitaš ako toliko znaš? Toliko te mnogo interesujem?

  – Recimo, malo.

  Ćutali su. Vatra je pucketala.

  – Moja majka je – progovori najzad Angulema posmatrajući plamen – u Cintri bila plemkinja, i to verovatno iz visokog roda. Taj rod je na grbu imao morsku mačku, pokazala bih, pošto sam imala od majke medaljon s tom njihovom glupom mačkom, ali izgubila sam ga u kockanju... Ali taj rod se, dabogda ih iskidao morski pas, odrekao mene, jer se moja majka navodno spanđala s nekim prostakom, verovatno konjušarem, i ja sam bila kopile, blam, sramota i mrlja na časti. Dali su me dalekim rođacima da me vaspitavaju, oni uistinu nisu imali na grbu ni mačku, niti psa, niti nekog drugog vraga, ali nisu bili loši prema meni. Poslali su me u školu, u suštini su me malo tukli... Mada, dosta često su me podsećali na to ko sam – nekakvo kopile začeto u koprivama. Majka me je posetila možda tri ili četiri puta, kada sam bila dete. A onda je prestala da me obilazi. Uostalom, mene je bolelo dupe...

  – Na koji način si dospela među kriminalce?

  – Pitaš kao istražni sudija! – frknu kriveći se groteskno. – Među kriminalce, fuuu! Skrenula s puta vrlina, heee!

  Promrmljala je, pročeprkala ispod pazuha i izvukla nešto, veštac nije precizno video šta.

  – Jednooki Fulko je – reče nejasno, zauzeto utrljavajući nešto u desni i uvlačeći u nos – ipak pristojan čovek. Šta je uzeo – uzeo je, ali prah je ostavio. Hoćeš malo, vešče?

  – Ne. Radije bih da ni ti ne uzimaš.

  – Zašto?

  – Zato.

  – Kahire?

  – Ne konzumiram fisteh.

  – Ala sam dospela među neke bogomoljce – zavrte glavom. – Sada ćete sigurno početi da mi popujete o moralu, da ću da ogluvim, oslepim i oćelavim od praha? Da ću roditi obogaljeno dete?

  – Ostavi to, Angulema. I završi priču.

  Devojka snažno kinu.

  – Dobro, kako hoćeš. Gde sam stala... Aha. Izbio je rat, znaš, s Nilfgardom, rođaci su izgubili sav imetak i morali su da napuste kuću. Imali su troje sopstvene dece, a ja sam im postala teret, pa su me dali u sirotište kojim su upravljali sveštenici kod nekog hrama. Kako se ispostavilo, bilo je to veselo mesto. Obična javna kuća, bordel, ništa manje, ništa više, za one koji vole kiselo voće s belim košticama, kapiraš? Mlade devojčice. Mlade dečake takođe. Kada sam stigla tamo, ja sam već bila previše odrasla, tinejdžerka, nije bilo za mene zainteresovanih...

  Potpuno neočekivano ju je oblilo rumenilo, koje je bilo vidljivo čak i pod svetlom vatre.

  – Gotovo nije bilo – dodala je kroz zube.

  – Koliko si tada imala godina?

  – Petnaest. Upoznala sam tamo jednu devojku i pet momaka, mojih godina i malo starijih. Sporazumeli smo se za tili čas. Bilo kako bilo, znali srno legende i priče. O Blesavom Deiju, o Crnobradom, o braći Kasini... Poželeli smo da krenemo na put, na slobodu, u razbojništvo! Rekli srno sebi, zašto bisrno morali nekim bolesnicima da dajemo dupe samo zbog toga što nas tu hrane dva puta dnevno...

  – Biraj reči, Angulema. Znaš, čega ima previše, to nije zdravo.

  Devojka je dugo prohrkljala i pljunula u vatru.

  – Bogomoljac! Dobro, preći ću na stvar, zato što mi se ne priča. U kuhinji sirotišta nalazili su se noževi, bilo je dovoljno naoštriti ih dobro na kamenu i za pojas zadenuti. Od oblih nogara hrastove stolice ispale su lepe palice. Potrebni su nam bili samo konji i novac, pa smo sačekali da dođu dva razvratnika, stalne mušterije, starkelje, pih, možda četrdesetogodišnjaci. Došli su, seli, vino ispijali i čekali d
a im kao po običaju sveštenici privežu izabranu maloletnicu za specijalan, zgodan nameštaj... Ali tog dana nisu orgijali!

  – Angulema.

  – Dobro, dobro. Ukratko: zaklali smo i premlatili oba razvratnika, tri sveštenika i paža, jedinog koji nije pobegao, već je branio konje. Hramskog ekonoma, koji nije hteo da nam da ključ od škrinje, dugo smo pržili vatrom, sve dok nije dao, ali darovali smo mu život, zato što je bio drag starac, uvek ljubazan i dobar. I pošli smo u razbojništvo, na puteve. Razne su bile naše sudbine, čas na kolima, čas ispod njih, čas mi tučemo, čas nas tuku. Čas smo bili siti, čas gladni. He, češće gladni. Od onog što puzi, majku mu, pojela sam u životu sve što se moglo uloviti. A od onog što leti... jednom sam čak pojela zmaja od hartije, zato što je bio zalepljen tutkalom od brašna.

  Ućutala je i snažno raščupala kosu svetlu kao slama.

  – Ah, šta je bilo, bilo je. Samo ću ti reći da od onih što su pobegli sa mnom iz sirotišta niko više nije živ. Dvojicu poslednjih, Ovena i Abla, ucmekali su pre nekoliko dana knehti gos’n Fulka. Abel se predao kao i ja, ali svejedno su ga isekli, iako je bacio mač. Mene su poštedeli. Nemoj misliti da je to bilo zbog dobrog srca. Već su me bacili na zemlju i naredili da raširim ruke i noge, ali doleteo je oficir i, na sreću, nije dozvolio. A od gubilišta si me ti spasao...

  Zaćuta na trenutak.

  – Vešče?

  – Reci.

  – Ja znam kako da iskažem zahvalnost. Ako samo poželiš...

  – Šta?

  – Pogledaću šta je s konjima – reče brzo Kahir, podiže se i obavi kaputom. – Idem malo... po okolini...

  Devojka kinu, ušmrknu i hrknu.

  – Ni reči, Angulema – preduhitri je veštac, veoma postiđen, veoma pometen. – Ni reči!

  Opet je hrknula.

  – Stvarno me ne želiš? Ni malkice?

  – Od Milve si već dobila remenom, balavice. Ako smesta ne umukneš, dobićeš od mene opet.

  – Neću više ništa reći.

  – Poslušna devojka.

  *

  Na padini obrasloj iskrivljenim i upletenim borićima, zjapile su jame i rupe prekrivene daskama, povezane brvnima, lestvama i skelama. Iz rupa su štrčale platforme poduprte ukrštenim stubovima. Po nekim platformama hitali su ljudi gurajući kolica i torbe. Sadržaj kolica i rorbi – koji je na prvi pogled bio prljava šljunkovita zemlja – istresali su u veliko četvorougaono korito, ili bolje – kompleks sve manjih korita pregrađenih daskama. Kroz korita je neprestano i bučno lila voda koja je bila sprovedena od strane šumovitih brda pomoću drvenih oluka oslonjenih na niska ležišta u obliku krsta. I na isti način je sprovođena dole, niz urvinu.

  Angulema je sjahala s konja i dala znak da Geralt i Kahir isto sjašu. Ostavivši konje kraj plota, krenuli su u pravcu ograda gackajući po blatu pored oluka i cevi koji su ispuštali vodu.

  – Ovde se ispira gvozdena ruda – reče Angulema pokazujući na opremu. – Odande, iz rudarskih okana, iznose otkopani materijal, stavljaju ga u korita i ispiraju vodom iz potoka. Ruda se sleže u basenima i odatle je vade. U okolini Belhavena ima mnogo rudnika i takvih ispirača. A ruda se vozi u dolinu, u Mag Turg, onamo se nalaze peći i topionice, pošto tarno ima više šuma, a za topljenje trebaju drva...

  – Hvala na predavanju – Geralt je kiselo prekinu. – Već sam u životu video nekoliko rudnika i znam šta treba za topljenje. Kada ćeš nam konačno otkriti s kojim smo ciljem ovamo došli?

  – S ciljem da popričamo s jednim mojim prijateljem. Ovdašnjim nadzornikom. Hajte za mnom. Ha, već ga vidim. Eno, tamo u stolarskoj radionici. Haj’mo.

  – Onaj patuljak?

  – Da. Zove se Golan Drozdek. On je, kao što sam rekla...

  – Ovdašnji nadzornik. Rekla si. Ali nisi rekla o čemu hoćeš s njim da razgovaraš.

  – Pogledajte svoje čizme.

  Geralt i Kahir poslušno pogledaše obuću prekrivenu glibom čudne crvenkaste boje.

  – Vilenjak koga tražimo – preduhitri pitanja Angulema – tokom razgovora sa Slavujem imao je isto takvo crvenkasto blato na kamašnama. Kapirate?

  – Sada da. A patuljak?

  – Uopšte mu se ne obraćajte. Ja preuzimam na sebe priču. Ali on vas mora smatrati onima što ubijaju, a ne pričaju. Napravite grozne face.

  Nisu morali da prave specijalne izraze lica. Neki od kopača koji su ih posmatrali brzo su skretali pogled, a drugi su se ukipili otvorenih usta. Oni koji su se našli na njihovom putu, munjevito su se sa njega sklanjali. Geralt se domišljao zbog čega. Na njegovom i Kahirovom licu još uvek su se poznavale modrice, podlivi, ožiljci i otoci – živopisni tragovi udaraca i šamara koje su dobili od Milve.

  Osim toga, ličili su na osobenjake koji vole da se međusobno lemaju po njuškama, a nije bilo potrebe nagovarati ih da neku treću osobu odvale po brnjici.

  Patuljak, Angulemin poznanik, stajao je kod zgrade s natpisom „Stolarska radionica” i crtao nešto na tabli napravljenoj od dve daske. Primetio ih je, odložio četku, ostavio kanticu s farbom i pogledao ih ispod obrva. Na njegovoj fizionomiji ukrašenoj umrljanom bradom odjednom se oslikao izraz strogog čuđenja.

  – Angulema?

  – Š’a ima, Drozdek?

  – To si ti? – patuljak razjapi bradatu brnjicu. – To si stvarno ti?

  – Ne. To nisam ja. To je sveže vaskrsli prorok Loboda. Postavi još neko pitanje, Golane. Za promenu može i neko pametnije.

  – Ne zezaj, Jasna. Ja se nisam nadao da ću te više videti. Bio je ovde pre nekoliko dana Mulica, brbljao je da su te uhvatili i nabili na kolac u Ridbrunu. Kleo se da je to istina!

  – U svemu ima koristi – slegnu ramenima devojka. – Kada Mulica bude pozajmio od tebe novac i zakleo se da će ti vratiti, onda ćeš videti koliko njegova zakletva vredi.

  – Ja sam to već znao – odgovori patuljak hitro namigujući i mrdajući nos kao zec. – Ja njemu ne bih pozajmio ni prebijenu paru, makar se tu usrao i zemlju jeo. Ali da si ti meni živa i zdrava, radujem se, radujem, hej! Možda se desi i da mi vratiš dug, a?

  – Možda. Ko zna.

  – A ko je to s tobom, Jasna?

  – Dobri drugovi.

  – Eh, vraže... A kuda vas bogovi vode?

  – Kao i obično, na stranputicu – Angulema je ignorisala gromovit veščev pogled, ušmrknula je u nos liniju fisteha, a ostatak utrljala u desni. – Oćeš šmrk, Golane?

  – Pa, može – patuljak postavi šaku i ušmrknu poklonjenu liniju narkotika u nos.

  – Istina je – nastavi devojka – da smo mislili do Belhavena. Ne znaš možda da li je tamo negde Slavuj s bandom?

  Golan Drozdek pognu glavu.

  – Ti, Jasna, moraš da izbegavaš Slavuja. Kažu da je ljut na tebe kao ovaj žderonja kada ga u zimu probudiš.

  – Ma nemoj! A kad je dobio vest da su me s dva konja navukli na kolac, srce mu nije zadrhtalo? Nije mu bilo žao? Suze nije ronio, bradu nije pokvasio?

  – Nikako, nije. Pričaju da je rekao ovako: Angulema je dobila ono što je odavno trebalo – motku u guzicu.

  – Eto, grubijan. Vulgarna, prostačka njuška. Gospodin prefekt Fulko bi rekao: savremena jama. A ja kažem septička jama!

  – Bolje ti je, Jasna, da mu takve stvari govoriš iza leđa i da ne ideš ka Belhavenu, u širokom luku da zaobilaziš grad. A ako ideš u grad, onda se bolje preruši...

  – Ti, Golane, ne uči dedu kako da kašlje.

  – Kada bih smeo to.

  – Slušaj me, patuljče – Angulema protrlja čizmu o stepenik stolarske radionice. – Postaviću ti pitanje. Ne žuri sa odgovorom. Prvo dobro razmisli.

  – Pitaj.

  – Da ti nije u poslednje vreme slučajno zapao za oko neki poluvilenjak? Stranac, meštanin?

  Golan Drozdek uvuče vazduh, kinu snažno i obrisa nos zglobom na šaci.

  – Poluvilenjak, kažeš? Kakav poluvilenjak?

  – Ne pravi se glup, Drozdeče. Jedan koji je unajmio Slavuja za određeni posao. Za ubistvo... Jednog vešca...

  – Vešca? – zasmeja se Golan Drozdek, podižući sa zemlje svoju das
ku. – Ma nemoj pričati! Zamisli, mi baš ovde tražimo vešca, eh, zato slikamo i kačimo ove znakove po okolini. Pogledaj: potreban veštac, plata dobra, plus hrana i soba, za pojedinosti se javiti uredu rudokopa „Mala Babeta”... Kako se pravilno piše: “pojedinosti” ili “pojedenosti”?

  – Napiši: “detalji”. A šta će vam u rudniku veštac?

  – Eto, mora da pita. Za šta drugo nego za stvorove?

  – Kakve?

  – Klepače i barbegaze. Strašno su se raspojasali u donjim hodnicima.

  Angulema baci pogled na Geralta, koji je klimanjem glave potvrdio da zna o čemu se radi. A jakim nakašljavanjem joj je dao do znanja da se vrati temi.

  – Da se vratimo na temu – devojka je shvatila znak. – Šta znaš o tom poluvilenjaku?

  – Ne znam ništa ni o kakvom poluvilenjaku.

  – Rekla sam ti da dobro razmisliš.

  – To sam i uradio – Golan Drozdek napravi prepredeni izraz lica. – I namislio sam da ne vredi znati nešto u vezi s time.

  – To znači?

  – Znači da ovde nije mirno. Teren nije miran i vreme nije mirno. Bande, Nilfgardijci, partizani iz „Slobodnih Strmina”... I razni drugi elementi, poluvilenjaci. I svako je željan da napravi neku neprijatnost...

  – Što znači? – nabora nos Angulema.

  – Znači da mi duguješ keš, Jasna. Umesto da ga vratiš, ‘oćeš nove dugove da budžiš. Ozbiljne dugove, jer za to što pitaš možeš dobiti po njonji, i to ne golom rukom, već sekirčetom. U čemu je tu moj interes? Da li će mi se isplatiti ako budem znao nešto o poluvilenjaku, a? Hoću li dobiti nešto? Ako je samo rizik, a nikakve koristi...

  Geraltu je bilo dosta. Dosadio mu je razgovor, iritirali su ga žargon i maniri. Munjevitim pokretom uhvatio je patuljka za bradu, udario ga i gurnuo. Goran Drozdek se spotakao o vedro s farbom i pao. Veštac je skočio do njega, pritisnuo mu koleno na grudi i zasijao mu nožem u oči.