Lastavičja Kula

  Na prvom bivakovanju u šumama Prekorečja, i mene je uveče snašao čudan san – ipak, za razliku od Geralta, nisam usnio Ciri, već čarobnicu Jenefer. San je bio čudan, uznemirujući – Jenefer, kao i obično u crnini i belini, uznosila se u vazduhu iznad sumornog planinskog zamka, a odozdo su joj druge čarobnice pretile pesnicama i obasipale je psovkama. Jenefer je zamahala dugim rukavima haljine i odletela poput crnog albatrosa iznad beskrajnog mora, pravo u izlazeće sunce. Od tog trenutka, san se pretvorio u košmar. Kad sam se probudio, detalji su nestali iz mog sećanja, ostale su maglovite, malo smislene slike, ali to su bile stravične slike – torture, krik, bol, strah, smrt... Jednom rečju: horor.

  Nisam se pohvalio Geraltu tim snom. Ni reč nisam pisnuo. Kako se kasnije pokazalo, s pravom.

  *

  – Zvala se Jenefer! Jenefer iz Vengerberga. I bila je čuvena čarobnica! Dabogda ne dočekala sutra ako lažem!

  Tris Merigold je drhtala, okrenula se i pokušavala da se pogledom probije kroz gužvu i sivi dim koji su potpuno napunili glavnu salu kafane. Najzad je ustala od stola i sa žalom ostavila filet lista s paštetom od sardele, lokalni specijalitet i pravi delikates. Međutim, ona se nije smucala po kafanama i krčmama Bremervorda da bi jela delikatese, već da bi dobila informacije. Osim toga, morala je da misli na liniju.

  Krug ljudi u koji je trebalo da se ugura već je bio gust i nabijen – u Bremervordu su ljudi voleli priče i nisu propuštali nijednu priliku da poslušaju novu. A brojni mornari koji su tu pristizali nikad ih nisu izneverili – uvek su imali nov i svež repertoar morskih bajki i anegdota. Stvar je jasna, uglavnom su bile izmišljene, ali to ipak nije imalo ni najmanji značaj. Priča je priča. Ima svoje zakone.

  Ova koja je upravo pričala i koja je pomenula Jenefer bila je ribarka sa Skeliških ostrva, krupna, širokih ramena, kratko ošišana i, isto kao njene četiri saputnice, u prsluku od kože narvala, koji je bio toliko izlizan da je bleštao.

  – Bilo je to devetnaestog dana meseca avgusta, jutro nakon drugog punog meseca – ostrvljanka nastavi priču prinoseći ustima kriglu piva. Njen dlan, kako je primetila Tris, bio je boje stare cigle, a obnaženo čvornovato mišićavo rame imalo je barem dvadeset cola u obimu. Tris je imala dvadeset dva cola u struku.

  – U cik zore – nastavi ribarka prelazeći pogledom po licima slušalaca – izašla je naša barkasa na more, u moreuz između An Skeliga i Spikeroga, na ostrižnjak gde obično stavljamo mreže za losose. Mnogo smo žurili, pošto se spremala oluja i nebo se jako mračilo iz pravca zapada. Trebalo je što brže pokupiti losose iz mreža, jer u suprotnom – znate kako je, kada posle oluje najzad ponovo možeš izaći na more, u mrežama zatekneš samo zgnječene, izgrizene glave, i sav lov je otišao u propast.

  Slušaoci, većinom stanovnici Bremervorda i Cidarisa, ljudi koji su uglavnom živeli od mora i čiji je život zavisio od njega, klimali su glavom i saosećajno mumlali. Tris je losose ponajviše viđala u obliku ružičastih kriški, ali je i ona klimala glavom i mumlala, budući da nije htela da se ističe. Bila je tu inkognito, u tajnoj misiji.

  – Doplovili smo... – nastavi ribarka ispraznivši kriglu i davši znak da joj neko od slušalaca može doneti drugu. – Doplovili smo i vadimo mreže, kad tu odjednom Gudrun, Sturlina kćerka, vrišti na sav glas! I prstom pokazuje u desnu stranu broda! Gledamo, a tu nešto leti u vazduhu, a nije ptica! Čak mi je srce na trenutak stalo, jer sam odmah pomislila da je viverna ili mali grifon, doleću takvi ponekad na Spikerog, istina, kada zima zavlada, naročito uz zapadni vetar. A onda ti to nešto crno: pljus u vodu! I pod talas šmugnu! Pravo u naše mreže. Uplelo se u mrežu i koprca se u vodi kao foka, a onda mi, koliko nas je bilo, a bilo je nas osam ženskih, svom snagom za mrežu i drž’ – ne daj na palubu! I tad nam vilice padoše do zemlje! Ispostavi se da je žena! U crnoj haljini, a i sama crna kao ova vrana. Umotana u mrežu između dva lososa, od kojih je jedan, da sam živa i zdrava, imao četrdeset dve i po funte!

  Ribarka iz Skeliga oduva penu iz krigle i valjano potegnu. Niko od slušalaca nije komentarisao niti izražavao nevericu, uprkos činjenici da se najstariji ljudi nisu sećali ulova lososa tako zadivljujuće težine.

  – Crnokosa u mreži – nastavi ostrvijanka – kašlje, pljuje morsku vodu i trza se, a Gudrun, nervozna jer očekuje dete, u vrisak: „Kelpi! Kelpi! Sirena!” A svaka budala je znala da to nije kelpi, jer bi kelpi već odavno pokidala mrežu ako bi uopšte uspeli da izvučemo stvora na barkasu! A nije ni sirena, jer nema riblji rep, a morska diva riblji rep uvek ima! Pa pala je s neba u more, a vide li neko da su kelpi ili sirena letele po nebu? Ali i Skadi, Unina kćerka – ta se uvek žesti – isto u vrisak: “Kelpi!” I kad dohvati sošnjak! I sa sošnjakom po mreži! A iz mreže kad sevnu nešto modro, a Skadi zaskiča! Sošnjak ulevo, ona udesno, nek crknem ako lažem, tri puta se preokrenula i razbi dupe o palubu! Ha, ispostavilo se da je takva čarobnica u mreži gora negoli meduza, škarpina ili električna jegulja! A uz to veštica poče da vrišti i da tera sve po spisku, da se zgroziš! A iz mreže šišti, smrdi i para ide, ona tamo nasred mreže vradžbine stvara! Vidimo, nije to šala...

  Ostrvljanka ispi kriglu i bez oklevanja segnu za sledećom.

  – Nije to šala – grornko podrignu, obrisa nos i usta – uloviti u mrežu čarobnicu! Osećamo da od te magije, da sam živa i zdrava, i barkasa počinje jače da se njiše. Nema oklevanja! Brita, Karenina kćerka, pritisnu mrežu kukom, a ja ti dohvatim veslo i bam! Bam! Bam!!!

  Pivo pljusnu visoko i proli se po blatu, a nekoliko prevrnutih krigli pade na pod, slušaoci protrljaše obraze i obrve, ali niko ne pusti ni reč zamerke ili opomene. Priča je priča. Ima svoje zakone.

  – Shvatila je veštica s kim ima posla – ribarka isturi pozamašno poprsje i pogleda izazovno oko sebe. – Sa ženskama iz Skeliga ne sme da se šali! Rekla je da nam se predaje dobrovoljno i obećala da neće bacati ni kletve ni čini. I ime nam je svoje rekla: Jenefer iz Vengerherga.

  Slušaoci zašumeše. Od događaja na ostrvu Taned prošla su jedva dva meseca – sećali su se imena izdajica koje je Nilfgard potkupio. Ime divne Jenefer takođe.

  – Odvezli smo je – nastavi ostrvljanka – na Ard Skelig, u Kaer Trold, kod jarla Kraha an Krajtea. Više je nisam videla. Jarl je bio u pohodu, kažu, kad se vratio, isprva je pristupao čarobnici surovo, ali kasnije se odnosio prema njoj učtivo i ljubazno. Hm... A ja sam samo čekala kakvo će mi iznenađenje čarobnica prirediti za to što sam je izlemala veslom. Mislila sam da će me ocrniti kod Jarla. Ali ne. Ni reč nije rekla, nije se požalila, znam to. Časna ženska. Kasnije, kad se ubila, čak mi ju je bilo žao...

  – Jenefer nije živa? – vrisnu Tris od užasa, zaboravivši da je tu inkognito i u tajnoj misiji. – Jenefer iz Vengerberga nije živa?

  – Pa, nije – ribarka popi pivo. – Mrtva je kao ova skuša. Ubila se sopstvenim činima, izvodeći čarobnjačke trikove. To se desilo sasvim nedavno, poslednjeg dana avgusta, malo pre mladog meseca. Ali to je potpuno druga priča...

  *

  – Nevene! Ne spavaj na sedlu!

  – Ja ne spavam. Ja kreativno razmišljam.

  *

  I putovali smo, dragi čitaoče, šumama Prekorečja prema istoku, ka Ked Duu, tražeći druide koji će nam pomoći u pronalaženju Ciri. Šta se u vezi s tim desilo, ispričaću. Ipak, najpre, radi istorijske pravde, zapisaću nesto o našoj družini, o njenim pojedinim članovima.

  Vampir Regis je imao više od četiristo godina. Ako nije lagao, onda je to značilo da je bio stariji od svih nas zajedno. Naravno, to je mogla biti obična prevara, ko je bio u stanju proveriti? Ipak, radije sam polazio od toga da je naš vampir bio istinozborac, budući da se i sam tako deklarisao, da je zarad opšteg dobra i neopozivo odbacio isisavanje krvi iz ljudi – zahvaljujući toj izjavi nekako smo spokojnije odlazili na noćni počinak. Primetio sam i da su obično nakon buđenja Milva i Kahir plašljivo i uznemireno opipavali vratove, ali ubrzo su prestali. Vampir Regis je bio – ili se tako činio – apsolutno častan vampir. Ako je kazao da neće sisati, onda neće sisati.

  Ipak, on je posedovao mane koje ni u kom slučaju nisu bi
le rezultat njegove vampirske prirode. Regis je bio intelektualac i voleo je da to demonstrira. Imao je iritantan običaj da povišenim tonom i i proročkim izrazom lica deklamuje tvrdnje i istine, na šta smo ipak brzo prestali da reagujemo, jer su deklamovane tvrdnje bile ili činjenične istine, ili su zvučale kao istina, ili su bile neproverljive, što je u suštini jedno te isto. S druge strane, veoma je bio nesnosan Regisov način odgovaranja pre nego što bi ovaj što pita formulisao pitanje – ma, nekad čak i pre nego šlo bi počeo da ga formuliše. Ja sam to tobožnje ispoljavanje visoke bajagi inteligencije uvek više smatrao ispoljavanjem prostakluka i arogancije, a te osobine, koje pasuju univerzitetskoj sredini ili dvorskim krugovima, teško je trpeti kod saputnika s kojim po ceo dan putuješ stremen o stremen, a noću spavaš pod istim pokrivačem. Međutim, do ozbiljnijih raspri nije došlo, a toje bilo pod Milvinim uticajem. Za razliku od Geralta i Kahira, kojima je urođeni oportunizam naređivao da se prilagode vampirovim manirima, pa čak i da se takmiče s njim u tom pogledu, streličarka Milva je predlagala jednostavna i skromna rešenja. Kada joj je Regis po treći put dao odgovor usred pitanja, teško ga je opsovala koristeći reči i atribute koji su u stanju da izazovu crvenilo smetenosti čak i kod starog najamnika. Čudo jedno, delovalo je – vampir se u tren oka otarasio iritantnih manira. Iz toga proističe da je najdelotvornija odbrana od intelektualne dominacije solidno psovanje intelektualca koji pokušava da dominira.

  Milva je, kako mi se čini, dosta teško preživela svoju tragičnu nesreću i gubitak. Pišem: kako mi se čini, jer sam svestan da, budući da sam muškarac, uopšte ne mogu da zamislim šta je za ženu takva nesreća i takav gubitak. Iako sam pesnik i čovek od pera, čak se i moja školovana i uvežbana mašta tu vara, i ja tu ništa ne mogu.

  Streličarka je brzo povratila fizičku spremnost, a s psihičkom je bilo još gore. Činilo se da po ceo dan, od sumraka do svitanja, ne progovara ni reč. Volela je da nestane i da se drži po strani, što je sve malo uznemiravalo. Sve dok najzad nije došlo do preloma. Milva je odreagovala kao drijada ili vilenjakinja – žestoko, impulsivno i ne naročito razumljivo. Jednog jutra, pred našim očima, uze nož i bez reči odseče sebi pletenicu uz samo teme. “Ne pristoji mi, jer nisam devica!” reče videvši naše ispale vilice.

  “A nisam ni udovica’, dodala je, „ovim se završava moja žalost.“ Od tog trenutka, bila je kao i nekada – naprasita, zajedljiva, drska i orna za neparlamentarne reči. Iz toga smo zaključili da je – srećom – već prebrinula krizu.

  Treći, ništa manje čudan, član družine bio je Nilfgardijac koji je voleo da dokazuje da nije Nilfgardijac. Zvao se, kako je tvrdio, Kahir Maur Difrin ep Kelah...

  *

  – Kahire Maure Difrine, sine Kelahov – izrazito izjavi Neven nanišanivši u Nilfgardijca olovni ekser. – S mnogim stvarima koje ne volim, koje čak i ne podnosim, morao sam da se pomirim u toj visokopoštovanoj kompaniji. Ali ne sa svim! Ne podnosim da mi neko gleda preko ramena dok pišem! I s tim ne nameravam da se mirim!

  Nilfgardijac se odmače od pesnika i nakon malo razmišljanja uhvati svoje sedlo, kožuh i prekrivač i prevuče sve bliže Milvi, koja je izgleda spavala.

  – Izvinjavam se – reče. – Oprosti na nametljivosti, Nevene. Instinktivno sam pogledao, iz čiste radoznalosti. Mislio sam da crtaš mapu ili uređuješ neke račune...

  – Nisam knjigovođa! – Pesnik se uzdiže i metaforički i doslovno. – Ni kartografi A čak i da jesam, to ne opravdava nabijanje nosa u moje spise!

  – Već sam se izvinio – Kahir ga oporo podseti nameštajući postelju na novom mestu. – S mnogim stvarima sam se pomirio u ovoj poštovanoj kompaniji i na mnoge sam se navikao. Ali navikao sam i da se izvinim samo jednom.

  – U suštini – odazvao se veštac i potpuno neočekivano za sve, pa i za sebe samog, stao na stranu mladog Nilfgardijca. – Postao si đavolski razdražljiv, Nevene. Ne može a da se ne primeti da je to nekako u vezi s papirom koji si u logoru odskoro počeo da kaljaš komadom olova.

  – Istina – potvrdi vampir Regis stavljajući u vatru brezine grane. – Naš putujući pesnik je odnedavno postao razdražljiv, a uz to je povučen, diskretan i traži samoću. O ne, u vršenju velike nužde svedoci mu ni najmanje ne smetaju, što uopšte i nije za čuđenje u našoj situaciji. Stidljiva zatvorenost i razdražljivost koje izaziva nečiji pogled isključivo se ispoljavaju na papiru ispisanom sitnim slovima. Zar se to u našem prisustvu stvara poema? Rapsodija? Ep? Romansa? Kancona?

  – Ne – poreknu Geralt, primičući se vatri i ututkavajući leđa polu ivačem. – ja ga poznajem. To ne može biti stihovani govor, jer on ne huli, ne brblja i ne broji slogove na prste. Piše u tišini, prema tome– to je proza.

  – Proza! – vampir blesnu zašiljenim očnjacima, što se obično trudio da ne čini. – Možda pripovetka? Ili esej? Moralitet? Sto mu gromova, Nevene! Ne stavljaj nas na muke! Otkrij šta pišeš?

  – Memoare.

  – Šta?

  – Evo iz ovih beležaka – Neven pokaza tubus natrpan papirima – nastaće delo mog života. Memoari koji nose naslov Pedeset godina poezije.

  – Glup naslov – oporo ustvrdi Kahir. – Poezija nema godine.

  – A ako uzmemo da ima – dobaci vampir – onda je sigurno starija.

  – Ne razumete. Naslov označava da je autor dela proveo pedeset godina, ni manje ni više, u službi Gospodarice Poezije.

  – U tom slučaju, to je još veća glupost – kaza veštac. – Ti, Nevene, svakako još nemaš četrdeset. Veština pisanja ti je šibom uterana u dupe u prvom razredu, kad si imao osam godina. Čak i ako uzmemo da si još u prvom razredu pisao rime, tvojoj Gospodarici Poeziji ne služiš više od trideset godina. Ali ja dobro znam, jer si i sam mnogo puta o tome pričao, da si počeo ozbiljno da rimuješ i kornponuješ melodije kad si imao devetnaest godina, inspirisan ljubavlju prema kontesi De Stel. To je manje od dvadesetogodišnjeg staža u tvojoj službi, Nevene. Odakle si onda istresao tih naslovnih pedeset godina? Da li to treba da bude neka metafora?

  – Ja – bard se naduri – mišlju obuhvatam široke horizonte. Opisujem sadašnjost, ali bežim u budućnost. Delo koje počinjem da pišem nameravam da objavim za nekih dvadeset do trideset godina, a tada niko neće moći da sumnja u naslovnu kalkulaciju.

  – Ha. Sad razumem. Ako me nešto čudi, onda je to predusretljivost. Obično te je malo interesovala sutrašnjica.

  – Sutrašnjica me i dalje malo interesuje – nadmeno saopšti pesnik. – Mislim o budućim pokolenjima. I o večnosti!

  – S tačke gledišta pokolenja – primeti Regis – nije naročito etički započeti pisanje već sad, unapred. Posle ovakvog naslova pokoljenje ima pravo da očekuje delo napisano iz poluvekovne perspektive i od strane osobe koja ima gotovo poluvekovni fond znanja i iskustva...

  – Neko ko ima pola veka iskustva – prekide ga grubo Neven – po samoj prirodi stvari mora biti sedamdesetogodišnji truli deda s mozgom koji je pojela rospija skleroza. Takav treba da sedi na verandi i da pušta vetrove, a ne memoare da diktira, jer će mu se ljudi smejati. Ja tu grešku neću napraviti, moje uspomene ću zapisati ranije, kada budem u punoj stvaralačkoj snazi. A posle, pred samo objavljivanje, izvršiću samo kozmetičke prepravke.

  – Šta je to pola veka? – osmehnu se vampir. – Momenat, prolazan tren... Aha, Nevene, mala opaska: Pola veka poezije, po mom mišljenju, zvuči bolje od Pedeset godina poezije.

  – Ne poričem – trubadur se nadvi nad listom i zaškraba po njemu olovkom. – Hvala, Regise. Najzad nešto konstruktivno. Ima li još neko neke primedbe?

  – Ja imam – odazva se neočekivano Milva, isturajući glavu ispod ćebeta. – Zašto razgoračujete oči! Zato što sam nepismena? Ali nisam i luda! Mi smo u pohodu, idemo Ciri u pomoć, idemo s oružjem u ruci kroz neprijateljske zemlje. Može da se desi da ta Nevenova pisarija padne u neprijateljske šape. A znamo stihoklepca, nije tajna da je brbljivac i spletkaroš. Prema tome, neka vodi računa šta škraba, da nas ne bi slučajno povešali zbog te njegove škrabotine.

  – Preteruješ, Milva – reče opušteno vampir.

  – I to debelo
– potvrdi Neven.

  – I meni se tako čini – doda bezbrižno Kahir. – Ne znam kako je to kod Nordlinga, ali posedovanje rukopisa se u carstvu ne smatra zločinom, a književna delatnost ne podleže kazni.

  Geralt iskosi oči na njega i bučno polomi drvce kojim se zabavljao.

  – Ali u gradovima koje je osvojila ta kulturna nacija, biblioteke podležu spaljivanju – reče smirenim tonorn, ali s jasnom ironijom.

  – U svakom slučaju, nije važno. Marija, i meni se čini da preteruješ. Nevenova pisarija nema, kao i obično, nikakav značaj. Pa ni za našu bezbednost.

  – Dabome, tačno! – zapeni streličarka sedajući. – Ja svoje znam! Kada su kraljevski komornici vršili popis stanovništva kod nas, moj očuh je uhvatio maglu, skočio u guščaru i dve nedelje je tamo sedeo, nos nije vadio. „Gde je pergament, tu je jurament”, obično je govorio, “A ko je danas mastilom zapisan, taj je sutra omčom otpisan.” I bio je u pravu, iako je bio smrdljivac, prosto strašan! Verujem da gori u paklu, kurvin sin!

  Milva je odbacila ćebe i sela kraj vatre definitivno istrgnuta iz sna. Spremao se, primeti Geralt, još jedan dug noćni razgovor.

  – Kako mogu da zaključim, nisi volela svog očuha – primeti Neven nakon trena ćutnje.

  – Nisam – Milva čujno zaškripa zubima. – Zato što je bio smrdljivac. Kad mama nije gledala, udvarao se i šapama me opipavao. Pošto reči nije slušao, na kraju sam mu se obratila grabuljama i klepila ga, a kad je pao, ubola sam ga još jednom ili dvaput u rebra i u slabo mesto. Posle toga je dva dana ležao i pljuvao krv... A ja sam pobegla iz kuće daleko u svet, ne čekajući da ozdravi. Posle su do mene doprle glasine da je umro, a i moja mama ubrzo posle njega... Ej bre, Nevene! Ti to zapisuješ? Ne smeš! Ne smeš, čuješ li šta govorim?