Vatreno Krštenje

  – Je l’ to baš tolika tajna ko si ti i šta smeraš? – odjednom se diže Neven. – Da li pred svima moramo da se krijemo i pretvaramo? Ti patuljci... Oni su nam drugari...

  – Nemam ja drugara – zareža. – Nemam. I ne želim da ih imam. Ne trebaju mi. Razumeš?

  – Naravno da razume – reče Milva iza njegovih leđa. – Razumem i ja. Tebi, vešče, niko nije potreban. Često to daješ do znanja.

  – Ovo nije moj privatni rat – silovito se okrete Geralt. – I ne treba mi pratnja delija, jer ja ne idem u Nilfgard da bih spasao svet, srušio imperiju zla. Idem kod Ciri. Zato moram da idem sam. Oprostite ako to ružno zvuči, ali ostali me ne interesuju. A sad odlazite. Hoću da budem sam.

  Kad se malo zatim okrenuo, shvatio je da je samo Neven otišao.

  – Opet sam sanjao – kratko izjavi. – Milva, ja gubim vreme. Ja gubim vreme! Ja sam joj potreban. Njoj je potrebna pomoć.

  – Pričaj – tiho je rekla. – Izbaci to iz sebe. Makar i strašno bilo, izbaci.

  – Nije bilo strašno. U tom mom snu ona je plesala. Plesala je u nekakvoj zadimljenoj baraci. I bila je, zavraga, srećna. Muzika je svirala, neko se drao. Cela baraka se tresla od vriske i cike... A ona je plesala, plesala, lupkala potpeticama. A nad krovom te proklete barake, u hladnom, noćnom vazduhu... plesala je smrt. Milva... Marija... Ja sam joj potreban.

  Milva skrenu pogled.

  – I ne samo njoj – šapnula je.

  Ali tako da on ne čuje.

  *

  Na sledećem stajalištu veštac je pokazao zanimanje za sihil, Zoltanov mač, na koji je stigao da baci pogled za vreme avanture sa kljunatom bosminom. Patuljak je spremno isukao oružje iz korica od lakovog drveta obavijenih mačjim krznom.

  Mač je bio dug oko četrdeset cola, težio je ne više od trideset pet unci. Oštrica mača, koja je znatnim delom po dužini bila prekrivena tajanstvenim runama, imala je plavičast odblesak i bila je oštra kao britva – mogao si, uz malo veštine, da se njome obriješ. Balčak dug dvanaest cola, omotan ukrštenim trakama gušterove kože, imao je umesto jabučice valjkasti mesingani navršak, nakrsnica je bila veoma mala i majstorski izrađena.

  – Fina stvarčica – Geralt kratko zamahnu sihilom, izvede batut koji proprati fijuk, improvizujući brz udarac levom rukom i munjevito prelazeći u paradu visokom sekundom dekster. – Zbilja, fino parče gvožđa.

  – Vidi ti njega! – frknu Parsifal Šutenbah. – Parče gvožđa! Deder ti to malo bolje pogledaj, jer ćeš još malo reći da ni pet para ne vredi.

  – Nekad sam imao bolji mač.

  – Nema spora – slegnu ramenima Zoltan. – Jer je nesumnjivo poticao iz naših kovačnica. Vi vešci mačevima vešto vitlate, ali ih sami ne pravite. Takvi mačevi se samo kod nas u Mahakamu, pod planinom Karbon, kuju.

  – Patuljci tope čelik – dodade Parsifal – i iskivaju slojevite drške. Ali zato se mi gnomi bavimo brušenjem i oštrenjem, u svojim radionicama i svojom tehnologijom, kojom smo nekada izrađivali gvihire, najbolje mačeve na svetu.

  – Mač koji sada nosim – Geralt obnaži sečivo – potiče iz Brokilona, iz katakombi na Krajg Anu. Dobio sam ga od drijada. To je vilenjačko sečivo, staro sto ili čak dvesta godina.

  – On se uopšte ne razume – povika gnom, uzimajući mač u ruku i prelazeći po njemu prstima. – Izrada je vilenjačka, to se vidi. Balčak, nakrsnicu, jabučicu – takođe su radili vilenjaci, a oni su ga i zavarivali, gravirali, cizelirali, ukrašavali. Ali sečivo se kovalo i oštrilo u Mahakamu. I istina je da su ih izrađivali pre nekoliko vekova, jer se odmah vidi da je čelik nesolidan, a obrada primitivna. Evo, približi mu Zoltanov sihil, vidiš li razliku?

  – Vidim. I odaje utisak da moj nije ništa gore izrade.

  Gnom frknu i odmahnu rukom. Zoltan se nadmeno osmehnu.

  – Sečivo – objašnjavao je glasom mentora – treba da seče, a ne da odaje utisak i da ga čovek ceni po utisku. Stvar je u tome što je tvoj mač obična kompozicija čelika i gvožđa, a moj sihil ima sečivo od legure oplemenjene grafitom i boraksom.

  – Savremena tehnika! – ne izdrža Parsifal, pomalo grozničavo, jer je diskurs nepromašivo skretao na teme koje je dobro poznavao. – Konstrukcija i kompozicija sečiva, brojni slojevi mekog jezgra koji su okovani tvrdim, a ne mekim čelikom...

  – Polako, polako – obuzdavao ga je patuljak. – Metalurga od njega nećeš napraviti, Šutenbah, ne dosaduj mu detaljima. Ja ću mu to prosto objasniti. Dobar, tvrd čelik s magnetitnim slojem, vešče, neviđeno je teško naoštriti. Zašto? Jer je tvrd! Kad ne raspolažeš tehnologijom, kojom ni mi nismo nekada, a kojom vi ni do danas ne raspolažete, a hteo bi da imaš oštar mač – e onda je jezgro sečiva tvrđe nego oštrica, ivice su skovane od mekšeg čelika. Upravo takvom uprošćenom metodom izrađen je tvoj brokilonski mač. Savremena sečiva izrađuju se na suprotan način – meko jezgro, tvrda oštrica. Obrada zahteva dosta vremena jer podrazumeva spajanje i lameliranje mekih i tvrdih delova metala, što podrazumeva naprednu tehnologiju. Ali na kraju dobiješ oštricu koja može u vazduhu da preseče bačenu mašnu od batista.

  – Tvojim sihilom se može izvesti tako nešto?

  – Ne – nasmeši se patuljak. – Tako naoštrene uzorke možeš na prste izbrojati i retko koji je izašao izvan Mahakama. Ali garantujem ti – ljuska one krbave krabe neznatan otpor pružila bi sihilu. Iseckao bih je na porcije i čak se ne bih ni umorio.

  Diskusija o mačevima i metalurgiji trajala je još neko vreme. Geralt je osluškivao sa zanimanjem, iznosio svoja iskustva, upotpunjavao znanje, raspitivao se za ovo i ono, posmatrao i isprobavao Zoltanov sihil. Nije znao da će već sutradan teoriju da upotpuni praksom.

  *

  Prvi znak o tome da su u blizini naseljeni ljudi bila je ravno složena gomila drva za ogrev sred iverice i kora što ju je na šumskom putu zapazio Parsilal Šutenbah, koji je prednjačio ispred svih.

  Zoltan je zaustavio povorku i poslao gnoma da izvidi. Parsifal je nestao, a pola sata kasnije vratio se jurcajući, uzbuđen i zadihan, izdaleka gestikulirajući. Dotrčao je, ali umesto da odmah krene da izveštava, uhvatio se prstima za dugačak nos i istresao ga je tako gadno da je odjekivalo kao svirka na pastirskom bušenu{26}.

  – Ne plaši divljač – zareža Zoltan Čivaj. – I pričaj. Šta je to ispred nas?

  – Nastamba – prošapta gnom, brišući prste o peševe svoga kabaša, koji je imao mnoštvo džepova. – Na proplanku. Tri kućerka, ambar, par straćara... U dvorištu trčka pas, iz dimnjaka se vije dim. Jestije se tunak sprema. Ovsenica. S mlekom.

  – Ti si im to u kujnu već ulazio? – nasmeja se Neven. – U lonac si im zavirivao? Otkud znaš da je ovsenica?

  Gnom ga nadmeno pogleda, a Zoltan se gnevno obrecnu.

  – Ne vređaj ga, pesniče. On nanjuši hranu na milju. Ako kaže da je ovsenica, onda je ovsenica. Majku mu, ne dopada mi se to.

  – A što? Meni se ovsenica dopada. Pojeo bih je rado.

  – Zoltan je u pravu – reče Milva. – A ti, Nevene, ćuti, jer to nije poezija. Ako je ovsenica u mleku kuvana, onda kravu imaju. A kmet koji dim prismotri kravu uzima i nestaje u prašumi. Što baš taj nije strugnuo? Skrenimo u šumu, zaobiđimo to mesto u luku. Gadno mi to miriše.

  – Polako, polako – promrmlja patuljak. – Da pobegnemo – to ćemo uvek stići. A možda je rat već gotov? Možda je najzad krenula temerska armija? Šta mi znamo u ovoj prašumi? Možda je odlučujuća bitka već negde bila, možda je Nilfgard odbijen, možda je front već iza nas, seljaci se sa stokom vraćaju kućama? Treba proveriti, raspitati se. Figise, Munro, obojica ovde ostanite, otvorene oči držite. Mi odosmo u izvidnicu. Ako bude bezbedno, oglasiću se kao kobac.

  – Kao kobac? – nemirno zavrte bradom Munro Bri. – Pa ti s podražavanjem ptičjih glasova nemaš blage veze, Zoltane.

  – U tome i jeste stvar. Kad čuješ čudan glas koji ne podseća ni na šta, to ću biti ja. Parsifale, vodi. Geralte, ideš s nama?

  – Svi ćemo poći – reče Neven i sjaha s konja. – Ako bude zaseda, sigurniji smo kad nas ima više.

  – Ostavljam vam Feldmaršala –
Zoltan skide papagaja s ramena i predade ga Figisu Merluzou – Kad ptičurina krene da pizdara na sav glas, ode nam dovraga naše prikradanje. Hajdemo.

  Parsifal ih je brzo odveo nakraj šume, u gusto žbunje divljeg jorgovana. lza žbunja teren se blago spuštao, naslojavala se tamo gomila iskrčenih debala. Iza nje se prostirao širok proplanak. Oprezno su izvirili.

  Gnomov izveštaj bio je precizan – na sredini proplanka faktički su stajale tri kolibe, ambar i nekoliko busenovima skrivenih straćara. U dvorištu se presijavala baruština stajskog đubriva. Zgrade i omanji pravougaonik zapuštenog prostora okruživao je nizak, delimično razvaljeni plot, iza plota se motao mrki pas. S krova jedne kolibe suktao je dim, lenjo puzao po upalom slamenom krovu.

  – U stvari – prošapta Zoltan njuškajući – ukusno miriše taj dim. Naročito kad imaš u vidu da su se nozdrve navikle na smrad paljevine. Na vidiku nema ni konja ni straže, to je dobro, jer nisam isključivao da pangalozi kojekakvi nešto ovde prčkaju i uzure.

  – Poći ću tamo – izjavila je Milva.

  – Ne – pobunio se patuljak. – Ti suviše ličiš na Vevericu. Ako tebe prismotre, mogu da se poplaše, a u strahu ljudi postaju neuračunljivi. Poći će Jazon i Halev. A tebi neka je luk narihtan da ih, ako zatreba, zakloniš. Parsifale, potpraši pete sa ostalima. Budite pripravni ako zatrubi za povratak.

  Jazon Varda i Halev Straton oprezno su izašli iz gustiša i krenuli ka zgradama. Marširali su polako, oprezno se osvrćući sa strane.

  Pas ih je odmah nanjušio, besno zalajao, optrčavajući dvorište, nije reagovao na umiljata cmoktanja i zviždanja patuljaka. Vrata kolibe su se otvorila i Milva je momentalno podigla luk i skladno zategla tetivu. I istog časa ju je opustila.

  Na prag je izašla niska, pozamašna devojčica s dugim pletenicama. Povikala je nešto, mašući rukama. Jazon Varda raširi ruke, te i on povika. Devojčica stade da vrišti – čuli su dreku ali nisu mogli da razaznaju reči.

  Ali do Jazona i Haleva te reči mora da su doprle i mora da su na njih delovale, jer su oba patuljka kao po komandi izvela okret nazad i trkom pojurila prema žbunu jorgovana. Milva je opet nategla luk, okretala je oštricu strele tražeći cilj.

  – Šta je, dovraga? – zakrklja Zoltan. – Šta se dešava? Od čega oni tako kidaju? Milva?

  – Umukni – prosikta streličarka, i dalje okrećući oštricu strele od kolibe do kolibe, od straćare do straćare. Ali i dalje nije nalazila nijedan cilj. Devojka s pletenicama nestade u kolibi, zatvori za sobom vrata.

  Patuljci se dadoše u bežaniju, kao da su im svi demoni Haosa za petama. Jazon je nešto urlao, možda je psovao. Neven najednom ublede.

  – On viče... O, majčice!

  – Kakva za... – Zoltan prekide, jer su Jazon i Halev već stizali, zacrvenjeni od naprezanja. – Šta je bilo? Pričajte!

  – Boleština... – povika Halev. – Velike boginje...

  – Jeste li dodirivali nešto? – Zoltan Čivaj se naglo povuče, umalo oborivši Nevena. – Dodirivali ste nešto u dvorištu?

  – Nismo... Pas nije dao da priđemo...

  – Zahvalni da budemo lajavom šapovu – Zoltan podiže pogled u nebo. – Dajte mu bogovi dug život i hrpu kostiju, višu od Karbon planine. A devojčica, ona zdepasta, je l’ ona imala kraste?

  – Nije. Ona je zdrava. Bolesnici leže u poslednjoj kolibi, njena svojta. Mnogi su već pomrli, govorila je. Jao meni, Zoltane, vetar je na nas vejao.

  – Prestanite više da cvokoćete – reče Milva, opuštajući luk. – Ako zaražene niste dodirivali, ništa vam neće biti, ne bojte se. Ako su to zaista boginje. Tokmo je devojče šat htelo da vas poplaši.

  – Ne – ospori Jazon, i dalje drhteći. – Iza straćare je bila rupa... i u njoj leševi. Devojče nema snage da mrtve pogrebe, pa ih u jamu ubacuje...

  – Ajd sad, Nevene – Zoltan glasno ušmrknu. – Eto ti tvoje ovsenice. Ali mene je nešto prošao apetit. Kupimo se odavde, brzo.

  Iz pravca dvorišta čuo se razlajali pas.

  – Da se sakrijemo – prosikta veštac, kleknuvši.

  Iz proseka s druge strane proplanka iskrsnu grupa konjanika, zviždeći i jalakajući u galopu okružila je zgrade, zatim je prodrla u dvorište. Jahači su bili naoružani,, ali nisu svi nosili iste boje. Upravo suprotno, odeveni su bili šaroliko i haotično, tako da je i njihovo naoružanje delovalo kao da je pukim slučajem kompletirano. I to ne iz oružnice, nego sa ograšja.

  – Trinaestorica – brzo ih izbroja Parsifal Šutenbah.

  – Koji su sad pa ti?

  – Nit su Nilfgardijci, nit regularna vojska – oceni Zoltan. – A ni Skoja’taeli. Dobrovoljci, rekao bih. Neformalna jedinica.

  – Ili maroderi.

  Konjanici su se drali, jurcali po dvorišcu. Pas je, ćušnut vrhom koplja, pobegao. Devojčica s pletenicama iskoči na prag i vrisnu. Ali ovog puta upozorenje nije delovalo, ili ga nisu shvatili ozbiljno. Jedan od konjanika je dogalopirao, uhvatio devojčicu za pletenicu, povukao je s praga i odvukao u baruštinu. Drugi su skočili s konja, pomogli, izvukli devojčicu nakraj dvorišca, svukli s nje litak i svalili je na hrpu trule slame. Devojče se žestoko branilo, ali nije imalo šanse. Samo se jedan maroder nije priključio zabavi, pazio je konje privezane za plot. Devojka je otegnuto, prodorno vrisnula. A zatim kratko, bolno. A zatim više ništa nisu čuli.

  – Ratnici! – đipila je Milva. – Junačine, pas im mater njihovu!

  – Ne boje se boginja – zavrte glavom Jazon Varda.

  – Strah je – promrmlja Neven – ljudska stvar. U njima više ničeg ljudskog nije ostalo.

  – Krome iznutrica – ishrakta Milva, brižno postavljajući strelu na tetivu – koje ću im začas proburaziti, nitkovima.

  – Trinaest ih je – značajno reče Zoltan Čivaj. – A i konje imaju. Stići ćeš jednog ili dvojicu, ostali će nas opkoliti. Sem toga, to je možda izvidnica. Ðavo bi ga znao koja sila ide za njima.

  – Treba mirno to da gledam?

  – Ne – Geralt popravi mač na leđima i povesku na čelu. – Dosta mi je gledanja. Dosta mi je pasivnosti. Ali oni i ne treba da se rasprše. Vidiš onog koji drži konje? Kad tamo dođem, obori ga iz samara. Ako uspeš, onda još jednog. Ali tek kad priđem.

  – Ostaće ih jedanaest – streličarka se okrete.

  – Znam da brojim.

  – Ostaće i boginje – promrsi Zoltan Čivaj. – Otići ćeš tamo, navući ćeš nam zarazu... Dovraga, vešče! Sve nas izlažeš opasnosti zarad... Pas ti mater, to nije devojka koju tražiš!

  – Umukni, Zoltane. Vratite se do kola, sakrijte se u šumi.

  – Idem s tobom – promuklo izjavi Milva.

  – Ne. Štiti me izdaleka, tako ćeš mi pomoći.

  – A ja? – upita Neven. – Šta ja da radim?

  – Što i obično. Ništa.

  – Ti si poludeo... – zareža Zoltan. – Sam na takvu rulju... Šta je tebi? Junaka bi hteo da izigravaš, izbavitelja devica?

  – Umukni.

  – Nek me đavo nosi! Čekaj. Ostavi svoj mač. Mnogo ih je, bolje da ne moraš da popravljaš udarce. Uzmi moj sihil. Njime je dovoljno jednom zaseći.

  Veštac prihvati patuljkovo oružje bez kolebanja i bez reči. Još jednom pokaza Milvi marodera koji je čuvao konje. A zatim preskoči preko panjeva i brzim korakom krenu ka kolibama.

  Sunce je sijalo. Zrikavci su se razbežavali pod nogama.

  Čuvar konja ga je opazio i izvukao koplje iz tulca pored sedla. Imao je dugu, raščerupanu kosu, koja je padala na iskidanu, zarđalom žicom popravljanu verižnjaču. Nosio je nove-novcate čizme sa svetlucavim kopčama, videlo se da ih je skoro ukrao.

  Stražar viknu, tada iza ograde izađe drugi maroder. Taj je nosio pojas s mačem na vratu i upravo je zakopčavao čakšire. Geralt je već bio sasvim blizu. Iz pravca kamare slame čuo je štektanje onih koji su se zabavljali na devojci. Disao je duboko, a svaki dah pojačavao je u njemu žudnju za ubijanjem. Mogao je da se smiri, ali nije želeo. Hteo je da malo uživa.

  – A ko si ti? Stani! – povika dugokosi, merkajući koplje u ruci. – Šta ti hoćeš?

  –
Dosta mi je gledanja.

  – Štaaaa?

  – Znači li ti nešto ime Ciri?

  – Kad ti ja...

  Maroder nije stigao više ništa da kaže. Sivopera strela pogodi ga posred grudi i zbaci sa samara. Pre nego što je maroder pao na zemlju, Geralt je već čuo šum zaperaka druge strele. Drugi lever dobio je oštricu strele u stomak, nisko, između šaka koje su držale šlic. Zaurlao je kao životinja, savio se napola i poleteo leđima na ogradu, rušeći i lomeći vrljike.

  Pre nego što su ostali stigli da dođu sebi i late se oružja, veštac je već bio među njima. Patuljkov mač je zasvetlucao i zapevao, u poju čelika laganog kao perce i oštrog kao britva bilo je divlje žudnje za krvlju. Posečena tela skoro da nisu davala otpora. Vešcu je krv linula na lice, nije imao vremena da je obriše.

  Ako su maroderi čak i mislili da se biju, prizor pokošenih tela i sukrvice koja je štrcala u potocima načisto ih je obeshrabrio. Jednom su pantalone bile svučene do kolena, nije stigao ni da ih podigne, dobio je u vratnu arteriju i srušio se nauznak, smešno njišući još uvek nezadovoljenu muškost. Drugi, potpuno ćosav, pokrio je glavu obema rukama, a sihil mu ih je isekao obe, u korenu šake. Ostali su se raspršili, rastrčali na razne strane. Veštac ih je jurio, proklinjući u sebi bol koji mu je opet pulsirao u kolenu. Nadao se da mu noga neće otkazati poslušnost.

  Dvojicu je stigao da pritisne uz plot; oni su pokušali da se brane, zaklanjajući se mačevima. Paralisani jezom, činili su to tromo. Veščevo lice ponovo je zaprskivala krv iz arterije koju je poseklo sečivo patuljaka. Ali zato su ostali iskoristili vreme, stigli su da pobegnu, već su uzjahivali konje. Jedan je smesta pao, pogođen strelom, lepršajući i poskakujući kao riba što je iskočila iz mreže. Dvojica su obadali konje u galop. Samo jedan je, međutim, uspeo da pobegne, jer se na bojnom polju odjednom pojavio Zoltan Čivaj. Patuljak je zavitlao sekirom i hitnuo njome, pogađajući tako jednog begunca posred leđa. Maroder je zaurlao, izleteo iz sedla, ritao se nogama. Poslednji se priljubio uz konjski vrat, preskočio jamu punu leševa i odgalopirao prema proseku.