Vatreno Krštenje

  – Neven je laprdalo.

  – I te kako. Ali ponekad pametno laprda. Vratimo se unutra, hoću još da pijem.

  – Milva?

  – Molim.

  – Nikad mi nisi rekla zašto si odlučila da kreneš sa mnom.

  – Nikad nisi ni pitao.

  – Pitam te sada.

  – Sada je prekasno. Ni sama više ne znam.

  *

  – Dobro ste se setili da se vratite – obradova se Zoltan kad ih ugleda, čujno drugačijim glasom. – A mi smo ovde, zamislite, odlučili da Regis krene s nama dalje na put.

  – Stvarno? – veštac pažljivo pogleda vidara. – Otkuda ta iznenadna odluka?

  – Gospodin Zoltan – Regis nije skidao pogled s vešca – me je uverio da je u mom kraju rat mnogo ozbiljniji nego što pričaju izbeglice. Da se tamo vraćam, ne dolazi u obzir, a da ostanem u ovoj pustinji – ni to mi se ne čini mudrim. Ni da usamljeno putujem, isto tako.

  – A mi, mada smo ti potpuno nepoznati, izgledamo ti kao neko s kim je sigurno putovati. Dovoljan ti je jedan pogleđ?

  – Dva – odvrati vidar s blagim osmehom. – Prvo, vidim da se brinete o ženama, a drugo – brinete se i o njihovoj deci.

  Zoltan glasno zakrešta, zagreba menzurom o dno čabra.

  – Prividi mogu da zavaraju – našali se. – Možda mi nameravamo da te žene prodamo u roblje? Parsifale, učini deder nešto s tim aparatom. Odvrni malo taj ventil, hoćeš li? Mi bismo da pijemo, a to čudo curka kao krv iz nosa.

  – Hladnjak nije dovršio posao. Džibra će biti topla.

  – Ne mari. Noć je hladna.

  Mlaka rakiještina oštro je potakla razgovor. Neven, Zoltan i Parsifal zarumeneli su se, glasovi su im se još više promenili – pesnik i gnom su, u načelu, već blago mumlali. Izgladnelo društvo je žvakalo hladnu konjetinu i grickalo ren koji su pronašli u kućici, roneći suze, jer je ren bio ljut koliko i rakiještina, i podjarivao je diskusiju.

  Regis se odjednom začudio kad se pokazalo da konačni cilj putovanja nije enklava masiva Mahakam, drevna i bezbedna naseobina patuljaka. Zoltan, koji je postao još brbljiviji od Nevena, izjavio je da se u Mahakam ni u kom slučaju ne vraća, i dao je oduška svojoj odbojnosti prema poretku koji tamo vlada, naročito prema politici i apsolutnoj vlasti Bruvera Hoga, starešine Mahakama i svih klanova patuljaka.

  – Matora drtina! – dreknu i pljunu u vatru u peći. – Kad ga čovek pogleda, ne zna da li je živ ili prepariran. Skoro da se i ne pomera, što je i dobro, jer je svaki njegov pokret prdežom propraćen. Ne razumeš ga šta govori kad mu je brada sva slepljena od užeglog boršča. Ali on nad svima komanduje i svi moraju da igraju kako on svira...

  – Pa ipak je teško tvrditi da je Hogova politika rđava – ubaci Regis. – Zahvaljujući njegovoj odlučnoj akciji, patuljci su se odvojili od vilenjaka i više se ne bore zajedno sa Skoja’taelima. A zahvaljujući tome, prestali su pogromi, zahvaljujući tome nije došlo do kaznene ekspedicije u Mahakamu. Negovanje dobrih odnosa s ljudima može biti plodonosno.

  – Malo sutra! – uskopisti se Zoltan i nakrivi menzuru. – Što se tiče Veverica, čičekanji nije bilo stalo ni do kakve lojalnosti prema ljudima, on se više plašio toga da suviše mladih ne napusti rudnike i kovačnice i ne ode s vilenjacima, jer u vojnim odredima mogu da se prepuste slobodi i pustolovnom muškom duhu. Kad je ta pojava prerasla u problem, Bruver Hog je te govnare gadno pritegao. Baš je njega bilo briga što Veverice ubijaju ljude, fućkalo se njemu za represiju koju su patuljci zbog toga trpeli, i za te vaše čuvene pogrome. Ni brigeša njemu i onomad i sada, jer patuljci koji su se naselili u gradovima važe za otpadnike. A što se opasnosti od kaznenih ekspedicija na Mahakamu tiče – ne zasmejavajte me, dragi moji. Ne postoji nikakva opasnost, a nije je ni bilo, jer se nijedan kralj ne bi usudio ni prstom da dotakne Mahakam. A znate li zašto? E pa reći ću vam: Mahakam, to je čelik. I to ne makar kakav. U Mahakamu su nalazišta uglja, ruda magnetita, neiscrpna ležišta. Sve što je van granica Mahakama pusta je jalovina.

  – U Mahakamu je i tehnika na nivou – ubaci Parsifal Šutenbah. – Rudarstvo i metalurgija! Visoke peći nisu tamo kao ona usrana plitka ognjišta, već se koriste samokovi{37} i parni čekići.

  – Cugni deder, Parsifale – Zoltan dodade gnomu opet napunjen sud – inače nas uguši tom svojom tehnikom. Za tehniku svi znaju. Ali da Mahakam izvozi čelik – ne znaju. U Kraljevstva, i u Nilfgard takođe. Bude li nas ko samo taknuo, uništićemo radionice i potopićemo rudnike. A onda izvol’te pa hrastovim toljagama udrite, magarećim čeljustima{38} pobijte, kremenom krešite.

  – A ti si tako ljut na Bruvera Hoga i na režim u Mahakamu – primeti veštac – da odjednom počinješ da govoriš u množini.

  – Nego šta – poletno potvrdi patuljak. – Pa to je solidarnost, zar ne? Priznajem i da me je ponos malo poneo što smo mudriji od razmetljivih vilenjaka. Nećete valjda da nam osporite? Vilenjaci su se nekoliko stotina godina pretvarali da vas, ljudi, uopšte i nema. U nebo su gledali, cveće mirisali, a kad bi čoveka videli, od njega bi svoje nafrakane oči odvraćali. A kad se pokazalo da od toga ništa nema, odjednom su se trgli i oružja se prihvatili. Rešili su da ubijaju i da ih ubijaju. A mi, patuljci? Mi smo im se prilagodili. Ne, nismo vam dali da nas podredite sebi, nemojte ni da sanjate o tome. Mi smo vas sebi podredili. Ekonomski.

  – Istinu govoreći – progovori Regis – vama je bilo lakše da se prilagodite nego vilenjacima. Vilenjake integriše zemlja, teritorija. Vas integriše klan. Gde je klan, tu je i otadžbina. Čak i u slučaju da neki naročito kratkovid kralj napadne Mahakam, vi možete da potopite rudnik i bez kajanja otputujete negde drugde. U neke druge, udaljene planine. Pa i u gradove u kojima žive ljudi.

  – Još kako! U vašim gradovima može sasvim lepo da se živi.

  – Čak i u getima? – Neven udahnu vazduh nakon gutljaja destilata.

  – A šta ima loše u getima? Draže mi je da živim među svojima. Šta će mi integracija?

  – Samo da nas u esnafe puste – Parsifal obrisa nos rukavom.

  – Na kraju će nas jednom i pustiti – uvereno će patuljak. – Ako nas ne puste, onda ćemo ošljariti ili ćemo osnovati sopstvene esnafe, pa nek odluči zdrava konkurencija.

  – Pa ipak, u Mahakamu je sigurnije nego u gradovima – primeti Regis. – Gradove mogu u svakom trenutku da progutaju požari. Bilo bi razumnije sačekati u planinama da rat prođe.

  – Kome je po volji, samo neka tamo ide – Zoltan iskamči još iz čabra. – Meni je draža sloboda, a nju u Mahakamu nećeš zastanuti. Vi ne možete ni da zamislite starkeljinu vladavinu. Sad je uzeo da reguliše društvena pitanja, kako to sam naziva. Na primer: mogu li se oli ne mogu nositi tregeri; možeš li odmah da jedeš šarana u aspiku oli treba da čekaš da se pihtije stegnu. Da li je svirka na okarini u skladu s našom viševekovnom tradicijom oli je to pogubni uticaj trule i dekadentne ljudske kulture. Koliko godina radnog staža ti je potrebno da bi podneo molbu da ti se dodeli stalna žena. Kojom rukom smeš da se brišeš. Na kojoj je razdaljini od rudnika dozvoljeno zviždanje. I slične stvari od životnog značaja. Ne, momci, ne vraćam se ja pod planinu Karbon. Nemam želju da provodim život ispred rudokopa. Četrdeset godina u rupi, ukoliko se metan ranije ne rasprdeka. Ali mi već imamo druge planove, je l’ tako, Parsifale? Mi smo sebi već obezbedili budućnost...

  – Budućnost, budućnost... – gnom otpi iz menzure, ušmrknu i pogleda patuljka već pomalo zamagljenim očima. – Ne izlećimo pred rudu, Zoltane. Još uvek mogu da nas uhvate, a onda su vešala naša jedina perspektiva... Ili Drakenborg.

  – Zaklopi laparalo – zareža patuljak, gledajući ga preteći. – Razlaprdao si se!

  – Skopolamin – tiho promrmlja Regis.

  *

  Gnom je naklapao. Milva je bila sumorna. Zoltan je, zaboravivši da je već jednom to učinio, ispričao svima o Hogu, čičekanji, sreskom poglavaru Mahakama. Geralt je, zaboravivši da je to već slušao, opet slušao. Regis je takođe slušao, i čak je dodavao komentare, uopšte mu nije smetalo to što je jedini trezan u već dobrano pijanom društvu. Neven je prebirao po l
auti i pevao:

  Lepotice devojano, žbunovita planino,

  Moj se jarac uspravio pred tvojom pećinom

  – Idiot – prokomentarisala je Milva. Neven se nije uzrujao.

  I s pećinom i sa snašom isto ti se hvata

  Kokaj, krajcuj, otvorićeš, pa daj’ i od zlata.

  – Pehar... – mumlao je Parsifal Šutenbah. – Čaša, dakle... Od jednog parčeta mlečnog opala isklesan... Evo, ovoliki. Našao sam ga na vrhu brda Montsalvat. Ivice su mu bile optočene jaspisima, a postolje mu je bilo od zlata. Pravo čudo...

  – Ne dajte mu više da pije – reče Zoltan Čivaj.

  – Ček’, ček’ – zainteresovao se Neven, takođe već pomalo mumlajući. – Šta se dogodilo s tim legendarnim peharom?

  – Trampio sam ga za mazgu. Bila mi je potrebna mazga da bih prevezao tovar... Korund i kristalizovani ugljenik. Gomilu toga sam imao... Tovar, dakle, poteži, bez mazge nije bilo šanse... A i rašta mi taj pehar?

  – Korund? Ugalj?

  – Što biste vi rekli rubini i dijamanti. Vrlo... eeee... upotrebljivo.

  – I ja bih rekao.

  – Za svrdla i za turpije. Za korita. Imao sam čitavu hrpu toga...

  – Čuješ li, Geralte? – Zoitan odmahnu rukom, i mada je sedeo, malne se ne prevrnu od tog zamaha. – Mali je, pa se brzo ušikao. Sanjari hrpu dijamanata. Pazi, Parsifale, da ti se ne ostvari taj san! Polovina sna. Ona polovina koja se ne tiče dijamanata!

  – Snovi, pusti snovi! – Neven će. – A ti, Geralte? Opet sanjaš Ciri? Jer treba da znaš, Regise, da Geralt ima proročke snove! Ciri je Čedo Nenadnosti, Geralt je povezan s njom sponama sudbine, zato mu u snove dolazi. Treba da znaš, isto tako, da mi u Nilfgard idemo da bismo našu Ciri vratili, da bismo je od cara Emhira otrgnuli. Al’ furda je neće dočekati, mi ćemo je preoteti, neće stići ni da shvati! Rekao bih vam više, momci, ali to je tajna. Strašna, duboka i mračna’ tajna... Niko ne može to da sazna, shvatate? Niko!

  – Ja nisam ništa čuo – ubeđivao ga je Zoltan, drsko gledajući u vešca. – Kanda mi je uholaža upuzala u uvo.

  – Te uholaže su prava pošast – priznade Regis, pretvarajući se da kopa po uhu.

  – U Nilfgard putujemo... – Neven se nasloni na patuljka da bi održao ravnotežu, što se umnogome pokazalo kao greška. – To je, kao što rekoh, tajna. Tajni cilj!

  – I u suštini vešto skriven – klimnu glavom vidar, pogledajući u Geralta, koji je ubledeo od srdžbe. – Kad čovek uzme da analizira pravac vašeg kretanja, čak ni najsumnjičavija individua ne bi se dosetila cilja putovanja.

  *

  – Šta ti je, Milva?

  – Mani me se, budalo pijana.

  – Gle, ona plače! Hej, gledajte...

  – Beži, rekoh ti, guba te razgubala! – streličarka obrisa suze. – Jer ako re otaslačim po nosu, stihoklepče kurokreti... Daj taj satljik, Zoltane...

  – Nekud se dede... – izmuca patuljak. – O, evo ga. Hvala ti, vidaru... A kud ode, zavraga, Šutenbah?

  – Izašao je. Pre nekog vremena. Nevene, podsećam te, obećao si da ćeš da mi ispričaš povest o Čedu Nenadnosti.

  – Ček’, ček’, Regise, samo da gucnem... I sve ću ti ispričati... O Ciri, o vešcu... U detalje...

  – Na rasap poganske fukare!

  – Stišaj strasti, patuljče! Razbudićeš nejač pred kućom.

  – Ne jedi se, streličarko. Drži, popij.

  – Eh – Neven pređe blago zabludelim pogledom po kolibi – da me sada vidi grofica De Letenhov...

  – Ko?

  – Nebitno. Dovraga, ova rakiještina zbilja dreši jezik... Geralte, da ti sipam još? Geralte!

  – Pusti ga – reče Milva. – Neka sanja.

  *

  Ambar na rubu sela treštao je od muzike, muzika je doprla do njih još pre nego što su se približili, ispunila ih je uzbuđenjem.

  Mimovoljno su počeli da se njišu u sedlima dok su konji išli korak . pred korak, najpre u ritmu muklog tutnjanja bubnja i baseta{39}, a zatim, pošto su se primakli, u taktu melodije na guslama i sviralama. Noć je bila hladna, sijao je pun mesec, u lebdenju njegovog hladnog sijerka šupa je, rasvetljena mlazevima svetla kroz pukotine u daskama, izgledala kao bajkoviti čarobnjački dvorac.

  Još od vrata šupe odzvanjao je žagor i udarao blesak, treperav od senki plesnih parova.

  Kad su ušli, muzika je smesta utihnula, rasplinula se u otegnutom, falš akordu. Razigrani i oznojeni seljaci razmaknuše se; silazeći s gumna utabanog plesnim koracima, skupiše se uza zidove i stubove. Ciri, koja je išla pored Mistle, videla je oči devojaka razrogačene od straha, primećivala je neumoljive, odrešite, na sve spremne poglede muškaraca i momaka. Čula je sve jači šapat i gunđanje glasnije od umerene zveke gajdi, od zuktavog gudenja i guslanja. Šapat. Pacovi... Pacovi... Razbojnici...

  – Ne bojte se – glasno reče Giselher, bacajući zanemelim muzikantima nabijenu i zveckavu mošnju. – Došli smo da se zabavimo. Teferič je za sve, zar ne?

  – Gde je pivo? – Kajli protrese jandžikom. – I gde je gostoljublje?

  – I što je ovde tako tiho? – Iskra se osvrnula unaokolo. – Sišli smo ovamo s planina na zabavu. A ne na podušje.

  Jedan od seljaka napokon preseče to kolebanje, priđe Giselheru s glinenim kupom s kog se prelivala pena. Giselher prihvati s naklonom, ispi, ljubazno i pristojno zahvali. Nekoliko seljaka orno poklikta. Ali ostali su ćutali.

  – Hej, joldžije – opet povika Iskra. – Radi ste vi zaigrati, al’ vas, vidim, prvo treba razdrmati!

  Uza zid šupe stajao je težak sto, prekriven glinenim posuđem. Vilenjakinja zapljeska rukama, okretno poskoči na hrastovu ploču. Što su brže mogli, seljaci pokupiše posuđe, a ono koje nisu stigli da dohvate Iskra je odstranila energičnim šutom.

  – E pa, gospodo svirci – podboči se rukama oko struka, zamahnu kosom. – Pokažite šta umete. Muzika!

  Brzo je potpeticama udarila takt. Bubanj ga ponovi, baset i šalmaj{40} pridružiše mu se kao pratnja. Melodiju prihvatiše frule i gusle, podstičući Iskru da promeni korak i ritam. Vilenjakinja, raznobojna i lagana kao leptir, prilagodi se s lakoćom, zaplesa. Seljaci zapljeskaše.

  – Falka! – povika Iskra, mršteći oči izdužene jakom šminkom. – S mačem u ruci si brza! Da te vidim kako igraš! Pratićeš moj korak?

  Ciri se oslobodi Mistline ruke, odreši maramu s vrata, skide beretku i gunj. U jednom skoku nađe se na stolu pored vilenjakinje. Seljaci čilo pokliktaše, bubanj i baset zabrundaše, gajde zavapiše.

  – Svirajte, muzikanti! – dreknu Iskra. – Vatreno! Brže!

  Podbočena, oštro zamahnuvši glavom, vilenjakinja zacupka nogama, zaigra, otkuca potpeticama brz, ritmični stakato. Ciri, opčinjena ritmom, ponovi korake. Vilenjakinja se zasmeja, poskoči, promeni ritam. Ciri silovitim okretom glave strese kosu s čela, savršeno ponovi korak. Obe zaplesaše istovremeno, jedna je bila ogledalo drugoj. Seljaci su se drali, aplaudirali, vikali bravo. Gusle i violine udariše u visoke tonove, rasparčavajući umerenu, ozbiljnu huku baseta i zapevke gajdi.

  Plesale su obe, prave kao strele, dodirujući se laktovima podbočenih ruku. Blokeji potpetica udarali su ritam, sto se tresao i podrhtavao, u svetlu lojanica i baklji kovitlala se prašina.

  – Brže – požurivala je svirce Iskra. – Žustro!

  To više i nije bila muzika, to je bilo bezumlje.

  – Igraj, Falka! Pusti srcu na volju!

  Potpetica, vrh čizmice, potpetica, vrh čizmice, potpetica, iskorak i poskok, pokret ruke, šake na bedrima, potpetica, potpetica. Sto podrhtava, svetlost se talasa, gomila se talasa, sve se talasa, čitava šupa pleše, pleše, pleše. Gomila urla, Giselher urla, Ase urla, Mistle se smeje, tapše, svi tapšu i topoću, šupa podrhtava, zemlja podrhtava, svet se trese iz temelja. Svet? Kakav svet? Nema više sveta, ničeg nema, samo ples, ples... Potpetica, vrh čizmice, potpetica... Iskrin lakat... Groznica, groznica... Violine, svirale, baset i gajde, bubnjar samo diže i spušta palice, izlišan je, takt udaraju one, Iskra i Ciri, njihove potpetice udaraju tako da sto brekće i njiše se, da b
rekće i njiše se čitava šupa. Ritam, ritam je u njima, muzika je u njima, one su muzika. Pramenovi tamne Iskrine kose poskakuju na čelu i na ramenima. Strune gusala udaraju u grozničave, vatrene, najviše tonove u registru. Krv pulsira u slepoočnicama.

  Samozaborav. Ponesenost.

  Ja sam Falka. Oduvek sam bila Falka! Igraj, Iskra! Tapši, Mistle! Violine i svirale završavaju melodiju oštrim, visokim akordom, Iskra i Ciri punktiraju kraj plesa istovremenim treskom potpetica, laktovi im se i dalje dodiruju. Obe su zadihane, treperave, mokre, priljubljuju se jedna uz drugu, grle se, jedna drugoj prenose oznojenost, vrelinu i sreću. Eksplozija šupe u gromoglasnom pokliču, u tapšanju na desetine ruku.

  – Falka, đavolice jedna – dahće Iskra. – Kad nam dosadi razbojništvo, poći ćemo u svet da zarađujemo kao igračice...

  I Ciri je zadihana. Ni reč ne može da progovori. Samo grca od smeha. Niz obraz joj se sliva suza.

  U gomili najednom krik, metež. Kajli silovito gurnu snažnog seljaka, seljak gurnu Kajlija, dohvatiše se, sevnuše uzdignute pesti. Doskoči Rit, u svetlosti baklji sevnu bodež.

  – Prestanite! – prodorno povika Iskra. – Nećemo nikakvo džapanje!

  – U ovoj noći samo ćemo da igramo! – vilenjakinja uzima Ciri za ruku, obe lepršaju sa stola na gumno. – Svirci, svirajte! Ko hoće da pokaže kako ume da skače nek izvoli s nama! Ajde da vidimo ko je hrabar.

  Baset monotono gruva, u gruvanje prodire otegnuto zavijanje gajdi, potom visok, divlji zvuk gusala. Seljaci se smeju, jedni druge gurkaju, pobeđuju kolebanje. Jedan, plećat i svetlokos, uzima Iskru. Drugi, mlađi i vitkiji, nesigurno se pokloni Ciri. Ciri oholo zabacuje glavu, ali se odmah potom osmehuje u znak prihvatanja. Momak steže ruke oko njenog struka, Ciri stavlja svoje na njegova ramena. Dodir je prostreljuje kao vatreni šiljak, ispunjava je žudnjom koja tutnji u njoj.

  – Raspalite, muzikanti!

  Šupa podrhtava od vriska, vibrira od ritma i melodije.

  Ciri pleše.

  Vampir ili upir, mrtvac što ga je Haos oživeo. Kada izgubi prvi život, v. noću živi drugi. Iz groba na mesečevu svetlost izlazi i tragom njenim istom stupa; napada uspavane devojke ili mlade nadničare, kojima slatku krv sisa, iz sna ih ne budeći.