Vatreno Krštenje
– Gugutke – frknu jedan od Čuporepovih lopova, klipan s brkovima koji su izgledali kao svežnjevi kučina. – Glete kako će se kljunovima dodirnuti!
Servadio je video da je pepeljastokosa zadrhtala, video je kako Mistle stiska prste na njenim plećima. Razbojnici se zacerekaše horski. Mistle se lagano okrete, nekoliko ih se smesta prestade smejati. Samo je onaj s kučinastim brkovima bio ili previše pijan ili potpuno bez pameti.
– Možda bi jednoj od vas momak dobrodošao? – priđe bliže, izvodeći gnusne i nedvosmislene gestove. – More, takve kao vi treba zdravo mrcodaviti, očas posla biste se od nastranosti izlečile. Hej! Tebi govorim, ti...
Nije ni stigao da je dotakne. Pepeljastokosa se sklupčala kao zmija u napadu, mač je sevnuo i udario pre nego što je ispuštena šećerna vuna i stigla da padne na zemlju. Bradati se zateturao, zagrgoljio kao ćuran, krv iz prerezanog vrata šiknula je u potoku. Devojka se ponovo sklupčala, doletela potom u dva plesna koraka, zasekla još jednom, talas sukrvice šiknuo je na tezge, telo se srušilo, pesak oko nje je momentalno pocrveneo. Neko je viknuo. Drugi razbojnik se sagnuo, izvukao nož iz korica, ali u istom trenutku pao je ošinut metaliziranom drškom Giselherovog biča.
– Jedan leš je dosta! – dreknu harambaša Pacova. – Ovaj je sam kriv, nije znao s kim se kači! Povuci se, Falka!
Pepeljastokosa je tek sada spustila mač. Giselher podiže ćemer i protrese njime.
– Prema zakonima našeg bratstva, platiću za ubijenog. Pošteno, onoliko talira koliko vaga kaže da ima funti šugavog strva! I time završavamo kavgu! Šta kažete, drugari? Hej, Pinto, šta veliš?
Iskra, Kajli, Rif i Ase stajali su iza harambaše. Lica su im bila skamenjena, ruke na drškama mačeva.
– Pošteno – javi se iz grupe Čuporepovih bandita nizak, krivonogi muškarac u kožnom zuponu. – Pravo zboriš, Giselhere. Kavgi je tu kraj.
Servadio proguta pljuvačku, nastojeći da se utopi u gomilu koja ih je već okruživala. Odjednom oseti da nema ni najmanju želju da se vrzma ni oko Pacova ni oko pepeljastokose devojke koju su zvali Falka. Odjednom je shvatio da nagrada koju je prefekt obećao uopšte nije tako visoka kao što je mislio.
Falka je spokojno vratila mač u korice i osvrnula se oko sebe. Servadio se prenerazio kad je video da njeno sitno lice odjednom menja izraz i grči se.
– Moja šećerna vuna – žalostivo je zastenjala devojka gledajući na slatkiš koji se valjao u prljavom pesku. – Ispala mi je moja šećerna vuna...
Mistle ju je zagrlila.
– Kupiću ti drugu.
*
Veštac je sedeo na pesku u tršćaku, sumoran, srdit i zamišljen. Gledao je kormorane koji su sedeli na posranom drvetu.
Kahir je posle razgovora nestao u žbunju i nije se pojavljivao. Milva i Neven tražili su nešto za jelo. U čamcu koji je nanela struja otkrili su pod mrežama bakarni kotlić i korpu s povrćem. U priobalnom pojasu postavili su trščanu vršku, sami su gacali pored obale i udarali štapovima po vodenom rastinju da bi tako pognali, ribe u klopku. Pesnik se već dobro osećao, hodao je kao junak sa zavojima na glavi, kao paun se šepurio.
Geralt je bio zamišljen i ljut.
Milva i Neven izvukli su vršku i počeli da psuju, jer se umesto očekivanih somova i pastrmki unutra srebrio i koprcao sitnež.
Veštac ustade.
– Dođite ovamo, oboje! Ostavite tu vršku i dođite ovamo. Imam nešto da vam kažem.
– Vraćajte se kući – počeo je bez uvijanja, pošto su prišli tako mokri i smrdljivi od riba. – Na sever, prema Mahakamu. Ja dalje idem sam.
– Šta?
– Naši se putevi razilaze, Nevene. Dosta je igre. Vraćaj se kući da pišeš pesme. Milva će te odvesti kroz šume... Šta je bilo?
– Ništa – Milva je naglim pokretom zabacila kosu s ramena. – Ništa. Govori, vešče. Zanima me šta ćeš reći.
– Nemam više ništa da kažem. Idem na jug, na drugu obalu Jaruge. Kroz nilfgardske teritorije. To je opasan i dalek put. A ja više ne mogu da odugovlačim. Zato ću poći sam.
– Pošto se oslobodiš neugodnog prtljaga – mahnu glavom Neven. – Kuršuma u nozi koji usporava hodanje i pravi probleme. Drugim rečima, mene.
– I mene – dodade Milva, gledajući u stranu.
– Čujte – reče Geralt, već znatno mirnije. – To je moja lična stvar. To se vas ništa ne tiče. Neću da stavljate glavu u torbu za nešto što se samo mene tiče.
– To se tiče isključivo tebe – polako ponovi Neven. – Niko ti nije potreban. Društvo ti smeta i usporava kretanje. Ne očekuješ pomoć ni od koga i sam nemaš nameru da ni na kog računaš. Svrh toga, voliš samoću. Da li sam nešto zaboravio da pomenem?
– Naravno – gnevno odvrati Geralt. – Zaboravio si da zameniš svoju praznu glavu glavom sa mozgom. Da ti je strela otišla jedan col udesno, idiote, tada bi ti gavrani iskljucali oči. Ti si pesnik, imaš maštu, pokušaj da zamisliš takvu sliku. Ponavljam: vi se vraćate na sever, ja idem u suprotnom pravcu. Sam.
– Pa idi – Milva gipko ustade. – Možda misliš da ću te moliti? Idi, vešče, s milim bogom! Dođi, Nevene, spremićemo nešto za jelo. Glad me mori, a kad njega slušam, muka mi je.
Geralt okrenu glavu. Posmatrao je zelenooke kormorane koji su sušili krila na granama usranog drveta. Odjednom oseti oštar miris trava i besno opsova.
– Zloupotrebljavaš moje strpljenje, Regise.
Vampir, koji se pojavio niotkud i ne zna se kad, nije se uzrujao, seo je pored njega.
– Moram da promenim zavoj pesniku – rekao je mirno.
– Onda idi kod njega. A od mene se drži podalje.
Regis uzdahnu, uopšte nije imao nameru da ode.
– Slušao sam malopre tvoj razgovor s Nevenom i streličarkom – reče bez podsmeha u glasu. – Treba odati priznanje tvom talentu da pridobijaš za sebe ljude. Mada se čini da se čitav svet okomio na tebe, ti omalovažavaš drugove i saveznike koji hoće da ti pomognu.
– Zlo i naopako! Mene će vampir da uči kako da se ophodim s ljudima. Šta ti znaš o ljudima, Regise? Jedino znaš ukus njihove krvi. Cicvaru ti dečju, počeo sam još i da razgovaram s tobom?
– Zlo i naopako – priznade vampir, potpuno ozbiljno. – Počeo si. Možda hoćeš da čuješ savet?
– Ne, neću. Ne treba mi.
– Tačno, zaboravio sam. Saveti ti ne trebaju, saveznici ti ne trebaju, bez saputnika ćeš, isto tako, da putuješ. Cilj tvog pohoda je privatan, lični cilj, i više, karakter cilja zahteva da ga realizuješ sam, lično. Rizik, opasnost, trud, borbu sa sumnjom moraš da preuzmeš ti, i isključivo ti. Jer to su elementi pokajanja, otkupa grehova koji želiš da zadobiješ. Vatrenog krštenja, rekao bih. Proći ćeš kroz vatru koja pali, ali i očišćava. Sam, usamljen. Jer kad bi te neko u tome podržao, pomogao ti, uzeo na sebe makar delić tog vatrenog krštenja, tog bola, tog pokajanja, time bi te osiromašio. Svojim saučesništvom lišio bi te delića ispaštanja koje je samo tvoje. Isključivo ti imaš dug da platiš, a nećeš da plaćaš tako što ćeš se istovremeno zaduživati kod drugih poverilaca. Je l’ ti to logično?
– Čak začuđujuće trezveno. Tvoje prisustvo me razdražuje, vampiru. Ostavi me nasamo sa mojim ispaštanjem, molim te. I s mojim dugom.
– Iz ovih stopa – Regis ustade. – Sedi, razmisli. Savet ću ti ipak dati. Potreba za ispaštanjem, za vatrenim krštenjem koje očišćava, osećanje krivice – to nisu stvari na koje možeš sam da polažeš isključivo pravo. Za razliku od bankarstva, život prepoznaje dugove koji se plaćaju zaduživanjem kod drugih.
– Odlazi, molim te.
– Evo, idem iz ovih stopa.
Vampir otiđe, priključi se Nevenu i Milvi. Dok je menjao zavoj Nevenu, sve troje su debatovali šta bi mogli da pojedu. Milva je istresla iz vrške sitnež i vrlo kritički ga pogledala.
– Nema šta da se misli – rekla je. – Treba nadenuti te male bubašvabe na grančice i ispeći ih na žaru.
– Ne – odmahnu Neven tek previjenom glavom. – To nije dobra ideja. Riba je premalo, nećemo se od njih najesti. Predlažem da od njih napra
vimo supu.
– Supa od riba?
– Naravno. Imamo gomilu te sitneži, imamo so – Neven je ilustrovao prstima svoje nabrajanje. – Imamo luk, šargarepu, peršun, celer sa listom. I kotlić. Kad sve to saberemo, imaćemo supu.
– Dobro bi došli neki začini.
– Oh – nasmešio se Regis, posegnuvši u torbu. – S tim neće biti problema. Bosiljak, najgvirc, biber, lovorov list, žalfija...
– Dosta, dosta – zaustavi ga Neven. – Dovoljno je, mandragora nam u supi ne treba. Dobro, na posao. Očisti ribu, Milva.
– Čisti je sam! Gle ti njih! Misle da će, ako imaju žensko u društvu, ona da im dirinči u kuhinji! Doneću vodu i založiću vatru. A s tim čikovima sami se bakćite.
– Nisu to čikovi – rekao je Regis. – To su klenovi, crvenperke, okun i krupatica.
– Ha! – ne izdrža Neven. – Vidim da se razumeš u ribe.
– U mnoge stvari se razumem – priznade vampir neostrašćeno, bez ponosa u glasu. – Učio sam štošta.
– Kad si tako učen – Milva je još jednom dunula u vatru, a onda ustala – onda učeno očisti ove ribiće. Ja odoh po vodu.
– Moći ćeš ceo kotao da doneseš? Geralte, pomozi joj!
– Moći ću – frknu Milva. – A njegova mi pomoć ne treba. On ima sopstvene, lične stvari, ne valja da mu smetamo.
Geralt okrete glavu, pretvarajući se da ne čuje. Neven i vampir vešto su čistili riblji sitnež.
– Jadna će to supa biti – zaključi Neven, vešajući kotao iznad vatre. – Dobro bi nam došla, majku mu, neka veća riba.
– Može li ova? – iz tršćaka se najednom pomoli Kahir, noseći preko leđa štuku tri funte tešku, koja je i dalje povijala rep i pomerala škrgama.
– Oho-ho! Kakav krasotan! Gde si ga izbunario, Nilfgardijče?
– Nisam Nilfgardijac. Potičem iz Vikovara, a zovem se Kahir...
– Dobro, dobro, već smo čuli. Odakle ti ta štuka, pitao sam?
– Izmajstorisao sam rašlju{58}. Mamac su mi bile žabe. Zabacio sam u jamu kod obale. Štuka se momentalno upecala.
– Sve sami stručnjaci – zavrte glavom u zavoju Neven. – Šteta što nisam predložio biftek, sigurno biste doneli kravu. Ali da se prihvatimo onoga što imamo. Regise, sve male ribe sruči u kotao, s glavama i repovima. Štuku treba fino da pripremimo. Umeš li Nilf... Kahire?
– Umem.
– Onda na posao. Geralte, dođavola, je l’ misliš da dugo tamo sediš uvređeno? Čisti povrće!
Veštac ustade poslušno; seo je, ali demonstrativno daleko od Kahira. Pre nego što je stigao da se požali da nema nož, Nilfgardijac, odnosno Vikovarac – dao mu je svoj, izvlačeći drugi iz korica. Geralt ga je prihvatio, promumlavši izraz zahvalnosti.
Zajednički posao išao je glatko. Pun ribljeg sitneža i povrća, kotao je uskoro zaklokotao i zapenušao se. Vampir je vešto pokupio penu kašikom koju je izdeljala Milva. Kad je Kahir pripremio i isekao štuku, Neven je ubacio u kotao rep, peraje, hrbat i zubatu glavu grabljivice, promešao je.
– Njam-njam, al’ miriše. Kad se sve to skuva, procedićemo što je za bacanje.
– Na obojke, valjda – iskreveljila se Milva, deljući još jednu kašiku. – Kako da cedimo kad rešeto nemamo?
– Ali draga Milva – osmehnu se Regis. – Ne ide to tako. Ono što nemamo lako ćemo zameniti onim što imamo. To je isključivo pitanje inicijative i pozitivnog mišljenja.
– Idi dovraga s tim tvojim učenim brbljanjem, vampiru.
– Procedićemo kroz moju verižnjaču – reče Kahir. – Šta mari, posle ću je isprati.
– Treba je i pre toga isprati – izjavi Milva. – U suprotnom ja tu supu neću jesti.
Ceđenje je prošlo kako treba.
– Sada ubacuj štuku u odvar, Kahire – naredio je Neven. – Ala miriše, njam-njam. Ne ubacujte više drva, nek samo svetluca. Geralte, gde se guraš s tom kašikom! Sad se više ne meša!
– Ne deri se. Nisam znao.
– Neznanje – nasmeši se Regis – nije opravdanje za nepromišljeno delanje. Kad se nešto ne zna, kad čovek sumnja, onda je dobro da se posavetuje...
– Umukni, vampiru! – Geralt ustade i okrenu im leđa. Neven se namrgodi.
– Uvredio se, gledajte ga.
– Takav je on – zaključila je Milva, pućeći usne. – Zvocalo. Ako ne zna šta da radi, samo priča i vređa se. Još vam to nije jasno?
– Jasno je odavno – tiho reče Kahir.
– Još bibera –Neven obliza kašiku, mljacnu. – Još soli. Ah, sada je kako treba. Sklonimo kotao s vatre. Majku mu, al’ je vruće! Nemam rukavice...
– Imam ja – reče Kahir.
– A meni – Regis uhvati kotao s druge strane – meni ne trebaju.
– Dobro – pesnik obrisa kašiku o pantalone. – Onda, bratijo, da sedamo. Prijatno! Geralte, čekaš specijalni poziv? Na poklisara i fanfare?
Svi sedoše tesno pribijeni uz kotao na pesku i dugo se čulo samo otmeno srkanje, prekidano duvanjem u kašike. Pošto su pojeli polovinu odvara, počeli su oprezno da love delove štuke; najzad su kašike drapale po dnu kotla.
– Ala sam se naždrala – zastenjala je Milva. – Dobra ti je bila zamisao s tom čorbicom, Nevene.
– Baš tako – priznade Regis. – Šta kažeš, Geralte?
– Kažem hvala – veštac s mukom ustade, izmasira koleno, u kojem je opet počinjalo da ga žiga. – Dovoljno? Trebaju li fanfare?
– Uvek je s njim tako – odmahnu rukom pesnik. – Ne uzbuđujte se zbog njega. Ionako imate sreće, meni je dopalo da budem sa njim onda kad se svađao s onom svojom Jenefer, bledolikom lepoticom s kosom boje ebanovine.
– Diskretnije – opomenu ga vampir. – I ne zaboravi, on ima problema.
– Probleme treba rešavati – prigušeno će Kahir.
– Dabome – reče Neven. – Ali kako?
Milva je frknula, udobno se zavalila na vrelom pesku.
– Vampir je učen. Nesumnjivo zna kako.
– Nije stvar u znanju, nego u veštom ispitivanju konjunktura – staloženo će Regis. – Posle ispitivanja konjunktura, dolazi se do zaključka da imamo posla s nerešivim problemom. Čitav taj poduhvat nema izgleda za uspeh. Verovatnoća da pronađemo Ciri ravna je nuli.
– Ali to nije mogućno – rugala se Milva. – Treba misliti i pozitivno i inicijativno. To je kao i sa tim sitom: pošto ga nemamo, zamenićemo ga nečim drugim. Tako mi se barem čini.
– Donedavno smo mislili – nastavi vampir – da je Ciri u Nilfgardu. Da dotle dospemo i da je oslobodimo ili ukrademo, delovalo nam je kao prezahtevan poduhvat. A sada, sudeći po Kahirovim doživljajima, mi uopšte ne znamo gde je Ciri. Teško je govoriti o inicijativi kad nemamo pojma gde da je usmerimo.
– Šta onda da radimo? – lecnula se Milva. – Veštac je uporan da idemo na jug...
– Za njega – osmehnu se Regis – strane sveta nemaju naročito značenje. Svejedno mu je na koju stranu da krene, samo da ne sedi besposleno. Uistinu vešterski princip. Svet je pun Zla, dovoljno je da ideš kud te oči nose i da uništavaš Zlo na koje nailaziš, na taj način služićeš dobru. Ostalo će doći samo od sebe. Drugačije rečeno: sve je u pokretu, cilj ne predstavlja ništa.
– Koješta – komentarisala je Milva. – Uza sve, njegov cilj je Ciri. Po tome – Ciri nije ništa?
– Šalio sam se – priznade vampir, i dalje ždrakajući u Geralta, koji je bio okrenut leđima. – S ne baš mnogo takta. Izvinjavam se. U pravu si, draga Milva. Nama je cilj Ciri. A pošto ne znamo gde je ona, imalo bi smisla da to saznamo i u odgovarajućem pravcu počnemo da delamo. Primećujem da fenomen Čeda Nenadnosti sav kipti od magije, sudbine i drugih natprirodnih elemenata. A ja poznajem nekoga ko se u takvim stvarima izvrsno snalazi i sigurno će nam pomoći.
– Gle – obradova se Neven. – A ko je to? Gde je? Je li daleko?
– Bliže od prestonice Nilfgarda. Tačnije, sasvim blizu. U Angreni. Na toj obali Jaruge. Govorim o druidskom krugu, koji ima svoje sedište u borovim šumama na Ked Duu.
– Krećemo iz ovih stopa!
&
nbsp; – A zar niko od vas – iznervirao se na kraju Geralt – ne nalazi da je uputno da mene pitate za mišljenje?
– Tebe? – okrenu se Neven. – Pa ti pojma nemaš šta treba da radiš. Čak i za supu koju si pokusao imaš nama da zahvališ. Da nije bilo nas, ostao bi gladan. I mi bismo bili gladni da smo čekali da ti nešto uradiš. Taj kotao čorbe plod je zajedničkog rada. Rezultat grupnog delanja družine ujedinjene u zajedničkom cilju. Shvataš li to, druškane?
– A kako bi on to shvatio? – iskreveiji se Milva. – Pa on je vazda sam, svagda sam sa sobom, kao panj, bez ikoga. Usamljenik. Vuk samotnjak! Vidi se da nikakav lovac nije, nije taj na šumu obiknuo. Vukovi u lov nikad sami ne idu! Vuk samotnjak – mani me s tim! Koješta, puka ćiftinska baljezgarija! Ali on to ne razume!
– Shvata, shvata on to – osmehnu se Regis stisnutih usana, na svoj način.
– On samo tako glupo izgleda – potvrdi Neven. – Ali sve vreme računam na to da će mu se najzad prohteti, te da će mozak napregnuti. Možda će štošta ispravno zaključiti? Možda će shvatiti da samotnjacima dobro ide od ruke jedino samonapastvovanje?
Kahir Maur Difrin ep Kelah bio je taktičan i ćutao je.
– Idite svi dođavola – reče najzad veštac, stavljajući kašiku u saru. – Idite dođavola vi, složna bratijo idiota, ujedinjena zajedničkim ciljem koji niko od vas ne razume. I neka i ja idem dođavola.
Ovog puta su i ostali, po ugledu na Kahira, taktično ćutali. Neven, Marija Baring, zvana Milva, i Emjel Regis Rohelec Terzif-Godfroa.
– Al’ sam društvance ubo – nastavi Geralt, vrteći glavom. – Braća. po oružju! Junačka bratija. Šta mi drugo preostaje nego da slegnem ramenima. Stihoklepac s lautom. Divlja i lajava poludrijada-polužena. Vampir na pragu svoje pedesete banke. I prokleti Nilfgardijac koji uporno tvrdi da nije Nilfgardijac.
–A na čelu bratije veštac koji boluje od griže savesti, bespomoćnosti i nemogućnosti da donese odluku – mirno dovrši Regis. – Zbilja, predlažem da putujemo inkognito da ne bismo izazivali senzacije.
– I smeh – dodade Milva.
Kraljica odvrati: ,,Ne traži milost od mene nego od onih kojima si čarima svojim naškodila. Hrabro si zla dela činila, hrabra ostani i sada kad te stižu potera i pravda. Nije u mojoj moći da ti grehe opraštam.“ Tadar veštica kao mačka zafrkta, zablistaše joj oči. „Stiže mene moja propast, kraljice", viknula je, ,,ali ni tvoja od tebe nije daleko. Setićeš se ti još u času strašne smrti Lare Doren i njene kletve. A i to znaj da će prokletstvo moje stići i tvoje potomke do desetog kolena." Shvativši ipak da u grudima kraljičinim neustrašivo bije srce, zla vilenjačka čarobnica prestade da laže i preti, kletvom da straši, počela je kao kuja da cvili za pomoć i pomilovanje...