Vatreno Krštenje

  Bajka o Lari Doren, verzija ljudskog roda

  ... ali usrdna moljenja nisu omekšala kameno srce Dh’oine, nemilosrdnih, okrutnih ljudi. A kad se Lara, moleći za milost - ne više za sebe, nego za svoje dete – uhvati za vrata od karuca, na kraljevsku naredbu dželat zamahnu kordom i odseče joj prste. A kad je u noći ljuti mraz stegao, Lara ispusti poslednji dah na bregu u šumi, rodivši kćerkicu, koju je čuvala ostacima toplote što je u njoj tinjala. I mada je okolo bila noć, studen i vejavica, na bregu je odjednom došlo proleće i procvetali su cvetovi feainewedd. Do danas takvi cvetovi cvetaju samo na dva mesta: u Dol Blatani i na brdu na kojem je skončala Lara Doren ep Šijadal.

  Bajka o Lari Doren, vilenjačka verzija

  Šesto poglavlje

  – Molila sam te – gnevno odbrusi Ciri, koja je ležala nauznak. – Molila sam te da me ne dotičeš.

  Mistle povuče ruku i travku kojom je golicala Ciri po vratu, ispruži se postrance i zagleda u nebo, podmetnuvši ruke ispod ošišanog vrata.

  – Čudno se ponašaš u poslednje vreme, Sokolice.

  – Neču da me dodiruješ i tačka!

  – To je samo zabava.

  – Znam – Ciri zatvori usta. – Samo zabava. Sve je to bila samo zabava. Ali mene je prestalo da zabavlja, znaš? Uopšte me više ne zabavlja!

  Mistle opet leže nauznak. Dugo je ćutala, zagledala u plavetnilo ispresecano iskidanim pramenovima oblaka. Visoko iznad šume kružio je jastreb.

  – Zbog tvojih snova – reče najzad. – To je sve zbog tvojih snova, je l’ da? Skoro svake noći budiš se sa vriskom. To što si nekad proživela vraća ti se u snovima. Znam to.

  Ciri nije odgovorila.

  – Nikad mi o sebi nisi govorila – Mistle opet prekide tišinu. – O tome šta si preživela. Ni o tome odakle si. Ni da li imaš bližnjih...

  Ciri se silovito počeša po vratu, ovog puta bila je to samo bubamara.

  – Imala sam bližnje – reče muklo, ne gledajući u drugaricu. – Što će reći, mislila sam da ih imam... Da postoje oni koji bi me pronašli čak i ovde, na kraju sveta, samo kad bi hteli... Ili kad bi bili živi. Oh, a šta si htela, Mistle? Da ti pričam o sebi?

  – Ne moraš.

  – Onda dobro. Jer bi to ionako bila samo zabava. Kao i sve među nama.

  – Ne razumem – Mistle okrete glavu – zašto ne odeš ako ti je sa mnom tako loše.

  – Neću da budem sama.

  – I to je sve?

  – To je mnogo.

  Mistle zagrize usnu. Pre nego što je ipak stigla bilo šta da kaže, čule su zvižduk. Ðipile su obe, otresle se od iglica sa zemije, skočile na konje.

  – Počinje zabava – reče Mistle, uskačući na sedlo i vadeći mač – koju odnedavno voliš više nego sve ostale zabave, Falka. Nemoj misliti da nisam primetila.

  Ciri zlovoljno obode konja petama. Pognaše padinom klanca, navrat-nanos, i već su čule jalakanje ostalih Pacova, koji su izletali iz šumarka s druge strane puta. Obruč zasede se zatvarao.

  *

  Privatna audijencija bila je gotova. Vatje de Rido, vikont Ejdona, šef vojne obaveštajne službe cara Emhira var Emreisa, izašao je iz biblioteke, klanjajući se kraljici Doline cvetova ljubaznije nego što je to iziskivao dvorski protokol. Poklon je istovremeno bio veoma oprezan, a Vatjeovi pokreti razrađeni i uzdržani – carski špijun nije skidao oka sa dva ocelota što su izmilela pod nogama vilenjačke vladarke. Zlatooki mačori delovali su lenjo i sanjivo, ali Vatje je znao da to nisu maskote, već budni stražari, spremni da u tren oka pretvore u krvavu pulpu svakog ko bi se približio kraljici na rastojanju manjem od protokolom propisanog.

  Frančeska Findabar, zvana Enid an Gleana, Margeta iz Dolina, sačekala je da se za Vatjeom zatvore vrata, a potom je pomilovala ocelote.

  – Možeš, Ida – rekla je.

  Ida Emean ep Sivni, vilenjačka čarobnica, slobodna Aen Seidhe iz Modrih planina, za vreme prijema čarolijom učinjena nevidljivom, materijalizovala se u uglu biblioteke, popravila haljinu i cinober-riđu kosu. Oceloti su reagovali samo neznatno šireći oči. Kao i sve mačke, videle su nevidljivo, nisi mogao da ih prevariš tako prostom čarolijom.

  – Počinje već da me razdražuje taj festival špijuna – reče zajedljivo Frančeska, zauzimajući udobniji položaj na stolu od ebanovine. – Henselt iz Kedvena nedavno mi je poslao ‘konzula’, Dajkstra je u Dol Blatanu uputio ‘trgovačku misiju’. A sad još i superšpicl Vatje de Rido! Ah, a ranije se ovde vrzmao Stefan Skelen, Veliki Carski Niko i Ništa. Ali odbila sam da ga primim. Ja sam kraljica, a Skelen je nikogović. Makar zvanični nikogović.

  – Stefan Skelen – polako je govorila Ida Emean – bio je i kod nas, gde je imao više sreće. Razgovarao je sa Filavandrelom i Vanadainom.

  – I kao što je Vatje mene, ispitivao ih je o Vilgeforcu, Jenefer, Rjensu i Kahiru Mauru Difrinu ep Kelahu?

  – Između ostalog. Iznenadićeš se, ali više ga je zanimala originalna verzija proročanstva Itline Egli ep Evenijen, naročito fragmenti koji govore o Aen Hen Ihaer, Drevnoj krvi. Interesovala ga je i Tor Lara, Galebova kula, i legendarni portal koji je nekada vezivao Galebovu kulu sa Tor Zireaelom, Lastavičjom kulom. To toliko liči na ljude, Enid, da računaju da je dovoljno da nam daju znak klimanjem glavom pa da im odmah rasvetlimo tajne i zagonetke koje se sami upinjemo da razmrsimo već stotinama godina.

  Frančeska podiže ruku i zagleda se u prstenje.

  – Zanima me – reče – da li Filipa zna za neobična zanimanja Skelena i Vatjea? I Emhira var Emreisa, kome obojica služe?

  – Rizično bi bilo pretpostaviti da ne zna – Ida Emean pronicljivo pogleda kraljicu – i na savetovanju u Montekalvu i pred Filipom i pred celom ložom prećutati ono što mi znamo. To ne bi baš lepo svetlo bacilo na nas... A hteli bismo da loža postoji. Hteli bismo da nama, vilenjačkim čarobnicama, veruju, da nas ne sumnjiče ni za kakvu dvostruku igru.

  – Stvar je u tome što mi vodimo dvostruku igru, Ida. I što se pomalo igramo vatrom. Belim Plamenom Nilfgarda...

  – Vatra pali – Ida Emean pogleda kraljicu svojim jarko našminkanim očima – ali i očišćava. Kroz vatru treba proći. Treba rizikovati, Enid. Ta loža treba da postoji, treba da počne da deluje, u punom sastavu. Dvanaest čarobnica, i među njima ta jedna o kojoj govori proročanstvo. Čak i ako je igra, računajmo na poverenje.

  – A ako je provokacija?

  – Ti bolje znaš osobe koje su u to umešane.

  Enid an Gleana se zamislila.

  – Šila de Tankarvil – reče najzad – to je skrivena usamljenica, nema nikakvih veza. Tris Merigold i Keira Mec su ih imale, ali sada su obe emigrantkinje, kralj Foltest je proterao iz Temerije sve čarobnjake. Margaritu Lo Antij interesuje samo njena škola, ništa van toga. Naravno, u ovom trenutku sve tri su pod snažnim uticajem Filipe, a Filipa je zagonetka. Sabrina Glevisig ne odustaje od političkih uticaja koje ima u Kedvenu, ali neće odati ložu. Suviše je privlači vlast koju loža daje.

  – A Asire var Anahid? I ona druga Nilfgardijka koju ćemo upoznati u Montekalvu?

  – Slabo šta znam o njima – blago se osmehnula Frančeska. – Ali čim ih budem videla, znaću više. Čim budem videla šta oblače i kako se oblače.

  Ida Emean zažmuri svojim našminkanim očima, ali se uzdrža od postavljanja pitanja.

  – Ostaje statueta od nefrita – rekla je malo potom. – I dalje nesigurna i zagonetna figurina od nefrita, koja se pominje u Ithlinespeath. Verovatno je kucnuo čas da joj damo da se izjasni. I da je upoznamo s onim što je čeka. Da ti pomognem u dekompresiji?

  – Ne, sama ću to učiniti. Znaš kakve mogu biti reakcije na raspakivanje. Što manje svedoka, manje će bolan biti udarac za njen ponos.

  *

  Frančeska Findaber još jednom je proverila da li je čitavo dvorište hermetički izolovano od ostatka dvorca zaštitnim poljem koje zaklanja pogled i prigušuje zvuke. Zapalila je tri crne sveće postavljene u svećnjacima smeštenim u konkavne, ogledalima obložene reflektore. Svećnjaci su stajali unutar kružnog mozaika pavimentuma, na mestima koja su predstavljala osam znakova Vike
, vilenjačkog zodijaka, tačnije na simbolima koji označavaju Beletejn, Lamas i Jule. U zodijačkom krugu bio je još jedan, manji krug, posut magičnim simbolima, koji je uokvirivao pentagram. Na trima simbolima manjeg kruga Frančeska je postavila omanje gvozdene tronožne stalke, na njih je pažljivo i oprezno montirala tri kristala. Kristali su odozdo bili brušeni tako da njihovo dno tačno nalegne na oblik završetaka stalka, pa je to postavljanje silom prilika moralo da bude precizno, ali Frančeska je sve proverila nekoliko puta. Više je volela da ne bude rizika od greške.

  U neposrednoj blizini šumila je fontana, iz mermernog bokala koji je u rukama držala mermerna vodena nimfa prskala je voda, slivala se u četiri potoka na kameni pod pomerajući listove žutog lokvanja, između kojih su promicale zlatne ribice.

  Frančeska otvori kovčežić, izvadi iz njega malu figurinu od nefrita, na dodir penastu, postavi je tačno na sredinu pentagrama.

  Povuče se, još jednom pogleda u grimoar{59} koji je ležao na stočiću, duboko udahnu, podiže ruke i izgovori magičnu formulu.

  Sveće momentalno svetlije zasjaše, fasete kristala blesnuše i briznuše pramenovima svetlosti. Pramenovi se ustremiše na figurinu, koja momentalno izgubi boju – od zelene je postala zlatna, a malo zatim prozirna. Vazduh je zatrepereo od magijske energije koja je udarala o zaštitne ekrane. Iz jedne sveće iskakale su iskre, na podu zaplesaše senke, mozaik ožive i stade da menja oblike. Frančeska nije spuštala ruke, nije prekidala inkantaciju.

  Figurina je munjevito narastala, pulsirala i dobovala, menjala strukturu i oblik poput oblaka dima koji je puzao po kamenom podu. Svetlost koja je udarala iz kristala prostreljivao je dim, u tim sjaktavim mlazovima pojavili su se pokret i masa koja se zgušnjavala. Još malo, i u centru magičnih krugova pokazala se najednom ljudska figura. Crnokosa žena koja bespomoćno leži na podu.

  Sveće se rascvetaše od pramičaka dima, kristali izgubiše sjaj. Frančeski klonuše ruke, ispruži prste i obrisa znoj sa čela.

  Crnokosa žena na kamenom podu, sva sklupčana, stade da viče.

  – Kako se zoveš? – glasno je upitala Frančeska.

  Žena se istegnu, zaurla, pritiskajući obe ruke na potrbušje.

  – Kako se zoveš?

  – Je... Jenef... Jeneeefeeer!!! Jaoooj...

  Vilenjakinja odahnu s olakšanjem. Žena se i dalje uvijala, urlala je, udarala pesnicama o kameni pod, pokušavala da povraća. Frančeska je strpljivo čekala. I mirno. Samo časak ranije bila je figurina od nefrita – zato je žena patila, bilo je to vidljivo. I normalno. Ali mozak joj je bio neoštećen.

  – Dobro, Jenefer – posle duže pauze reče Frančeska, prekidajući jauke. – Možda je već dosta, šta kažeš?

  Jenefer se s teškom mukom pribra, stade da baulja četvoronoške, obrisa nos podlakticom, osvrnu se neprisebno. Njen pogled pređe preko Frančeske, kao da vilenjakinja nije ni bila u dvorištu, zaustavi se i ožive tek pošto je ugledala fontanu iz koje šiklja voda. Dopuzavši do nje sa ogromnim trudom, Jenefer se ispentrala preko zida fontane i s pljuskom stuštila u jezerce. Zagrcnula se, počela da hukće, kašlje i pljuje; najzad, razgrćući vodene krinove, doprla je četvoronoške do mermerne vodene nimfe i sela, naslonivši se leđima o podnožje kipa. Voda joj je dopirala do grudi.

  – Frančeska... – izmucala je, dodirujući opsidijansku zvezdu na vratu i gledajući u vilenjakinju nešto svesnijim pogledom. – Ti...

  – Ja. Čega se sećaš?

  – Upakovala si me... Dovraga, upakovala si me?

  – Upakovala i raspakovala. Čega se sećaš?

  – Garstanga... Vilenjaka. Ciri. Tebe. I petsto kvintala koji su mi se najednom sručili na glavu... Sad znam šta je to bilo. Artefakt kompresije...

  – Sećanje ti radi. To je dobro.

  Jenefer obori glavu, pogleda među butine, nad kojima su promicale zlatne ribice.

  – Naredi kasnije da promene vodu u ribnjaku, Enid – promumlala je. – Upravo sam se unutra ispiškila.

  – Sitnica – osmehnula se Frančeska. – Ipak, obrati pažnju da li se u vodi vidi krv. Dešava se da kompresija uništi bubrege.

  – Samo bubrege? – Jenefer je oprezno udahnula. – U meni valjda više nema nijednog zdravog organa... Barem se tako osećam. Dođavola, Enid, ne znam čime sam zaslužila ovakav tretman...

  – Izađi iz ribnjaka.

  – Neću. Dobro mi je ovde.

  – Znam – dehidracija.

  – Vraga! Degradacija! Degeneracija! Zašto si mi to učinila?

  – Izađi, Jenefer.

  Čarobnica ustade s mukom, oberučke se pridržavajući za mermernu vodenu nimfu. Stresla je sa sebe lokvanje, snažnim pokretom pocepala je i svukla sa sebe haljinu s koje se slivala voda, stala je gola ispred fontane, pod potočićima koji su curili. Pošto je popila vode i isprala se, izašla je iz jezerceta, sela na ivicu bazena, iscedila kosu, osvrnula se oko sebe.

  – Gde sam to ja?

  – U Dol Blatani.

  Jenefer obrisa nos.

  – Gužva na Tanedu još traje?

  – Ne. Završila se pre mesec i po dana.

  – Mora da sam bila mnogo grešna prema tebi, Enid – reče Jenefer malo potom. – Mora da sam ti se navrh glave popela. Ali možeš reći da smo poravnale račune. Pošteno si mi se osvetila, mada možda malo suviše sadistički. Nisi mogla da se zadovoljiš time da mi prerežeš grlo?

  – Ne pričaj gluposti – vilenjakinja iskrevelji usne. – Upakovala sam te i iznela sam te iz Garstanga da bih ti spasla život. Vratićemo se na to, ali nešto kasnije. Evo ti peškir, izvoli. Evo ti čaršav. Novu haljinu dobićeš kad se budeš okupala. Na odgovarajućem mestu, u kadi s toplom vodom. Već si dovoljno naškodila zlatnim ribicama.

  *

  Ida Emean i Frančeska pile su vino. Jenefer je pak ispijala ogromne količine glukoze i soka od šargarepe.

  – Da sumiramo – rekla je, pošto je čula Frančeskin izveštaj. – Nilfgard je pokorio Liriju, zajednički s Kedvenom raskomadao Edirn, spalio Vengerberg, Verden učinio svojim vazalom, upravo osvaja Brugu i Soden. Vilgeforc je bez traga nestao. Tisaja de Friz je izvršila samoubistvo. A ti si postala kraljica Cvetne doline, car Emhir ti se krunom i žezlom odužio za moju Ciri, koju je tako dugo tražio, a koju sad ima i koristi je kako mu se prohte. Mene si upakovala i mesec i po dana me držala u kutiji kao statuetu od nefrita. I sigurno očekuješ da ću ti za to zahvaliti.

  – Bio bi red – hladno odvrati Frančeska Findaber. – Na Tanedu je bio nekakav Rjens, za koga je pitanje časti bilo da te usmrti sporo i okrutno, a Vilgeforc je obećao da će mu to omogućiti. Rjens te je jurio po celom Garstangu. Ali nije te našao, jer si već bila figurina od nefrita ispod mog dekoltea.

  – I bila sam ta figurina četrdeset sedam dana.

  – Tako je. Ja sam pak mogla mirno da odgovorim da Jenefer iz Vengerberga nije u Dol Blatani kad su me pitali. Jer su pitali za Jenefer, ne za figurinu.

  – Šta se promenilo te si se najzad odlučila da me otpakuješ?

  – Mnogo toga. Odmah ću ti objasniti.

  – Prvo mi objasni nešto drugo. Na Tanedu je bio Geralt, veštac. Sećaš se, predstavila sam ti ga u Aretuzi. Šta je s njim bilo?

  – Smiri se, živ je.

  – Mirna sam. Govori, Enid.

  – Tvoj veštac je za samo jedan sat učinio više nego što je bilo koji drugi veštac učinio za čitav život – rekla je Frančeska. – Da ne raspredam: polomio je nogu Dajkstri, odsekao glavu Artou Teranovi i zverski je posekao unaokolo desetak Skoja’taela. Ah, skoro da sam zaboravila: probudio je još i nezdravo uzbuđenje Keire Mec.

  – Strašno – Jenefer se gadno namršti. – Ali Keira je već valjda došla sebi? Nije valjda da je još uvređena na njega. To što ju je uzbudio pa je nije zveknuo sigurno proističe iz toga što nije bilo dovoljno vremena, ne zato što je nije dovoljno poštovao. Uveri je u to u moje ime.

  – Sama ćeš imati prilike da to učiniš – hladno reče Margeta iz Dolina. – I to ubrzo. Vratimo se ipak stvarima prema kojima se neuspešno praviš da si ravnodušna. Tvoj veštac je tako srčano branio Ciri da je postupio vr
lo nerazumno. Bacio se na Vilgeforca. A Vilgeforc ga je masakrirao. To što ga nije ubio sigurno je samo stoga što nije bilo vremena, ne zato što se nije dovoljno potrudio. I šta onda? I dalje ćeš se pretvarati da te to ne pogađa?

  – Ne – grimasa na Jeneferinim usnama nije više izražavala ruganje. – Ne, Enid, to me pogađa. A moja ganuća pojedine osobe će uskoro izbliza upoznati. Imaš moju reč.

  Kao što je prethodno nije potreslo ruganje, Frančesku sada nije potresla ni izrečena pretnja.

  – Tris Merigold je teleportirala iskasapljenog vešca u Brokilon – rekla je. – Koliko znam, drijade ga tamo i dalje leče. Navodno je dobro, ali bolje da ne pomalja nos odande. Gone ga Dajkstrini agenti i obaveštajne službe svih kraljeva. Tebe takođe.

  – Čime sam takvo priznanje zavredela? Pa ja Dajkstri ništa nisam polomila... Nemoj mi reći, sama ću pogoditi. Nestala sam netragom sa Taneda. Niko ne pretpostavlja da sam sletela u tvoj džep, redukovana i upakovana. Svi su uvereni da bežim u Nilfgard zajedno sa svojim saveznicima zaverenicima. Svi osim pravih zaverenika, razume se, ali oni nikoga neće razuveriti. Elem, rat traje, dezinformacija je moćna arma, sečivo koje uvek mora biti dobro naoštreno. A sada, posle četrdeset sedam dana, došlo je vreme da se to oružje upotrebi. Moja kuća u Vengerbergu je izgorela, mene traže. Nema druge nego se priključiti odredima Skoja’taela. Ili se na drugi način uključiti u borbu za slobodu vilenjaka.

  Jenefer srknu sok od šargarepe, upre pogled u oči Ide Eman ep Sivni, koja je ostajala jednako mirna i tiha.