Vatreno Krštenje

  – Kakvog zlata?

  – Osmotrite to drveće – vampir je opet progovorio arogantnim tonom sveznajućeg mudraca koji poučava nedotupavne mališane. Takvim tonom je često govorio, što je Geralta jedilo.

  – To drveće – ponovi Regis – to su kedrovi, javori i angrenski borovi. Veoma dragocen materijal. Sa svih strana ovde su triftovi, ovde se debla i balvani odasvud niz reku otiskuju. Posvuda su krčevine, a sekire dan i noć praskaju. Rat koji vidimo i čujemo dobija smisao. Nilfgard je, kao što znate, zauzeo ušće Jaruge, Cintru i Verden, kao i Gornji Soden. U ovom trenutku verovatno i Brugu i deo Donjeg Sodena. To znači da drvo koje se splavlja u Angrenu već opskrbljuje carske pilane i brodogradilišta. Severna kraljevstva pokušavaju da trift zaustave, Nilfgardijci bi, naprotiv, hteli da se drveće seče i splavlja što više.

  – A nas, kao i obično, zadesio peh – mahnuo je glavom Neven. – Jer treba da idemo u Ked Du, baš kroz samo središte Angrena i tog drvenog rata. Zar nema, dovraga, drugog puta?

  *

  Isto to pitanje, prisećao se veštac, zagledan u zalazak sunca nad Jarugom, postavio sam Regisu, čim se topot kopita u daljini utišao, čim se smirilo i čim smo put mogli da nastavimo.

  *

  – Drugi put do Ked Dua? – zamislio se vampir. – Da bismo brda zaobišli, vojskama se s puta sklonili? Naravno da takav put postoji. Ne baš ugodan i ne baš bezbedan, duži put, ali tuda vojske garantovano nećemo sretati.

  – Govori.

  – Možemo da skrenemo na jug i pokušamo da se probijemo preko nizije u meandrima Jaruge. Kroz Izgit. Znaš Izgit, vešče?

  – Znam.

  – Jahao si nekada kroz hrastovo-grabove šume?

  – Razume se.

  – Mir u tvom glasu kao da svedoči da prihvataš ideju – odvrati vampir nakašljavajući se. – Petoro nas je, veštac, ratnik i streličarka uz to. Iskustvo, dva mača i luk. Da bi se suprotstavio nilfgardskom naletu, to je premalo, ali za Izgit bi trebalo da je dovoljno.

  Izgit, pomisli veštac. Trideset i kusur kvadratnih milja močvara i blata, išaranih jezercima. I baruštinama razdeljene mračne hrastovo-grabove šume u kojima rastu čudnovata drveta. Jedna imaju ljuskom pokrivena debla, u podnožju kao luk krtolasta, stanjuju se u visinu, ka pljosnatim i gustim krošnjama. Druga su niska i naherena, zasela na čvornovatim, kao oktopod izuvijanim džombama korena, a na njihovim golim granetinama klembese se brade mahovine i usahlo močvarno rastinje. Te brade se stalno porniču, ali ih ne talasa vetar, već otrovni blatni gas. Izgit ili Močvarica. Smrdušica bi bio tačniji naziv.

  A u baruštinama, močvarama, u jezercima i ribnjacima zaraslim u vodenu leću i rogolist – sve kipti od života. Tamo ne borave samo dabrovi, žabe, kornjače i vodena perad. Izgit se roji od mnogo opasnijih čudovišta, koja imaju klešta, pipke i krake kojima su navikli da hvataju, sakate, dave i kidaju. Toliko tih čudovišta ima da niko nije sve uspeo da ih upozna i klasifikuje. Čak ni vešci. On sam takođe je retko lovio u Izgitu i, uopšte, u Donjem Angrenu. Oblast je bila slabo naseljena, malobrojno nastanjeni ljudi na obali močvara navikli su se da tretiraju čudovišta kao sastavni deo krajolika. Poštovali su ih, ali im je retko padalo na pamet da unajme vešca da ih tamani. Retko, ali ne nikada. Geralt je, dakle, poznavao Izgit i njegovu grozomoru. Dva mača i luk, pomislio je. I iskustvo, moja vešterska praksa. U grupi bi trebalo da uspemo. Naročito kad ja krenem ispred svih i kad budem mogao da motrim na sve. Na trula stabla, na hrpe vodenog rastinja, žbunje, travnato busenje, biljke, čak orhideje. Jer na Izgitu čak i orhideja ponekad izgleda kao cvet, a u stvari je otrovna krabzila. Nevena valja muštrati, paziti da nešto ne dotakne. Tim pre što tamo ima poprilično bilja koje rado upotpunjava svoju hlorofilnu ishranu parčetom mesa. Rastinja čiji izdanci u dodiru s kožom deluju jednako efikasno kao otrov krabzile. I gas, naravno. Otrovna isparenja. Treba paziti da usta i nos budu pokriveni...

  – Onda? – Regis ga prenu iz razmišljanja. – Prihvataš plan?

  – Prihvatam. Krećemo.

  *

  Nešto me je tada spopalo, sećao se veštac, da ne govorim ostatku društva o planu pohoda kroz Izgit. Da zamolim Regisa da se ni on time ne hvali. Sam ne znam zašto sam oklevao. Danas, kad je sve otišlo u propast, mogao bih sebe da ubeđujem u to da sam obratio pažnju na Milvino ponašanje. Na probleme koje je imala. Na evidentne simptome. Ali to ne bi bila istina. Ništa nisam primetio, a ono što sam primetio omalovažio sam. Kao budala. I išli smo i dalje na istok, oklevali smo da skrenemo ka močvarama.

  S druge strane, dobro je što smo oklevali, pomislio je, izvadivši mač i dodirujući palcem sečivo oštro kao britva. Da smo tada krenuli ka Izgitu, danas ne bih imao ovo oružje.

  *

  Još od svitanja nisu ni videli ni čuli nikakvu vojsku. Milva je jahala napred, daleko ispred ostatka društva. Regis, Neven i Kahir su ćaskali.

  – Kad bi ti druidi samo hteli da nam pomognu da rešimo problem sa Ciri – brinuo se pesnik. – Sretao sam druide i, verujte mi, bili su to namćori od kojih vajde nema, osobenjaci podivljali. Može da se desi da s nama uopšte ne budu hteli da razgovaraju, a nekmoli da upotrebe magiju.

  – Regis poznaje neke od tih iz Ked Dua – podseti veštac.

  – A je l’ se to poznanstvo računa od pre trista ili četiristo godina?

  – Znatno je mlađeg datuma – uveravao ih je zagonetno osmehnuti vampir. – Uostalom, druidi su dugovečni. Stalno borave na vazduhu, u netaknutoj i iskonskoj prirodi, a to savršeno utiče na zdravlje. Diši punim plućima, Nevene, puni ih šumskim vazduhom, tako ćeš biti zdrav.

  – Od tog šumskog vazduha – zajedljivo će Neven – samo što mi čekinje nisu ižđikale, uzma te uzela! Noćima sanjam gostionicu, pivo i kupatilo. A iskonsku prirodu nek bi iskonska rđa pretucala, sumnjam, uostalom, u njen izbaviteljski uticaj na zdravlje, naročito psihičko. Pomenuti druidi su najbolji primer, jer to su podivljali osobenjaci. Potpuno su otkačeni kad je u pitanju ta njihova priroda i njena zaštita. Malo li sam puta bio svedok njihovim peticijama vlastima! Da se zabrani lov, da se drveće ne seče, da se reke ne zagađuju otpadom i slične gluposti. A vrhunac budalaštine bio je kada se kod kralja Etaina u Cidarisu pojavila čitava delegacija urešena imelinim vencima. Baš sam tada bio tamo.

  – Šta su hteli? – zainteresova se Geralt.

  – Cidaris je, kao što znate, jedno od kraljevstava u kojima većina stanovništva živi od ribolova. Druidi su tražili od kralja da izda naređenje da mora da se koristi određena veličina oka mreže, i da se strogo kažnjavaju oni koji bi upotrebljavali mreže sa manjom veličinom oka od predviđene. Etain je zinuo, a imelaši su objasnili da su ta oka jedini način da se pojedine vrste riba od nestanka zaštite. Kralj ih je izveo na verandu, pokazao more i ispričao kako je njegov najsmeliji moreplovac jednom plovio na zapad dva meseca i vratio se, jer je slatke vode na korablji ponestajalo, a kopna na horizontu niotkud nije bilo. Da li oni, druidi, zamišljaju, upitao je, da rezerve ribe iz takvog mora mogu da se iscrpu? I te kako, potvrdili su imelaši; mada će morsko ribolovstvo nesumnjivo najduže opstati kao način dobijanja hrane direktno iz prirode, nastupiće vreme kad će ribe ponestati i kad će se narod s glađu suočiti. Zato je bezuslovno potrebno u ribolov s većim okama mreže ići, odrasle ribe loviti, podmladak štititi. Etain je upitao kada će to, po mišljenju druida, da nastupi to strašno gladomorno vreme, a oni na to rekoše da će se to desiti, po njihovim prognozama, za nekih hiljadu godina. Kralj se s njima ljubazno oprostio i zamolio ih da ponovo za nekih hiljadu godina navrate, tada će da razmisli. Imelaši šalu nisu razumeli, počeli su da negoduju, pa su ih izbacili napolje.

  – Takvi su kakvi su, ti druidi – potvrdio je Kahir. – Kod nas, u Nilfgardu...

  – E, sad sam te uhvatio! – trijumfalno povika Neven. – Kod nas, u Nilfgardu! Još juče, kad sam te zvao Nilfgardijcem, đipao si kao da te je stršljen ujeo! Onda se ipak odluči najzad, Kahire, ko si.

  – Za vas – slegnu ramenima Kahir – moram biti Nilfgardijac, jer vidim da vas ništa neće razuveriti. Strogo uzevši, ipak, znajte da se takvim imenom u Carstvu služe samo r
ođeni stanovnici prestonice i najbliže joj okoline, na donjoj Albi. Moja loza potiče iz Vikovara, što će reći...

  – Umuknite! – komandovala je silovito i ne baš ljubazno Milva, koja je jahala ispred njih. Svi su smesta ućutali i zaustavili konje, već naučeni da je to znak da devojka vidi, čuje ili instinktivno oseća nešto što može da pojede; onda se tome već približava i gađa strelom. Milva je u stvari nategla luk, ali nije iskočila iz sedla. Nije bio lov posredi. Geralt joj je oprezno prišao.

  – Dim – rekla je kratko.

  – Ne vidim.

  – Onjuši.

  Njuh nije varao streličarku, mada je dim bio neznatan. To nije bio dim požara ni zgarišta. Taj dim je prijatno mirisao. Dopirao je s vatre na kojoj se nešto peklo.

  – Da zaobiđemo? – upitala je poluglasno Milva.

  – Samo da bacimo pogled – odgovorio je veštac, sjahavši s kobile i pružajući uzde Nevenu. – Dobro je da znamo pored čega smo prošli. I ko nam je iza leđa. Hajde sa mnom. Ostali neka ostanu u sedlima. Budite oprezni.

  Iz šipražja na ivici šume pucao je vidik na široki proplanak, prizor ravno poređanih drveta. Tanušni pramen dima upravo se dizao iznad hvata drva. Geralt se malo uspokojio – u okvirima onog što se videlo ništa se nije pomeralo, a među hvatovima drva bilo je premalo mesta da bi se tamo mogla kriti neka veća grupa. To je videla i Milva.

  – Nema konja – šapnula je. – To nije vojska. Drvoseče, kako vidim.

  – I ja mislim. Ali hajde da proverimo, štiti me.

  Kad se približio, oprezno vrludajući među gomilama debala, začuo je glasove. Prišao je bliže. I veoma se začudio, jer sluh ga nije varao.

  – Škartam. kupe!

  – Kupe, špade!

  – Briškula!

  – Buso, strišo!

  – Ha-ha-ha! Igram lišo. Napolu akužavam, tri punta pripetavam{67}!

  – Živi bili pa videli! Jesi munjen, Jazone? Hajd’ sad, Štrocaj! Kralja bacaj!

  – Imam adut, pazi sada. Motri mote koje dajem! Slepče jedan, zapušiću ti te rupe kad ti metnem nos u dupe!...

  Veštac bi, možda, i dalje bio oprezan – briškulu bi bilo ko mogao da igra, a ni ime Jazon nije bilo retko. Pa ipak, sred tih uzbuđenih glasova izdvajalo se dobro mu poznato, promuklo kreštanje.

  – Pas ti materrr!

  – Zdravo, momci – Geralt se pomoli iza hvata drveta. – Drago mi je što vas vidim. Naročito ponovo u punom sastavu, čak s papagajem.

  – Ðavo ti čorbu posrkao! – Zoltan Čivaj ispusti karte od iznenađenja, a onda se brzo podiže sa zemlje, tako naglo da Feldmaršal Gajdaš zaleprša krilima i prestrašeno dreknu. – Tako me strela usred počeoka ne ubila, pa to je veštac! Ili je to fatamorgana? Parsifale, vidiš li isto što i ja?

  Parsifal Šutenbah, Munro Bri, Jazon Varda i Figis Merluzo okružiše Geralta i na njega nagrnuše, desnicu mu zagrljajima ispritiskaše. A kad se iza gomile drva i ostatak družine pomolio, i radovanje se nadasve zaorilo.

  – Milva! Regis! – uskliknu Zoltan, sve ih grleći. – Neven, živ, mada sa zavojem na glavi! Šta sad veliš, svirče zvrndavi, na još jednu melodramatičnu banalnost? Život, kanda, nije poezija! A znaš li zašto? Zato što ne podleže kritici.

  – A gde vam je Halev Straton? – osvrnu se Neven.

  Zoltan i ostali naglo ućutaše i uozbiljiše se.

  – Halev – reče najzad patuljak, ušmrknuvši – u zemljici ispod breze počiva, daleko od svojih ljubljenih vrhova i planine Karbon. Kad su kod reke Ine na nas Crni nasrnuli, suviše je sporo nogama prebirao, do šume nije stigao... Mačem je po glavi dobio kad je pao, rogatinama{68} su ga izboli. Hajde, razvedrite se, mi smo njega već oplakali. Treba da se veselimo. Vi ste se pak u punom sastavu iz gužve u logoru izvukli. Štaviše, bratija vam je brojno ojačana.

  Kahir blago obori glavu pod ozbiljnim patuljkovim pogledom, ništa ne reče.

  – Ajde, sedajte – pozvao ih je Zoltan. – Ovčetinu pečenu imamo. Pre nekoliko dana na ovčicu nabasasmo, tužnu i usamljenu. Pa da je ne bi čija ruka zla ili glad umorila, il’ vučja čeljust da je ne bi rastrgla, mi je milosrdno zaklasmo i u jestije pretvorismo. Sedajte. A ti, Regise, molim te, dođi na trenutak. I ti, Geralte, takođe.

  Iza hvata debala sedele su dve žene. Jedna je dojila odojče; kad je videla prilike koje prilaze, smerno se okrenula. Malo dalje, mlado devojče s rukom uvijenom u ne baš čiste krpe igralo se na pesku s dvoje dece. Nju je veštac smesta prepoznao, čim je podigla na njega svoje zamagljene, ravnodušne oči.

  – Odvezali smo je od kola, koja su već bila zapaljena – objasnio je patuljak. – Umalo da ipak skonča onako kako je hteo onaj sveštenik koji se na nju uskopistio. Vatreno krštenje je pri svem tom prošla. Plamen ju je liznuo, sve do mesa propržio. Previli smo je kako smo umeli i znali, salom smo je namazali, ali slabo se nešto zaceljuje. Vidaru, ako bi mogao...

  – Iz ovih stopa.

  Kad je Regis hteo da odmota zavoj, devojka je zacvilela, povlačeći se i pokrivajući lice zdravom rukom. Geralt se približio da je pridrži, ali ga vampir zaustavi. Pogleda duboko u devojčine ošamućene oči, i ona se smesta uspokoji, primiri. Glava joj meko pade na grudi. Nije ni zadrhtala kad je Regis oprezno odlepio prljavu krpu i namazao opečenu ruku mašću koja je oštro i čudno mirisala.

  Geralt okrenu glavu, pogleda u one dve žene, u dvoje dece, pa u patuljka. Zoltan se nakašlja.

  – Te žene i tu decu našli smo kad smo već bili ovde, u Angreni. Sve je to, jadno ne bilo, samo i mučeno, ustrašene i izgladnele izbeglice, te smo ih prihvatili, staramo se o njima. Tako je ispalo.

  – Tako je ispalo – ponovi Geralt, osmehujući se blago. – Nepopravljiv si altruista, Zoltane Čivaju.

  – Svako ima svoje mane. Ti pak i dalje svom devojčurku u pomoć hrliš.

  – I dalje. Mada su se stvari iskomplikovale.

  – Zbog tog Nilfgardijca koji je nekad za tobom išao, a sad se bratiji pripojio?

  – Delimično. Zoltane, odakle su ove izbeglice? Od koga su bežali? Od Nilfgardijaca ili od Veverica?

  – Teško je reći. Mališani blage veze nemaju, žene su slabo razgovorljive i dure se ne zna se zašto. Opsuješ li pred njima, prdneš li – ko bulke se zacrvene... Nebitno. Ali sreli smo i druge begunce, od njih smo saznali da ovde haraju Nilfgardijci. Verovatno naši stari poznanici, isturena jedinica koja ide sa zapada, preko Ine. Ali ovde su takođe verovatno i odredi koji su došli sa juga. Preko Jaruge.

  – A s kim se bore?

  – To je zagonetka. Drvoseče su pominjale vojsku koju predvodi nekakva Bela kraljica. Ona tuče Crne. Navodno se čak do one obale Jaruge sa svojom vojskom otisnula, ognjem i mačem u carske zemlje ulazi.

  – Koje bi to mogle biti vojske?

  – Nemam pojma. – Zoltan se počeša po uhu. – Vidiš, svakog dana neki naoružani odredi kopitima ovde šumske puteve oru, ali ne pitamo ko su. Sakrijemo se u žbunje...

  Razgovor prekide Regis, koji je završavao posao sa izgorelom devojčinom rukom.

  – Zavoj treba svakog dana menjati – rekao je patuljku. – Ostavljam vam mast i til koji se ne lepi za opekotinu.

  – Hvala ti, vidaru.

  – Ruka će joj zarasti – rekao je tiho vampir, gledajući u vešca. – Na mladoj koži ponekad ni ožiljak ne ostane. Gore je to što se u glavi te nesrećnice dešava. Moje masti to ne mogu da izleče.

  Geralt je ćutao. Regis je obrisao ruke krpom.

  – Sudbina ili prokletstvo – rekao je poluglasno. – Osećaš u krvi bolest, svu srž njenu, a ne možeš da izlečiš...

  – E pa – uzdahnu Zoltan – kožu da krpiš to je jedno, ali kad se razum ćerdiše, tu pomoći nema. Samo da paziš i brineš se... Hvala ti na pomoći, travaru. Ti si se, kako vidim, veščevoj bratiji priključio?

  – Tako je nekako ispalo.

  – Hmm – Zoltan pogladi bradu. – I kojim putem nameravate Ciri da tražite?

  – Idemo na istok, na Ked Du, u druidski krug. Računamo na pomoć druida...

  – Pomoći nema niotkuda – progovori zvonkim, metalnim glasom devojka s rukom u zavoju ispod go
mile naslaganih drva. – Pomoći nema niotkuda. Samo krv. I vatreno krštenje. Vatra prečišćava. Ali i ubija.

  Regis snažno uhvati za ruku zablenutog Zoltana, pokretom mu naredi da ćuti. Geralt, koji je znao šta je hipnotički trans, ćutao je i nije se ni pomerio.

  – Ko je krv prolivao i ko je krv pio – govorila je devojka, ne dižući glavu – taj će krvlju platiti. Tri dana proći neće, jedno će umreti u drugom, a onda će nešto umreti u svakom. Pomalo će umirati, po malčice... A kad se na kraju gvozdene putine pohabaju i suze presahnu, tada će umreti i ono što je preostalo. Umreće čak i ono što nikad ne umire.

  – Govori – tiho i blago reče Regis. – Govori, šta vidiš.

  – Maglu. Kulu u magli. To je Lastavičja kula... Na jezeru koje je u led okovano.

  – Šta još vidiš?

  – Maglu.

  – Šta osećaš?

  – Bol...

  Regis nije stigao da postavi sledeće pitanje. Devojka je cimnula glavom, divljački je vrisnula, zacvilela. Kad je podigla oči, u njima je zaista i bila jedino magla.

  *

  Zoltan je posle tog događaja, prisećao se Geralt prelazeći prstima po oštrici pokrivenoj runama, počeo da ceni Regisa, nije mu se više obraćao onako familijarno kao ranije. Shodno Regisovoj molbi, ostalima nisu ni reči izustili o čudnom događaju. Veštac svemu tome nije pridavao naročitu težinu. Već je viđao slična padanja u trans i smatrao je da pričanje hipnotizovanih osoba nije predskazivanje nego ponavljanje ulovljenih misli i podsvesnih sugestija hipnotizera. Istini za volju, u ovom slučaju to nije bila hipnoza, već vampirske čini, i Geralt je još neko vreme dumao šta je to još omađijana devojka mogla da uhvati iz Regisovih misli da je trans duže potrajao.

  Pola dana putovali su zajedno s patuljcima i njihovim štićenicima. Zatim je Zoltan Čivaj zaustavio marš i odveo vešca u stranu.

  *

  – Došlo je vreme da se rastajemo – izjavio je kratko. – Mi smo, Geralte, odlučili. Na severu se već plavi Mahakam, ova dolina vodi pravo u planine. Dosta je bilo pustolovina, vraćamo se svojima. U Karbon planinu.