Vatreno Krštenje

  – Zašto?

  – To su havekari.

  Neven tiho prosikta. Znao je o čemu je reč.

  Vlast novca bila je posvemašnja, a potražnja je podsticala ponudu. Skoja’taeli koji su harali po šumama gomilali su otuđen a suvišan plen, dok su im pak nedostajali oprema i oružje. Tako je stvorena šumska torbarska trgovina. I ponikli su ljudi koji su se s takvom trgovinom baktali. Na šumskim putevima, stazama, bogazama i proplancima neopaženo su se pojavljivale tarnice špekulanata koji su trgovali sa Vevericama. Vilenjaci su ih nazivali hav’caaren, rečju koja je gotovo neprevodiva, ali koja asocira na grabljivu alavost. Među ljudima se uobičajio termin ‘havekari’, a reč je budila još gadnije asocijacije. Jer to i jesu bili gadni ljudi. Svirepi i bezobzirni, koji ni pred čim nisu prezali, koji bi čak i zločin počinili. Havekar koga bi vojska uhvatila nije mogao da računa na milosrđe. Pa zato ni sam nije navikao da ga pokazuje. Kad bi na putu sreo nekog ko bi mogao da ga oda vojnicima, bez razmišljanja je kidisao na njega samostrelom ili nožem.

  Vešcu i Nevenu nije se baš posrećilo. Havekari su, na svu sreću, mislili od njih da su vilenjaci. Geralt je sasvim sakrio svoje lice iza kapuljače, i već je počeo da misli šta će biti kad se maskarada otkrije.

  – Kakva bljuzga – protrlja ruke trgovac. – Lije kao da je neko rupu na nebu izbušio! Ružan tedd, ell’ea? Ali ne mari, posao za vreme ne pita. Postoji istom rđava roba i rđav novac, he-he. Razume vilenjak?

  Geralt klimnu glavom, Neven promrsi nešto iza kapuljače. Na njihovu sreću, prezriva odbojnost vilenjaka prema razgovoru s ljudima bila je opštepoznata i nikog nije čudila. Kočijaš, medutim, i dalje nije odlagao samostrel, što nije bio dobar znak.

  – Čiji ste vi? Iz čijeg ste odreda? – havekar, kao i svaki ozbiljan trgovac, nije dao da ga pomete rezervisanost i ćutljivost mušterija. – Konoka de Reoa? Angusa Bri-Krija? Ili možda Rirdenovog? Rirden je, to ja znam, pre nedelju dana poubijao kraljevske komornike, sve do jednog, koji su pratili konvoj što je prevozio plaćene dažbine. Novac, momci, a ne danak u žitu! Ja ne pristajem na isplatu katranom i žitaricama, kao ni odećom krveždinom ukaljanom, od haračine prihvatam samo vizona, samurovinu ili hermelina. Ali najmiliji su mi novčići, kamenje i dragulji. Ako imate, da potrgujemo! Imam robu prvoklasne sorte! Evelienn vara en ard scedde, ell’ea, razume vilenjak? Imam sve. Glete.

  Trgovac priđe kolima, povuče rubove mokrih arnjeva. Ugledaše mačeve, lukove, svežnjeve šipki strela, sedla. Havekar pročeprka po stvarima, izvuče jednu strelu. Vrh je bio nazubljen.

  – Kod drugih ovakvu nećete naći – reče razmetljivo. – Kod drugih trgovaca šipak ćeš naći; prpa bogme – nađu li ti ovakve strele, odmah te rastržu konjima na repove. Ali ja znam šta je Vevericama po volji, mušterija je naš gospodar, džaba ti posao bez rizika, samo neka profit bude! Kod mene rasprskavajući vrhovi strela staju devet orena za tuce. Naev’de aen tvedeane, ell’ea, razume Seidhe? Kunem se da ne derem, i sam slabo zarađujem, dečice mi moje. Uzmete li odmah tri tuceta, imate šest posto rabata. Prilika, kunem se, čista prilika... Mrdaj, Seidhe, dalje od tarnica!

  Neven plašljivo povuče ruku od šatorskog platna, dublje navuče kapuljaču na oči. Geralt, po ne zna se koji put, opsova u sebi nesavladivu radoznalost bardovu.

  – Mir’me vara – promumla Neven, podižući ruku u znak izvinjenja. – Squaess’me.

  – Bez uvrede – isceri zube havekar. – Ama ne zaviruj tamo gde drugu robu držim, koja nije za prodaju, nije za Seidhe. Naručenu robu, he-he. E, baš se zapričasmo... Ajmo, pare na sunce.

  Počelo je!, pomisli Geralt, gledajući u nategnuti samostrel kočijašev. Imao je osnova da misli da će havekari na njima demonstrirati rasprskavanje vrha strela: kad dospe u stomak, on izlazi na leđa na tri-četiri mesta, praveći od unutrašnjih organa pogođene žrtve veoma zbrkan gulaš.

  – N’ess tedd – reče, podražavajući melodični akcenat. – Tearde. Mireann vara, va’en vort. Kad se vratimo, onda ćemo kupiti. Ell’ea? Razume Dh’oine?

  – Razume – havekar otpljunu. – Razume da ste golje, robu biste da uzmete, ali gotovine nemate. Ajte sad! I ne vraćajte se, jer ja ovde s važnim osobama treba da se vidim, bićete bezbedniji ako im ne upadnete u oči. Krećite ka...

  Prekide, čuvši njištanje konja.

  – Poganac ga sinuo! – zareža. – Prekasno! Stigli su već! Nabijajte te kapuljače na glavudže, vilenjaci! Da se niste mrdnuli ni čuli! Kolda, sivonjo, sklanjaj taj samostrel, življe!

  Šum kiše, grmljavina i šuštanje lisnatog tepiha prigušivali su topot kopita, zahvaljujući čemu su jahači dojahali neopazice i opkolili bukvu za tren oka. To nisu bili Skoja’taeli. Veverice nisu nosile oklope, a osmorica konjanika koji su okružili drvo bleskali su metalnim šlemovima, naramenjacima oklopa i verižnjačama po kojima se slivala kiša.

  Jedan od jahača primače im se u sporom, četvorotaktnom hodu, uzdiže se iznad havekara kao planina. Sam je bio kršan, a jahao je na snažnom ratničkom ajgiru. Ramena prekrivena verižnjačom bila su mu ogrnuta vučjom kožom, lice je zaklanjao šlem sa širokim nasalom koji je dopirao do donje usne. Tuđin je u ruci držao nadžak opasnog izgleda.

  – Rido! – povikao je promuklo.

  – Foltijarna! – odviknu trgovac pomalo lomnim glasom.

  Jahač se još više približi, nagnu se u sedlu. Voda se u potoku slivala sa čeličnog nasala pravo na vambras i kljun nadžaka, koji se zloslutno presijavao.

  – Foltijarna! – ponovi havekar, poklonivši se duboko. Skide šešir, kiša momentalno prilepi njegovu retku kosu za lobanju. – Foltijarna! Ja sam vaš, lozinku i odgovor znam... Od Foltijarne dolazim, presvetli gospodine... Čekam ovde, kao što je dogovoreno...

  – Oni tamo – ko su?

  – Moja pratnja – havekar se još dublje pokloni. – Neki tamo vilenjaci...

  – Zarobljenik?

  – Na kolima. U mrtvačkom sanduku.

  – U sanduku? – grom je delimično zaglušio besno rikanje onog sa šlemom s nasalom. – Nećeš se izvući tek tako! Gospodin De Rido izdao je naređenje da zarobljenik treba da se dovede živ!

  – Živ je, živ – izmumla ubrzano trgovac. – Kao što je i naređeno... U sanduku je, ali je živ... Nije moja ideja bila taj sanduk, presvetli gospodine... To je Foltijarna...

  Jahač lupnu nadžakom o stremen, dade znak. Trojica konjanika iskočiše iz sedala i povukoše šatorsko platno s tarnica. Pošto zbaciše na zemlju sedla, ćultar i svežanj amova, u svetlu munje Geralt zaista ugleda sanduk od sveže borovine. Pa ipak, nije zagledao suviše radoznalo. Osećao je studen koja mu je podilazila vrhove prstiju. Znao je šta će se desiti.

  – Kako to tako, presvetli gospodine? – progovori havekar, gledajući u robu koja je letela na mokro lišće. – Moje dobro s tarnica mi istačete.

  – Kupujem sve ovo. Zajedno sa zapregom.

  – Oooo – na trgovčevo u bradu zaraslo lice ispuza ljigav osmeh. – A pa to je skroz druga pesma. To će biti... Da razmislim... Pet stotina, da prostite, ako je u temerskoj valuti. Ako je pak u vašim florenima, onda četrdeset pet.

  – Tako jeftino? – frknu jahač, avetinjski se osmehujući iza nasala. – Priđi.

  – Pazi, Nevene – prosikta veštac, neopazice raskopčavajući kopču na ogrtaču. Zagrmelo je.

  Havekar priđe jahaču, naivno računajući na svoju životnu transakciju. To i jeste bila transakcija njegovog života, možda ne najbolja, ali zasigurno poslednja. Jahač se uspravi u uzengijama i zamahnu, te mu nabi nadžak u proćelavo teme. Trgovac pade bez jauka, zadrhta, zamahnu rukama, uzora potpeticama mokri tepih lišća. Jedan od onih koji su vršljali po tarnicama zabaci remen kočijašu oko vrata i stegnu ga, drugi dojuri, probode ga bodežom.

  Jedan od konjanika u tren oka podiže samostrel na rame, nišaneći u Nevena. Pa ipak, Geralt je u rukama već držao mač, izbačen iz havekarovih kola. Uhvativši oružje na polovini sečiva, hitnu njim kao kopljem. Proburaženi samostrelac pade s konja, i dalje s izrazom beskrajne začuđenosti na licu.

  – Beži, Nevene!

  Neven dojuri do Pegaza i divlj
im skokom uskoči u sedlo. Skok je ipak bio malo suviše divalj, pesnik nije bio baš toliko uvežban. Ne stigavši da se uhvati za oblučje, pade na zemlju s druge strane konja.

  I to mu je spaslo život, oštrica mača jahača koji je napadao zafijuka rasecajući vazduh nad Pegazovim ušima. Kastrat se uplaši, cimnu, sudari s konjem napadača.

  – To nisu vilenjaci! – riknu jahač sa šlemom s nasalom, vadeći mač iz korica. – Žive ih hvatajte! Žive!

  Jedan od tih što iskočiše iz kola pod uticajem naredbe se pokoleba. Geralt je, međudm, stigao da isuče svoj mač i nije se kolebao ni sekunde. Entuzijazam dvojice ostalih rashlađivala je pomalo fontana krvi koja se slivala po njima. On je to iskoristio i secnuo je drugog. Ali konjanici su mu već bili za vratom. Izmigolji se ispod njihovih mačeva, parirao je udarcu, izveo manevar i najednom osetio oštar bol u desnom kolenu, kao da pada. Nije bio ranjen. Samo mu je u Brokilonu lečena noga otkazala poslušnost bez upozorenja.

  Pešak koji je nasrnuo na njega ušicama sekire najednom zajeca i zakotrlja se kao da ga je neko snažno gurnuo. Pre nego što je pao, veštac ugleda strelu s dugim zapercima zabijenu u napadačevu slabinu do polovine šipke strele. Neven dreknu, dreku zagluši grom.

  Geralt, koji se uhvatio za kolski točak, ugleda u svetlosti munje plavokosu devojku s nategnutim lukom kako iskače iz jošika. I konjanici su je zapazili. Nisu mogli da je ne zapaze jer je jednome od njih, koji se preturio preko konjske sapi, oštrica njene strele grlo pretvorila u grimiznu pulpu. Trojica preostalih, među njima vođa sa šlemom s nasalom, pošto proceniše opasnost, s tutnjem zagalopiraše prema streličarki, pokrivajući se konjskim vratovima. Držali su da je to dovoljan zaklon od strela. Prešli su se.

  Marija Baring, zvana Milva, nategla je luk. Nišanila je smireno, tetive priljubljene uz lice.

  Prvi napadač dreknuo je i skotrljao se s konja, stopalo mu se zakačilo za uzengiju, potkovana kopita su ga zdrozgala. Drugoga je strela bukvalno počistila iz sedla. Treći, vođa, već je bio blizu, već se uspravljao u uzengijama, podigao mač da zada udarac. Milva nije ni trepnula; neustrašivo gledajući napadača, napela je luk i s razdaljine od pet koraka natakla mu strelu pravo u lice, tik uz čelični nasal. Strela ga stubokom prošiša, zbaci mu s glave šlem. Konj ne uspori galop, a jahač, koji je ostao bez šlema i znatnog dela lobanje, još nekoliko trenutaka sedeo je u sedlu, a onda se lagano nagnuo i pljusnuo u kaljugu. Konj zarza i otrča dalje.

  Geralt s mukom ustade, promasira nogu koja ga je bolela, ali, začudo, delovala je sasvim sposobno, mogao je bez problema da stane na nju, mogao je da hoda. Bočno od njega, na zemlji se kobeljao Neven, sklanjajući sa sebe leš rasporenog grla koji ga je pritiskao. Pesnikovo lice imalo je boju negašenog kreča.

  Milva se približi, vadeći usput strelu iz ubijenog.

  – Hvala ti – rekao joj je veštac. – Nevene, zahvali joj. To je Milva Baring. Njoj treba da zahvalimo što smo živi ostali.

  Milva izvadi strelu iz drugog leša i pogleda zakrvavljeni vrh. Neven nešto promumla, učini reverenciju, mada malo drhturavo, a onda pade na kolena i izbljuva se.

  – Ko je ovaj? – upita streličarka brišući vrh strele o mokro lišće, te stavljajući strelu u tobolac. – Tvoj pajtaš, vešče?

  – Da. Zove se Neven. On je pesnik.

  – Pesnik – Milva pogleda trubadura, koji je već nasuvo povraćao, pa podiže pogled. – Ako je tako, ajde da razumem. Mada ne razumem zbog čega on ovde povraća umesto da negde u tišini rime piše. Uostalom, šta me se tiče.

  – Donekle te se i tiče. Spasla si mu život. Kao i meni.

  Milva obrisa lice poprskano krvlju, na kojem je i dalje mogao da se vidi trag zategnute tetive. Mada je gađala više puta, trag je bio samo jedan – tetiva je svaki put nalegala na isto mesto.

  – Bila sam u joviku još dok ste razgovarali s havekarom – rekla je. – Nisam želela da me hulja vidi, a i nije bilo nužno. A onda su dojahali ti drugi i prigustilo je. Nekoliko si ih dobrano izranjavio. Barataš mačem – svaka ti čast! Mada još uvek ćopaš. Trebalo je da ostaneš još u Brokilonu, da lečiš tu šantavu nogu. Pogoršaće ti se stanje, pa ćeš možda do kraja života ćopati, valjda ti je to jasno?

  – Preživeću.

  – I ja bih rekla. Jer sam te u stopu pratila da te upozorim. I da te natrag vratim. Ništa neće biti od tvog pohoda. Na jugu je rat. Od Drajšota ide na Brugu nilfgardska vojska.

  – Odakle znaš?

  – Pa evo i odavde – devojka širokim pokretom ruke pokaza na leševe i konje. –Ta to su Nilfgardijci! Ne vidiš im sunce na šlemovima? Vez na šabracima? Diž’te se da hvatamo maglu, uskoro bi mogli novi da se pojave. Ovi su došli kao izvidnica.

  – Mislim – zavrte Geralt glavom – da to nije bila izvidnica ili prethodnica. Došli su oni ovamo po nešto drugo.

  – A po šta, baš me zanima?

  – Po ono – reče on i pokaza na kovčeg od borovine koji je ležao na kolima, potamneo od kiše. Kiša je već slabije padala i prestalo je da grmi. Bura se premeštala ka severu. Veštac podiže mač koji je ležao na lišću, uskoči u kola, tiho psujući, jer ga je koleno i dalje ipak podsećalo na bol.

  – Pomozi mi da otvorim.

  – Šta to činiš, mrtvaca bi hteo... – Milva prekide, videvši otvore probušene na poklopcu. – Nalet ga bilo! Havekar je u ovoj krntiji živog stvora vozio?

  – To je nekakav zarobljenik – Geralt podiže polugom poklopac. – Trgovac je ovde čekao Nilfgardijce da bi im ga predao. Razmenili su lozinku i odgovor.

  Poklopac se s treskom odvojio, otkrivajući čoveka kojem su ruke i noge kožnim omčama bile pričvršćene za bočne strane kovčega. Veštac se nagnu. Pažljivije osmotri. Pa još jedared, još pažljivije. I opsova.

  – Molim lepo – otegnuto reče. – Kakav sjurpriz! Ko bi se tome nadao?

  – A ti ga, vešče, poznaješ?

  – Iz viđenja – gadno se osmehnu. – Skloni nož, Milva. Ne seci mu omče. Vidim da je to unutrašnja nilfgardska stvar. Ne treba da se mešamo. Ostavimo tako kao što jeste.

  – Da li ja to dobro čujem? – odazva se iza njihovih leđa Neven. I dalje je bio bled, ali je radoznalost nadjačala druge emocije.

  – Ostavićeš u šumi vezanog čoveka? Pretpostavljam da si prepoznao nekoga s kim imaš neraščišćene odnose, ali to je zarobljenik, dovraga! Zarobili su ga ljudi koji su vrebali na nas i malne nas nisu ubili. Neprijatelj naših neprijatelja...

  Prekide, videvši da veštac izvlači nož iz korica. Milva se tiho nakašlja. Tamnoplave oči zavezanog, koje su se do malopre mrštile od kapi kiše, sada su se raširile. Geralt se nagnu i raseče omču koja je vezivala njegovu levu ruku.

  – Pogledaj, Nevene – reče, hvatajući zarobljenika za koren šake i podižući mu oslobođenu ruku. – Vidiš ovaj ožiljak na ruci? To mu je Ciri napravila. Na ostrvu Taned, pre mesec dana. To je Nilfgardijac. Došao je na Taned samo zato da bi odveo Ciri. Zasekla ga je, braneći se od otmice.

  – Ničemu ta odbrana nije koristila – promrsi Milva. – Pa ipak, sve mislim da ovde nešto vodu ne pije. Ako je ovaj tvoju Ciri s ostrva za Nilfgard otimao, u čemu je onda štos što je u ovaj kovčeg dospeo? Zašto ga je havekar upravo Nilfgardijcima predavao? Izvadi mu iz usta krpenu gužvu, vešče. Možda će nam nešto reći.

  – Uopšte ne želim da ga slušam – muklo reče Geralt. – Već me ruka svrbi da ga bocnem dok ovako leži i gleda. Jedva se suzdržavam. Kad progovori, neću odoleti. Nisam vam sve o njemu rekao.

  – Ne snebivaj se onda – reče Milva i slegnu ramenima. – Probodi ga kad je takav nitkov. Samo požuri, jer vreme ističe. Rekoh već, Nilfgardijci samo što nisu. Idem po svog konja.

  Geralt se ispravi, puštajući ruku vezanom. Ovaj umah izvadi sebi gužvu iz usta i ispljunu je. Ali nije progovarao. Veštac mu baci nož na grudi.

  – Ne znam šta si im zgrešio da te strpaju u taj sanduk, Nilfgardijče – reče. – I ne tiče me se. Evo ti ova britva, pa se sam oslobađaj. Čekaj ovde svoje ili beži u šumu, kako ti je volja.

  Zarobljenik je ćutao. Sputan i strpan u drveni kovčeg, izgledao je još bednije i
bespomoćnije nego na Tanedu, a tamo ga je Geralt video na kolenima, ranjenog, kako se trese od straha u lokvi krvi. Izgledao je i znatno mlađe. Po veščevoj proceni, nije imao više od dvadeset pet godina.

  – Poštedeo sam ti život na ostrvu – dodao je. – Poštedeću ti ga i sada. Ali ovo je poslednji put. Kad te sledeći put budem video, ubiću te kao psa. Padne li ti na pamet da svoje pajtose nahuškaš u poteru za nama, slobodno ponesi taj kovčeg sa sobom. Dobro će ti doći. Hajdemo, Nevene.

  – Samo hitro! – povika Milva, okrećući galopom sa staze koja je vodila na sever. – Ama ne tuda! U šume, pasja te rđa ne ubila, u šume!

  – Šta se desilo?

  – Od Vrpce ide ka nama žgam božji konjanika! To su Nilfgardijci! Šta ste zinuli? Na konje, pre nego što im dopadnemo šaka!

  *

  Bitka za selo trajala je već dobrih sat vremena, i još uvek ništa nije ukazivalo na primicanje kraju. Pešadinci, koji su se branili iza kamenih zidina, ograda i kola postavljenih kao barikade, odbili su već tri napada konjice što je jurišala na njih po nasipu. Širina nasipa nije omogućavala konjanicima da uhvate frontalni zamah, a pešadincima je omogućila da koncentrišu odbranu. Na kraju se svaki nalet konjice razbijao o barikade, iza kojih su očajni landsknehti besno odbijali rulju jahača kišom klinova{20} i strela. Konjica izložena vatri unezvereno se kretala i komešala, a onda su je branitelji napadali brzim kontranapadom, pljačkajući i odnoseći što god su mogli da poharaju berdišima{21}, gizarmama{22} i kovanim bojnim mlatilima. Konjica se povlačila do jezera, ostavljajući ljudske i konjske leševe, pešadinci su se krili iza barikade i zasipali su neprijatelja bestidnim i pogrdnim imenima. Posle nekog vremena konjica se postrojavala i ponovo napadala.

  I tako ukrug.

  – Zanima me ko se protiv koga bije? – po ko zna koji put pitao je Neven, nerazgovetno, jer je upravo držao u ustima dvopek koji je iskamčio od Milve i pokušavao da ga smekša.

  Sedeli su na samoj ivici urvine, dobro pokriveni smrekama. Mogli su da posmatraju bitku bez bojazni da će ih neko videti. Tačnije, morali su da je posmatraju. Drugog izlaza nisu imali. Ispred njih se odvijala borba, iza njih su gorele šume.