Sezona Oluja

  •

  Odaja u koju su ga odveli nije bila tipična prostorija u kakvoj su čarobnjaci navikli da primaju stranke. Obično su magovi – Geralt je uspeo da se upozna s tim običajem – držali audijenciju u salama dekorisanim dosta formalno, često strogo i deprimirajuće. Nije mogao ni pomisliti da bi čarobnjak primio nekoga u privatnoj, ličnoj sobi, koja bi mogla da pruži informacije o karakteru, ukusima i sklonostima volšebnika – a naročito o vrsti i specifičnosti magije koju volšebnik upražnjava.

  Ovoga puta bilo je sasvim drugačije. Zidove odaja krasile su brojne grafike i akvareli, sve do jedne erotskog ili otvoreno pornografskog karaktera. Na policama su se kočoperili modeli jedrenjaka, napajajući oči preciznošću detalja. Malecni brodovi u flašama gordo su naduvavali minijaturna jedra. Brojne vitrine i vitrinice bile su pune figurica vojnika, konjice i pešadije, u raznoraznim formacijama. Pravo od ulaza, visila je, takođe zastakljena, preparirana potočna pastrmka. Velikih razmera za jednu pastrmku.

  – Sedi, vešče. – Odmah je bilo jasno da je Pineti ovde bio gazda.

  Geralt sede, zagledajući prepariranu pastrmku. Riba je za života morala težiti dobrih petnaest funti. Osim ako to nije bila imitacija izrađena od gipsa.

  – Od prisluškivanja će nas – Pineti provuče rukom kroz vazduh – zaštititi magija. Stoga, možemo razgovarati slobodno i napokon o pravim razlozima zbog kojih smo te dovukli ovamo, Geralte iz Rivije. Pastrmka, koja te toliko interesuje, upecana je na veštačku mušicu u reci Vrpci, težila je četrnaest funti i devet unci. Pustili su je živu, u vitrini se nalazi njena magijski sačinjena kopija. A sada se koncentriši, molim te. Na ono što ću kazati.

  – Spreman sam. Na sve.

  – Zanima nas nas kakvog iskustva imaš s demonima.

  Geralt podiže obrve. Na to nije bio spreman. A još nedavno je mislio da ga ništa neće začuditi.

  – A šta je to demon? Po vašem mišljenju?

  Harlan Cara se namršti i žustro pomače. Pineti ga obuzda pogledom.

  – Na oksenfurtskom univerzitetu – kaza – postoji katedra natprirodnih pojava. Majstori magije borave tamo kao gostujući profesori. Predaju, između ostalog, na temu demona i demonizma, iz mnogih aspekata te pojave, uključujući fizički, metafizički, filozofski i moralni. Ali možda ti to nepotrebno pričam, ti si ipak slušao ta predavanja. Sećam te se, mada si kao slobodni slušalac obično sedeo u poslednjem redu aule. Zato ću ponoviti pitanje o tvom iskustvu s demonima. A ti budi dobar i odgovori. Bez mudrovanja, ako je moguće. I bez pritvornog čuđenja.

  – U mom čuđenju – Geralt suvo odgovori – nema ni trunke pritvornosti, toliko je iskreno da čak boli. Kako može da ne čudi činjenica da za iskustvo o demonima pitate mene, prostog vešca, prost prezervativ i još prostiji antidotum. A pitanja postavljaju majstori magije koji o demonizmu i njegovim aspektima predaju na univerzitetu.

  – Odgovori na postavljeno pitanje.

  – Ja sam veštac, a ne čarobnjak. A to znači da moje iskustvo s demonima nije ni prineti vašem. Slušao sam tvoja predavanja u Oksenfurtu, Gvinkampe. Ono što je uistinu doprlo do poslednjeg reda aule. Demoni su bića iz svetova drugačijih nego što je naš. Elementarnih planova... dimenzija, sfera, vremena i prostora ili čega već. Kako bi imao bilo kakvo iskustvo s njim, demona treba izazvati, to jest silom izvući iz njegovog plana. To se može učiniti samo uz pomoć magije...

  – Ne magije, već goetije – prekinu ga Pineti. – Razlika je elementarna. I ne objašnjavaj nam ono što znamo. Odgovori na postavljeno pitanje. Tražim ti to već treći put. Sam se čudim svojoj strpljivosti.

  – Odgovaram na pitanje: da, imao sam posla s demonima. Dva puta su me unajmili da ih... eliminišem. Izašao sam na kraj s dvojicom demona. S jednim koji je ušao u vuka. I drugim koji je obuzeo čoveka.

  – Izašao si na kraj.

  – Izašao. Nije bilo lako.

  – Ali je izvodljivo – dobaci Cara. – Uprkos onome što tvrde. A tvrde da ne postoji način da se demon uništi.

  – Nisam tvrdio da sam ikada uništio demona. Ubio sam jednog vuka i jednog čoveka. Zanimaju vas detalji?

  – Veoma.

  – U slučaju vuka, koji je pre toga usred bela dana zaklao i rastrgao jedanaestoro ljudi, radio sam zajedno sa sveštenikom, magija i mač su trijumfovali skupa kao tim. Kada sam nakon teške borbe napokon ubio vuka, demon koji je sedeo u njemu izašao je na slobodu u vidu velike svetleće kugle. I uništio je velik komad šume, slažući drveće kao snoplje. Na mene i sveštenika uopšte nije obratio pažnju, krčio je prašumu u suprotnom smeru. A potom je iščezao, zasigurno se vratio u svoju veličinu. Sveštenik je uporno ostajao pri tome da je to njegova zasluga, da je egzorcizmom ekspedovao demona na onaj svet. Ja ipak mislim da je demon otišao jer mu je prosto dodijalo.

  – A onaj drugi slučaj?

  – Opsednutog čoveka sam ubio – nastavi bez požurivanja. – I ništa. Nikakvih sporednih spektakularnih efekata nije bilo. Nikakvih kugli, svetlosti, munja, vazdušnih vrtloga, nikakvog smrada čak. Nemam pojma šta se dogodilo s demonom. Ubijenog čoveka su proučavali sveštenici i volšebnici, vaši konfrateri. Ništa nisu pronašli ni utvrdili. Telo je spaljeno, jer je proces raspadanja sasvim normalno nastupio, a vladala je žega...

  Zastade. Čarobnjaci se pogledaše. Lica su im bila kamena.

  – Koliko sam shvatio – napokon reče Harlan Cara – to bi bio jedini pravi način protiv demona. Ubiti, uništiti energumena, to jest opsednutog čoveka. Naglašavam: čoveka. Treba ga odmah ubiti, bez čekanja i bez razmišljanja. Poseći mačem iz sve snage. To je veščevska metoda? Veščevska tehnika?

  – Loše ti to ide, Cara. Ne umeš. Da bi nekoga valjano ponizio, nisu dovoljni ogromna želja, entuzijazam i žar. Neophodna je tehnika.

  – Pax, pax – Pineti nanovo spreči svađu. – Jednostavno nam je stalo da utvrdimo činjenice. Kazao si nam da si ubio čoveka, to su tvoje vlastite reči. Vaš veščevski kodeks tobože zabranjuje ubijanje ljudi. Tvrdiš da si ubio energumena, čoveka kojeg je opseo demon. Nakon te činjenice, to jest ubijanja čoveka, ponovo ću te citirati, nisi primetio nikakve spektakularne efekte. Kako si onda siguran da to nije bio...

  – Dosta – prekinu ga Geralt. – Dosta s tim, Gvinkampe, te aluzije ne vode nikuda. Hoćeš činjenice? Molim lepo, evo ih. Ubio sam, jer je tako trebalo. Ubio sam kako bih spasao živote drugih ljudi. A dozvolu za to sam baš tada dobio od zakona. Dodeljena mi je hitno, pritom dosta pompeznim rečima. Stanje više nužde, okolnost koja uključuje nezakonitost zabranjenog čina, žrtvovanje jednog dobra u cilju spasavanja drugog dobra, stvarna i neposredna pretnja. Istina, bilo je stvarno i bilo je neposredno. Žalite što niste videli tog opsednutog u akciji, ono što je pravio, za šta je bio sposoban. Malo znam o filozofskim i metafizičkim aspektima demona, ali njihov fizički aspekt vrlo je spektakularan. Može da zapanji, verujte mi na reč.

  – Verujemo – potvrdi Pinet, iznova razmenjujući poglede s Carom. – I te kako verujemo. Jer smo i mi ponešto viđali.

  – Ne sumnjam – veštac iskrivi usne. – I nisam sumnjao u Oksenfurtu na tvojim predavanjima. Videlo se da se razumeš u stvar. Faktički mi je tada koristila teorijska osnova, s tim vukom i čovekom. Znao sam u čemu je stvar. Oba ta slučaja imala su identičnu pozadinu. Kako si ti ono rekao, Cara? Metoda? Tehnika? Onda je to bila čarobnjačka metoda i isto čarobnjačka tehnika. Neki čarobnjak je zaklinjalicama izazvao demona, silom ga je izvukao iz njegovog plana, s očiglednom namerom da ga iskoristi za svoje magične ciljeve. Na tome se zasniva demonska magija.

  – Goetija.

  – Na ovome se zasniva goetija: izazvati demona, iskoristiti ga, a potom osloboditi. Teorija tako kaže. Zato što se u praksi dešava da čarobnjak demona, umesto da ga oslobodi pošto ga iskoristi, magično zatvori u telo nekakvog nosioca. U telo vuka, na primer. Ili čoveka. Jer čarobnjak, po uzoru na Alzura i Idarana, voli da malo eksperimentiše. Posmatra šta će učiniti demon u tuđoj koži, kada ga pusti na slobodu. Zato što je čarobnjak, kao i Alzur, bolesni perverznjak koji uživa i zabavlja se dok gleda kako demon seje ubistva. Događalo se to,
zar ne?

  – Razne stvari su se događale – reče otegnuto Harlan Cara. – Glupo je generalizovati, a nisko prebacivati. Da te podsetim na vešce koji se nisu gnušali pljačke? Koji se nisu ustezali da rade kao plaćene ubice? Treba li da te podsetim na psihopate koje su nosile medaljone s mačijom glavom, a isto su ih tako zabavljala naokolo posejana ubistva?

  – Gospodo – Pineti podiže ruku, zadržavajući vešca koji se spremao za repliku. – Ovo nije sednica gradskog veća, stoga ne licitirajte anama i patologijama. Valjda je razumnije priznati da niko nije savršen, svako ima mane, a patologija nije strana čak ni nebeskim bićima. Navodno. Usredsredimo se na problem koji imamo, a koji je potrebno rešiti.

  – Goetija je – poče Pineti posle dugog ćutanja – zabranjena, jer je to sumanuto opasna procedura. Samo izazivanje demona ne iziskuje, nažalost, ni najveće znanje, ni najviše magijske sposobnosti. Dovoljno je posedovati neki od nekromantskih grimoara, a njih je mnogo na crnom tržištu. Međutim, teško je zavladati izazvanim demonom bez znanja i umeća. Samouki goeta može da govori o sreći ukoliko se izazvan demon jednostavno izvuče, oslobodi i pobegne. Jer mnogi od njih završe rastrgnuti u komade. Stoga je na izazivanje demona i bilo kakvih drugih bića iz planova elemenata i paraelemenata stavljena zabrana i zaprećene su stroge kazne. Postoji ipak mesto koje nije obuhvaćeno kontrolom.

  – Zamak Risberg. Naravno.

  – Naravno. Risberg se ne može kontrolisati. Sistem kontrole goetije, o kojem sam govorio, ipak je upravo ovde stvoren. Kao rezultat eksperimenata izvođenih ovde. Zahvaljujući ovde sprovođenim testovima, sistem se i dalje usavršava. Ovde se sprovode i druga ispitivanja, vrše se drugi eksperimenti. Vrlo različitog karaktera. Ovde se ispituju različite stvari i pojave, vešče. Razne stvari se ovde rade. Nisu uvek legalne i nisu uvek moralne. Cilj opravdava sredstva. Takav natpis bismo mogli ovde okačiti iznad kapije.

  – Ali ispod inskripcije bi – dodade Cara – trebalo dodati: „Šta nastane u Risbergu, ostaje u Risbergu“. Ovde se eksperimenti rade pod nadzorom. Sve se kontroliše.

  – Očigledno ne sve – kiselo utvrdi Geralt. – Jer vam je nešto promaklo.

  – Nešto je promaklo. – Pineti je imponovao spokojem. – Trenutno u zamku radi osamnaest majstora. Uz to, više od pola stotine učenika i polaznika. Većinu njih od majstorskog stepena dele samo formalnosti. Plašimo se... Imamo osnova da verujemo da je neko iz te brojne grupe poželeo da se igra goetijom.

  – Ne znate ko?

  – Ne znamo. – Harlanu Cari ne zadrhta kapak. Ali veštac je znao da laže.

  – U maju i početkom juna su se – čarobnjak nije čekao dalja pitanja – desila tri velika zločina u blizini. U blizini, što znači ovde, na Pogorju, najmanje dvanaest, a najviše nekih dvadeset milja od Risberga. Svaki put su u pitanju bila šumska naselja, kolonije drvoseča i drugih šumskih radnika. U naseljima su pobijeni svi stanovnici, nije ostao niko živ. Obdukcija leševa nas je uverila da je te zločine morao izvršiti demon. Tačnije, energumen, nosilac demona. Demona koji je izazvan ovde u zamku.

  – Imamo problem, Geralte iz Rivije. Moramo ga rešiti. I računamo da ćeš nam ti u tome pomoći.

  Prenos materije je prefinjena, istančana i suptilna stvar, stoga se pre pristupanja teleportaciji strogo preporučuje pražnjenje i oslobađanje bešike.

  Džefri Monk,

  Teorija i praksa korišćenja teleportacionih portala

  Deseto poglavlje

  Ukljeva je, kao i obično, frktala i mrštila se čim je videla ašu, u njenom frktanju odzvanjali su strah i protivljenje. Nije volela kada joj veštac obavija glavu. Još manje je volela ono što je sledilo nakon obavijanja. Geralt se nimalo nije čudio kobili. Zato što ni on to nije voleo. Nije mu pristajalo, razume se, frktanje i rzanje, ali nije se suzdržavao da izrazi negodovanje na drugačiji način.

  – Zaista me čudi – začudi se po ko zna koji put Harlan Cara – tvoja averzija prema teleportaciji.

  Veštac nije nastavio diskusiju. Cara to nije očekivao.

  – Prenosimo te – nastavi – već više od nedelju dana, a ti svaki put slažeš facu kao da si osuđenik kojeg vode na gubilište. Obični ljudi, njih mogu da razumem, za njih je prenos materije i dalje strašna i nezamisliva stvar. Mislio sam ipak da si ti, veštac, vičniji u pitanjima magije. Ovo više nisu vremena prvih portala Džefrija Monka! Teleportacija je danas opšta i apsolutno bezbedna stvar. Teleporti su bezbedni. A teleporti koje ja otvaram bezbedno su patentovani.

  Veštac uzdahnu. Nekoliko puta mu se desilo da vidi efekte delovanja bezbednih teleportova, učestvovao je i u segregaciji ostataka ljudi koji su se koristili teleportima. Otuda je znao da se deklaracija o bezbednosti teleportacionih portala mogla staviti u isti koš kao i tvrdnje: moj pas ne ujeda, moj sin je dobar momak, ovaj bigos je svež, novac ću vratiti najkasnije prekosutra, noć sam provela kod prijateljice, brinem isključivo za dobro otadžbine kao i odgovorićeš samo na nekoliko pitanja i odmah ćemo te pustiti.

  Međutim, nije bilo izlaza ni alternative. U skladu s planom donetim u Risbergu, Geraltov zadatak bio je da svakodnevno patrolira po odabranim rejonima Pogorja i tamo smeštenim varošima, kolonijama, naseljima i selima – mestima za koja su Pineti i Cara strahovali da će ih energumen sledeće napasti. Ta naselja su bila rasejana po čitavom Pogorju, katkad vrlo daleko jedno od drugog. Geralt je morao priznati i prihvatiti činjenicu da bez pomoći teleportacione magije uspešno patroliranje ne bi bilo moguće.

  Pineti i Cara su konstruisali portale za konspiraciju na kraju kompleksa Risberga, u velikoj praznoj prostoriji što vapije za remontom, u kojoj je smrdelo na plesan, paučina se lepila za lice, a isušeni mišiji brabonjci krckali su pod čizmama. Nakon aktiviranja čini, na zidu pokrivenom tragovima i ostacima nekakvog maziva pojavljivao se crveni svetleći obris vrata – tačnije rečeno kapije – iza kojih se klupčala neprozirna, opalescentna svetlost. Geralt je primorao umotanu kobilu da uđe u tu svetlost – i tada je nastupala neprijatnost. Pred očima je bleštalo, zatim ne bi moglo da se vidi, čuje ni oseti bilo šta – osim hladnoće. Unutar crnog ništavila, usred tišine, bezobličja i bezvremja hladnoća je bila jedino što se osećalo, sva ostala čula teleport je isključivao i gasio. Na sreću, samo na delić sekunde. Delić je prolazio, realan svet bleštao je pred očima, a konj je frkćući od užasa udarao potkovicama o tvrdu zemlju stvarnosti.

  – Razumljivo je što se konj plaši – Cara još jedanput zaključi. – Međutim, tvoj je strah, vešče, potpuno iracionalan.

  Strah nikada nije iracionalan, suzdrža se Geralt od ispravke. Izuzimajući psihičke poremećaje. To je jedna od prvih stvari kojima su učili male vešce. Dobro je osećati strah. Osećaš strah, znači da postoji nešto čega se treba bojati, prema tome, budi oprezan. Ne treba savlađivati strah. Dovoljno je da mu ne podlegneš. I valja učiti od njega.

  – Suve Stene.

  – Postaraj se da pre zalaska sunca stigneš do Javorovine. Odatle ćemo te mi pokupiti, ja ili Pineti. Spreman si?

  – Na sve.

  Cara mahnu kroz vazduh rukom i štapićem, kao da je dirigovao orkestrom. Geraltu se čak činilo da čuje muziku. Čarobnjak pevljivo izgovori zaklinjalicu, dugu, zvučnu kao recitovana pesma. Na zidu blesnuše zrakaste linije, spajajući se u svetleći četvorougaoni obris. Veštac opsova sebi u bradu, umiri pulsirajući medaljon, ćušnu kobilu petama i primora je da kroči u mlečno ništavilo.

  •

  Crnilo, tišina, bezobličje, bezvremje. Hladnoća. I odjednom blesak i potres, topot kopita o tvrdu zemlju.

  Zločini za koje su čarobnjaci sumnjičili energumena, nosioca demona, izvršeni su u okolini Risberga, na nenaseljenim terenima zvanim Tukajsko pogorje, brdskom vencu obraslom prastarom prašumom koje deli Temeriju od Bruge. Neki su govorili da je venac dobio naziv zahvaljujući legendarnom junaku po imenu Tukaj, ili nečemu sasvim drugom, kako su drugi tvrdili. Budući da u regionu nije bilo drugih brda, postao je običaj jednostavno govoriti Pogorje, i taj skraćeni naziv se javljao na mnogim mapama.

  Pogorje se protezalo pojasom dugim nekih sto, a širokim dvadeset do trideset mi
lja. Pogotovo je u zapadnom delu bilo obuhvaćeno intenzivnim uživanjem šume i šumarskom proizvodnjom. Vršena je široko zamišljena seča, razvijali su se industrija i zanati u vezi sa sečom i šumom. Na pustoši su nastale varoši, kolonije, naseobine i logori ljudi koji su se bavili šumarskim zanatstvom, stalno ili provizorno, uređene kako tako ili bilo kako, veće, srednje, manje ili sasvim malecne. Kako su čarobnjaci procenjivali, danas je po čitavom Pogorju postojalo oko pola stotine takvih naselja.

  U tri naselja je počinjen masakr iz kojeg se niko nije živ izvukao.

  •

  Suve stene, kompleks niskih krečnjačkih brežuljaka opasanih gustim šumama, bio je deo Pogorja isturen najdalje na zapad, zapadna rubež rejona patroliranja. Geralt je već bio tu, prepoznao je teren. Na proplanku kod šume bila je izgrađena krečana, velika peć za spaljivanje krečnjaka. Krajnji proizvod takvog spaljivanja bio je negašeni kreč. Kada su bili tu zajedno, Pineti mu je objašnjavao za šta služi taj kreč, ali Geralt nije pažljivo slušao i uspeo je da zaboravi. Kreč – kakav god – nalazio se daleko van sfere njegovih interesovanja. Ali kraj peći je nastala ljudska kolonija za koju je pomenuti kreč bio osnova egzistencije. Poverena mu je zaštita tih ljudi. I samo je to bilo važno.

  Pekači su ga prepoznali, jedan mu je mahnuo šeširom. Uzvratio je pozdrav. Radim svoje, pomisli. Radim ono što treba. Ono za šta će mi platiti.

  Usmeri Ukljevu ka šumi. Pred njim je bilo nekih pola sata jahanja šumskim putem. Oko milje ga je delilo od sledećeg naselja. Zvanog Popićeva seča.

  •

  U toku dana je veštac prevaljivao razdaljinu od sedam do deset milja – u zavisnosti od okoline, to je značilo da je posećivao od nekoliko do čak petnaestak naseobina i dospevao na ugovoreno mesto, s kojeg bi ga pre zalaska sunca neko od čarobnjaka teleportovao nazad u zamak. Sutradan se šema ponavljala, mada je patrolirao u drugom rejonu Pogorja. Geralt je rejone nasumice birao, izbegavajući rutinu i šemu koja se lako mogla dešifrovati. Osim toga, zadatak se pokazao kao dosta monoton. Monotonija ipak nije smetala vešcu, navikao je na nju u svom poslu, u većini slučajeva samo su strpljivost, istrajnost i konsekventnost garantovali uspešan lov na čudovište. Uostalom, sve do sada – nije to bilo beznačajno – niko nikada nije bio voljan da za njegovu strpljivost, istrajnost i konsekvenciju plati jednako darežljivo kao čarobnjaci iz Risberga. Stoga nije mogao da se žali, trebalo je da radi svoje.