Vreme Prezira

  – Bojao sam se da će dragoljub da uvene.

  – Geralte – Dajkstra ga mrko pogleda. – Uvalio si se u govna. Izronio si, glavu držiš iznad površine, ali nogama i dalje ne dopireš do dna septičke jame. Neko ti pruža pomoć, rizikujući da se sam uvali i usmrdi. Mani se tih glupavih šala. Jenefer ti je rekla da dođeš ovamo, zar ne?

  – Ne. Jenefer spava u toplom krevetu. Jesi sad miran?

  Ogromni špijun okrete se silovito, uhvati vešca za ruke i pritera ga uza zid u hodniku.

  – Ne, nisam miran, prokleta huljo – prosikta. – Zar još nisi shvatio, tikvane, da čestiti, kralju verni čarobnjaci ove noći ne spavaju? Da uopšte nisu ni legali u krevet? U toplim posteljama spavaju izdajice, nilfgardski plaćenici. Prodane duše koje su same spremale puč, ali za kasnije. Nisu znali da smo im otkrili planove i prozreli namere. I upravo njih izvlačimo iz toplih betveša{21}, udaramo bokserom u zube, stavljamo im na ruke obruče od dvimerita. Gotovo je sa izdajnicima, shvataš li? Ako nećeš da potoneš zajedno sa njima, prestani da glumiš idiota! Da li te je sinoć Vilgeforc zavrbovao? Da li te je možda još pre toga zavrbovala Jenefer? Govori! Brzo, jer govna počinju u usta da ti ulaze!

  – Pihtije se jedu hladne, Dajkstra – podseti ga Geralt. – Vodi me do Filipe. Mirno, dostojanstveno i bez skandala.

  Špijun ga pusti, povuče se korak unazad.

  – Idemo – hladno reče. – Ovim stepenicama, gore. Ali razgovor ćemo završiti. Obećavam ti to.

  *

  Tamo gde su se spajala četiri hodnika, pod stubom koji je pridržavao svod, sijalo je od svetiljki i magičnih kugli. Tiskali su se ovde Redanjci i čarobnjaci. Među čarobnjacima su bili i Ratklif, član Saveta, i Sabrina Glevisig. Sabrina je, kao i Keira Mec, bila u sivoj muškoj odeći. Geralt je shvatio da si u puču, koji se odigravao na njegove oči, mogao da razlikuješ sukobljene strane prema uniformi.

  Na podu od kamenih ploča klečala je Tris Merigold, nagnuta nad telom koje je ležalo u lokvi krvi. Geralt je prepoznao Lidiju van Bredevort. Prepoznao ju je po kosi i po svilenoj haljini. Po licu je ne bi prepoznao, jer to više nije bilo lice. Bila je to odvratna, makabristička lešinska maska koja sija dopola otkrivenim zubima i deformisanom, upalom, rđavo sraslom donjom vilicom.

  – Pokrijte je – muklo reče Sabrina Glevisig. – Kad je preminula, raspršila se iluzija... Dođavola, pokrijte je nečim!

  – Kako se to dogodilo, Ratklife? – pitala je Tris, sklanjajući ruku s pozlaćenog balčaka bodeža koji je bio zariven ispod Lidijine grudne kosti. – Kako je to moglo da se dogodi? Trebalo je da sve prođe bez leševa!

  – Napala nas je – promrmljao je čarobnjak, obarajući glavu. – Bacila se na nas kad su izveli Vilgeforca. Nastao je metež... Ni sam ne znam kako... To je njen sopstveni bodež.

  – Pokrijte joj lice! – Sabrina se silovito okrenula. Ugledala je Geralta, njene grabljive oči zasijaše kao antracit. – Otkud se ovaj stvorio ovde?

  Tris je munjevito đipila, dojurila do vešca. Geralt ugleda njenu ruku ispred samog lica. Onda ugleda sjaj i blago uroni u mrak. Oseti ruku na kragni i silovito drmusanje.

  – Držite ga, jer će pasti – Trisin glas bio je neprirodan, pretvoran gnev čuo se u njemu. Zadrmusala ga je ponovo, tako da se načas našao tik pored nje.

  – Oprosti – ču brz šapat. – Morala sam.

  Dajkstrini ljudi su ga pridržali.

  Veštac pomeri glavu. Preorijentisao se na druga čula. U hodnicima je vladalo kretanje, vazduh se talasao, nosio mirise. I glasove. Sabrina Glevisig je psovala, Tris ju je umirivala. Redanjci što su smrdeli na kasarne vukli su po podu bespomoćno telo koje je šaputalo svilenom haljinom. Krv. Miris krvi. I ozonski miris. Miris magije. Uzbuđeni glasovi. Koraci, nervozno lupkanje potpetica.

  – Požurite! Sve se to suviše oteglo! Već bi trebalo da budemo u Garstangu!

  Filipa Ejlhart. Iznervirana.

  – Sabrina, brzo nađi Marti Sodergren. Ako bude trebalo, izvuci je iz kreveta. Gedimdejtu nije dobro. Verovatno srčani udar. Neka se Marti njime pozabavi. Ali ne govori ništa ni njoj, ni onom s kim spava. Tris, pronađi i odvedi u Garstang Doregaraja, Drithelma i Kardojna.

  – Zašto?

  – Oni predstavljaju kraljeve. Neka Etain i Esterad budu obavešteni o našoj akciji i o njenim posledicama. Odvešćeš ih... Tris, imaš na ruci tragove krvi! Čija je?

  – Lidijina.

  – Dođavola? Kada? Kako?

  – Zar je važno kako? – hladan, spokojan glas. Tisaja de Friz. Šum haljine. Tisaja je bila u balskoj haljini. Ne u pobunjeničkoj uniformi. Geralt je naćulio uši, ali nije čuo zvonjavu okova od dvimerita.

  – Glumiš uzrujanost? – ponovi Tisaja. – Zabrinutost? Kad se organizuju pobune, kad se noću dovode naoružani žbirovi, treba računati na žrtve. Lidija je umrla, Hen Gedimdejt umire. Maločas sam videla Artoa s maskiranim licem. Koliko će žrtava još biti, Filipa Ejlhart?

  – Ne znam – suvo odgovori Filipa. – Ali neću se povući.

  – Naravno. Ti se ne povlačiš ni pred čim.

  Vazduh je zatrepereo, potpetice su lupkale o kameni pod poznatim ritmom. Filipa je išla ka njemu. Upamtio je nervozni ritam njenih koraka iz jučerašnjeg zajedničkog hoda po sali, za vreme posluživanja kavijarom. Zapamtio je miris cimeta i narda. Sada se taj miris mešao sa mirisom sode. Geralt je isključivao svoje učešće u bilo kakvom prevratu ili puču, ali je pomislio: u slučaju da i učestvujem u njima, da li bih se setio da prethodno operem zube?

  – On te ne vidi, Fil – naizgled pospano reče Dajkstra. – Ništa ne vidi i ništa nije video. Ta s prekrasnom kosom ga je oslepila.

  Čuo je Filipin dah i osećao svaki njen pokret, ali je nespretno pomerio glavu, glumeći bespomoćnost. Čarobnica se nije dala nasamariti.

  – Ne pretvaraj se, Geralte. Tris ti je zatamnila oči, ali ti nije oduzela razum. Kojim čudom si se ovde našao?

  – Upao sam. Gde je Jenefer?

  – Blagosloveni oni koji ne znaju – u Filipinom glasu nije bilo podsmeha. – Jer će duže živeti. Zahvali Tris. To su bile blage čini, slepilo će ubrzo proći. A ti nisi video ono što nisi smeo da vidiš. Pazi na njega, Dajkstra. Odmah se vraćam.

  Opet kretanje. Glasovi. Zvonki sopran Keire Mec, nazalni Ratklifov bas. Lupa redanjskih čizmetina. I uzbuđeni glas Tisaje de Friz.

  – Pustite je! Kako ste mogli? Kako ste mogli da joj to učinite?

  – To je izdajica! – nazalno će Ratklif.

  – Nikad u to neću poverovati!

  – Krv nije voda – hladno, Filipa Ejlhart. – A car Emhir je vilenjacima obećao slobodu. I sopstvenu, nezavisnu državu. Ovde, na ovim prostorima. Naravno, posle pokolja ljudi. I to joj je bilo dovoljno da nas odmah izda.

  – Odgovori! – Tisaja de Friz, s emocijom. – Odgovori joj, Enid!

  – Odgovori, Frančeska.

  Zveket okova od dvimerita. I raspevani vilenjački akcenat Frančeske Findabar, Margete iz Dolina, najlepše žene na svetu.

  – Va vort a me, Dh’oine. N’aen te a dice’n.

  – Da li ti je to dovoljno, Tisaja? – Filipin glas, kao štektanje.

  – Da li mi sada veruješ? Ti, ja, svi mi jesmo – i uvek ćemo biti – za nju Dh’oine, ljudi kojima ona, Aen Seidhe, nema ništa da kaže. A ti, Ferkarte? Šta su tebi obećali Vilgeforc i Emhir te si se odlučio na izdaju?

  – Idi do đavola, bludnice nastrana.

  Geralt zaustavi dah, ali ne ču odjek boksera u sudaru sa vilicom. Filipa se kontrolisala mnogo bolje od Keire. Ili nije imala bokser.

  – Ratklife, vodi izdajice u Garstang! Detmolde, daj ruku arhimađistorki Tisaji de Friz. Idite. Ja ću vam se brzo priključiti.

  Koraci. Miris cimeta i narda.

  – Dajkstra.

  – Tu sam, Fil.

  – Tvoji podanici nam više nisu potrebni. Neka se vrate u Loksiju.

  – Nije li nesumnjivo...

  – U Loksiju, Dajkstra!

  – Naređenje je naređenje, milostiva gospo – u špijunovom glasu čula se sprdnja. – Sluge će otići, učinile su što je bilo na njima. Sada je to već isk
ljučivo stvar čarobnjaka. Pa se i ja sklanjam s prekrasnih očiju vašeg visočanstva. Zahvalnost za pomoć i učešće u puču nisam očekivao, ali sam siguran da će me se vaše visočanstvo sa zahvalnošću sećati.

  – Oprosti, Sigismunde. Hvala ti na pomoći.

  – Nema na čemu, bilo mi je zadovoljstvo. Hej, Vojmire, skupi ljude. Petoro ostaje sa nama. Ostale odvedi dole i ukrcaj na ,,Spadu“. Samo neprimetno, na prstima, bez šuškanja, bez bukanja. Bočnim hodnicima. U Loksiji i u luci da nisi ni pisnuo. Izvršavaj!

  – Ništa nisi video, Geralte – rekla je šapatom Filipa Ejlhart, zapahnjujući vešca cimetom, nardom i sodom. – Ništa nisi čuo. S Vilgeforcem nikad nisi razgovarao. Dajkstra će te sada odvesti u Loksiju. Potrudiću se da te pronađem tamo kada... Kada sve bude gotovo. Obećala sam ti nešto juče i održaću reč.

  – Šta će biti s Jenefer?

  – Kakva opsesija! – Dajkstra se vratio, klapšući nogama. – Jenefer, Jenefer... Da se čoveku smuči. Ne uzbuđuj se zbog njega, Fil. Ima važnijih stvari. Da li je pored Vilgeforca pronađeno ono što je trebalo da bude otkriveno?

  – Naravno. Izvoli, to je za tebe.

  – Oho! – šum papira. – Oho! Oho-oho! Prelepo! Vojvoda Nitert. Izvanredno! Baron...

  – Diskretnije, bez imena. I molim te, kad se vratiš u Tretogor, nemoj da odmah počneš sa egzekucijom. Ne izazivaj skandal pre vremena.

  – Bez bojazni. Momčići s ove liste, pohlepni na nilfgardsko zlato, bezbedni su. Zasad. To će biti moje omiljene marionete koje ću držati na povocu. A povoci će kasnije biti omče oko vrata... Ima li još pisama? Izdajice iz Kedvena, iz Temerije, iz Edirna? Rado bih bacio pogled na njih. Barem krajičak oka...

  – Znam. Ali to nije tvoja stvar. Ta pisma dobili su Ratklif i Sabrina Glevisig, oni će već znati kako da se njima služimo. A sada zdravo. Žurim.

  – Fil.

  – Molim?

  – Vrati vid vešcu. Nemoj da se sapliće na stepenicama.

  *

  U balskoj dvorani Aretuze banket je i dalje trajao, ali je dobio drugačiji oblik – tradicionalniji i domaćinskiji. Stolovi su bili ispremeštani, čarobnice i čarobnjaci uneli su u salu fotelje, stolice i odnekud donete škanjeve, posedali na njih i zabavljali se. Većina tih zabava bila je neprimerena. Brojna grupa koja je posedala oko velikog bureta rakije pila je, ćaskala, a s vremena na vreme bi prasnula u gromki smeh. Oni koji su još donedavno delikatno bockali prefinjene zakuske srebrnim viljuščicama sada su bez ustezanja glodali ovčija rebra koja su oberučke držali. Neki su češljali karte, ignorišući okolinu. Neki su spavali. Jedan par se besomučno ljubakao u uglu, i činili su to s tolikom žestinom da je sve ukazivalo na to da se na tom celovu neće sve završiti.

  – Pogledaj ih samo, Geralte – Dajkstra se nagnuo preko ograde na tremu, gledajući čarobnjake s visine. – Kako se radosno zabavljaju, kao da su nekakva dečurlija. A njihov Savet je, međutim, upravo utepao bezmalo čitav njihov Kaptol i sudi mu za izdaju, za pajtanje sa Nilfgardom. Pogledaj taj par. Sad će potražiti za sebe ćoškić sa strane, a pre nego što završe sa trpanjem, Vilgeforc će visiti. Ah, čudan je ovaj svet.

  – Umukni, Dajkstra.

  *

  Put koji vodi u Loksiju zarivao se u padinu brda cikcak stepenicama. Stepenice su spajale terase, dekorisane zapuštenim živim ogradama, rondelama i osušenim agavama u saksijama. Na jednoj od tih terasa Dajkstra se zaustavio, prišao je zidu, nizu kamenih glava himera iz čijih je čeljusti curkala voda. Špijun se nagnuo, dugo je pio.

  Veštac se primakao ogradi. More se presijavalo zlatno, nebo je bilo još kičastije boje nego na slikama u Galeriji slavne istorije. Dole je video odred Redanjaca koji su poslati iz Aretuze, u disciplinovanom stroju išli su prema luci. Upravo su prelazili preko mostića koji spaja obale stenovite raseline.

  Ono što je naglo privuklo njegovu pažnju bila je usamljena šarena prilika. Prilika je upadala u oči jer se brzo kretala. I u suprotnom pravcu od Redanjaca. Uzbrdo, prema Aretuzi.

  – Hajde – požurivao ga je Dajkstra nakašljavanjem. – Kome je putovati, nema kad dremati.

  – Ako ti se toliko žuri, idi sam.

  – Ma nemoj – iskrevelji se špijun. – A ti ćeš da se vratiš gore da spasavaš svoju Jenefer. I napraviš džumbus kao pijani gnom. Idemo u Loksiju, Geralte. Ne zaluđuj se, Geralte, ako misliš da sam te izvukao iz Aretuze zbog dugo skrivane ljubavi? E pa ne. Izvukao sam te odande jer si mi potreban.

  – Za šta?

  – Praviš se lud? U Aretuzi studira dvanaest gospođica iz prvih redanjskih porodica. Ne mogu da rizikujem konflikt sa uvaženom rektorkom, Margaritom Lo Antij. Rektorka mi neće dati Cirilu, princezu Cintre, koju je Jenefer dovela na ostrvo Taned. Tebi će je, međutim, dati. Kad je zamoliš.

  – Otkud ti ta smešna pretpostavka da ću je zamoliti?

  – Iz smešne pretpostavke da želiš da Ciri bude bezbedna. Pod mojom zaštitom, pod zaštitom kralja Vizimira, biće sigurna. U Tretogoru. Na Tanedu nije bezbedna. Poštedi me zluradih komentara. Da, znam, na početku kraljevi nisu imali za devojku najlepše planove. Ali to se promenilo. Sada je postalo očigledno da je živa, zdrava i bezbedna. Cirila može da bude u predstojećem ratu vrednija nego deset odreda teške konjice. Mrtva ne vredi ni po lule duvana.

  – Filipa Ejlhart zna šta smeraš?

  – Ne zna. Ne zna čak ni to da ja znam da je devojka u Loksiji. Moja nekad voljena Fil visoko je digla glavu, ali kralj Redanje i dalje je Vizimir. Ja izvršavam Vizimirove naredbe, a za to što čarobnjaci kuju nije me briga. Cirila će se ukrcati na ,,Spadu“ i odjedriće do Novigrada, odatle će poći u Tretogor. I biće sigurna. Veruješ mi?

  Veštac se nagnu prema jednoj od glava himere, popi vodu koja je curkala iz monstruozne čeljusti.

  – Veruješ mi? – ponovi Dajkstra, stojeći nad njim.

  Geralt se ispravi, obrisa usne i iz sve snage udari ga po vilici. Špijun se otkotrljao, ali nije pao. Najbliži Redanjac skoči i htede da uhvati vešca, ali uhvati samo vazduh, a odmah potom sede, ispljunu krv i zub. Tada se svi baciše na njega. Nastade gurnjava, haos, metež i zbrka, a veštac je baš to hteo.

  Jedan Redanjac tresnu licem u kamenu himerinu glavu iz koje je tekla voda koja se učas oboji u crveno. Drugi dobi pesnicom u dušnik, savi se, kao da su mu iščupane genitalije. Treći, udaren laktom u oko, odskoči s jaukom. Dajkstra dohvati vešca u ’medveđi zagrljaj’, a Geralt ga snažno udari potpeticom u donožje. Špijun zaurla i više nego komično zaigra na jednoj nozi.

  Naredni žbir hteo je da zvizne vešca kratkim mačem, ali zviznu u vazduh. Geralt ga jednom rukom uhvati za lakat, drugom za koren šake, zavrnu ga, obarajući na zemlju dvojicu drugih koji su pokušavali da ustanu. Žbir kojeg je držao bio je jak, nije ni mislio da ispusti mač. Geralt ga dohvati jače i, škljocnuvši, slomi mu ruku.

  Dajkstra, i dalje cupkajući na jednoj nozi, podiže sa zemlje korseku i naumi da trozubom oštricom pribije vešca uza zid. Geralt se nagnu, oberučke uhvati motku koplja i primeni princip poluge, koji je poznat upućenima. Gledajući kako mu se cigle i fuge sa zidova sve više približavaju, špijun ispusti trozubac, ali ionako prekasno, jer se njegova međica već sudarala sa himerinom glavom iz koje je tekla voda.

  Geralt iskoristi korseku da bi oborio s nogu još jednog žbira, zatim osloni motku o kameni pod i prelomi je udarcem cipele, skrativši je do dužine mača. Isproba palicu udarivši u vrat najpre Dajkstru, koji je raskrečen sedeo na himeri, a odmah potom utiša dripca s polomljenom rukom koji je zavijao. Šavovi dubleta već odavno su mu popustili pod pazusima i veštac se znatno bolje osećao.

  Poslednji dripac koji se držao na nogama takođe nasrnu na njega korsekom, smatrajući da će mu njena dužina dati prevagu. Geralt ga zveknu po nosu, klipan svom silinom sede na saksiju sa agavom. Drugi Redanjac, neobično uporan, zakači se za veščevu butinu i snažno ga ugrize. Veštac se razbesne i snažnim šutom osujeti glodara.

  Na stepenice istrča zadihani Neven, opazi šta se dešava i preblede kao krpa.

  – Geralte! – dreknu časak potom. – Ciri je nestala! Nema je!

 
– To sam i očekivao – veštac odalami štapom još jednog Redanjca koji nije hteo da leži mirno. – Koliko si spor, Nevene. Rekao sam ti juče da, ako se nešto desi, ne časiš časa i trk u Aretuzu. Jesi li doneo moj mač?

  – Doneo sam oba!

  – Taj drugi je Cirin mač, idiote – Geralt zveknu dripca koji je pokušao da ustane sa agave.

  – Ne razumem se u mačeve – izdahta pesnik. – Za ime boga, prestani da ih tučeš! Zar ne vidiš redanjske orlove? To su ljudi kralja Vizimira! Za izdaju i bunt možeš da dospeš u tamnicu...

  – Na gubilište – promrmlja Dajkstra, izvlačeći bodež i približavajući se lelujavim korakom. – Obojica ćete otići na gubilište...

  Više od toga nije ni uspeo da kaže, jer pade četvoronoške, mlatnut u bočni deo glave komadom korsekine motke.

  – Raspinjanje na točku – sumorno oceni Neven. – Čemu prethodi komadanje usijanim kleštima...

  Veštac šutnu špijuna u rebra. Dajkstra se prevrnu na bok kao mrtvi los.

  – Komadanje – ocenio je pesnik.

  – Prekini, Nevene. Daj oba mača. I sklanjaj se odavde, ali brzo. Beži sa ostrva. Beži što dalje možeš!

  – A ti?

  – Vraćam se gore. Moram da spasem Ciri... I Jenefer. Dajkstra, lezi tu pristojno i ostavi bodež na miru!

  – Nećeš se tek tako izvući – izgrca špijun. – Dovešću ovde svoje... Poći ću za tobom...

  – Nećeš poći.

  – Poći ću. Na palubi ,,Spade“ imam pedeset ljudi...

  – A među njima je i vidar?

  – A?

  Geralt zaobiđe špijuna otpozadi, nagnu se, uhvati ga za nogu, cimnu je, zavrnu naglo i veoma snažno. Zaškripalo je. Dajkstra zaurla i onesvesti se. Neven dreknu, kao da je zglob njegov.

  – To šta će da mi rade posle čerečenja – promrmlja veštac – već me se slabo tiče.

  U Aretuzi je vladala tišina. U balskoj dvorani ostali su još samo malobrojni, suviše klonuli da bi pravili buku. Geralt je zaobišao salu ne želeći da ga primete.

  Dobrano se potrudio da bi pronašao sobicu u kojoj je noćivao s Jenefer. Dvorski hodnici bili su pravi pravcati lavirint i svi su isto izgledali.

  Krpena lutkica gledala ga je svojim očima-dugmićima.