Vreme Prezira

  Seo je na krevet, uhvatio se rukama za glavu. Na podu nije bilo krvi. Ali na naslonu stolice visila je crna haljina. Jenefer se presvukla. U mušku odeću, u uniformu zaverenika?

  Ili su je odvukli, samo sa vešom na sebi. U okovima od dvimerita.

  *

  U niši prozora sedela je Marti Sodergren, isceliteljka. Podigla je glavu kad je čula njegove korake. Obrazi su joj bili mokri od suza.

  – Hen Gedimdejt je mrtav – izjecala je. – Srce mu je otkazalo. Ništa nisam mogla da učinim... Zašto su me pozvali tako kasno? Sabrina me je udarila. Udarila me je po licu. Zašto? Šta se ovde desilo?

  – Da li si videla Jenefer?

  – Ne, nisam je videla. Ostavi me. Hoću da budem sama.

  – Pokaži mi najkraći put za Garstang. Molim te.

  *

  Iznad Aretuze bile su tri terase razbokorenog zelenila, u nastavku je planinska padina postajala strma i nedostupna. Iznad provalije uzdizao se Garstang. U temeljima, dvorac je bio taman, jednoobrazan, ravan, priljubljen za stenje kamenim blokom. Tek viši nivo svetlucao je mermerom i prozorskim vitražima, zlatila se na suncu limena kupola.

  Kaldrmisani put koji vodi do Garstanga, i dalje, na vrh, vijugao je oko planine kao zmija. Bio je tu ipak još jedan put, kraći – stepenice koje spajaju terase, odmah kod Garstanga nestaju u crnom ždrelu tunela. Upravo te stepenice pokazala je vešcu Marti Sodergren.

  Odmah iza tunela bio je most koji povezuje ivice provalije. Iza mosta stepenice su se pele oštro uvis i skretale, nestajale iza okuke. Veštac je ubrzao korak.

  Balustrada stepenica dekorisana je bila kipovima fauna i nimfi. Skulpture su izgledale kao žive. Kretale su se. Veščev medaljon počeo je snažno da podrhtava.

  Protrlja oči. Prividni pokret kipova sastojao se u menjanju oblika. Glatki kamen pretvarao se u poroznu, bezobličnu masu koju su izjeli vetrovi i so. I odmah potom ponovo se obnavljao.

  Znao je šta to znači. Maskirna iluzija Taneda kolebala se, nestajala. I mostić je, isto tako, delimično bio iluzoran. Kroz rešetkasto rupičastu kamuflažu nazirali su se provalija i vodopad koji je hučao na njenom dnu.

  Nije bilo tamnih ploča koje pokazuju bezbedan put. Prešao je preko mosta polako, pazeći na svaki korak, psujući u sebi to traćenje vremena. Kad se našao s druge strane provalije, čuo je korake čoveka koji trči.

  Odmah ga je prepoznao. Odozgo, sa stepenica, strčavao je Doregaraj, čarobnjak u službi kralja Etaina iz Cidarisa. Setio se reči Filipe Ejlhart. Čarobnjaci koji su predstavljali neutralne kraljeve pozvani su u Garstang kao posmatrači. Ali Doregaraj je jurio po stepenicama tempom koji je sugerisao da mu je poziv najednom otkazan.

  – Doregaraju!

  – Geralte? – prošapta čarobnjak. – Šta ti radiš ovde? Ne stoj, beži! Brzo, dole, u Aretuzu!

  – Šta se dogodilo?

  – Izdaja!

  – Šta?

  Doregaraj odjednom zadrhta i čudno se nakašlja, a odmah potom nagnu se i pade pravo na vešca. Pre nego što ga je Geralt uhvatio, stigao je da uoči šipku sivopere strele zabodene u njegova leđa. Zateturao se držeći čarobnjaka u zagrljaju, i to mu je spaslo život jer je druga, identična strela, umesto da mu probije grlo, pogodila ljigavo osmehnutu facu kamenog fauna, otfikarivši mu nos i deo obraza. Veštac ispusti Doregaraja i sakri se čučnuvši iza stepenišne ograde. Čarobnjak se svali na njega.

  Bila su dvojica strelaca i obojica su imala veveričje repove na kapama. Jedan je ostao na vrhu stepenica i napinjao luk, drugi je vadio mač iz korica i sjurivao se nadole, preskačući po nekoliko stepenika. Geralt strese sa sebe Doregaraja, đipi, hvatajući se za mač. Strela zafijuka, a veštac prekide njen poj odbijajući je brzim udarcem oštrice mača. Drugi vilenjak već je bio blizu, ali kad vide odbijenu strelu, pokoleba se načas. Ali samo načas. Baci se na vešca, vitlajući mačem da udari. Geralt je parirao kratko, iskosa, tako da je vilenjakov mač skliznuo niz njegovu oštricu. Vilenjak izgubi ravnotežu, veštac se okrete glatko i rebnu ga po vratu, ispod uha. Samo jednom. Bilo je dovoljno.

  Strelac na vrhu stepenica opet zateže luk, ali ne stiže da otpusti tetivu. Geralt ugleda sjaj, vilenjak vrisnu, raširi ruke i pade, kotrljajući se po stepenicama. Gunj na njegovim leđima je goreo.

  Sledeći čarobnjak spuštao se stepenicama. Kad je video vešca, zaustavio se, podigao ruku. Geralt nije gubio vreme na objašnjavanje, pao je ravno na zemlju, a vatrena munja sikćući je preletela iznad njega i u sitan prah razbila statuu fauna.

  – Prestani! – dreknu. – To sam ja, veštac!

  – Majku mu – izdahta čarobnjak, pritrčavajući. Geralt ga se nije sećao sa banketa. – Mislio sam da si jedan od tih vilenjačkih bandita... Šta je sa Doregarajem? Je li živ?

  – Valjda.

  – Brzo, na drugu stranu mosta!

  Prevukoše Doregaraja, uspešno, jer u brzini nisu obraćali pažnju na iluziju koja je lelujala i nestajala. Niko ih nije jurio, iako je čarobnjak ispružio ruku, skandirao magijsku formulu i narednom munjom razvalio most. Kamenje je zahučalo po zidovima provalije.

  – Oni su ti koje treba zadržati – rekao je čarobnjak. Veštac obrisa krv koja je curila iz Doregarajevih usta.

  – Njemu su pluća probijena. Možeš li da mu pomogneš?

  – Ja mogu – rekla je Marti Sodergren, koja se teško penjala stepenicama iz pravca Aretuze, od tunela. – Šta se ovde događa, Kardojne? Ko je koga pogodio?

  – Skoja’taeli – čarobnjak obrisa rukavom čelo. – U Garstangu traje borba. Prokleta banda, jedni bolji od drugih! Filipa preko noći stavlja Vilgeforca u okove, a Vilgeforc i Frančeska Findabar dovode Veverice na ostrvo! A Tisaja de Friz... Dođavola, ta je napravila zbrku!

  – Budi jasniji, Kardojne!

  – Da ne gubim vreme na priču! Brišem u Loksiju, odatle se smesta teleportujem u Kovir. A oni tamo, u Garstangu, neka se pokolju međusobno! To više nema nikakvog značaja! Rat je! Svu tu gungulu zakuvala je Filipa da bi omogućila kraljevima da započnu rat sa Nilfgardom! Meve iz Lirije i Demavend iz Edirna isprovocirali su Nilfgard! Razumete li to?

  – Ne – rekao je Geralt. – I uopšte ne želimo da razumemo. Gde je Jenefer?

  – Prestanite! – dreknu Marti Sodergren, nagnuta nad Doregarajem. – Pomozite mi! Pridržite ga! Ne mogu da izvučem strelu!

  Pomogli su joj. Doregaraj je ječao i dahtao, stepenice su podrhtavale. Geralt je isprva smatrao da je to magija lekovitih Martinih magijskih formula. Ali to je bio Garstang. Najednom, eksplodirali su vitraži, na dvorskim prozorima zasvetlucala je vatra, zavijorio se dim.

  – Još uvek se biju – škripao je zubima Kardojn. – Surovo je tamo, jedna magijska formula preklapa drugu...

  – Magijske formule? U Garstangu? Pa tamo je antimagijska aura!

  – Sve je to Tisajino maslo. Odjednom je odlučila na čiju će stranu da stane. Skinula je blokadu, likvidirala auru i neutralizovala dvimerit. Tada su svi ščepali jedni druge za: gušu! Vilgeforc i Teranova s jedne, Filipa i Sabrina s druge strane... Pucali su stubovi i tavanica se srušila... A Frančeska je otvorila ulaz u podzemne prostorije, odatle su najednom iskočili ti vilenjački đavoli... Vikali smo da smo neutralni, ali Vilgeforc se samo zasmejao. Pre nego što smo stigli da napravimo zaklon, Drithelma je pogodila strela u oko, Rejeana je bio izbockan kao jež... Na dalji razvoj događaja nisam čekao. Marti, hoćeš još dugo? Moramo da brišemo odavde!

  – Doregaraj neće moći da hoda – isceliteljka je obrisala zakrvavljene ruke belom balskom haljinom. – Teleportiraj nas, Kardojne.

  – Odavde? Jesi poludela? Preblizu smo Tor Lare. Larin portal ozračiće i pokvariće svako teleportovanje. Odavde se ne može teleportovati!

  – On ne može da hoda! Moram da ostanem pored njega...

  – Onda ostani! – Kardojn ustade. – I lepo se zabavljaj! Meni je život mio! Vraćam se u Kovir! Kovir je neutralan!

  – Divno! – veštac pljunu, gledajući za čarobnjakom koji je nestajao u tunelu. – Kolegijalnost i solidarnost! Ali ni ja ne mogu da ostanem sa tobom, Marti. Moram da idem u Garstang. Tvoj neutralni sabrat srušio je most. I
ma li drugog puta?

  Marti Sodergren šmrknu. Zatim podiže glavu i potvrdno klimnu.

  *

  Već je bio ispod zidina Garstanga kad je hrupila na njega Keira Mec.

  Put koji je pokazala isceliteljka vodio je kroz viseće vrtove povezane serpentinom stepeničica. Stepenice su bile gusto obrasle bršljanom i orlovim noktima, travuljina je otežavala penjanje, ali je predstavljala dobar zaklon. Uspeo je da neopaženo dospe pod sam zid dvorca. Dok je tražio ulaz, natrapala je na njega Keira, i oboje su pali u žbunove trnjine.

  – Izbila sam sebi zub – potišteno zaključi čarobnica, blago šuškajuči. Bila je raščupana, prijava, prekrivena malterom i čađi, na obrazu je imala veliki hematom.

  – I verovatno sam polomila nogu – dodala je, pljujući krv. – To si ti, vešče? Na tebe sam nabasala? Kojim čudom?

  – To se i ja pitam.

  – Teranova me je izbacio kroz prozor.

  – Možeš li da ustaneš?

  – Ne, ne mogu.

  – Hteo bih da doprem unutra. Neprimećen. Kuda?

  – Jesu li svi vešci – Keira ponovo ispljunu, jauknu, pokušavajući da se podigne na laktove – ludaci? U Garstangu se vodi bitka! Tamo se tako zakuvalo da štukatura otpada sa zidova. Tražiš đavola?

  – Ne. Tražim Jenefer.

  – Oho! – Keira prestade da se napinje i leže nauznak. – Želela bih da i mene, isto tako, neko voli. Uzmi me u naručje.

  – Možda neki drugi put. Sada žurim.

  – Uzmi me u naručje, kažem ti! Pokazaću ti put u Garstang. Moram uhvatiti tog kurvinog sina od Teranove. Hajde, šta čekaš? Sam nećeš naći ulaz, a čak i da ga nađeš, dokusuriće te taj ološ od vilenjaka... Ja ne mogu da hodam, ali sam još uvek kadra za bacanje čari. Ako nam neko stane na put, zažaliće.

  Dreknula je kad ju je podigao.

  – Izvini.

  – Ne mari – obgrlila ga je rukama oko vrata. – To je ta noga. Još uvek mirišeš na njene parfeme, znaš li? Ne tuda. Okreni se i kreni naviše. Ima drugi ulaz, sa strane Tor Lare. Možda tamo nema vilenjaka... Auuu! Pažljivije, dođavola!

  – Izvini. Odakle se stvoriše ovde Skoja’taeli?

  – Bili su u podzemnim prostorijama. Ostrvo Taned je skroz pusto, tamo je velika kaverna, ako znaš kuda treba da ideš, možeš da uploviš brodićem. Neko im je otkrio kuda... Jao! Pazi! Ne drmusaj me!

  – Izvini. Znači, Veverice su doplovile dovde? Kada?

  – Ðavo bi ga znao. Možda juče, možda pre nedelju dana? Mi smo se spremali za Vilgeforca, a Vilgeforc za nas. Vilgeforc, Frančeska, Teranova i Ferkart... Pošteno su nas namagarčili. Filipa je mislila da su hteli lagano da preuzmu vlast u Kaptolu, da izvrše pritisak na kraljeve... A oni su nameravali da nas za vreme sabora likvidiraju... Geralte, ja ovo neću izdržati... Noga... Spusti me načas. Jao!

  – Keira, ovo je otvoren prelom. Krv teče kroz nogavicu.

  – Ćuti i slušaj. Jer je tvoja Jenefer u pitanju. Ušli smo u Garstang, u salu za većanje. Tamo je antimagijska blokada, ali to ne deluje na dvimerit, osećali smo se bezbedno. Počela je svađa. Tisaja i oni neutralni drali su se na nas, mi smo se drali na njih. A Vilgeforc je ćutao i smeškao se...

  *

  – Ponavljam, Vilgeforc je izdajica! Spajtao se sa Emhirom iz Nilfgarda, uvukao je u zaveru i druge! Prekršio je Zakon, izneverio je i nas i kraljeve...

  – Polako, Filipa. Ja znam da milost koju ti ukazuje Vizimir za tebe znači više nego solidarnost Bratstva. Isto se odnosi i na tebe, Sabrina, jer identičnu ulogu igraš u Kedvenu. Keira Mec i Tris Merigold zastupaju interese Foltesta iz Temerije, Ratklif je oruđe Demavenda iz Edirna.

  – Kakve to ima veze, Tisaja?

  – Interesi kraljeva ne moraju da se poklapaju s našim interesima. Ja savršeno znam šta je posredi. Kraljevi su počeli da istrebljuju vilenjake i druga bića neljudske rase. Možda ti, Filipa, smatraš da je to ispravno. Možda ti, Ratklife, smatraš da je uputno pomagati Demavendovu vojsku u hajkama na Skoja’taele. Ali ja sam protiv toga. I ne čudim se Enid Findabar što se tome protivi. Ali to još ne znači izdaju. Ne prekidaj me! Ja odlično znam šta su naumili vaši kraljevi, znam da hoće da izazovu rat. Akcije koje bi taj rat trebalo da spreče možda jesu izdaja u očima tvog Vizimira, ali u mojim očima nisu. Ako hoćeš da sudiš Vilgeforcu i Frančeski, sudi i meni!

  – O kakvom se ratu ovde govori? Moj kralj, Esterad iz Kovira, neće podržati nikakvu agresiju protiv carstva Nilfgarda! Kovir jeste i ostaće neutralan!

  – Ti si član Saveta, Kardojne! A ne svoga kralja ambasador!

  – I ko to kaže, Sabrina?

  – Dosta! – Filipa je lupila pesnicom o sto. – Zadovoljiću tvoju radoznalost, Kardojne. Pitaš ko priprema rat? Priprema ga Nilfgard, koji namerava da nas napadne i uništi. Ali Emhir var Emreis još uvek se seća brda Soden, i ovog puta odlučio je da se osigura, isključujući čarobnjake iz igre. U tom cilju uspostavio je kontakt sa Vilgeforcem iz Rogevena. Kupio ga je obećavši mu vlast i titule. Da, Tisaja. Vilgeforc, junak iz Sodena, treba da postane namesnik i vladar svih osvojenih zemalja na Severu. Vilgeforc, koga pomažu Teranova i Ferkart, on je taj koji treba da upravlja provincijama što će nastati na mestu osvojenih kraljevina, on je taj koji će izmahivati nilfgardskim korbačem iznad robova što naseljavaju te zemlje i naporno rade za Carstvo. A Frančeska Findabar, Enid an Gleana, treba da postane kraljica države Slobodnih vilenjaka. Biće to, razume se, nilfgardski protektorat, ali vilenjacima će biti dovoljno, ako im samo car Emhir da odrešene ruke da ubijaju ljude. A za vilenjake ne postoji ništa što žele više od ubijanja Dh’oine.

  – To je teška optužba. Zato će, isto tako, dokazi morati da budu jednako validni. Ali pre nego što staviš te dokaze na tas, Filipa Ejlhart, budi svesna mog stanovišta. Dokaze možeš fabrikovati, delanja i njihove motive možeš interpretirati. Ali nastale činjenice ništa ne može da promeni. Prekršila si jedinstvo i solidarnost Bratstva, Filipa Ejlhart. Članove Kaptola okovala si kao da su banditi. Da se nisi usudila, dakle, da mi predlažeš položaj u novom Kaptolu, koji planira da stvori tvoja banda prevratnika što je izneverila kraljeve. Između nas su se isprečili smrt i krv. Smrt Hena Gedimdejta. I krv Lidije van Bredevort. S prezirom si dala da se ta krv prolije. Bila si moja najbolja učenica, Filipa Ejlhart. Bila sam uvek na tebe ponosna. Ali sada te samo prezirem.

  *

  Keira Mec je bila bleda kao krpa.

  – Od pre nekog vremena – šapnula je – u Garstangu kao da je tiše. Završava se... Jure se po dvorcu. Tamo ima pet spratova, sedamdeset šest dvorana i sala. Dovoljno prostora za jurnjavu...

  – Trebalo je da govoriš o Jenefer. Požuri. Bojim se da ćeš se onesvestiti.

  – O Jenefer? Ah, da... Sve je teklo onako kako smo i mislili, kad se odjednom pojavila Jenefer. I uvela tog medijuma u dvoranu...

  – Koga?

  – Devojčicu, možda četrnaestogodišnju. Pepeljasta kosa, krupne zelene oči... Pre nego što smo stigli da je dobro osmotrimo, devojčica je počela da predskazuje. Govorila je o događajima u Dol Angri. Niko nije sumnjao da govori istinu. Bila je u transu, a u transu se ne laže.

  *

  – Juče uveče – govorila je devojčica-medijum – vojska sa znacima Lirije i barjacima Edirna izvršila je agresiju na carstvo Nilfgarda. Napadnut je Glevicingen, pogranično utvrđenje u Dol Angri. Poklisari u ime kralja Demavenda trubili su po okolnim selima da od danas Edirn preuzima vlast nad celom zemljom. Stanovništvo je pozvano u oružani ustanak protiv Nilfgarda...

  – To je nemoguće! To je gadna provokacija!

  – Olako prevaljuješ tu reč preko usta, Filipa Ejlhart – spokojno je rekla Tisaja de Friz. – Ali ne zavaravaj se, tvoja dreka neće prekinuti trans. Govori dalje, dete.

  – Car Emhir var Emreis izdao je naredbu da se na udarac odgovara udarcem. Nilfgardska vojska danas u zoru ušla je u Liriju i Edirn.

  – Tako su, dakle – osmehnula se Tisaja – naši kraljevi pokazali kako su razumni, svetli vladari koji vole mir. A pojedini čarobnjaci su dokazali kome uistinu služe. Oni koji su mogli da spreče zavojevački
rat s predumišljajem su stavljeni u okove od dvimerita i pripisane su im besmislene zamerke...

  – Sve je to gnusna laž!

  – Bestraga vam svima glava! – zaurla odjednom Sabrina Glevisig. – Filipa! Šta sve to znači? Šta treba da znači taj lom u Dol Angri? Zar se nismo dogovorili da ne počinjemo prerano? Zašto se taj prokleti Demavend nije suzdržao? Zašto ta rospija Meve...

  – Umukni, Sabrina!

  – Pustite je da govori – Tisaja de Friz je podigla glavu. – Da čujemo kako se vojska Henselta iz Kedvena koncentrisala na granici. Da čujemo kako je vojska Foltesta iz Temerije sada već sigurno porinula svoje lađe koje je do sada skrivala u tršćacima na Jaruzi. Da čujemo o ekspedicijskom korpusu pod vodstvom Vizimira iz Redanje koji stoji na Pontaru. Da li si ti, Filipa, mislila da smo mi slepi i gluvi?

  – To je jedna velika, gadna provokacija! Kralj Vizimir...

  – Kralj Vizimir – medijum pepeljaste kose prekide ravnodušnim glasom – ubijen je prošle noći. Proburazila ga je ruka atentatora. Redanja je bez kralja.

  – Redanja odavno nema kralja – Tisaja de Friz je ustala. – U Redanji je vladala milostiva Filipa Ejlhart, dostojna naslednica Rafarda Beloga. Spremna da za apsolutnu vlast žrtvuje na desetine hiljada bića.

  – Ne slušajte je! – dreknu Filipa. – Ne slušajte tog medijuma! To oruđe, nerazumno oruđe... Kome ti služiš, Jenefer? Ko je naredio da dovedeš ovde ovo čudovište?

  – Ja – reče Tisaja de Friz.

  *

  – Šta je bilo dalje? Šta se desilo sa devojčicom? Sa Jenefer?

  – Ne znam – Keira zatvori oči. – Tisaja je najednom prekinula blokadu. Jednom magijskom formulom. U životu ništa slično nisam videla... Ošamutila nas je i zablokirala, potom oslobodila Vilgeforca i ostale... A Frančeska je otvorila ulaz u podzemne prostorije i u Garstangu se najedanput zarojilo od Skoja’taela. Predvodio ih je čudak u oklopu i s krilatim, nilfgardskim šlemom na glavi. Pomagao mu je tip sa belegom na licu. Taj je umeo da baca magijske formule. I da se skriva iza magije.

  – Rjens.

  – Možda, ne znam. Bilo je vruće... Srušila se tavanica. Magijske formule i strele... Masakr... Ubijeni su Ferkart, Drithelm, Ratklif, Markar, Režan i Bjanka d’Este... Kontuzovana je Tris Merigold, ranjena je Sabrina... Kad je videla leševe, Tisaja je shvatila da je pogrešila, pokušala je da nas zaštiti, pokušala je da obuzda Vilgeforca i Teranovu... Vilgeforc ju je ismejao i narugao joj se. Tada je izgubila glavu i pobegla. Oh, Tisaja... Toliko leševa...