Vreme Prezira

  Vilgeforc se razgnevi.

  – Nepopravljiv si. I dalje ne umeš pravilno da oceniš situaciju. Kaptol i Savet više ne postoje. Vojska cara Emhira ide na sever; bez saveta i pomoći čarobnjaka kraljevi su bespomoćni kao deca. Pod pritiskom Nilfgarda njihova kraljevstva srušiće se kao kule od peska. Predložio sam ti to juče, a danas ponavljam: priključi se pobednicima. Pljuni na gubitnike.

  – Ti si taj gubitnik. Za Emhira, bio si samo oruđe. Njemu je bilo stalo do Ciri, zato je i poslao ovamo tog tipa s krilima na šlemu. Zanima me šta će Emhir da učini s tobom kad ga izvestiš o fijasku misije.

  – Gađaš naslepo, Geralte. I očigledno je da nećeš pogoditi. A kad bih ti rekao da je Emhir moje oruđe?

  – Ne bih poverovao.

  – Geraite, urazumi se. Zar zaista hoćeš da se igraš pozorišta, banalne finalne borbe Dobra i Zla? Ponovo ti predlažem isto što i juče. Još uvek nije prekasno. Još uvek imaš izbora, još uvek možeš da staneš na pravu stranu...

  – Na stranu čije sam redove danas malo proredio?

  – Nemoj da mi se smeškaš, tvoji demonski osmesi na mene ne ostavljaju utisak. Misliš na tih nekoliko posečenih vilenjaka? Na Artoa Teranovu? Koješta, to su beznačajne činjenice preko kojih je lako preći i vratiti se u normalu.

  – Nije nego. Poznati su mi tvoji svetonazori. Nebitna je smrt, je l’ tako? Naročito tuđa?

  – Ne budi banalan. Žao mi je Artoa, ali šta ću. Nazovimo to... sravnjivanjem računa. Konačno, dva puta sam pokušao da te ubijem. Emhir je postao nestrpljiv, naredio sam da pošalju ubice na tebe. Svaki put sam to činio zbilja nerado. Ja se, vidiš, i dalje nadam da ćemo jednom nas dvojica biti portretisani na jednoj slici.

  – Ne nadaj se, Vilgeforce.

  – Skloni mač. Ući ćemo zajedno u Tor Laru. Umirićemo Čedo Drevne krvi, koje negde tamo gore sigurno premire od straha. I otići ćemo odavde. Zajedno. Bićeš pored nje. Gledaćeš kako se ostvaruje njena sudbina. A car Emhir? Car Emhir će dobiti šta je hteo. Jer zaboravio sam da ti kažem da, iako su Kodringer i Fen mrtvi, njihovo delo i koncept i dalje žive i dobro im je.

  – Lažeš. Odlazi odavde. Pre nego što pljunem na tebe.

  – Zaista nemam želju da te ubijem. Ja nerado ubijam.

  – Stvarno? A Lidija van Bredevort?

  Čarobnjak se iskrevelji.

  – Ne izgovaraj to ime, Geralte.

  Geralt jače stegnu balčak u pesnici, podrugljivo se osmehnu.

  – Zašto je Lidija morala da umre, Vilgeforce? Zašto si joj naredio da umre? Trebalo je da skrene pažnju sa tebe, zar ne? Trebalo je da ti da vreme da postaneš otporan na dvimerit, da pošalješ telepatski signal Rjensu? Jadna Lidija, umetnica ponižena lica. Svi su znali da je beznačajna ličnost. Svi. Sem nje.

  – Ćuti.

  – Ubio si Lidiju, čarobnjače. Iskoristio si je. A sad hoćeš da iskoristiš Ciri? Uz moju pomoć? Ne. Nećeš ući u Tor Laru.

  Čarobnjak se povuče korak unazad. Geralt se napeo, spreman da skoči i udari. Ali Vilgeforc ne podiže ruku, samo je ispruži malo u stranu. U njegovoj ruci najednom se materijalizovao debeli, dva metra dug štap.

  – Znam – reče – šta te ometa u razumnoj proceni situacije. Znam šta ti komplikuje i otežava pravo predviđanje budućnosti. Tvoja arogancija, Geralte. Odučiću te od arogancije. Odučiću te uz pomoć evo ovog štapa.

  Veštac začkilji očima, lako podižući oštricu mača.

  – Drhtim od nestrpljenja.

  Nekoliko nedelja kasnije, pošto su ga već izlečile brižne šumske nimfe i voda Brokilona, Geralt je razmišljao u čemu je za vreme borbe omanuo. I zaključio je da, dok je borba trajala, ni u čemu nije pogrešio. Jedina greška bila je pre borbe. Trebalo je da pobegne pre nego što je borba počela.

  Čarobnjak je bio brz, štap je titrao u njegovim rukama kao munja. Tim je veće bilo Geraltovo iznenađenje kad su prilikom odbijanja udaraca motka i mač proizvodili metalni zvuk. Ali nije bilo vremena za čuđenje. Vilgeforc je napadao, veštac je morao da se izvija u eskivažama i piruetama. Bojao se da parira mačem. Prokleta motka bila je gvozdena, a uz to i magična.

  Četiri puta našao se u položaju za kontranapad i udarac. Četiri puta je udario. U slepoočnicu, pod pazuh, u butinu. Svaki od tih udaraca bio je smrtonosan. Ali Vilgeforc je svaki od njih odbio.

  Niko iz neljudske rase ne bi uspeo da parira takvim udarcima. Geralt je polako počeo da shvata. Ali bilo je prekasno.

  Udarac kojim ga je Vilgeforc pogodio nije video. Udarac ga je odbacio na zid. Odbio se leđima, nije stigao da odskoči, izvede dribling, ostao je bez vazduha. Drugi put je dobio u pleća, opet je poleteo unatrag, lupivši potiljkom o pilaster, o ispupčene grudi karijatida. Vilgeforc je vešto priskočio, zavitlao motkom i tresnuo ga u stomak, pod rebra. Jako. Geralt se presavio i tada je dobio po glavi, bočno. Kolena mu iznenada popustiše, pade. I to je bio kraj borbe. U načelu.

  Tromo je pokušao da se zakloni mačem. Oštrica, uglavljena između zida i pilastra, pukia je pod udarcem proizvevši stakleni, treperavi jauk. Zaklonio je glavu levom rukom, motka se obrušila na njega svom snagom i slomila mu kost podlaktice. Od boli je potpuno obnevideo.

  – Mogao bih da ti prospem mozak kroz uši – govorio mu je Vilgeforc iz velike daljine. – Ali to je trebalo da bude lekcija. Prešao si se, vešče. Pobrkao si nebo sa zvezdama koje se noću ogledaju na površini jezera. Aha, povraćaš? Dobro. Potres mozga. Krv iz nosa? Sjajno. Onda, doviđenja. Jednom. Možda.

  Nije više ništa video i ništa nije čuo. Tonuo je, uranjao u nešto toplo. Smatrao je da je Vilgeforc otišao. Začudio se zato kad ga je po nozi svom silinom opalila gvozdena šipka i smrskala mu butnu kost.

  Nastavka, ako je do njega i došlo, nije se sećao.

  *

  – Izdrži, Geralte, ne daj se – bez prestanka je ponavljala Tris Merigold. – Izdrži. Nemoj da umreš... Molim te, nemoj da umreš...

  – Cir...

  – Ne govori. Izvući ću te odavde. Izdrži... Za ime boga, nemam snage...

  – Jenefer... Moram...

  – Ništa ne moraš! Ništa ne možeš! Izdrži! Ne predaj se... Ne kloni... Ne umiri, molim te...

  Vukla ga je po podu od kamenih ploča po kojem su bili posejani leševi. Video je svoje okrvavljene grudi i stomak, krv mu je tekla iz nosa. Video je svoju nogu, koja je bila iskrivljena pod neobičnim uglom, i izgledala je znatno kraća od one zdrave. Nije osećao bol. Bilo je hladno, čitavo njegovo telo bilo je hladno, ukočeno i tuđe. Povraćalo mu se.

  – Izdrži, Geralte. Iz Aretuze stiže pomoć. Uskoro...

  – Dajkstra... Ako me Dajkstra dohvati... Gotov sam...

  Tris opsova. Očajnički.

  Vukla ga je po stepenicama. Polomljena noga i ruka odskočiše na stepenicama. Bol ožive, probode ga do utrobe, zari se u slepoočnice, pronese se sve do očiju, do ušiju, do vrha glave. Nije vikao. Znao je da bi tako sebi olakšao, ali nije vrištao. Samo je otvarao usta, jer mu je i to donosilo olakšanje.

  Čuo je prasak.

  Na vrhu stepenica stajala je Tisaja de Friz. Kosa joj je bila raščupana, lice prašnjavo. Podigla je obe ruke, i šake su joj zaplamtele. Izviknula je magijsku formulu, a plamičci koji su poskakivali na njenim prstima grunuše nadole u obliku zaslepljujuće kugle čiji žar tutnji. Veštac je čuo odozdo tresak zidova koji se urušavaju i užasavajuću vrisku.

  – Ne, Tisaja! – očajnički povika Tris. – Ne čini to!

  – Neće ovde ući – reče arhimađistorka, ne okrećući glavu. – Ovo je Garstang na ostrvu Taned. Niko ovde nije pozivao kraljevske sluge koje izvršavaju naredbe svojih kratkovidih vladara!

  – Ubijaš ih!

  – Ćuti, Tris Merigold! Atentat na jedinstvo Bratstva nije uspeo, ostrvom i dalje gospodari Kaptol! Neka se kraljevi drže podalje od Kaptola! To je naš konflikt i mi ćemo ga sami rešiti! Rešićemo svoje stvari, a potom ćemo okončati taj idiotski rat! Jer za sudbinu sveta odgovaramo mi, čarobnjaci!

  Iz njene ruke opali još jedna loptasta munja, umnogostručen odjek eksplozije provali se između stubova i kamenih zidova.

&n
bsp; – Gubite se! – opet je viknula. – Nećete ovde ući! Gubite se!

  Dreka odozdo se stišavala. Geralt je shvatio da su se opsadnici povlačili od stepenica, da su hvatali maglu. Tisajina silueta rasplinula se u njegovim očima. To nije bila magija. To je on gubio svest.

  – Gubi se odavde, Tris Merigold – čuo je čarobničine reči kako dopiru izdaleka, kao iza zida. – Filipa Ejlhart je već pobegla, odletela je na sovinim krilima. Bila si njena saučesnica u toj nečasnoj zaveri, trebalo bi da te kaznim. Ali dosta je bilo krvi, smrti, nesreće! Gubi se odavde! Idi u Aretuzu, kod svojih zaverenika! Teleportuj se. Portal Galebove kule više ne postoji. Srušio se zajedno sa kulom. Možeš se teleportovati bez bojazni. Kud god hoćeš. Makar kod svog kralja Foltesta, zbog kojeg si izdala Bratstvo!

  – Neću da ostavim Geralta... – jauknula je Tris. – On ne sme da padne u ruke Redanjaca... Teško je ranjen... Ima unutrašnje krvarenje... A ja više nemam snage! Nemam snage da otvorim teleport! Tisaja! Pomozi mi, molim te!

  Mrak. Prodorna hladnoća. Izdaleka, iza kamenog zida, glas Tisaje de Friz:

  – Pomoći ću ti.

  Evertsen Peter, 1234. Doušnik cara Emhira Dejtvena i jedan od istinskih osnivača carske velesile. Glavni komornik oružanih snaga u vreme Severnih ratova (v.), od 1290. veliki carski rizničar. U završnom periodu Emhirove vlasti unapređen u carskog namesnika. Za vladavine cara Morvrana Vorhisa lažno optužen za zloupotrebu, osuđen i zatvoren. † 1301. u zamku Vineburg. Posthumno ga je rehabilitovao car Jan Kalvejt godine 1328.

  Efenberg i Talbo

  Encyclopaediae Maxima Mundi, tom V

  Bojte se, jer dolazi rušitelj naroda. Pogaziće vašu zemlju i razdeliće je. Razoreni i opustošeni biće vaši gradovi. U vaše kuće nastaniće se slepi miš, sovuljaga i gavran, zmije će u njima sviti svoja gnezda.

  Aen Ithlinnespeath

  Peto poglavlje

  Vođa odreda zaustavi konja, skide šlem, prođe prstima kroz retku, znojem ulepljenu kosu.

  – Dojahali smo – ponovi, videvši upitni pogled trubadurov.

  – Kako to? – začudi se Neven. – Zašto?

  – Ne idemo dalje. Zar ne vidite? Rečica koja dole svetluca, to je Vrpca. Trebalo je da vas eskortujemo do Vrpce, što znači da je došlo vreme da se rastajemo.

  Ostatak odreda zaustavio se iza njih, ali nijedan vojnik nije sjahao s konja. Svi su nespokojno gledali postrance. Neven natkri oči rukom, uspravi se u uzengijama.

  – Gde ti tu reku vidiš?

  – Rekoh ti, dole. Spustite se niz klisuru, za tren oka ćete je naći.

  – Odvedite me makar do obale – pobuni se Neven. – Pokažite mi gaz...

  – Baš ima šta da se pokazuje! Od maja ništa, samo pripeka, pa je i voda opala, oplićala je Vrpca. Konj je može preći na svakom mestu...

  – Pokazivao sam vašem komandantu pismo kralja Venclava – rekao je trubadur i narogušio se. – Komandant se upoznao s pismom i sam sam čuo kako vam je naredio da me vodite do samog Brokilona. A vi biste ovde da me ostavite, u ovom šipražju? Šta ako zalutam?

  – Nećete zalutati – mrgudno progunđa drugi vojnik, koji im se primakao i koji je do tada ćutao. – Nećete stići da zalutate. Ponajpre će vas oštrica rusalkine strele da pronađe.

  – Kakvi ste mi vi zortaći – našali se Neven. – Šumskih nimfi se bojite. Pa Brokilon počinje tek na onoj obali Vrpce. Vrpca je granica. A nju još nismo ni prešli!

  – Njihova je granica – objasni vođa, osvrćući se – dokle dobaci njihova strela. Kad je odapnu s one tamo obale, doleti ti, brajko, ko bela lala na sam kraj šume, i s takvim zamajcem da ti i pancir-košulju probode. Zapeli ste onamo da idete – vaša stvar, vaša glava. Ali meni je život mio. Ja dalje ne idem. Pre bih glavu u stršljenovo gnezdo metnuo!

  – Rekoh vam već – Neven nakrivi šeširić unazad i ispravi se u sedlu – da u Brokilon idem u misiju. Ja sam, moglo bi se reći, ambasador. Šumskih vila se ne bojim. A vas molim da blagoizvolite da me eskortujete do obale Vrpce. Šta će biti ako mene u tim guštarama nekakve ubice zaskoče?

  Taj drugi, mrgudni, izveštačeno se zasmeja.

  – Ubice? Ovde? Preko dana? Da ste živi i zdravi, gospodine, ovde vam danju ni žive duše nema. U poslednje vreme pljušte strele, rusalke šišaju svakog ko se na obali Vrpce obre, a često se i do nas otisnu. Ali ubica se ne plašite.

  – Istina je – potvrdi vođa. – Samo bi dibidus blentav razbojnik na Vrpcu danju pošao. Pa nismo ni mi ćaknuti. Vi samosamac jezdite, bez oklopa i pusata, a da prostite, ič na vojničinu ne ličite, to se izdaleka vidi. Možda vam se i posreći. Ali kad mi, na konjima i naoružani, zapnemo za oko rusalkama – od kiše strela sunca nećemo videti.

  – E pa kad nemam kud – Neven klepnu konja po vratu, pogleda dole, u klanac – onda odoh sam. Ostajte zdravo, vojnici. Hvala vam za eskortu.

  – Ne žurite toliko – mrgudni lever pogleda u nebo. – Bliži se veče. Kad se magla sa potoka podigne, onda idite, Jer, znate...

  – Šta?

  – Po magli je teže gađati. Ako vam sudbina bude naklonjena, rusalka će promašiti. Ali one ti, moj gospodine, retko kad omaše...

  – Rekoh vam...

  – Dabome, rekoste, shvatio sam. Odlazite njima s misijom, ali ja vam nešto drugo kazujem: misija ili procesija, svejedno je njima. Strele vam ne ginu.

  – Zaintačili ste se da me plašite? – ponovo će pesnik. – Za koga vi mene držite, za nekakvo varoško piskaralo? Ja sam, gospodo vojnici, u životu video više bitaka nego svi vi zajedno. I o drijadama vilama znam više nego vi. Makar to da nikad ne otvaraju vatru bez upozorenja.

  – Popređe je tako bilo – tiho će vođa odreda. – Onomad su upozoravale. Odapnu strelu u panj ili na stazu, pa ti vidi – tu gde ti je strela, tu je granica, ni korak dalje. Ko ima toliko pameti da se vrati, sačuvaće glavu čitavu. Ali više nije tako. Sada namah kreću da šibaju tako da te ubiju!

  – Kako ste toliko zadrti?

  – Šta ćeš – progunđa vojnik – tako ti je to. Kad su kraljevi primirje s Nilfgardom sklopili, s vilenjačkim bandama žustro su se dograbili. Dobrano su ih, vidi se, pritegli, jer ne prođe nijedna noć bez bežanije preko Bruge – preživeli traže sklonište u Brokilonu. A kad naši za vilenjacima pognaju, i do okršaja zna da dođe s rusalkama koje im iza Vrpce pritiču u pomoć. A slučilo se i da naša vojska jurne u poteru... Razumete?

  – Razumem – Neven pogleda u vojnika oprezno, klimnu glavom. – Dok ste jurili Skoja’taele, prelazili ste Vrpcu. Ubijali ste šumske vile. I sada vam šumske vile vraćaju milo za drago. Rat.

  – Tako je, gos’n, uzeste mi reč iz usta. Rat. To je uvek bila borba na smrt, nikad na život, ali ovo sada je mnogo gadno. Velika je omraza i dušmanluk između njih i nas. Još jednom vam kažem, ako vam nije nužda, ne idite tamo.

  Neven proguta pljuvačku.

  – Stvar je u tome – ispravi se u sedlu, naprežući se da namesti ratoborni izraz lica i odvažno držanje – što mi jeste nužda. I idem. Iz ovih stopa. Po magli ili nemagli, bilo da je veče ili neveče – krenuti moram, dužnost zove!

  Godine vežbanja činile su svoje. Trubadurov glas zvučao je prekrasno i opasno, svirepo i hladno, odjekivao je u njemu gvozdeni, muževni ton. Vojnici ga pogledaše s neskrivenim divljenjem.

  – Pre nego što krenete – vođa odveza sa sedla pljosnatu drvenu manjerku – gucnite malo rakije, gos’n pesniče. Gucnite malo ovog...

  – Lakše ćete umirati – dodade sumorno onaj drugi, ćutljivi.

  Pesnik gucnu iz manjerke.

  – Kukavica – dostojanstveno izjavi, čim je prestao da kašlje i čim je došao do vazduha – po sto puta umire. Odvažan čovek umire samo jednom. Ali gospođa Fortuna prati hrabre, a kukavice prezire.

  Vojnici ga pogledaše s još većom udivljenošću. Nisu znali i nisu mogli da znaju da Neven citira reči junačkog eposa. Eposa koji je, svrh toga, napisao neko drugi.

  – Ovim pak – pesnik izvuče ispod pazuha zveckavu kožnu vrećicu – želim da vam zahvalim što sam bio pod vašom eskortom. Pre nego što se u utvrđenje vratite, pre nego što vas
surova majka-dužnost prigrli, u krčmu navratite, u moje zdravlje popijte.

  – Hvala, gospodine – vođa blago pocrvene. – Izdašni ste, a mi... Izvin’te što vas samog ostavljamo, ali...

  – Ništa ne mari. Uzdravlje!

  Bard kočoperno nakrivi šeširić na levo uho, obode konja petom i krenu u dolinu jarugom, zviždućući melodiju Svadbe u Bulerlinu, čuvene i izuzetno nepristojne konjičke pesmice.

  – A konjički zastavnik u utvrđenju je za njega rekao – do njega je još dopirao glas onog mrgudnog – da je badavadžija, kukavica i dupeglavac. A ono hrabar ratnik, iako stihoklepac.

  – Doista je tako – odgovori vođa. – Neustrašiv je, to se mora reći. Čak ni okom nije trepnuo, gledao sam. I još zvižduće, čuješ? Oho-ho... Čuo si šta kaže? Da je ambašadur. Ne boj se, ne postavljaju bilo koga za ambašadura. Treba biti klikeraš da bi ambašadur postao...

  Neven krenu brže, želeći što pre da se udalji. Nije želeo da kvari mišljenje koje tek što je zaslužio. A znao je da za duže zviždanje neće više imati vlage na usnama, koje su se već sušile od preneraženosti.

  Klisura je bila mračna i vlažna, mokra glina i ćilim istrulelog lišća koji ju je prepokrivao prigušivali su lupu kopita doratastog kastrata kog je pesnik nazvao Pegaz. Pegaz je išao polako, obešene glave. Bio je to jedan od onih malobrojnih konja kojima je uvek sve svejedno.

  Stigao je do kraja šume, ali Nevena je od korita reke trasiranog pojasom jova delila još široka livada pokrivena trskom. Pesnik zaustavi konja. Pažljivo se obazre, ali ništa ne zapazi. Naćuli uši, ali čuo je jedino žablje orkestriranje.

  – E pa, konjiću – nakašlja se. – Šta bude, nek bude. Idemo!

  Pegaz donekle podiže glavu i upitno naperi uši, koje su obično bile obešene.

  – Dobro si čuo. Idemo.

  Dorat je otezao s kretanjem, pod kopitima je mljackala močvara. Žabe su dugačkim skokovima izmicale konju ispod nogu. Nekoliko koraka ispred njih đipila je patka, šišteći i kvačući, te je trubadurovo srce načas stalo, a onda je brzo i jako zakucalo. Pegaz na patku uopšte nije obratio pažnju.