Vreme Prezira

  – Šta je bilo sa devojčicom i sa Jenefer?

  – Ne znam – čarobnica se nakašljala, ispljunula krv. Disala je veoma plitko i vrlo teško. – Posle jednog od niza eksplozija na trenutak sam izgubila prisebnost. Taj sa ožiljkom i njegovi vilenjaci su me paralisali. Teranova me je najpre izmlatio nogama, a potom izbacio kroz prozor.

  – Nije samo noga, Keira, i rebra su ti polomljena.

  – Ne ostavljaj me.

  – Moram. Vratiću se po tebe.

  – Baš ćeš!

  *

  Na početku je bio samo treperavi haos, pulsiranje senki, komešanje mraka i svetlosti, hor bunovnih glasova koji dopiru iz provalije. Najednom su glasovi ojačali, naokolo su se prolomili tresak i huknjava. Ono što je rasvetljavalo mrak bila je vatra koja proždire zidne ćilime i goblene, izgledalo je da snopovi iskri pršte iz zidova, iz balustrada i stubova koji su pridržavali svod.

  Ciri se zagrcnula od dima i shvatila je da to više nije san.

  Pokušala je da ustane, oslanjajući se na ruke. Osetila je vlagu pod dlanovima, pogledala je dole. Klečala je u kaljuzi krvi. Odmah pored nje ležalo je nepomično telo. Telo vilenjaka. Odmah ga je prepoznala.

  – Ustani.

  Jenefer je stajala pored nje. U ruci je držala bodež.

  – Gde smo to mi, Jenefer? Ničeg se ne sećam...

  Čarobnica ju je brzo uzela za ruku.

  – Sa tobom sam, Ciri.

  – Gde smo mi? Zašto sve gori? Ko je ovaj... Ovaj ovde?

  – Rekla sam ti jednom, večnost je od tada prošla, da Haos pruža ruku po tebe. Sećaš se? Ne, sigurno se ne sećaš. Taj vilenjak je pružio po tebe ruku. Morala sam da ga ubijem nožem, jer njegovi opunomoćitelji samo čekaju da se jedna od nas otkrije, koristeći magiju. I dočekaće, ali još ne... Da li si sada već sasvim pri svesti?

  – Oni čarobnjaci... – šapnu Ciri. – Oni u velikoj sali... Šta sam im ja govorila? I zašto sam to govorila? Ja uopšte nisam želela... Ali sam morala da govorim! Zašto? Zašto, Jenefer?

  – Ćuti, gadurice. Pogrešila sam. Niko nije savršen.

  Odozdo se razlegoše huk i zastrašujuć vrisak.

  – Dođi, brzo. Nemamo vremena.

  Otrčale su hodnikom. Dim je bio sve gušći, gušio je, davio, oslepljivao. Zidovi su podrhtavali od eksplozije.

  – Ciri – Jenefer se zaustavila na raskršću hodnika, snažno stegnula ruku devojčici. – Slušaj me sada, pažljivo me slušaj. Ja moram ovde da ostanem. Vidiš ove stepenice? Sići ćeš njima...

  – Ne! Ne ostavljaj me samu!

  – Moram. Ponavljam ti, sići ćeš tim stepenicama. Do samog dna. Tamo će biti vrata, a iza njih dugačak hodnik. Na kraju hodnika je štala, u njoj stoji jedan osedlani konj. Samo jedan. Izvešćeš ga i uzjahati. To je uvežbani konj, služi goničima koji jašu u Loksiju. Poznaje put, dovoljno je da ga poteraš. Kad budeš u Loksiji, potražićeš Margaritu i bićeš pod njenim starateljstvom. Ne udaljuj se od nje ni korak...

  – Jenefer! Ne! Ne želim da budem sama!

  – Ciri – tiho će čarobnica. – Jednom sam ti rekla da sve što radim, radim za tvoje dobro. Veruj mi. Molim te da mi veruješ. Trči sad.

  Ciri je već bila na stepenicama, ali je i dalje mogla čuti Jeneferin glas. Čarobnica je stajala pored stuba, oslonivši čelo o njega.

  – Volim te, kćeri – rekla je nejasno. – Trči.

  *

  Okružili su je na polovini stepenica. Odozdo dvojica vilenjaka s veveričjim repovima na kapama, odozgo čovek u crnoj odeći. Ciri je bez razmišljanja preskočila balustradu i pobegla u bočni hodnik. Potrčaše za njom. Bila je brža i izmakla bi im bez muke da se hodnik nije završavao prozorskim otvorom.

  Izvirila je. Duž zida se protezao ispust u steni, širok oko dva pedlja. Ciri prebaci noge preko parapeta i izađe. Odmače se od prozora, priljubi leđima uza zid. U daljini se sijalo more.

  Sa prozora se pomolio vilenjak. Imao je svetlu kosu i zelene oči, svilenu maramu oko vrata. Ciri se brzo odmače, pomičući se ka drugom prozoru. Ali kroz taj drugi proviri čovek u tamnom odelu. Taj je imao crne i gadne oči, na obrazu crvenkastu mrlju.

  – Naša si, devojče!

  Ciri pogleda dole. Daleko ispod sebe videla je dvorište. A iznad dvorišta, na neka tri metra pod ispustom u steni na kojem je stajala, bio je mostić koji spaja dva klaustra. Osim što to nije bio mostić.

  Bili su to delovi mostića. Usko kameno brvno sa ostacima slomljene ograde.

  – Šta čekate? – povika taj sa ožiljkom. – Izlazite i hvatajte je!

  Svetlokosi vilenjak oprezno izađe na ispust u steni, pribi se leđima uza zid. Ispruži ruku. Bio je blizu.

  Ciri proguta pljuvačku. Kameno brvno, ostatak mosta, nije bilo uže od ljuljaške u Kaer Morhenu, a ona je po deset puta skakala na ljuljašci, umela je da amortizuje skok i održi ravnotežu. Ali veštičju ljuljašku delio je od zemlje jedan metar, a ispod kamenog brvna zjapila je toliko duboka provalija da su ploče u dvorištu izgledale manje od šake.

  Skočila je, spustila se, zanjihala se, održala ravnotežu, hvatajući se za razbijenu ogradu. Sigurnim koracima dospela je do trema. Nije mogla da se uzdrži – okrenula se i pokazala goniteljima savijeni lakat, što je videla od patuljka Jarpena Zigrina. Čovek sa ožiljkom glasno je opsovao.

  – Skači! – doviknuo je plavokosom vilenjaku koji je stajao na ispustu. – Skači za njom!

  – Jesi li poludeo, Rjense? – hladno odvrati vilenjak. – Skači sam kad ti je volja.

  *

  Sreća, kao što to obično biva, kratko traje, nije je dugo pratila. Kad je strčala sa trema i zamakla za zid, u žbunove trnjine, uhvatili su je. Uhvatio ju je i paralisao neverovatno snažnim stiskom niski, podebeli muškarac naduvenog nosa i rasečene usne.

  – Tu si – zasikta. – Tu si, lutkice!

  Ciri se trže i vrisnu, jer su joj njegove šake toliko snažno stezale ramena da se od bola prosto paralisala. Muškarac se zacereka.

  – Ne lepršaj, sivi ptiću, da ti ne potpalim krila. Daj da te vidim. Daj da vidim tog ptića, toliko dragocenog Emhiru var Emreisu, imperatoru Nilfgarda. I Vilgeforcu.

  Ciri prestade da se otima. Niski muškarac poliza ranjenu usnu.

  – Zanimljivo – zasikta nanovo, naginjući se k njoj. – Toliko si visoko cenjena, a ja, vidiš, ne bih za tebe dao ni prebijene pare. Kako samo prividi mogu da zavaraju! Gle! Blago moje! A kad te Emhiru ne bi poklonili Vilgeforc i Rjens, ne taj kicoš s perjanicom na šlemu, već stari Teranova? Da li bi Emhir bio milostiv prema starom Teranovi? Šta kažeš na to, prorokinjo? Naposletku, ti umeš da prorokuješ!

  Njegov dah je nepodnošljivo smrdeo. Ciri okrete glavu, praveći grimasu. Razumeo ju je pogrešno.

  – Ne škljocaj mi kljunčićem, ptiću! Ne bojim se ja ptića. A možda bi trebalo? Šta, lažna prorokinjo? Poturena proročice? Treba li da se bojim ptičica?

  – Treba – prošapta Ciri, osećajući da joj se vrti u glavi i da je odjednom prožima hladnoća.

  Teranova se zasmeja, zabacujući glavu unazad. Smeh se pretvori u boini krik. Velika siva sova bešumno je dolepršala odozgo i zarila mu se u oči kandžama. Čarobnjak ispusti Ciri, silovitim pokretom odgurnu od sebe sovu, a odmah potom pade na kolena i uhvati se za lice. Između prstiju mu je liptala krv. Ciri vrisnu, povuče se. Teranova skloni zakrvavljene i sluzave ruke sa lica, isprekidanim glasom poče da skandira magijsku formulu. Nije uspeo da završi. Iza njegovih leđa pojavi se maglovita prilika, veštersko sečivo zafijukalo je u vazduhu i preseklo mu vrat iznad samog potiljka.

  *

  – Geralte!

  – Ciri.

  – Nema vremena za nežnosti – s vrha zida rekla je sova, pretvarajući se u tamnokosu ženu. – Bežite! Veverice nadiru ovamo!

  Ciri se oslobodi iz Geraltovog zagrljaja, pogleda začuđeno. Žena-sova koja je sedela na vrhu zida užasno je izgledala. Bila je oprljena, očerupana, umazana pepelom i krvlju.

  – Ti, malo čudovište – reče žena-sova, gledajući je odozgo. – Za to tvoje nepravovremeno predskazanje treba da te... Ali obećala sam nešto tvom vešcu, a
ja uvek održim reč. Nisam ti mogla dati Rjensa, Geralte. U zamenu ti dajem nju. Živu. Bežite.

  *

  Kahir Maur Difrin ep Kelah bio je besan. Devojku koju je trebalo da uhvate video je samo načas, ali pre nego što je stigao bilo šta da preduzme, raspomamljeni čarobnjaci u Garstangu učinili su da nastane toliki pakao da se od njega ništa nije moglo preduzeti. Kahir se u dimu i požaru izgubio, nasumično je kružio hodnicima, trčao po stepenicama i tremovima, psujući Vilgeforca, Rjensa, sebe i čitav svet.

  Od vilenjaka kojeg je sreo saznao je da je devojka napustila dvorac i da beži ka Aretuzi. I tada se sreća osmehnula Kahiru. Skoja’taeli su pronašli u štali osedlanog konja.

  *

  – Trči napred, Ciri. Blizu su. Ja ću ih zaustaviti, a ti beži. Beži koliko te noge nose! Kao na Stratištu!

  – I ti ćeš me ostaviti samu?

  – Biću tik iza tebe. Ali se ne osvrći!

  – Daj mi moj mač, Geralte.

  Pogleda je. Ciri se mahinalno povuče. Takav izraz očiju nikad ranije nije videla kod njega.

  – Kad imaš mač, onda ćeš moći da ubijaš. Hoćeš li moći?

  – Ne znam. Daj mi mač.

  – Trči. I ne osvrći se za sobom.

  *

  Po putu su tutnjala kopita. Ciri se osvrte. I zamre, oduzeta od straha.

  Jurio ju je crni vitez sa šlemom ukrašenim krilima ptice grabljivice. Krila su šumila, lepršao je crni plašt. Potkovice su kresale iskre na kaldrmi puta.

  Nije bila u stanju da se pomeri.

  Crni konj se probio kroz krajputno žbunje, vitez je ispustio glasan krik. U tom kriku prolamala se Cintra. Pomešali su se u njemu odjeci noći, zločina, krvi i požara. Ciri nadjača strah koji ju je paralisao i da se u beg. Iz zaleta preskoči živu ogradu i upade u malo dvorište s bazenčićem i fontanom. Iz dvorišta nije bilo izlaza, okolo su bili zidovi, visoki i ravni. Konj zafrkta tik iza njenih leđa. Ciri ustuknu, spotače se i zadrhta, napipavši leđima tvrd, nepremostiv zid. Bila je u klopci.

  Grabljivica zalepeta krilima, vinuvši se da poleti. Crni vitez obode konja, preskoči živu ogradu koja ga je odvajala od dvorišta. Kopita zakloparaše po kamenim pločama, konj se okliznu, počučnu. Vitez se zanjiha u sedlu, nagnu se. Konj đipi, a vitez pade, treskajući oklopom o kamen. Pa ipak, momentalno se podiže i brzo poče da sateruje Ciri u ćošak.

  – Da me nisi pipnuo! – vrisnu Ciri, isukavši mač. – Da me više nikad nisi pipnuo!

  Vitez joj se polako približavao, u njenim očima postajao je sve veći, nadnosio se nad njom kao ogromna crna kula. Krila na njegovom šlemu lelujala su se i šuštala.

  – Nećeš mi više pobeći, Laviću iz Cintre – u otvoru šlema plamtele su nemilosrdne oči. – Sad si gotova. Ovog puta nemaš više kuda da bežiš, luda devojko.

  – Da me nisi pipnuo – opet će Ciri glasom koji je prigušivala jeza, priljubljujući se leđima uz kameni zid.

  – Moram. Izvršavam naređenja.

  Pošto je ispružio ruku prema njoj, strah se odjednom povukao i njegovo mesto zauze divlji bes. Sapeti, u preneraženosti oduzeti mišići pokrenuše se kao opruge, svi pokreti koje je naučila u Kaer Morhenu izvršiše se sami od sebe, glatko i lako. Ciri skoči, vitez se baci na nju, samo što nije bio spreman za piruetu kojom se ona bez napora izmigoljila iz njegovih ruku. Mač je zafijukao i ubo, nepogrešivo pogodio između metalnih pločica oklopa. Vitez se zatetura, pade na jedno koleno, ispod naramenjaka briznu svetlocrvena pruga krvi. Besno vrišteći, Ciri ponovo izvede piruetu, ponovo udari, ovog puta pravo u zvono šlema, obarajući viteza na drugo koleno. Bes i ludilo zaslepili su je potpuno, nije videla ništa sem mrskih joj krila. Osipala su se crna pera, jedno krilo je otpalo, drugo se obesilo na krvavom naramenjaku. Vitez je, i dalje uzalud pokušavajući da se pridigne s kolena, pokušao da zaustavi oštricu mača potezom oklopne rukavice, bolno je zastenjao kad je veštičja oštrica rascopala pancir i šaku. Pod sledećim udarcem pao je šlem, Ciri je odskočila da bi skupila snagu za poslednji, ubojiti udarac.

  Nije udarila.

  Nije bilo crnog šlema, nije bilo krila ptice grabljivice čiji ju je šum proganjao u košmarnim snovima. Nije više bilo Crnog Viteza iz Cintre. U kaljuzi krvi klečao je bled, crnokos mladić, zapanjujuće plavih očiju i usta iskrivljenih u grimasi straha. Crni vitez iz Cintre pade pod udarcima njenog mača, prestade da postoji, od krila koja su budila jezu ostadoše raščerupana pera. Preneraženi, zgureni mladić koji je krvario bio je niko i ništa. Nije ga poznavala, nikad ga nije videla. Nije je se ticao. Nije ga se bojala, nije ga mrzela. I nije htela da ubija.

  Bacila je mač na kameni pod.

  Okrenula se, pošto je čula vrisku Skoja’taela koji su trčali iz pravca Garstanga. Shvatila je da će je začas opkoliti u dvorištu. Shvatila je da će je stići na putu. Morala je da bude brža od njih. Potrčala je do vranog konja koji je lupkao potkovicama po kamenim piočama, vriskom ga pobola na galop, u trku skačući na sedlo.

  – Ostavite me... – zastenjao je Kahir Maur Difrin ep Kelah, gurajući zdravom rukom vilenjake koji su ga podizali. – Nije mi ništa! To je plitka rana... Hvatajte je. Hvatajte devojku...

  Jedan od vilenjaka vrisnu, na Kahirovo lice linu krv. Drugi Skoja’tael otkotrlja se i pade na kolena, utiskujući obe ruke u razbucani stomak. Ostali odskočiše, raspršiše se po dvorištu, sevajući mačevima.

  Napade ih belokosi monstrum. Skočio je na njih sa zida. Sa visine s koje je bilo nemogućno skočiti a da ne slomiš noge. Nemogućno je bilo spustiti se meko, zavrteti se u pirueti koja izmiče pogledu i u deliću sekunde ubiti. Ali belokosi monstrum je to učinio. I počeo da ubija.

  Skoja’taeli su se žestoko borili. Imali su preimućstvo. Ali nisu imali nikakve šanse. Na Kahirove oči, raskolačene od groze, vršio se masakr. Devojčica pepeljaste kose, koja ga je malopre ranila, bila je brza, bila je neverovatno okretna, bila je kao mačka koja brani svoje mačiće. Ali belokosi monstrum koji je upao među Skoja’taele bio je kao zerikanski tigar. Deva pepeljaste kose iz Cintre, koja ga iz nepoznatih razloga nije ubila, odavala je utisak pomahnitalosti. Belokosi monstrum nije bio lud. Bio je spokojan i hladan. Ubijao je hladnokrvno i ležerno.

  Skoja’taeli nisu imali nikakvih šansi. Njihovi leševi, jedan po jedan, padali su na kamene ploče u dvorištu. Ali nisu se povlačili. Čak ni onda kad ih je ostalo samo dvoje, nisu pobegli, još jednom su nasrnuli na belokosog monstruma. Na Kahirove oči, monstrum je jednom od njih odsekao ruku iznad lakta, drugog je udario prividno blagim, nehajnim udarcem, koji je ipak odbacio vilenjaka unazad, preturio ga preko podzida fontane i tako ga srušio u vodu. Voda se preko ivica bazena prelila u crvenom talasu.

  Vilenjak s odrubljenom rukom klečao je pored fontane, bludeo je pogledom po patrljku iz kojeg je kuljala krv. Belokosi monstrum dohvati ga za kosu i brzim potezom mača prereza mu grlo.

  Kad je Kahir otvorio oči, monstrum je već bio pored njega.

  – Ne ubijaj... – šapnu, prekidajući pokušaje da se podigne sa kamenih ploča klizavih od krvi. Šaka koju je rasekla devojka pepeljaste kose prestala je da boli, umrtvljena.

  – Znam ko si, Nilfgardijče – belokosi monstrum šutnu šlem s razbucanim krilima. – Jurio si je uporno i dugo. Ali više nikad nećeš moći da joj učiniš nešto nažao.

  – Ne ubijaj...

  – Daj mi jedan razlog. Samo jedan. Požuri.

  – Ja sam taj... – prošapta Kahir. – Ja sam je onda izveo iz Cintre. Iz požara... Izvukao sam je. Život sam joj spasao...

  Kad je otvorio oči, monstruma više nije bilo, bio je u dvorištu sam sa leševima vilenjaka. Voda u fontani je šumela, prelivala se preko zida fontane, spirala krv s kamenih ploča. Kahir se onesvesti.

  *

  Udno kule nalazila se jedna velika dvorana, možda pre vrsta peristila. Krov iznad peristila, zasigurno iluzoran, bio je izrupčan. Oslonjen je bio na stubove i pilastre u vidu škrto odevenih karijatida impozantnih poprsja. Iste takve karijatide pridržavale su luk portala ti kojima je nestala Ciri. Iza portala Geralt je zapazio stepenice koje vode uzbrdo. Prema kuli.

  Opsova
sebi u bradu. Nije shvatio zašto je tamo otrčaia. Dok je jurio za njom po vrhovima zidina, video je da joj je konj pao. Video je kako se vešto podigla, ali umesto da trči i dalje serpentinom koja vijuga oko vrhova zidina, najednom je pohitala naviše, prema usamljenoj kuli. Tek kasnije je na putu uočio vilenjake. Vilenjaci nisu videli ni Ciri ni njega, zauzeti su bili gađanjem iz luka ljudi koji su trčali uzbrdo. Iz Aretuze je pristizala pomoć.

  Nameravao je da krene stepenicama, Cirinim tragovima, kad je čuo šum. Odozgo. Brzo se okrenuo. To nije bila ptica.

  Vilgeforc, šumeći širokim rukavima, uleteo je preko rupe u krovu, polako se spustio na kameni pod.

  Geralt stade ispred ulaza u kulu, isuka mač i uzdahnu. Iskreno se nadao da će dramatična, finalna borba da se odigra između Vilgeforca i Filipe Ejlhart. On sam za takvu dramu nije imao ni najmanju želju.

  Vilgeforc otrese aketon, popravi manžetne, pogleda u vešca i pročita njegove misli.

  – Prokleti dramatizam – uzdahnu.

  Geralt nije komentarisao.

  – Ušla je u kulu?

  Nije odgovorio. Čarobnjak klimnu glavom.

  – Imamo, dakle, epilog – reče hladno. – Konac delo krasi. A možda je to sudbina? Znaš li kuda vode te stepenice? U Tor Laru. U Galebovu kulu. Odatle nema izlaza. Svemu je kraj.

  Geralt se povuče tako da ga karijatide koje su pridržavale portal štite sa strane.

  – Dabome – procedi, posmatrajući čarobnjakove ruke. – Svemu je kraj. Polovina tvojih saučesnika je mrtva. Leševi na Taned dovučenih vilenjaka leže kao pokošeno snoplje odavde pa sve do Garstanga. Ostali su pobegli. Iz Aretuze pristižu čarobnjaci i Dajkstrini ljudi. Nilfgardijac koji je trebalo da otme Ciri sigurno je već iskrvario. A Ciri je tamo, u kuli. A odatle nema izlaza? Drago mi je što to čujem. To znači da tamo vodi samo jedan ulaz. Ovaj koji sam zagradio.