Vreme Prezira

  – Odmaraj se onda – reče belokosi, nameštajući pojas mača postavljenog dijagonalno na grudima. – Ali u dvorište ne izlazi. Šta god da se dogodi, ne izlazi napolje.

  Aplegat se suzdržao od pitanja. Instinktivno je osećao da će tako biti bolje. Nagnuo se nad činijom i opet stao da lovi malobrojne čvarke u čorbi. Kad je podigao glavu, belokosog više nije bilo u sobi.

  Malo zatim napolju je zarzao konj, zalupkaše kopita.

  U gostionicu uđoše tri muškarca. Kad ih je video, krčmar brže uze da briše kriglu. Žena s odojčetom približi se dremovnom mužu, munu ga laktom. Aplegat jedva primetno primače k sebi škanj na kom su ležali njegov pojas i kratki mač.

  Muškarci priđoše šanku, bistrim pogledima prelazili su preko gostiju i merkali ih. Hodali su sporo, zveckajući mamuzama i oružjem.

  – Dobro došli, milostiva gospodo – krčmar se nakašlja, a potom ishraka. – Šta izvoljevate?

  – Rakiju – reče jedan, nizak i zdepast, majmunski dugih ruku, naoružan dvema zerikanskim sabljama, koje su mu ukrštene stajale na leđima. – Hoćeš da gucneš, Profesore?

  – Vrlo rado – prihvati drugi muškarac, nameštajući na kukastom nosu naočare od brušenog, plavičasto obojenog kristala u zlatnim okvirima. – Samo da je nisu pokvarili kojekakvim mešavinama.

  Krčmar je nalio. Aplegat je primetio da su mu ruke blago drhtale. Muškarci se osloniše leđima o šank, lagano ispijajući iz glinenih pehara.

  – Milostivi domaćine – oglasi se iznenada taj s naočarima. – Pretpostavljam da su ovuda nedavno prošle dve dame koje su žurno išle u pravcu Gors Velena?

  – Tamo odlaze razni ljudi – promrsi domaćin.

  – Inkriminisane dame – sporo će cvikeraš – čovek ne može da ne primeti. Jedna je crnokosa i natprosečno lepa. Na vranom konju jezdi. Druga, mlađa, svetlokosa i zelenooka, na pirgavoj kobili drumuje. Jesu li bile ovde?

  – Ne – preduhitri krčmara Aplegat, osetivši najednom hladnoću u leđima. – Nisu bile.

  Opasnost na sivim krilima. Vreli pesak...

  – Glasonoša?

  Aplegat klimnu glavom.

  – Odakle i kuda?

  – Odakle i kud kralj naloži.

  – Žene koje pomenuh nisi slučajno na putu sreo?

  – Nisam.

  – Brzo nešto oponiraš – zareža treći muškarac, visok i mršav kao pritka. Kosa mu je bila crna i sjajna, kao mašću namazana. – Rekao bih da se ne pretržeš da se setiš.

  – Pusti ga, Hejmo – odmahnu rukom cvikeraš. – To je glasonoša. Ne traži belaja. Kako se zove ova stanica, domaćine?

  – Anhor.

  – Gors Velen je daleko?

  – A?

  – Koliko je kilometara daleko?

  – Nisam merio u kilometrima. Ali ima oko tri dana puta...

  – Jahanja?

  – Točkarenja.

  – Hej – najednom poluglasno povika onaj zdepasti, ispravljajući se i gledajući u dvorište kroz široko otvorena vrata. – Baci pogled, Profesore. Kakav je to...? Nije li to...?

  Cvikeraš takođe pogleda u dvorište i lice mu se ukoči.

  – Da – prosikta. – To je on. Ipak nam se posrećilo.

  – Da sačekamo da uđe?

  – Neće on ući. Video je naše konje.

  – Zna da smo ...

  – Ućuti, Jaksa. On nešto govori.

  – Birajte – razleže se iz dvorišta blago promukli ali gromki glas koji je Aplegat momentalno prepoznao. – Jedan od vas će da izađe i kaže ko vas je unajmio. U tom slučaju otići ćete bez problema. Ili ćete izaći sva trojica. Čekam.

  – Kurlov!... – zareža crnokosi. – Zna. Šta da radimo?

  Cvikeraš sporim pokretom odloži pehar na šank.

  – Ono za šta smo plaćeni.

  Pljunu u dlanove, promrda prstima i isuka mač. Na to druga dvojica obnažiše oštrice. Domaćin zinu kao da će da vrisne, ali umuče presečen pogledom ispod plavih naočara.

  – Svi da ste tu sedeli – siktao je cvikeraš. – Da niste pisnuli. Hejmo, kad počne, potrudi se da mu se prikradeš otpozadi. Haj’mo, momci, sa srećom. Izlazimo.

  Počelo je odmah, čim su izašli. Stenjanje, lupa nogu, zveket sečiva. A zatim vrisak. Onaj od koga se kosa diže na glavi.

  Domaćin preblede, žena s podočnjacima muklo vrisnu, oberučke pripijajući odojče na grudi. Mačak u zapećku skoči na noge, izvi u luk hrbat, rep naježi kao četku. Aplegat se brzo odmače sa stolicom u ugao. Kratki mač mu je bio na kolenima, ali ga nije vadio iz korica.

  Iz dvorišta opet zvuk treskanja nogu o daske, zviždanje i zveckanje oštrica sablje.

  – Ah, ti... – viknu neko besno, a u tom kriku, iako se završavao gnusnom pogrdom, ipak je bilo više očajanja nego besa. – Ti...

  Zvižduću oštrice sablje. Razležu se prodorni krici koji kao da razdiru vazduh, kidaju ga na paramparčad. Odzvanja tutnjava, kao da se na daske sručio džak zrnevlja. Iz pravca konjoveza dopirala je lupa kopita, rzanje užasnutih konja.

  Opet tutnjava po daskama, teški, brzi koraci trkača. Žena s odojčetom privila se uz muža, domaćin se leđima naslonio na zid. Aplegat isuka kratki mač, i dalje ga držeći skrivenim ispod stola. Čovek koji je trčao išao je pravo ka gostionici, bilo je jasno da će za koji časak stajati na vratima. Ali pre nego što je stigao do vrata, zaškrebetala je oštrica sablje.

  Čovek je dreknuo, a odmah potom doteturao se unutra. Izgledalo je kao da će pasti na prag, ali nije pao. Učinio je nekoliko lelujavih, usporenih koraka, i tek tada se strovalio nasred sobe, dižući prašinu nagomilanu u pukotinama poda. Pao je na lice, bespomoćno, nagnječivši ruke i savijajući noge u kolenima. Kristalne naočare sa zvekom padoše na daske, skrckaše se u plavu kašu. Ispod već nepomičnog tela izrastala je tamna, svetlucava bara.

  Niko se nije pomerio. Niti je vrisnuo.

  U prostoriju je ušao belokosi.

  Mač koji je držao u ruci vešto je ugurao u futrolu na leđima. Prišao je šanku, leš koji je ležao na podu ni pogleda nije udostojio. Domaćin se sav skupio.

  – Rđavi ljudi... – promuklo je rekao belokosi. – Rđavi ljudi su umrli. Kad bude došao baji, moglo bi da se ispostavi da je za njihove glave bila raspisana nagrada. Sa ovom neka učini što misli da treba.

  Domaćin je revnosno klimao glavom.

  – Može da se desi, takođe – malo zatim nastavi belokosi – da će za sudbinu tih rđavih ljudi pitati njihovi kompanjoni i drugari. Ti im kaži da ih je pojeo Vuk. Beli Vuk. I dodaj da počnu da gledaju i iza sebe. Jednog dana će se osvrnuti i ugledaće Vuka.

  Kad je posle tri dana Aplegat dospeo do kapija Tretogora, već odavno je prošla ponoć. Bio je besan što je dreždao iznad jarka i što je promukao dozivajući čuvare koji su spavali bezbožničkim snom i odugovlačili sa otvaranjem dveri. Olakšao se tako što ih je propisno ispsovao, učinio ih kusim i repatim sve do trećeg kolena unazad. Kasnije je zadovoljno osluškivao kako razbuđeni zapovednik straže potpuno novim detaljima upotpunjava zamerke koje je on adresirao majkama, babama i prababama landsknehta{8}. Da dospe preko noći do kralja Vizimira, o tome, razume se, nije mogao ni da sanja. Tako je, uostalom, i očekivao – računao je da će se naspavati do jutrenja, do jutarnjeg zvona. Bio je u zabludi. Umesto da ga odvedu do mesta gde će se odmoriti, bez odugovlačenja su ga odveli u stražarsku kordu. U sobi ga nije čekao kaštelan, već taj drugi, pogolem i debeo. Aplegat ga je znao – bio je to Dajkstra, poverenik kralja Redanje. Dajkstra je – znao je to glasonoša – bio ovlašćen da sasluša vesti samo za kraljevo uho. Aplegat mu je uručio pisma.

  – Usmenu poslanicu imaš?

  – Imam, gospodaru.

  – Da čujem.

  – Demavend Vizimiru – recitovao je Aplegat, zatvorivši oči. – Prvo: prerušenici su spremni za drugu noć posle mladog meseca u julu. Pripazi da Foltest ne omane. Drugo: sabor Mudrijaša na Tanedu neću udostojiti svoga prisustva, što i tebi savetujem. Treće: Lavić je mrtav.

  Dajkstra se neupadljivo izbekelji, lupnu prstima po stolu.

  – Evo ti pisma za kralj
a Demavenda. A usmena poslanica... Naćuli dobro uši i napregni pamćenje. Ponovićeš je svom kralju reč po reč. Samo njemu i nikom drugom. Nikom, razumeš?

  – Razumem, gospodaru.

  – Vest je sledeća: Vizimir Demavendu. Prerušenici se moraju zaustaviti. Neko je počinio izdaju. Plamen je okupio armiju u Dol Angri i samo čeka izgovor. Ponovi.

  Aplegat je ponovio.

  – Dobro – klimnu glavom Dajkstra. – Krenućeš čim grane sunce.

  – Već pet dana sam na putu, milostivi gospodine – glasonoša se počeša po zadnjici. – Kad bih mogao da se naspavam barem do prepodneva... Dozvoljavate?

  – Je l’ tvoj kralj, Demavend, spava sada, kad je noć? Je l’ ja spavam? Za takvo pitanje treba da dobiješ preko njuške, momče. Dobićeš da jedeš, onda protegni malo kosti na senu. I pre nego što grane sunce, kreni. Naredio sam da ti daju rasnog pastuva, videćeš, leti ko vihor. I ne mršti se. Drž’ još i kesu sa ekstra premijom da ne kažeš da je Vizimir stipsa.

  – Hvala, gospodaru.

  – Kad budeš u šumama kod Pontara, pripazi. Tamo su videli Veverice. A u tom kraju događaju se i uobičajena razbojništva.

  – Znam to, gospodaru. Šta sam pre tri dana video...

  – Šta si video?

  Aplegat je brzo referisao o događajima u Anhoru. Dajkstra je slušao, ukrštajući svoje ogromne ruke na grudima.

  – Profesor... – reče zamišljeno. – Hejmo Kantor i Mali Jaksa. Ucmekao ih je veštac. U Anhoru, na putu koji vodi u Gors Velen, to jest na Taned, u Garstang... A Lavić mrtav?

  – Šta kažete, gospodaru?

  – Nebitno – Dajkstra podiže glavu. – Barem za tebe. Odmori se. A u praskozorje, put pod noge.

  Aplegat je pojeo što su mu doneli, malo je prilegao, od umora ni oka nije mogao da sklopi, a pred zoru je već bio ispred kapije. Pastuv je zbilja bio hitar, ali jogunast. Aplegat nije voleo takve konje.

  Na leđima, između leve lopatice i kičme, nešto ga je nesnosno svrbelo, jamačno ga je buva ujela dok je dremao u štali. A nikako nije mogao da se počeše.

  Pastuv zaigra, zarza. Emisar ga obode i krenu u galop. Vreme je teralo napred.

  – Gar’ean – obrecnu se Karbra, izvirujući iza grane na drvetu s kog je osmatrao drum. – En Dh’oine aen evall a stráede!

  Toruvjel đipi sa zemlje, hvatajući i pripasujući mač, vrhom cipele čuknu u butinu Jevina, koji je dremao sa strane, oslonjen o vetrolom. Vilenjak se trže, obrecnu se, oprljen vrelim peskom na koji se naslonio rukom.

  – Que suecc’s?

  – Konji su na putu.

  – Jedan? – Jevin podiže luk i kolčan. – Karbra? Samo jedan?

  – Jedan. Približava se.

  – Onda ćemo ga srediti. Biće jedan Dh’oin manje.

  – Ma hajde – Toruvjel ga dohvati za rukav. – Šta će nam to? Trebalo je da izvršimo izviđanje, a zatim da se priključimo odredu. Zar treba da ubijamo civile po putevima? Zar tako izgleda bitka za slobodu?

  – Upravo tako. Miči se.

  – Ako na putu ostane leš, svaka prolazna patrola podići će uzbunu. Vojska će početi da nas juri. Postaviće gazove, mogu da nam iskomplikuju prelaz preko reke!

  – Po tom putu malo ko putuje. Pre nego što otkriju leš, već ćemo biti daleko.

  – Taj jahač takođe je već daleko – rekao je s drveta Karbra. – Bolje da smo ga gađali umesto što pričamo. Sad do njega više nećeš dobaciti, već je dobrih dvesta koraka daleko.

  – Iz moje šezdesetice? – Jevin je pomazio luk. – Trideset cola duge? Sem toga, to nije dvesta koraka. Sto pedeset – uvrh glave. Mire, que spar aen’le.

  – Ostavi se, Jevine...

  – Thaess aep, Toruvjele.

  Vilenjak okrenu kapu tako da mu ne smeta rep koji je za nju bio zakačen, zateže luk brzo, snažno, sve do uva, precizno nacilja i otpusti tetivu.

  Aplegat nije čuo strelu. Bila je to ’tiha’ strela, sa specijalnim zapercima od dugih, uzanih sivih pera, i žlebastom šipkom koja leti stabilnije i ravnije. Vrh strele od tri sečiva, oštar kao britva, svom silinom je pogodio glasonošu posred leđa, između leve lopatice i kičme. Sečiva su bila postavljena pod uglom – kada se zarije u telo, vrh strele se okrene i uvrne kao zavrtanj, i tako razara tkiva, buši krvne sudove i lomi kosti. Aplegat pade grudima konju na vrat i skliznu na zemlju, bespomoćan kao džak vune.

  Pesak na putu je bio vreo, toliko zagrejan od sunca da je pržio. Ali glasonoša to više nije osećao. Umro je istog časa.

  Bilo bi preterano da kažem da sam je znao. Mislim da pored vešca i čarobnice nju niko nije zaista znao. Kada sam je prvi put video, nije ostavila na mene veliki utisak, čak i pored prilično neverovatnih okolnosti koje su to pratile. Poznavao sam one koji su tvrdili da su odmah nakon prvog susreta osetili lahor smrti koji je hodio iza te devojke. Meni se ipak učinila potpuno obična, a znao sam da nije bila obična – zato sam usrdno nastojao da iznađem, otkrijem, osetim u njoj neobičnost. Ali ništa nisam uočio i ništa nisam osetio. Ništa što bi moglo da bude signal, predosećaj ili nagoveštaj docnijih, tragičnih događaja. Onih čiji je uzrok bila. I onih koje je sama izazvala.

  Neven, Pola veka poezije

  Drugo poglavlje

  Pored samog raskršća, na mestu gde se završavala šuma, u zemlju je bilo zabodeno devet stubova. Na vrhu svakog stuba ravno je bio pričvršćen kolski točak. Iznad točkova su se klupčali vrane i gavranovi, kljujući i rastržući leševe privezane za obruče i glavčine na točku. Zbog visine stubova i mnoštva ptica mogao si samo da nagađaš šta su bili ti neprepoznatljivi ostaci koji su počivali na točkovima. Ali bili su to leševi. Ništa drugo nisu mogli biti.

  Ciri je okrenula glavu i sa gađenjem namreškala nos. Vetar je duvao iz pravca stubova, opori smrad truležnih ostataka širio se nad raskršćem.

  – Prekrasnog li dekora – Jenefer se nagnula u sedlu i pljunula na zemlju, zaboravljajući da je nedavno za slično pljuvanje oštro prekorila Ciri. – Živopisna i mirisna. Ali zašto ovde, na kraju prašume? Obično se nešto tako postavlja odmah iza gradskih zidina. Jesam li u pravu, dobri ljudi?

  – To su Veverice, plemenita gospo – brže-bolje objasni jedan od putujućih trgovaca kojeg su sustigli na raskršću, zaustavljajući šarca upregnutog u natrpane dvokolice. – Vilenjaci. Tamo, na tim stubovima. Zato stubovi u šumi i stoje. Da upozore druge Veverice.

  – Da li to znači – čarobnica ga pogleda – da ovde dovode žive uhvaćene Skoja'taele?

  – Vilenjake je, gospo, teško žive dovesti – prekide je trgovac. – A ako čak nekoga vojnici i uhvate, onda ga voze u grad, jer neljudska rasa tamo stalno nastava. Pa kad vide na trgu ta skapavanja, namah ih mine želja da pristupe Vevericama. Ali kad u borbi neke vilenjake ubiju, onda te leševe na raskršća odvoze i na stubove ih vešaju. Često ih izdaleka voze, dovezu ih pošto su se već dobrano usmrdeli...

  – Pomislio bi čovek – zarežala je Jenefer – da nam poštovanje majesteta smrti i zemnih ostataka, koji zavređuju dostojanstvo, mir, ritualni i ceremonijalni pogreb, zabranjuje da praktikujemo nekromantiju...

  – Šta kažete, gospo?

  – Ništa. Hajdemo što pre odavde, Ciri, što dalje od tog mesta. Fuj, imam utisak da već sva odišem tim smradom.

  – I ja, bljak – rekla je Ciri, kasom obilazeći oko zaprege putujućeg trgovca. – Krenimo galopom, može?

  – U redu... Ciri! Galopom, ali ne ludačkim!

  *

  Uskoro su ugledali grad, velik, okružen zidinama, s nakostrešenim tornjevima čiji su krovovi bili šiljati i svetlucavi. A iza grada videlo se more, zelenomodro, iskrilo se pod zracima jutarnjeg sunca, išarano, tu i tamo, belim mrljicama jedara. Ciri zaustavi konja na ivici peščane provalije, uspravi se u sedlu, pohlepno uvlačeći u nozdrve vetar i miris.

  – Gors Velen – rekla je Jenefer, prilazeći i stajući postrance. – Stigosmo napokon. Vratimo se na drum.

  Na drumu su opet krenule lakim galopom, ostavljajući iza sebe nekoliko volovskih zaprega i pešaka natovarenih svežnjevima cepanica. Kad su pretekle sve i ostale same, čarobnica je uspor
ila i pokretom ruke zaustavila Ciri.

  – Priđi bliže – rekla je. – Još bliže. Uzmi uzde i vodi mog konja. Trebaju mi dve ruke.

  – Za šta?

  – Prihvati uzde, zamolila sam te.

  Jenefer izvuče iz bisaga srebrno ogledalce, prebrisa ga, pa tiho izgovori magijsku formulu. Ogledalce joj iskliznu iz ruke, podiže se uvis i zaustavi se konju iznad vrata, tačno prekoputa čarobničinog lica.

  Ciri udivljeno uzdahnu, obliza usne.

  Čarobnica izvuče iz bisaga češalj, skide beretku, i narednih nekoliko minuta energično je češljala kosu. Ciri je ćutala. Znala je da Jenefer ne sme ometati ni dekoncentrisati dok češlja kosu. Živopisan i prividan nered njene razbarušene kovrdžave i bujne kose nastajao je kao rezultat dugotrajnog zalaganja i iziskivao je nemali napor.

  Čarobnica ponovo poseže za nečim u bisagama. Zadenula je u uši brilijantne minđuše, i na obe ruke stavila je narukvice. Skinula je šal i raskopčala bluzu, otkrivajući vrat i crnu plišanu traku ukrašenu zvezdom od opsidijana.

  – Aha! – nije izdržala Ciri. – Znam zašto to radiš! Hoćeš da lepo izgledaš jer idemo u grad! Je l’ sam pogodila?

  – Pogodila si.

  – A ja?

  – Šta ti?

  – I ja hoću da izgledam lepo! Očešljaću se...

  – Stavi beretku – strogo reče Jenefer, i dalje zagledana u ogledalo koje je visilo konju iznad ušiju. – Na isto mesto gde je i bila. I skupi kosu ispod nje.

  Ciri se ljutito brecnu, ali je poslušala. Već odavno je naučila da razlikuje boje i nijanse čarobničinog glasa. Znala je kada može da pokuša da diskutuje, a kada ne.

  Namestivši napokon lokne na čelu, Jenefer izvuče iz bisaga teglicu od zelenog stakla.

  – Ciri – rekla je nešto blaže. – Putujemo tajno. A putovanju još nije kraj. zatim moraš da kriješ kosu ispod beretke. Iza svake gradske kapije ima onih koji su plaćeni za to da detaljno i pomno posmatraju putnike. Razumeš?

  – Ne – drsko odvrati Ciri, vukući uzde vranog pastuva čarobničinog. – Ulepšala si se toliko da će tim posmatračima na kapijama oči da poispadaju! Vajne mi skrivenosti!