Vreme Prezira

  – Grad ka čijim kapijama idemo – osmehnu se Jenefer – jeste Gors Velen. Ja u Gors Velenu ne moram da se kamufliram, naprotiv, rekla bih. S tobom je drugačije. Tebe niko ne treba da zapamti.

  – Oni koji će da pilje u tebe videće i mene!

  Čarobnica je otvorila teglicu iz koje su zamirisali jorgovan i ogrozd. Zagnjurivši u teglicu kažiprst, utrljala je sebi ispod očiju malo te sadržine.

  – Sumnjam – rekla je, i dalje se zagonetno osmehujući – da će iko obratiti pažnju na tebe.

  *

  Ispred mosta je stajao dugi red jahača i kola, a ispred zida tvrđavskog bedema tiskali su se putnici koji su čekali u red za kontrolu. Ciri se ozlojedila i gunđala, besna zbog dugog čekanja koje im je predstojalo. Jenefer se ipak ispravila u sedlu i krenula kasom, gledajući visoko iznad glava putnika – oni su se pak brzo razmaknuli, napravili su joj mesto, klanjajući joj se s poštovanjem. Stražari u dugačkim pancir-košuljama takođe su odmah uočili čarobnicu i oslobodili su joj put, neštedimice prekorevajući neposlušne ili suviše spore kopljištima.

  – Ovuda, ovuda, milostiva gospo – povika jedan od stražara, zureći u Jenefer i menjajući boju lica. – Ovuda, moliću lepo! Miči se! Miči se, prosti puče!

  Komandir straže, na brzinu pozvan, pomoli se iz stražarske korte namrgođen i zlovoljan, ali kad ugleda Jenefer, on pocrvene, raskolači oči i zinu, te učini pokret dubokog naklona.

  – Ponizno se klanjam, milostiva gospo, dobro došli u Gors Velen – promumla, ispravljajući se i zureći. – Šta naređujete?... Mogu li vas čime poslužiti, milostiva? Treba li vam oružana pratnja? Vodič? Možda da pozovem nekoga?

  – Nije potrebno – Jenefer se ispravi u sedlu, pogledavši ga odozgo. – Kratko ću se zadržati u gradu, putujem na Taned.

  – Razume se... – lever se premeštao s noge na nogu, ne skidajući pogleda sa čarobničinog lica. Ostali stražari takođe su zurili. Ciri se ponosno isprsila i zabacila glavu, ali je zaključila da u nju niko ne gleda. Kao da uopšte ne postoji.

  – Razume se – ponovio je komandir straže. – U Taned, da... Na sabor. Shvatam, razume se. U tom slučaju želim vam...

  – Hvala vam – čarobnica potera konja, očito nezainteresovana za ono što joj je komandant još želeo. Ciri je išla u stopu za njom. Stražari su se klanjali Jenefer, a nju i dalje nisu ni pogleda udostojili.

  – Nisu te čak pitali ni kako ti je ime – promrmljala je, dostižući Jenefer i oprezno vodeći konja ulicom po kolotrazima u blatu. – Pa ni to kuda idemo! Začarala si ih?

  – Ne njih. Sebe.

  Čarobnica se okrete, a Ciri glasno uzdahnu. Jeneferine oči plamtele su ljubičastim sjajem, a lice joj se zarilo od lepote. Zaslepljujuće. Izazovne. Opasne. I neprirodne.

  – Zelena teglica! – odmah je shvatila Ciri. – Šta je to u njoj bilo?

  – Glamarin. Eliksir, tačnije mast za specijalne prilike. Ciri, moraš li da ugaziš u svaku baru na putu?

  – Hoću da operem konju putište!

  – Već mesec dana nije pala kiša. To su splačine i konjska pišaća, a ne voda.

  – Aha... Reci mi, zašto si upotrebila taj eliksir? Toliko mnogo ti je stalo...

  – To je Gors Velen – prekide je Jenefer. – Grad koji svoje blagostanje u znatnoj meri zahvaljuje čarobnjacima. Tačnije, čarobnicama. I sama si videla kako se ovde tretiraju čarobnice. A ja nisam imala želju da im se predstavljam ni da dokazujem ko sam. Bilo mi je draže da to bude očigledno na prvi pogled. Iza ove crvene kuće skrećemo ulevo. Nogu pred nogu, Ciri, zadržavaj konja, jer ćeš inače gurnuti neko dete.

  – A što smo mi ovde došle?

  – Već sam ti kazala.

  Ciri frknu, stisnu usne, snažno munu konja petom. Kobila zaigra, malo je falilo da padne na zaprežna kola kraj kojih su prolazile. Kočijaš ustade sa sedišta s namerom da je počasti kočijaškim psovkama, ali pošto ugleda Jenefer, brzo sede i zabavi se dubokom analizom stanja sopstvenih klompi.

  – Još jedno takvo đipanje – procedi Jenefer – i posvađaćemo se. Ponašaš se kao june. Sramotiš me.

  – Hoćeš da me daš u nekakvu školu, zar ne? Ja neću!

  – Tiše. Ljudi nas gledaju.

  – Gledaju tebe, a ne mene! Neću ni u kakvu školu da idem! Obećavala si mi da ćeš uvek biti sa mnom, a sad hoćeš da me ostaviš! Samu! Ja neću da budem sama!

  – Pa i nećeš biti sama. U školi ima mnogo devojaka tvojih godina. Imaćeš mnogo drugarica.

  – Ne trebaju mi drugarice. Hoću da budem s tobom i sa... Mislila sam da...

  Jenefer se silovito okrete.

  – Šta si mislila?

  – Mislila sam da idemo kod Geralta – Ciri je izazovno zabacila glavu. – Dobro znam o čemu si razmišljala čitav put. I zašto si noću uzdisala...

  – Dosta – prosikta čarobnica, a od pogleda njenih vatrenih očiju Ciri zaroni lice u konjsku grivu. – Previše si se ti raspustila. Podsećam te da je bespovratno prošlo vreme kad si mogla da mi se opireš. Ti si sama htela da bude tako. Sad moraš da budeš poslušna. Učinićeš to što ti naredim, je l’ ti jasno?

  Ciri je klimnula glavom.

  – Ono što ti naredim biće za tebe najbolje. Uvek. I zato ćeš me slušati i ispunjavaćeš ono što ti naredim. Je l’ to jasno? Zaustavi konja. Stigle smo.

  – To treba da bude ta škola? – progunđa Ciri, podižući pogled na veličanstvenu fasadu zgrade. – To je već...

  – Ni reči više. Silazi. I ponašaj se pristojno. To nije škola, škola je u Aretuzi, a ne u Gors Velenu. Ovo je banka.

  – A šta će nam banka?

  – Razmisli malo. Silazi, rekoh ti. Ne u baru! Ostavi konja, sluge se time bave. Svuci rukavice. U banku se ne ulazi s rukavicama za jahanje. Pogledaj me. Namesti beretku. Poravnaj kragnu. Ispravi se. Ne znaš šta ćeš s rukama? Ostavi ruke na miru!

  Ciri uzdahnu.

  Služinčad koja je pokuljala sa kapije zgrade i uslužno se klanjala – bili su patuljci. Ciri ih je radoznalo posmatrala. Mada podjednako niski, zdepasti i bradati, ni u čemu nisu ličili na njenog drugara Jarpena Zigrina, ni na njegove ’momke’. Sluge su bile neprepoznatljive, jednolično uniformisane, nikakve. I ponižene, što se za Jarpena i njegove momke nikako nije moglo reći.

  Uđoše unutra. Magični eliksir i dalje je delovao, Jeneferino pojavljivanje smesta je izazvalo veliko zamešateljstvo, jurcanje, ponizno klanjanje, te deklaracije spremnosti na usluge, što je okončalo tek pojavljivanje neverovatno debelog, bogato odevenog i belobradog patuljka.

  – Poštovana Jenefer! – zabrunda patuljak, zveckajući zlatnim lancem koji mu je visio sa snažnog vrata ispod bele brade. – Kakvo iznenađenje! I kakva čast! Molim vas, pređimo u kamarašiju! A vi, šta stojite, šta blenete! Na posao, za brojače! Vilfli, smesta nam donesi flašu „šato nefa“, godište... Znaš ti već koje godište. Živo, pohitaj! Dopusti, Jenefer. Prava je radost videti te. Izgledaš... Bestraga mu glava, čoveku ponestaje daha!

  – Ti takođe – osmehnula se čarobnica. – Dobro se držiš, Ðankardi.

  – Nego šta. Molim te, izvoli kod mene, u kamarašiju. Samo napred. Znaš put, Jenefer.

  U kamarašiji je bilo polumračno i prijatno hladno, u vazduhu je lebdeo miris koji je Ciri pamtila iz kule pisarskog pomoćnika Jarea – miris domaćeg mastila, pergamenta i prašine koja pokriva hrastov nameštaj, goblene i stare knjige.

  – Izvolite, sedite – bankar odmače od stola tešku fotelju za Jenefer, dobacivši Ciri radoznali pogled. – Hmmm...

  – Daj joj kakvu knjigu, Molnaru – nehajno reče čarobnica, primetivši njegov pogled. – Ona obožava knjige. Sedeće ukraj stola i neće smetati. Je l’ tako, Ciri?

  Ciri nije nalazila za celishodno da potvrdi.

  – Knjigu, hm-hm – zabrinu se patuljak, prilazeći komodi. – Šta mi tu imamo? O, knjiga prihoda i rashoda... Ne, to ne. Carina i lučke dažbine... Ni to. Kredit i ramburs? Ne. O, a odakle ovo ovde? Vrag bi ga znao... Ali to će valjda biti pun pogodak. Izvoli, devojko.

  Knjiga je nosila naslov Pbysiologus i bila je veoma stara i veoma pocepana. Ciri
je oprezno otvorila korice knjige i okrenula nekoliko stranica. Delo ju je momentalno zainteresovalo, jer je govorilo o zagonetnim čudovištima i zverima i bilo je puno gravira. Narednih nekoliko trenutaka trudila se da podeli zanimanje između knjige i razgovora čarobnice s patuljkom.

  – Imaš li pisama za mene, Molnaru?

  – Ne – bankar je nalio vina Jenefer i sebi. – Nije bilo novih pisama. Poslednja su ona od pre mesec dana koja sam ti poslao utvrđenim kanalima.

  – Dobila sam ih, hvala ti. A da li se slučajno... neko za ta pisma zanimao?

  – Ovde nije – osmehnuo se Molnar Ðankardi. – Ali gađaš u pravu metu, moja draga. Iz Vivaldijeve banke poverljivo su mi saopštili da su pokušali da uđu u trag pismima. Njihova filijala u Vengerbergu takođe je otkrila pokušaj praćenja operacija na tvom privatnom računu. Jedan od radnika pokazao se nelojalnim.

  Patuljak je prekinuo, pogledao čarobnicu ispod žbunastih obrva. Ciri je naćulila uši. Jenefer je ćutala, igrajući se svojom zvezdom od opsidijana.

  – Vivaldi – dodade bankar, stišavajući glas – nije mogao ili nije hteo da vodi istragu u vezi s tim. Nelojalan i potkupljiv knjigočatac pao je u jarak pijan i utopio se. Nesrećan slučaj. Šteta. Prebrzo, previše brzopleto...

  – Šteta mala, žalost kratka – napući usne čarobnica. – Ja znam koga su zanimala moja pisma i moj račun, Vivaldijeva istraga ne bi otkrila ništa epohalno.

  – Ako tako misliš... – Ðankardi je čupnuo bradu. – Ideš za Taned, Jenefer? Na taj sabor čarobnjaka?

  – Razume se.

  – Odlučivaće se o sudbini sveta?

  – Ne preterujmo.

  – Razne glasine kolaju – hladno je rekao patuljak. – I razne stvari se dešavaju.

  – Kakve, ako to nije tajna?

  – Od prošle godine – rekao je Ðankardi, gladeći bradu – uočavaju se čudni potezi u poreskoj politici... Znam da tebe to ne interesuje...

  – Govori.

  – Udvostručene su glavarina i zimovnička dažbina, porezi koje su direktno ubirale vojne vlasti. Svi trgovci i preduzimači moraju dodatno da plaćaju za kraljevsku blagajnu ’deseti groš’, potpuno novi porez, jedan groš od svakog nobla{9} ostvarenog prometa. Patuljci, gnomovi, vilenjaci i hobiti plaćaju povrh toga uvećane glavarine i kućarine. Ako se bavi trgovačkom ili proizvodnom delatnošću, neljudsku rasu dodatno opterećuje obavezni ’dobrovoljni porez’ u vidu procentualne razlike između prodajne i nabavne cene. Moja banka, računajući sve filijale, daje Četirima kraljevstvima šezdeset grivni godišnje. Za tvoje obaveštenje, to je skoro triput više nego što imućni vojvoda ili grof plaća četvrtinu prihoda s kraljevskih veledobara.

  – Ljudi nisu opterećeni vojnicama{10}?

  – Nisu. Plaćaju samo glavarinu i zimovničku dažbinu.

  – A onda – klimnula je glavom čarobnica – patuljci i ostali iz neljudske rase finansiraju ratne operacije protiv Skoja’taela u šumama. Očekivala sam nešto tako. Ali kakve veze imaju porezi sa saborom u Tanedu?

  – Posle vaših sabora – promrmlja bankar – uvek se nešto dešava. Ovog puta, uostalom, nadam se da će biti obrnuto. Računam na to da će vaš sabor učiniti kraj dešavanjima. Veoma bih se obradovao, na primer, kad bi prestali ti čudni skokovi cena.

  – Budi jasniji.

  Patuljak se raskomotio u fotelji i ukrstio prste na stomaku, kojeg je prekrila brada.

  – Radim u svom fahu dobrih nekoliko godina – rekao je. – Dovoljno dugo da bih znao da povežem promene cena s nekim činjenicama. A u poslednje vreme veoma su skočile cene dragog kamenja. Jer je za njime potražnja.

  – Zamena gotovine za dragulje da bi se izbegli gubici izazvani promenom kursa i pariteta kovanog novca?

  – I zbog toga. Kamenje, sem toga, ima još jednu veliku prednost. Kesa brilijanata težine nekoliko unča – koja staje u džep – odgovara vrednosti nekih pedeset grivni, a takva suma u kovanom novcu teži dvadeset pet funti i zaprema povelik džak. Sa kesom u džepu beži se znatno brže nego sa džakom o ramenu. I obe su ti ruke slobodne, što nije beznačajno. Jednom rukom možeš da držiš ženu, drugom, ako naiđe nužda, možeš nekoga da odalamiš.

  Ciri je tiho prasnula u smeh, ali ju je Jenefer smesta utišala pretećim pogledom.

  – Dakle – Jenefer podiže glavu – ima takvih koji se blagovremeno pripremaju za bekstvo. A kuda, zanima me?

  – Najviše je na ceni daleki Sever. Hengfors, Kovir, Povis. Prvo, zato što je to faktički daleko, drugo, to su neutralne zemlje i s Nilfgardom su u dobrim odnosima.

  – Razumem – zluradi osmeh nije silazio sa čarobničinih usta. – Brilijante, dakle, u džep, ženu za ruku i pravac na Sever... Da nije prerano? Ah, nebitno. Šta je još poskupelo, Molnaru?

  – Čamci.

  – Šta?

  – Čamci – ponovi patuljak i iskezi zube. – Svi graditelji čamaca sa obale izrađuju čamce koje su naručili kvartir-majstori vojske kralja Foltesta. Kvartir-majstori plaćaju dobro i stalno izdaju nove narudžbine. Ako imaš slobodnog kapitala, Jenefer, investiraj u čamce. To ti je rudnik zlata. Proizvodiš čun od trske i kore, ispostavljaš fakturu za barkasu od prvorazredne borovine, zaradu podeliš s kvartir-majstorom popola...

  – Ne zavitlavaj, Ðankardi. Kaži šta ti je na umu.

  – Ti čamci se – nemarno će bankar, gledajući u drvenu tavanicu – transportuju na jug. U Soden i Brugu, pored reke Jaruge. Ali koliko znam, oni se ne koriste za rečni ribolov. Skrivaju se u šumama na desnoj obali. Kažu da vojska satima vežba ukrcavanje i iskrcavanje, zasad na suvom.

  – Aha – Jenefer se ugrize za usnu. – Ali zašto se nekima toliko žuri na Sever? Jaruga je na jugu.

  – Postoji opravdan strah – promrmlja patuljak, streljajući pogledom Ciri – da car Emhir var Emreis neće biti oduševljen vešću da su pomenuti čamci spušteni u vodu. Neki smatraju da takvo porivanje u vodu može da razbesni Emhira, pa onda bolje da budu što dalje od nilfgardske granice... Makar do žetve, bestraga mu glava. Kad se završi skupljanje letine, odahnuću s olakšanjem. Ako nešto treba da se dogodi, dogodiće se pre žetve.

  – Letina će biti u ambarima – lagano izgovori Jenefer.

  – Uklapa se. Konji će se teško napasati na strnjištima, a opsade tvrđava s punim žitnicama dugo će trajati... Vreme ide naruku zemljoradnicima i dobar rod najavljuje... Da, vreme je neizrecivo lepo... Sunce sija, nema naznaka kišnog vremena... A Jaruga u Dol Angri je vrlo plitka... Lako ju je preći. S obe strane.

  – Zašto Dol Angra?

  – Nadam se – bankar je pogladio bradu, skrozirajući čarobnicu bistrim pogledom – da mogu da ti verujem?

  – Uvek si mogao, Ðankardi. I ništa se nije promenilo.

  – Dol Angra – sporo izgovori patuljak – to su Lirija i Edirn, koje su u vojnom savezu sa Temerijom. Ne misliš valjda da Foltest, koji kupuje čamce, namerava da se posluži njima samovoljno?

  – Ne-sporo odvrati čarobnica. – Ne mislim. Hvala na informaciji, Molnaru. Ko zna, možda si i u pravu? Možda ćemo na saboru ipak uspeti da utičemo na sudbinu sveta i ljudi koji taj svet naseljavaju.

  – Nemojte zaboraviti na patuljke – frknu Ðankardi. – I na banke.

  – Potrudićemo se. Kad smo već kod toga...

  – Pažljivo slušam.

  – Imam troškove, Molnaru. A ako podignem nešto sa računa kod Vivaldi banke, neko će se opet uvaliti u dugove, pa...

  – Jenefer – prekide je patuljak – ti znaš da kod mene imaš neograničen kredit. Pogrom u Vengerbergu odavno se desio. Možda si ti zaboravila, ali ja nikad neću zaboraviti. Niko iz porodice Ðankardija neće zaboraviti. Koliko ti treba?

  – Hiljadu petsto temerskih orena, uputnicom na filijalu banke Ćanfanelijevih u Elanderu, u korist Melitelinog hrama.

  – Sređeno. Lep nalog za isplatu, prilozi za hram nisu oporezovani. I šta još?

  – Koliko se sada godišnje plaća školarina u Aretuzi?

  Ciri je naćulila uši.

  – Hiljadu dvesta novigradskih kruna – reče Ðankardi. – Za novu polaznicu računa se i matrikula, oko dvesta.


  – Poskupelo je, bestraga!

  – Sve je poskupelo. Za polaznice se ništa ne žali, žive u Aretuzi kao kraljice. A od njih živi polovina grada, krojači, obućari, poslastičari, snabdevači...

  – Znam. Uplati dve hiljade na račun škole. Anonimno. Naznači da je u pitanju upisnina i akontacija za školarinu... Za jednu polaznicu.

  Patuljak odloži pero, pogleda Ciri, osmehnu se s razumevanjem. Ciri je, pretvarajući se da lista knjigu, pomno slušala.

  – To je sve, Jenefer?

  – Još trista novigradskih kruna za mene, gotovinski. Za sabor u Tanedu trebaće mi barem tri haljine.

  – Šta će ti gotovina? Daću ti bankovni ček. Na petsto. Cene uvoznih tkanina takođe su đavolski poskupele, a ti ne nosiš vunu i lan. A ako ti nešto treba za tebe lično ili za polaznicu škole u Aretuzi, moje prodavnice i magacini stoje ti na usluzi.

  – Hvala ti. Koliki procenat uzimaš?

  – Procenat si, Jenefer – patuljak diže glavu – platila porodici Ðankardi avansno, za vreme pogroma u Vengerbergu. To više nećemo pominjati.

  – Ne volim takve dugove, Molnaru.

  – Ne volim ni ja. Ali ja sam trgovac, patuljak biznismen. Ja znam šta je obaveza. Znam njenu vrednost. Ponavljam, nećemo više o tome. Stvari koje si tražila možeš smatrati završenim. I ono što nisi tražila – i to je završena stvar.

  Jenefer podiže obrve.

  – Jedan veštac koji ti je blizak – zacereka se Ðankardi – posetio je grad Dorijan, rečeno mi je da se tamo zadužio kod lihvara sto kruna. I lihvar radi za mene. Otpisaću taj dug, Jenefer.

  Čarobnica okrznu pogledom Ciri, iskrivi usne.

  – Molnaru – hladno će – ne guraj prste u vrata s pokvarenim šarkama. Sumnjam da me on i dalje smatra za blisku osobu, a ako dozna za otpis duga, omrznuće me potpuno. Znaš ga, znaš da je opsesivno pošten. U Dorijanu je odavno bio?

  – Pre nekih deset dana. Potom su ga videli u Maloj Mrtvaji. Odatle je, kako mi je javljeno, otišao u Hirundum, po nalogu tamošnjih zemljoradnika. Kao i obično, neko čudovište koje je trebalo ubiti.

  – A za ubistvo će, kao i obično, dobiti siću – Jeneferin glas blago se promenio – da bi, kao i obično, mogao malo da pokrije troškove lečenja ako ga čudovište nagrdi. Uobičajeno. Ako zaista hoćeš da učiniš nešto za mene, Molnaru, uključi se u to. Kontaktiraj sa zemljoradnicima iz Hirunduma i povećaj nagradu. Tako bi imao od čega da živi.