Lastavičja Kula

  – Reče jednom proroku Lobodi njegov učenik: nauči me, gospodaru, kako da postupim? Moj komšija mi je zatražio moga psa. Ako mu dam ljubimca, srce će mi pući od tuge. Ako pak ne dam, biću nesrećan jer sam uvredio komšiju odbijanjem. Šta da činim? Imaš li, upita ga prorok, nešto što voliš manje od psa ljubimca? Imam, gospodaru, odgovori mu učenik, vražju mačku, nesnosnu štetočinu. I uopšte je ne volim. I reče mu prorok Loboda: Uzmi onu vražju mačku, nesnosnu štetočinu, i daj je komšiji svome. tada ćeš osetiti dvojaku sreću. Mačke ćeš se rešiti, a komšiju ćeš obradovati. Pošto je najčešće tako, komšija ne žudi za poklonom, već da bude darovan.

  Esterad je ćutao neko vreme, a čelo mu je bilo naborano.

  – Zulejka? – upita najzad. – Da li je to bio isti prorok?

  – Uzmi onu vražju mačku...

  – Čuo sam i prvi put! – vrisnu kralj, ali odmah se smiri. – Oprosti, voljena. Stvar je u tome što ne razumem najbolje šta imaju mačke sa...

  Zaćutao je i zamislio se duboko.

  *

  Nakon osamdeset pet godina, kada se situacija promenila toliko da se o određenim osobama i stvarima moglo bezbedno govoriti, progovorio je Gviskar Vermulen, vojvoda Krejdena, unuk Esterada Tisena, sin njegove najstarije kćerke Gudemunde. Vojvoda Gviskar je već bio sedi starac, ali se dobro sećao događaja kojima je bio svedok. Upravo je vojvoda Gviskar otkrio odakle je uzeto milion bizanata kojima je Redanja opremila konjičku armiju za rat s Nilfgardom. Taj milion nije bio iz kovirskog trezora, već iz trezora novigradskog hijerarha. Esterad Tisen, otkrio je Gviskar, dobio je novigradski novac za učešće u novonastalim kompanijama za pomorsku trgovinu. Paradoksalno je bilo što su ove kompanije nastale uz aktivnu saradnju nilfgardskih trgovaca. Stoga je iz otkrića sedog vojvode proizašlo to da je sam Nilfgard – u određenoj meri – platio organizovanje redanjske vojske.

  – Deda je – prisećao se Gviskar Vermulen – govorio nešto o lubenicama, osmehujući se lukavo. Govorio je da se uvek nađe neko ko će hteti da daruje bednog, makar i zbog računice. Takođe je govorio kako, budući da Nilfgard sam pomaže jačanje snaga i borbene sposobnosti redanjske vojske, ne može zbog tog istog zamerati drugima.

  – A posle je – nastavi starac – deda pozvao kod sebe oca, koji je u to vreme bio šef obaveštajne službe, i ministra unutrašnjih poslova. Kada su saznali kakve naredbe moraju da izvrše, uspaničili su se. Zato što se radilo o oslobađanju iz zatvora, sabirnih logora i progonu više od tri hiljade ljudi. Morali su da povuku odluke za više od stotinu kućnih pritvora.

  – Ne, nije se radilo samo o banditima, običnim kriminalcima i najamnim kondotjerima. Pomilovanja su pre svega obuhvatala disidente. Među pomilovanim su bile i pristalice svrgnutog kralja Rida i ljudi uzurpatora Idija, njihovi predani partizani. I ne samo oni koji su rečima podržavali: većina je tamo ležala zbog diverzija, atentata, oružanih pobuna. Ministar unutrašnjih poslova je bio zapanjen, a tata veoma uznemiren.

  – A deda – pričao je vojvoda – smejao se, kao da je to bio najbolji vic. A onda je kazao, sećam se svake reči, ovako: „Velika je šteta, gospodo, što pred spavanje ne čitate Dobru knjigu. Da čitate, razumeli biste ideje vašeg monarha. A sad ćete morati da izvršavate naredbe, a niste ih razumeli. Ali ne brinite se bez potrebe i unapred, vaš monarh zna šta čini. A sada idite i pustite sve moje vražje mačke, nesnosne štetočine.”

  – Baš je tako rekao: vražje mačke, štetočine. A radilo se o kasnijim junacima, komandantima ovenčanim slavom i čašću, što u to vreme niko nije mogao znati. Te dedine “mačke” bili su docnije slavni kondotjeri: Adam “Adju” Pangrat, Lorenco Mola, Huan „Frontino” Gutjerez... I Julija Abatemarko, koja se proslavila u Redanji kao „Slatka Vetrogonica”... Vi mladi se toga ne sećate, ali u moje vreme, kada smo se igrali rata, svaki momak je hteo da bude “Adju” Pangrat, a svaka devojčica Julija „Slatka Vetrogonica”... A dedi su to bile vražje mačke, hehe.

  – Kasnije pak – mumlao je Gviskar Vermulen – deda je uzeo mene za ruku i odveo me na terasu s koje je baka Zulejka hranila galebove. Deda joj je kazao... Kazao je...

  Starac je polako i s velikim naporom pokušavao da se priseti reči koje je onda, pre osamdeset pet godina, kralj Esterad Tisen izgovorio ženi, kraljici Zulejki, na terasi palate Ensenada, koja se izdizala nad Velikim kanalom.

  – Znaš li, moja najvoljenija ženo, da sam primetio još jednu mudrost među mudrostima proroka Lobode? Mudrost koja će mi dati još jednu korist od davanja vražjih mačaka Redanji? Mačke se, moja Zulejka, vraćaju kući. Mačke se uvek vraćaju kući. A kada se moje mačke vrate, kada donesu platu, premiju, bogatstvo... Onda ću ja te mačke zatrpati porezima!

  *

  Kada je kralj Esterad Tisen poslednji put razgovarao s Dajkstrom, to je bilo u četiri oka, čak bez Zulejke. Na podu gigantske sale igrao se dečačić koji je odoka imao desetak godina, ali on se svakako nije računao, a, osim toga, bio je toliko zauzet svojim olovnim vojnicima da nije uopšte obraćao pažnju na ovu dvojicu.

  – Ovo je Gviskar – objasni Esterad pokazujući na dečaka pokretom glave. – Moj unuk, sin moje Gudemunde i onog nesposobnjakovića, kneza Vermulena. Ali ovaj mališan, Gviskar, jedina je nada za Kovir, ako se Tankred Tisen pokaže... Ako bi se Tankredu nešto desilo...

  Dajkstra je znao problem Kovira. I lični Esteradov problem. Znao je da se Tankredu nešto već desilo. Momak će, ako uopšte ima nagoveštaja da bude kralj, biti veoma loš kralj.

  – Tvoj je problem – progovori Esterad – u suštini već rešen. Možeš već početi da razmatraš kako najefektivnije da utrošiš milion bizanata koji će uskoro stići u tretogorski trezor.

  Pognuo se i kradom podigao jednog od olovnih i svetlo ofarbanih Gviskarovih vojnika, konjanika sa uzdignutim mačem.

  – Uzmi to i dobro sakrij. Ko ti pokaže drugog takvog vojnika, identičnog, biće moj izaslanik, čak ako ne bude izgledao tako, čak ako mu ne poveruješ da je moj čovek i da zna za naš milion. Svako drugi će biti provokator i ophodi se prema njemu kao prema provokatoru.

  – Redanja – nakloni se Dajkstra – ovo neće zaboraviti Vašoj kraljevskoj milosti. A ja bih vam u svoje ime izrazio ličnu zahvalnost.

  – Ne zahvaljuj, nego daj ovde onih hiljadu kojima si hteo da dobiješ naklonost mog ministra. Šta je to, naklonost kralja ne zaslužuje mito?

  – Vaša kraljevska milosti, smanjite...

  – Smanjiću, smanjiću. Daj pare, Dajkstra. Imati hiljadu i nemati hiljadu...

  – ... to je ukupno dve hiljade. Znam.

  *

  U udaljenom krilu Ensenade, u odajama znatno manjih dimenzija, čarobnica Šila de Tankarvil koncentrisano je i pažljivo slušala priču kraljice Zulejke.

  – Odlično – klimnu glavom. – Odlično, Vaše kraljevsko veličanstvo.

  – Uradila sam onako kako si mi preporučila, gđice Šila.

  – Hvala. I uveravam te još jednom – radimo ispravnu stvar. Za dobro zemlje. I dinastije.

  Kraljica Zulejka frknu, a glas joj se lagano izmeni.

  – A... A Tankred, gđice Šila?

  – Dala sam reč – reče hladno Šila de Tankarvil. – Dala sam svoju reč da ću na pomoć uzvratiti pomoći. Vaše kraljevsko veličanstvo može mirno da spava.

  – Veoma bih želela – uzdahnu Zulejka. – Veoma. Ako smo već kod snova... Kralj počinje nešto da sumnja. Ti snovi ga čude, a kralj postaje sumnjičav kada ga nešto čudi.

  – Onda ću na neko vreme prestati da šaljem kralju snove – obeća čarobnica. – Da se vratim na kraljičin san, ponavljam, možete mirno da spavate. Kraljević Tankred će se rastati od lošeg društva. Neće više boraviti u zamku barona Surkratasa. A ni kod gđice De Lizemur. A ni kod redanjske ambasadorke.

  – Neće više posećivati te persone? Nikad?

  – Persone o kojima je reč – u mračnim očima Šile de Tankarvil pojavi se čudan blesak – neće se više usuditi da pozivaju i zavode kraljevića Tankreda. Neće se nikada više usuditi. Svesne su posledica. Garantujem za to što govorim. Garantujem i da će kraljević Tankred ponovo učiti i da će bi
ti vredan učenik, ozbiljan i primeran mladić. Takođe će prestati da juri za suknjama. Izgubiće strast... do trenutka kad mu predstavimo Cirilu, kneginjicu Cintre.

  – Ah, kad bih mogla u to da poverujem – Zulejka prokrcka šake, podiže pogled. – Kada bih mogla u to da poverujem!

  – U snagu magije – Šila de Tankarvil se osmehnu, neočekivano čak i za nju samu – ponekad je teško poverovati, Vaše kraljevsko veličanstvo. Uostalom, tako mora biti.

  *

  Filipa Ejlhart popravi bretele prozirne košulje tanane poput paučine, obrisa s dekoltea ostatak tragova karmina. „Tako pametna žena”, pomisli s lakim neukusom Šila de Tankarvil, “a ne ume da drži hormone na uzdama.”

  – Možemo li da razgovaramo?

  Filipa se okruži sferom diskrecije.

  – Sada da.

  – U Koviru je sve obavljeno. Pozitivno.

  – Hvala. Dajkstra je već otplovio?

  – Još nije.

  – Zašto odugovlači?

  – Vodi duge razgovore s Esteradom Tisenom – iskrivi usne Šila de Tankarvil. – Čudno je kako su jedan drugom po ukusu, kralj i špijun.

  *

  – Znaš one naše šale o vremenu, Dajkstra? O tome da u Koviru postoje samo dva godišnja doba...

  – Zima i avgust. Znam.

  – A znaš li kako da poznaš da je u Koviru počelo leto?

  – Ne. Kako?

  – Kiša postaje malo toplija.

  – Ha-ha.

  – Šalu na stranu – reče ozbiljno Esterad Tisen – ali sve ranije i sve duže zime me malo uznemiravaju. To je bilo prorečeno. Mislim da si čitao Itlinina proročanstva? Tamo stoji da će doći decenije neprestane zime. Neko tvrdi da su to alegorije, ali ja se malo plašim. U Koviru smo imali jednom četiri godine hladnoće, susnežice i slabog roda. Da nije velikog uvoza živine iz Nilfgarda, ljudi bi počeli masovno da umiru od gladi. Možeš li to da zamisliš?

  – Iskreno govoreći, ne.

  – A ja mogu. Hlađenje klime može sve da nas otera u glad. Glad je neprijatelj s kojim je prokleto teško boriti se.

  Špijun klimnu glavom.

  – Dajkstra?

  – Vaše kraljevsko veličanstvo?

  – U zemlji ti je već zavladao mir?

  – Ne baš. Ali trudim se.

  – Znam, bruji se o tome. Od onih što su izdali u Tanedu, živ je ostao samo Vilgeforc.

  – Posle smrti Jenefer, da. Znaš, kralju, da je Jenefer mrtva? Poginula je poslednjeg dana avgusta, pod zagonetnim okolnostima, u slavnom Sedninom Rezdanu, između Skeliških ostrva i rta Peiks de Mar.

  – Jenefer iz Vengerberga – reče polako Esterad – nije bila izdajnica. Nije bila saveznik Vilgeforca. Ako hoćeš, predstaviću ti dokaze za to.

  – Neću – odgovori nakon trena ćutanja Dajkstra. – A možda ću i hteti, ali ne sada. Sada mi je prijatnije da na nju gledam kao na izdajnicu.

  – Razumem. Ne veruj čarobnicama, Dajkstra. Pogotovo ne Filipi.

  – Nikada joj nisam verovao. Ali moramo da sarađujemo. Bez nas će Redanja zapasti u haos i propašće.

  – To je istina. Ali ako hoćeš savet, progledaj malo kroz prste. Znaš o čemu pričam. Giljotine i kolibe za torturu su po celoj zemlji, okrutnosti koje se rade vilenjacima... I ta strašna tvrđava, Drakenborg. Znam da to radiš iz patriotizma. Ali gradiš lošu legendu o sebi. Ti si u njoj vukodlak, pohlepnik za nevinom krvlju.

  – Neko i to mora da radi.

  – I na nekoga mora da se svali. Znam da se staraš da budeš pravedan, ali jednostavno ne možeš da izbegneš greške, od njih se ne može pobeći. Ne možeš ni da ostaneš čist ako si do guše u krvi. Znam da nikada nisi nekog povredio radi sopstvenih interesa, ali ko će u to poverovati? Ko će hteti da poveruje u to? Kada se sudbina vrati, pripisaće ti ubijanje nevinih i čupanje koristi. A laž se lepi za čoveka kao smola.

  – Znam.

  – Neće ti dati šansu da se odbraniš. Takvima kao što si ti nikada ne daju šansu. Ulepiće te smolom... kasnije. Posle činjenice. Pazi se, Dajkstra.

  – Pazim se. Neće me uhvatiti.

  – Uhvatili su tvog kralja, Vizimira. Čuo sam, stilet u bok sve do rukohvata...

  – Kralja je lakše napasti nego špijuna. Mene neće uhvatiti. Nikada me neće uhvatiti.

  – I ne moraju. A znaš li zašto, Dajkstra? Zato što na ovom svetu, majku mu, mora postojati neka pravednost.

  Došao je dan kada su se prisetili tog razgovora. Obojica. Kralj i špijun. Dajkstra se prisećao reči Esterada u Tretogoru, kada je slušao korake ubica kako nailaze sa svih strana, kroz sve hodnike zamka.

  Esterad se setio reči Dajkstre na reprezentativnim mermernim stepenicama koje vode iz Ensenada u Veliki kanal.

  *

  – Mogao je da se bori – zamagljene, slepe oči Gviskara Vermulena gledale su u ponor uspomena. – Bilo je samo troje ubica, deda je bio snažan muškarac. Mogao je da se bori, da se brani dok ne dotrči straža. Mogao je jednostavno i da pobegne. Ali tamo je bila baka Zulejka. Deda je zaklanjao i branio Zulejku, samo Zulejku, za sebe nije mario. Kada je najzad došla pomoć, Zulejka nije bila ni ogrebana. Esterad je zadobio preko dvadeset uboda. Umro je posle tri časa, ne povrativši svest.

  *

  – Jesi li čitao nekad Dobru knjigu, Dajkstra?

  – Ne, Vaša kraljevska milosti. Ali znam šta je tamo napisano.

  – Zamisli, ja sam je juče nasumice otvorio. I naišao sam na ovu rečenicu: Na putu do večnosti, svako će koračati po vlastitim stepenicama, noseći svoje vlastito breme. Šta misliš o tome?

  – Vreme mi je, kralju Esterade. Vreme je da nosim svoje breme.

  – Budi zdrav, špijune.

  – Budi zdrav, kralju.

  Od drevnog i slavnog grada Asengarda otišli smo nekih šest stotina staja na jug, do zemlje zvane Stojezera. Kada se s visine na tu zemlju pogleda, vide se brojna jezera, odista veštim tokom stvari poslagana u raznorazne oblike. Naš vodič, vilenjak Avalak’h, kazao nam je da među tim oblicima tražimo onaj koji liči na list trifolijuma. I uistinu, takav smo ugledali. Pri čemu se ispostavilo da nema tri, već četiri jezera, pošto je jedno podugačko, što se od juga do severa provlači, poput stabljike deteline. To jezero, zvano Tarn Mira, okruženo je crnom šumom, a na njegovom severnom kraju nekako se uzdiže tajanstvena kula, nazvana Lastavičja kula, a na vilenjačkom jeziku: Tor Zireael.

  Ipak, u početku nismo videli ništa, samo maglu. Već sam se spremio da pitam vilenjaka Avalak’ha za ovu kulu, kad on dade znak da ćutimo, a sam izgovori ove reči: „Moramo da čekamo i nadamo se. Nada će se vratiti sa svetlom i s dobrim činima. Gledajte u beskraj voda, onamo ćete ugledati poslanike dobrih vesti.”

  Bujvid Bekujzen

  Stranstvovanje po drumovima i magijskim mestima

  Ova knjiga je od početka do kraja prevara. Ruševine kod jezera Tarn Mira bile su više puta ispitivane. Nisu magijske, te, uprkos enuncijacijama B. Bekujzena, ne mogu predstavljati ostatke legendarne Lastavičje kule.

  Ars Magica, izd. XIV

  Deveto poglavlje

  – Dolaze! Dolaze!

  Jenefer je obema rukama pridržavala kosu koju joj je kidao mokar vetar, stajala je kraj balustrade stepenica sklanjajući se s puta ženama koje su trčale na obalu. Gonjen zapadnim vetrom, val se bučno razbijao o obalu, a iz pukotina u stenama svaki čas su izbijale kićanke pene.

  – Dolaze! Dolaze!

  S gornjih terasa citadele Kaer Trold, glavne tvrđave Ard Skeliga, mogao se videti gotovo ceo arhipelag. Pravo ispred, iza tesnaca, nalazio se An Skelig, s južne strane nizak i ravan, s nedosežne severne strane strm i izrezan fjordovima. S daleke leve strane, visok i zelen Spikerog oštrim zubima grebena razbijao je talase, a njegove planine vrhovima su tonule u oblake. S desne strane videle su se strme obale ostrva Undvik, koje se rojilo od galebova, burnjaka, kormorana i bluna. Iza Undvika se pomaljao šumoviti konus Hindarsfjala, najmanje ostrvce arhipelaga. Kada bi se neko popeo na sam vrh neke od kula u Kaer Troldu i pogledao prema jugu, video bi usamljeno ostrvo Faro, udaljeno od ostalih ostrva, kako štrči iz vode poput le
đa ogromne ribe kojoj je okean previše plitak.

  Jenefer je sišla na nižu terasu zaustavivši se kraj grupe žena kojima ponos i društveni položaj nisu dopuštali da trče kao sumanute na obalu i mešaju se sa uzbuđenom masom. Dole, ispod njih, nalazila se luka, crna i bezoblična kao veliki morski rak kog je izbacio talas.

  Iz tesnaca između An Skeliga i Spikeroga, jedan za drugim, isplivavali su drakari. Jarboli su zasvetleli na suncu belom i crvenom bojom, okačeni štitovi zaplamteli su bronzom i tamnozelenom bojom.

  – „Ringhorn” ide prvi – reče neka od žena. – Za njim “Fenris”...

  – “Trigla” – prepozna uzbuđenim glasom druga. – Iza je “Drak”... A pozadi “Havtrua”...

  – “Angira”... – “Tamara”... “Darija”... Ne, ono je “Skorpena”... Nema “Darije”. Nema “Darije”.

  Mlada žena s debelom plavom pletenicom, pridržavajući oberučke stomak u poodmaklim mesecima trudnoće, zaječa oporo, poblede i onesvesti se, prosuvši se na pločice terase kao iskidana zavesa. Jenefer odmah priskoči, pade na kolena, nasloni prste na ženin stomak i izvika čari, potiskujući spazam i kontrakcije, jako i čvrsto spajajući vezu između materice i posteljice, koja je pretila da se pokida. Radi sigurnosti, bacila je i čari smirenja i zaštite deteta, čije je ritanje osetila pod rukom.

  Da ne bi traćila magijsku energiju, ženu je oživela udarcem u lice.

  – Vodite je. Pažljivo.

  – Glupača... – reče jedna od starijih žena. – Malo je nedostajalo...

  – Paničarka... Možda je živ njen Nils, možda je na drugom drakaru...

  – Hvala vam za pomoć, gđice čarobnice.

  – Vodite je – ponovi Jenefer ustajući. Prevali preko usana psovku, tvrdeći da joj je pri klečanju haljina pukla po šavovima.

  Sišla je na još nižu terasu. Drakari su redom stizali na obalu, ratnici su izlazili. Bradati, načičkani oružjem, berserkeri iz Skeliga. Mnogi su se razlikovali po belini zavoja, mnogi su morali da se drže za prijatelje kako bi mogli da hodaju. Neke su morali da nose.