Lastavičja Kula

  Okupljene na obali, žene iz Skeliga su prepoznavale, vrištale i plakale od sreće, ako su imale sreće. Ako nisu, padale su u nesvest. Ili su, odlazile, polako, tiho, bez reči žalosti. Povremeno su bacale pogled u nadi da će negde u daljini blesnuti belo-crveni jarbol “Darije”.

  Nije bilo “Darije”.

  Iznad drugih glava, Jenefer je ugledala riđu ćubu Kraha an Krajtea, jarla Skeliga, jednog od poslednjih koji je silazio s palube „Ringhorna”, Jarl je uzvikivao naredbe, davao preporuke, proveravao, brinuo se. Dve žene zagledane u njega, jedna plavokosa, druga tamna, plakale su od sreće. Jarl, konačno siguran da je sve pregledao i pobrinuo se za sve, prišao je ženama, obgrlio obe medveđim stiskom i obe poljubio. Zatim je podigao glavu i ugledao Jenefer. Njegove oči su zaplamtele, izgorelo lice se stvrdnulo kao kamen, kao bakarni vrh štita.

  “Zna”, pomisli čarobnica. „Vesti se brzo šire. Jarl je znao, ploveći je saznao da su me prekjuče uhvatili u mrežu u tesnacu iza Spikeroga. Znao je da će naići na mene u Kaer Troldu.”

  Magija ili golub pismonoša?

  Prišao joj je ne žureći. Mirisao je na more, so, katran, umor. Pogledala je u njegove svetle oči i iz istih stopa joj je u ušima zabrujao bojni poklič berserkera, lupa štitova, zveket mačeva i sekira. Vrisak povređenih. Vrisak ljudi koji skaču u more sa zapaljene “Darije”.

  – Jenefer iz Vengerberga.

  – Krah an Krajte, jarl Skeliga – nakloni se lagano pred njim.

  Nije joj uzvratio naklon. “To je loše”, pomisli ona.

  Odmah je video modricu, uspomenu na udarac veslom, njegovo lice se opet ukrutilo, usne su drhtale, na tren otkrivajući zube.

  – Taj ko te je tukao odgovaraće za to.

  – Niko me nije tukao. Saplela sam se na stepenicama.

  Pogledao ju je pažljivo, potom slegnuo ramenima.

  – Nećeš da se žališ, tvoja volja. Ja nemam vremena da istražujem. A sad slušaj šta imam da ti kažem. Pažljivo slušaj, jer to će biti jedine reči koje ću ti uputiti.

  – Slušam.

  – Sutra ćeš biti otpraćena u drakar i odvedena u Novigrad. Tamo će te predati gradskim vlastima, a kasnije temerskoj ili redanjskoj vlasti, ko se prvi javi. A znam da te i jedni i drugi jednako jako žele.

  – To je sve?

  – Skoro. Još samo jedno pojašnjenje koje ti treba. Veoma često se dešavalo da Skelig dâ azil progonjenima od strane zakona. Na ostrvima ima dosta mogućnosti da se neko iskupi za krivicu teškim radom, hrabrošću, žrtvom, krvlju. Ali ne u tvom slučaju, Jenefer. Tebi neću dati azil, ako si računala na to, onda si se preračunala. Ja mrzim takve kao ti. Mrzim ljude koji prave metež zbog vlasti, kojima je lični interes iznad opšteg, koji su u dosluhu s neprijateljem i izdaju one kojima su dužni ne samo poslušnost već i zahvalnost. Mrzim te, Jenefer, jer u vreme kada si na nilfgardski nagovor zajedno sa svojom sabraćom pobunjenicima pokrenula bunt u Tanedu, moji drakari su bili u Atri, moji momci su išli u pomoć tamošnjim ustanicima. Trista mojih momaka je stajalo protiv hiljadu Crnih! Mora postojati nagrada za hrabrost i vernost, mora postojati kazna za podlost i izdaju! Kako da nagradim one koji su poginuli? Kenotafima? Natpisima iskovanim na obeliscima? Ne! Na drugačiji način ću nagraditi i ukazati poštovanje palima. Za njihovu krv, koja je potekla u dine Atira, tvoja krv, Jenefer, poteći će daskama giljotine.

  – Nisam kriva. Nisam učestvovala u Vilgeforcovoj zaveri.

  – Dokaze za to ćeš pokazati sudijama. Ja neću da ti sudim.

  – Ti si mene već osudio. Ti si mi i smrtnu kaznu presudio.

  – Dosta priče! Rekao sam, sutra u zoru putuješ u lancima u Novigrad, pred kraljevski sud. Po pravednu kaznu. A sada mi daj reč da nećeš pokušavati da koristiš magiju.

  – A ako ne dam?

  – Naš čarobnjak Markvar je poginuo na Tanedu, nemamo sada ovde čarobnjaka koji bi te mogao držati pod kontrolom. Ali znaj da ćeš biti pod stalnom prismotrom najboljih strelaca Skeliga. Ako samo pomeriš ruku na sumnjiv način, bićeš ustreljena.

  – Jasno – klimnu glavom. – Stoga dajem reč.

  – Odlično. Hvala. Zbogom, Jenefer. Sutra te neću pratiti.

  – Krah.

  Okrenu se na peti.

  – Slušam.

  – Nemam nikakvu nameru da uđem na brod koji plovi za Novigrad. Nemam vremena da dokazujem Dajkstri da sam nevina. Ne mogu da rizikujem ako su dokazi već pripremljeni protiv mene. Ne mogu da rizikujem da ubrzo posle hapšenja umrem od naglog izliva krvi na mozak ili da na neki spektakularan način izvršim samoubistvo u ćeliji. Ne mogu da gubim vreme i preuzimam takav rizik. A ne mogu ni da ti objašnjavam zbog čega je to tako rizično za mene. Neću otploviti u Novigrad.

  Posmatrao ju je dugo.

  – Nećeš otploviti – ponovi. – Šta ti dopušta da tako misliš? Možda to što su nas nekada vezivali ljubavni odnosi? Ne računaj na to, Jenefer. Šta je bilo – bilo je.

  – Znam i ne računam. Neću otići u Novigrad, jarle, zato što moram hitno da krenem u pomoć osobi kojoj sam obećala da je nikada neću ostaviti samu i bez pomoći. A ti, Krah an Krajte, jarle Skeliga, pomoći ćeš mi u mom poduhvatu. Zato što si i ti dao sličnu zakletvu. Pre deset godina. Tačno ovde gde stojimo, na ovoj obali. Istoj osobi, Ciri, Kalantinoj unuci, Laviću iz Cintre. Ja, Jenefer iz Vengerberga, smatram Ciri svojom kćerkom. Zbog toga u njeno ime tražim da održiš svoje obećanje. Održi ga, Krah an Krajte, jarle Skeliga.

  *

  – Zaista? – još jednom se uveri Krah an Krajte. – Nećeš ni da probaš? Nijednu od ovih poslastica?

  – Zaista.

  Jarl nije navaljivao, sam je izvadio jastoga iz činije, stavio ga na dasku i uzduž ga razlupao snažnim ali preciznim udarcima tesaka. Poškropivši ga obilato limunom i prelivom od belog luka, počeo je da jede meso iz ljušture. Prstima.

  Jenefer je jela elegantno, srebrnim nožem i viljuškom – a jela je ovčiji kotlet koji je specijalno za nju pripremio začuđen i pomalo uvređen kuvar. Uvređen zato što čarobnica nije htela ni ostrige, ni školjke, ni lososa mariniranog u sopstvenom sosu, ni supu od raže i jegulja, ni dimljeni rep morske žabe, ni pečenog igluna, ni prženu murinu, ni hobotnicu, ni krabe, ni jastoge, ni morske ježeve. A pogotovo nije htela svežu morsku travu.

  Sve što je makar trunku mirisalo na more, podsećalo ju je na Fringilu Vigo i Filipu Ejlhart, na sumanutu rizičnu teleportaciju, pad u talase, gutanje morske vode, bačenu mrežu – u kojoj su bile zakačene alge iste-istijate kao te u činiji. Alge umljackane po njenoj glavi bolnim, parališućim udarima borovog vesla.

  – Tako da – obnovi razgovor Krah isisavajući meso iz izlomljenih ticala jastoga – odlučio sam da ti verujem, Jenefer. Ipak, znaj da ne radim to zbog tebe. Bloedgeas, zakletva krvlju, koju sam dao Kalante, faktički mi vezuje ruke. Ukoliko je tvoja namera da pomogneš Ciri prava i iskrena, a kladim se da jeste, nemam izlaza: moram ti pomoći u toj nameri...

  – Hvala. Ali molim te, poštedi me tog patetičnog tona. Ponavljam: nisam učestvovala u zaveri na Taned. Veruj mi.

  – Zar je tako važno – planu on – u šta ja verujem? Trebalo bi prvo krenuti od kraljeva, od Dajkstre, čiji agenti love po svetu uzduž i popreko, od Filipe Ejlhart i čarobnjaka vernih kralju, od kojih si, kao što si i sama rekla, pobegla ovamo, u Skelig. Trebalo je da im pokažeš dokaze...

  – Nemam dokaze – prekinu ga, dok je sa zlobom bockala viljuškom prokelj koji joj je uvređeni kuvar dodao uz ovčiji kotlet. – A da ih imam, ne bi mi dozvolili da ih predstavim. Ne mogu to da ti objasnim, obavezuje me naredba ćutanja. Ipak, veruj mi na reč, Krah. Molim te.

  – Kazao sam...

  – Kazao si – prekinu ga. – Obećao si da ćeš pomoći. Hvala. Ali i dalje ne veruješ u moju nevinost. Veruj.

  Krah baci isisan okiop jastoga i privuče sebi činiju s krabama. Čeprkao je, frkćući, i izabrao najveću.

  – Slažem se – reče najzad trljajući ruke o ubrus. – Verujem, jer želim da verujem. Ali azil i skrovište ti neću dati. Ne mogu. Međutim, ti možeš napustiti Skeliška ostrva kada god poželiš i možeš se uputiti kud
hoćeš. Preporučio bih ti da požuriš. Dospela si ovamo, da se tako izrazim, na krilima magije. Drugi mogu doći sledeći tvoj trag. I oni znaju čini.

  – Ja ne tražim azil ni bezbedno sklonište, jarle. Ja moram da idem da spasem Ciri.

  – Ciri – ponovi zamišljen. – Lavić... Čudno je to bilo dete...

  – Bilo?

  – Oh – planu opet. – Loše sam se izrazio. Bilo, jer više nije dete. Na to sam mislio. Samo to. Cirila, lavić iz Cintre... Provodila je u Skeligu leta i zime. Mnogo puta je pravila džumbus ovde, hoho! Ðavolčić je ona bila, ne lavica... Majku ti, već drugi put kažem “bila”... Jenefer, razne glasine stižu ovamo s kopna... Jedni kažu da je Ciri u Nilfgardu...

  – Nije u Nilfgardu.

  – Drugi kažu da devojka nije živa.

  Jenefer je ćutala grizući usne.

  – Ali ovu drugu glasinu – reče tvrdo jarl – ja ću da opovrgnem. Ciri je živa. Siguran sam u to. Nije bilo nikakvih znakova... Ona je živa!

  Jenefer podiže obrve. Ali pitanje nije postavila. Ćutali su dugo, zaneseni rikom talasa koji su udarali u stene Ard Skelige.

  – Jenefer – reče nakon malo ćutanja Krah. – Stigle su s kontinenta još neke vesti. Poznato mi je da je tvoj veštac, koji se posle borbe na Tanedu skrivao u Brokilonu, krenuo odatle s namerom da stigne u Nilfgard i oslobodi Ciri.

  – Ponavljam. Ciri nije u Nilfgardu. Šta namerava moj, kako si to izvoleo da naznačiš, veštac, ne znam. Ali on... Krah, nije tajna da ga ja... simpatišem. Ali znam da on neće spasti Ciri, neće postići ništa. Ja ga znam. On se uplete, izgubi, počne da filozofira i kuka nad samim sobom. Posle toga smiruje svoj bes seckajući mačem koga god stigne. Posle toga, u okviru pokajanja, uradi neki plemenit, besmislen čin. A na kraju će sigurno biti ubijen, glupo, besmisleno, sigurno udarcem u leđa...

  – Govore – dobaci brzo Krah, uplašen menjanjem čarobničinog glasa u zloslutan, čudan i drhtav. – Govore da mu je Ciri predodređena. Sam sam video onda u Cintri, tokom Pavetine veridbe...

  – Predodređenje – prekinu oštro Jenefer – može biti interpretirano na različite načine. Veoma različite. Šteta je uostalom trošiti vreme na divagacije. Ponavljam, ne znam šta Geralt namerava i da li uopšte nešto namerava. Ja nameravam da preuzmem stvar u svoje ruke. Pomoću svojih metoda i aktivno, Krah, aktivno. Ja nisam navikla da sedim i plačem držeći se oberučke za glavu. Ja delam!

  Jarl podiže obrve, ali ništa nije rekao.

  – Delaću – ponovi čarobnica. – Već sam smislila plan. A ti ćeš mi, Krah, pomoći u tome, u skladu sa zakletvom koju si dao.

  – Spreman sam – kaza tvrdo. – Na sve. Drakari stoje u luci. Naređuj, Jenefer.

  Nije izdržala a da ne prasne u smeh.

  – Uvek isti. Ne, Krah, bez ikakvog dokazivanja hrabrosti i muškosti. Nećemo morati da plovimo do Nilfgarda i razvalimo sekirom zasun Grada sa zlatnim kulama. Potrebna mi je manje spektakularna pomoć. Ali konkretnija... Kakvo je kod tebe stanje u riznici?

  – Kako?

  – Jarle Krah an Krajte, pomoć koja mi treba preračunava se u valutama.

  *

  Počelo je sutradan, od zore. U odajama datim Jenefer na dispoziciju zavladao je ludački nered, kojim je s najvećim trudom vladao senešal Gutlaf, dodeljen čarobnici.

  Jenefer je sedela za stolom, gotovo ne dižući glavu s papira. Računala je, sabirala kolone, uređivala račune koji su odmah jurili u riznicu i ostrvsku filijalu banke Cijanfanelih. Crtala je i označavala, a crteži i oznake odmah su stizali u ruke zanatlija – alhemičara, staklorezaca.

  Neko vreme je sve išlo kao podmazano, a onda su počeli problemi.

  *

  – Žao mi je, milostiva čarobnice – procedi senešal Gutlaf. – Ali ako nema, onda nema. Dali smo vam sve što smo imali. Čuda i čini ne umemo da pravimo! A usudiću se da primetim da pred vama stoje dijamanti ukupne vrednosti...

  – Šta me briga za njihovu ukupnu vrednost? – planu. – Meni treba jedan, ali odgovarajuće veličine. Koje veličine, majstore?

  Brusač kamena još jednom pogleda u crtež.

  – Da bih napravio ovakav šlif i ovakve fasete? Minimum trideset karata.

  – Takvog kamena – utvrdi kategorično Gutlaf – nema na celom Skeligu.

  – Nije istina – opovrgnu juvelir. – Ima.

  *

  – Kako ti to zamišljaš, Jenefer? – namršti obrve Krah an Krajte. – Moram da pošaljem naoružane ljude da bismo zauzeli jurišem taj hram i opljačkali ga? Moram da pretim sveštenicama mojim gnevom ako mi ne daju brilijant? To ne dolazi u obzir. Nisam specijalno religiozan, ali hram je hram, a sveštenice su sveštenice. Mogu samo ljubazno da ih zamolim i da im dam do znanja koliko mi znači i koliko će velika biti moja zahvalnost. Ali to će ipak biti samo molba.

  – Koju mogu da odbiju?

  – Da. Ali ništa ne košta da pokušam. Šta rizikujemo? Hajdemo zajedno na Hindarsfjal, predstavićemo tu molbu. Ja ću objasniti sveštenicama šta nam treba. A posle je već sve u tvojim rukama. Pregovaraj. Izloži argumente. Probaj da podmitiš. Kušaj ambicije. Pokušaj na sve načine. Očajavaj, plači, ridaj, uhvati ih na milost... Tako mi svih morskih đavola, moram li da te učim, Jenefer?

  – To je sve uzalud, Krah. Čarobnica se nikada ne dogovara sa sveštenicama. Previše su nam zaoštreni... pogledi na svet. A da dozvole čarobnici da koristi „sveti” relikt ili artefakt... Ne, to treba zaboraviti. Nema šanse...

  – Za šta tebi zapravo treba taj brilijant?

  – Da napravim “prozor”, odnosno telekomunikacioni megaskop. Moram da se dogovorim s nekoliko osoba.

  – Magijski? Na daljinu?

  – Kada bi bilo dovoljno da izađem na vrh Kaer Trolda i glasno vičem, ne bih te maltretirala.

  *

  Galebovi i burnjaci drali su se kružeći nad vodom. Prodorno su pištali crvenokljuni ostrigari gnezdeći se na strmim stenama i grebenima Hindarsfjala, a žutoglave blune su hrapavo kreštale i gegale se. Crni ćubasti morski kormorani su ozbiljnim pogledom svojili zelenih iskričavih očiju posmatrali barkasu koja je prolazila.

  – Ona velika stena što visi nad vodom – reče Krah an Krajte, naslonjen na ogradu – to je Kaer Hemdal, Osmatračnica Hemdala. Hemdal je naš mitski junak. Legenda kaže da kad dođe Tedd Deireadh, Vreme svršetka, Vreme bele studeni i vučje mećave, Hemdal će ustati protiv sila iz zemlje Morhog, protiv aveti, demona i utvara Haosa. Staće na Dugin most i dunuti u rog kao znak da je vreme da se hvata oružje i staje u stroj. U Rag nar Rog, Poslednju bitku, koja odlučuje da li će pasti noć ili će osvanuti zora.

  Barkasa vešto preskoči preko valova, uplivavajući u mirnije vode zaliva između Osmatračnice Hemdala i druge stene jednako fantastičnih oblika.

  – Ova manja stena je Kambi – pojasni jarl. – U našim mitovima, ime Kambi nosi čarobnjački zlatni petao koji svojim kukurikanjem upozorava Hemdala da dolazi Naglfar, pakleni drakar koji prevozi armiju Tame: demone i aveti iz Morhoga. Naglfar je izgrađen od noktiju leševa. Nećeš verovati, Jenefer, ali i dalje postoje ljudi u Skeligu koji pre pogreba seku mrtvacima nokte kako ne bi povećavali građevinski materijal avetima Morhoga.

  – Verujem. Znam mnogo legendi.

  Fjord ih je malo zaklonio od vetra, jarbol je zahlopotao.

  – Duvajte u rog – naredi posadi Krah. – Približavamo se obali, treba obavestiti bogobojažljive gđice da stižemo u goste.

  *

  Smešteno na vrhu dugih kamenitih stepenica, zdanje je izgledalo poput gigantskog ježa – bilo je toliko obraslo mahovinom, bršljanom i žbunjem. Na njegovom krovu, kako je primetila Jenefer, nije raslo samo žbunje, već i malo drveće.

  – Ovo je hram – potvrdi Krah. – Gaj koji ga okružuje zove se Hindar i takođe je kultno mesto. Odatle se uzima sveta imela, a, kao što znaš, u Skeligu se sve ukrašava imelom, od kolevke novorođenčeta do mogile... Pazi, stepenice su klizave... Religija, hehe, jako obrasta u mahovinu... Dozvoli, uhvatiću te pod rame... Uvek ista vrsta parfema... Jena...

  – Krah. Molim te. Šta je bilo – bilo je.

  – O
prosti. Hajdemo.

  Ispred hrama je čekalo nekoliko mladih i ćutljivih sveštenica. Jarl ih je pozdravio ljubazno, kazao da želi da razgovara s njihovom nastojnicom, koju je nazvao Modron Sigrdrifa. Ušli su u sredinu, u unutrašnjost osvetljenu zracima svetlosti što je tukla kroz visoko postavljene vitraže. Jedan od tih zraka osvetljavao je oltar.

  – Sto mu morskih đavola – promrmlja Krah an Krajte. – Zaboravio sam koliko je velik taj Brisingamen. Nisam bio ovde od detinjstva... Za njega bih možda mogao da kupim sva brodogradilišta iz Cidarisa, zajedno s radnicima i godišnjom proizvodnjom.

  Jarl je preterivao. Ali ne mnogo.

  Nad skromnim mermernim oltarom, nad figuricama mačaka i sokolova, nad kamenom zdelom zavetnih darova, izdizala se statua Modron Freje, Velike Majke, u njenom tipičnom materinskom aspektu – žena u komotnoj odori koja preterano otkriva trudnoću naglašenu od strane rezbara, pognute glave i maramom skrivenim crtama lica. Iznad boginjinih ruku polegnutih na grudima video se brilijant, element zlatnog lančića. Element je bio lagane nijanse plave boje. Boje najčistije vode. I bio je velik.

  Odoka je imao nekih pedeset karata.

  – Njega čak i ne bi trebalo seći – šapnu Jenefer. – Ima šlif u obliku rozete, tačno onakav kakav nam treba. Prave fasete za defrakciju svetla...

  – To znači da imamo sreće.

  – Sumnjam. Uskoro će se pojaviti sveštenice, a ja ću kao bezbožnica biti izgrđena i izbačena odavde na ugažen pesak.

  – Preteruješ li?

  – Nimalo.

  – Dobro došao, jarle, u hram Majke. Pozdrav i tebi, poštovana Jenefer iz Vengerberga.

  Krah an Krajte se pokloni.

  – Budi pozdravljena, časna mati Sigrdrifa.

  Sveštenica je bila visoka, gotovo kao Krah – a to je značilo da je bila viša od Jenefer za glavu. Imala je plavu kosu i plave oči, izduženo, ne previše lepo i ne previše žensko lice.