Sezona Oluja

  Andžej Sapkovski

  SEZONA OLUJA

  Uvodna knjiga

  Sage o vešcu

  S poljskog prevela

  Zorana Lutovac

  Čarobna knjiga

  Naslov originala

  Andrzej Sapkowski

  “SEZON BURZ”

  © 2013, by Andrzej SAPKOWSKI Published by arrangement with Literary Agency “Agence de l'Est”

  Copyright © 2014 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

  Ilustracija i dizajn korica

  Dragan Bibin

  ISBN 978-86-7702-372-0

  Čarobna knjiga

  Beograd 2014.

  Od aveti, od nečastivih,

  od stvorova dugošapih

  I od bića što noću druzgaju

  Izbavi nas, dobri Bože!

  Molepstvije poznato kao „Kornvalska litanija"

  datirano na XIV-XV vek.

  Kažu da napredak razgoni mrak. Ali uvek,

  uvek će postojati tama. I uvek će u tami biti Zlo,

  uvek će u tami biti očnjaci i kandže, ubistvo i krv.

  Uvek će postojati bića što noću druzgaju.

  A mi, vešci, postojimo da bismo ih razdruzgali.

  „Onaj ko se bori s čudovištima, nek pazi da i sâm ne postane čudovište. Kada dugo gledaš u bezdan, i bezdan gleda u tebe.“

  Fridrih Niče, S one strane Dobra i Zla

  „Gledanje u bezdan smatram potpunim idiotizmom. Na svetu ima toliko stvari koje mnogo više zavređuju da se u njih gleda.“

  Neven, Pola veka poezije

  Prvo poglavlje

  Živeo je samo za to da bi ubijao.

  Ležao je na suncem zagrejanom pesku.

  Osećao je podrhtavanja koja su prenosile kapilarne antene i čekinje pritisnute uz tlo. Premda su podrhtavanja još bila udaljena, Idr ih je osećao jasno i tačno, na osnovu njih je mogao odrediti ne samo pravac i tempo pomeranja žrtve već i njenu težinu. Za većinu grabljivaca koji love na sličan način, težina plena imala je prvorazredan značaj – prikradanje, napad i gonjenje značili su gubitak snage koja je morala biti kompenzovana energetskom vrednošću hrane. Većina grabljivaca sličnih Idru odustajala je od napada kad je plen bio isuviše mali. Ali ne i Idr. Idr nije egzistirao da bi jeo i održavao vrstu. Nije zbog toga stvoren. Živeo je da bi ubijao.

  Premeštajući obazrivo ticala, ispuza iz jame, prepuza preko trulog debla, u tri skoka savlada vetrolom, kao duh promače preko poljane, zavuče se u šumsko šiblje obraslo u paprat i utopi se u gustiš. Kretao se brzo i bešumno, čas trčeći, čas skačući poput ogromnog zrikavca.

  Zađe u šiprag, priljubi se uz tlo segmentiranim pancirom trbuha. Podrhtavanje zemlje bilo je sve izrazitije. Impulsi iz Idrovih vibrisa i čekinja uklapali su se u sliku. U plan. Idr je već znao kojim putem da dospe do žrtve, na kojem mestu da joj preseče put, kako da je primora na beg, kako da dugim skokom padne na nju otpozadi, na kojoj visini da udari i seče mandibulama oštrim poput britvi. Podrhtavanja i impulsi u njemu već su gradili radost koju će spoznati kada se žrtva zabatrga pod njegovim teretom, euforiju koju će mu prirediti ukus vrele krvi. Zadovoljstvo koje će osetiti kada krik bola rascepa vazduh. Blago je podrhtavao, šireći i skupljajući klešta i pedipalpe.

  Vibracije podloge bile su vrlo izrazite i postale su izdiferencirane. Idr je već znao da je bilo više žrtava, verovatno tri, možda četiri. Dve su tresle zemlju na uobičajen način, podrhtavanja treće ukazivala su na malu masu i težinu. A četvrta – ukoliko je stvarno bila neka četvrta – uzrokovala je neregularne, slabe i nesigurne vibracije. Idr se ukipi, uspravi i isturi antene iznad trave, ispitivao je kretanje vazduha.

  Podrhtavanja zemlje najzad su signalizovala ono što je Idr čekao. Žrtve se razdvojiše. Jedna, ona najmanja, ostade pozadi. A ona četvrta, ona nejasna, nestade. Bio je to pogrešan signal, lažan eho. Idr ih je potcenio.

  Mali plen se još više udalji od ostalih. Zemlja se jače zatrese. I bliže. Idr uspravi zadnja ticala, odbi se i skoči.

  •

  Devojčica preneraženo vrisnu. Umesto da beži, obamrla je u mestu. I neprestano vrištala.

  •

  Veštac se baci ka njoj izvlačeći mač u skoku. I smesta shvati da nešto nije kako treba. Da je nasamaren.

  Muškarac koji je vukao kola sa suvarcima vrisnu i na Geraltove oči odlete za sežanj uvis, a krv šiknu iz njega široko, rasprskavši se na sve strane. Pao je kako bi odmah ponovo odleteo, ovoga puta u dva komada iz kojih je liptala krv. Više nije vrištao. Sada je prodorno vrištala žena, isto kao njena kćerka, obamrla je paralisana strahom.

  Mada nije verovao da će mu poći za rukom, veštac je uspeo da je spase. Doskoči i gurnu svom snagom, odbacujući ženu isprskanu krvlju sa droške{1} u šumu, u paprat. I odmah shvati da je i ovoga puta to bila podvala. Smicalica. Siv, pljosnat, mnogonog i neverovatno brz oblik već se, naime, odaljavao od kola i prve žrtve. Kliznu u pravcu druge. Ka devojci koja je neprestano pištala. Geralt se baci za njim.

  Da je i dalje nepomično stajala u mestu, ne bi stigao na vreme. Devojčica ipak pokaza prisebnost i dade se u mahnit beg. Sivo čudovište bi je ipak sustiglo brzo i bez napora – sustigao bi je, ubio i vratio se da ubije i ženu. I tako bi i bilo da tamo nije bio veštac.

  Sustiže čudovište i skoči, prignječivši potpeticom jedno od zadnjih ticala. Da nije odmah odskočio izgubio bi nogu – sivi stvor se okrenu neverovatno spretno, a njegova srpasta klešta škljocnuše, promašivši za dlaku. Pre nego što je veštac povratio ravnotežu, čudovište se odbi od zemlju i napade. Geralt se odbrani refleksnim, širokim i dosta haotičnim udarcem mača i odbaci čudovište. Nije mu naneo povrede, ali je povratio inicijativu.

  Naglo skoči, nasrnu, zamahnuvši od uha i razvalivši pancir na pljosnatom cefalotoraksu. Pre no što je ošamućeni stvor došao sebi, drugim udarcem mu odseče levu mandibulu. Čudovište se baci na njega mašući šapama, upinjući se da ga preostalom mandibulom ubode kao tur{2}. Veštac mu odreže i tu drugu. Brzim povratnim rezom otfikari jednu pedipalpu. I ponovo zviznu u cefalotoraks.

  •

  Konačno je do Idra doprlo da je u opasnosti. Da mora bežati. Morao je da beži, da beži daleko, da se negde pritaji, zavuče u sklonište. Živeo je samo za to da bi ubijao. Da bi ubijao, morao se regenerisati. Morao je bežati... Bežati...

  •

  Veštac mu nije dao da pobegne. Sustiže ga, nagazi zadnji segment toraksa, zaseče odozgo s razmahom. Ovoga puta pancir cefalotoraksa popusti, iz pukotine briznu i pokulja gusta zelenkasta krv. Čudovište se koprcalo, njegova ticala divljački su mlatila o zemlju.

  Geralt zaseče mačem, ovoga puta potpuno razdvojivši pljosnatu glavu od ostatka.

  Teško je disao.

  Iz daljine zagrme. Naleti vetra i nebo koje je brzo tamnelo nagoveštavali su nadolazeću oluju.

  •

  Albert Smulka, novoimenovani župan opštine, već prilikom prvog susreta podsetio je Geralta na krtolu broskve – bio je okruglast, aljkav, neotesan i, uopšte uzev, nezanimljiv. Drugim rečima, nije se previše razlikovao od drugih činovnika na opštinskom nivou s kojima je dolazio u kontakt.

  – Ispada da je istina – reče župan. – Da nema boljeg leka za nevolje od vešca.

  – Jonas, moj prethodnik – nastavi uskoro, ne dočekavši od Geralta nikakvu reakciju – nije mogao da te se nahvali. A kad pomislim da sam ga smatrao lažovom. To jest, nisam mu baš verovao na reč. Znam kako stvari mogu da prerastu u bajke. Pogotovo kod zatucanih ljudi, njima je stalno nešto ili čudo, ili nekakav drugi veštac nadljudskih moći. A ovde se ispostavlja da je živa istina. Onamo u šumi, preko rečice, poginuše ljudi, ne zna im se broj. A pošto je tuda kraći put do gradića, zato su i išli, budale... U svoju propast. Ne mareći za upozorenja. Danas je takvo vreme da je bolje ne tumarati po pustošima, ne skitati po šumama. Svuda su ču
dovišta, svuda su ljudojedi. U Temeriji, na Tukajskom pogorju, samo što se dogodila strašna stvar, nekakva šumska utvara ubila je petnaestoro ljudi u ugljarskom naselju. To naselje se zvalo Rogovizna. Sigurno si čuo. Ne? Ali govorim istinu, dabogda crkô. Čak su, vele, i čarobnjaci u toj Rogovizni vodili istragu. Ali nema tu šta da se trabunja. Mi smo danas ovde u Ansegisu sigurni. Zahvaljujući tebi.

  Izvuče iz komode škatulju. Raširi na stolu tabak papira i umoči pero u mastionicu.

  – Obećao si da ćeš ubiti strašilo – reče, ne podižući glavu. – Ispada da nisi bacao prašinu u oči. Od reči si, barem za skitnicu... A i tim ljudima si život spasao. Ženi i curici. Zahvališe li se makar? Padoše li ti pred noge?

  Nisu pale, stisnu vilicu veštac. Zato što još nisu sasvim došle sebi. A ja ću otići odavde pre nego što dođu sebi. Pre no što shvate da sam ih iskoristio kao mamac, jer sam u arogantnoj samouverenosti bio ubeđen da ću uspeti da odbranim sve troje. Otići ću pre nego što do devojčice dopre, pre nego što uvidi da je mojom krivicom polusiroče.

  Osećao se loše. Sigurno je to bila posledica eliksira koje je uzeo pre borbe. Sigurno.

  – Taj je monstrum – župan posu papir peskom, a zatim strese pesak na pod – prava gnusoba. Osmotrio sam lešinu kad su je doneli... Šta je to bilo?

  Geralt u tom pogledu nije bio siguran, ali nije nameravao to da otkrije.

  – Arahnomorf.

  Albert Smulka pomače usne, uzaludno pokušavajući da ponovi.

  – Pih, kako se zvao nek se zvao, đavo ga odneo. Tim mačem si ga posekao? Tom oštricom? Mogu li da pogledam?

  – Ne može.

  – Ha, sigurno zato što je sečivo začarano. I mora da je skupo... Primamljiv zalogaj... No, mi ovde blebećemo, a vreme leti. Ugovor je ispunjen, vreme je za isplatu. Ali najpre formalnosti. Potpiši se na fakturi. Odnosno, stavi krstić ili drugi znak.

  Veštac uze pruženi račun i okrenu se ka svetlu.

  – Ma vid’te ga – zavrte glavom župan, mršteći se. – Šta, kao ume da čita?

  Geralt položi papir na sto, uputi se ka činovniku.

  – Mala greška se – kaza spokojno i tiho – potkrala u dokumentu. Dogovarali smo se za pedeset korona. Račun je izdat na osamdeset.

  Albert Smulka sklopi dlanove, osloni bradu na njih.

  – To nije greška – takođe snizi glas. – To je pre znak priznanja. Ubio si strašno čudovište, to zasigurno nije bila laka rabota... Prema tome, svota nikoga neće začuditi...

  – Ne razumem.

  – Nije nego. Ne pravi se nevinašce. Hoćeš da mi kažeš da ti Jonas, kada je ovde upravljao, nije izdavao takve račune? Glavu dajem da...

  – Da šta? – prekinu ga Geralt. – Da je povišavao cenu? A razliku, za koju je ispraznio kraljevsku riznicu, delio sa mnom po pola?

  – Po pola? – Župan iskrivi usta. – Ne preteruj, vešče, ne preteruj. Pomislio bi neko da si mnogo važan. Od razlike ćeš dobiti jednu trećinu. Deset korona. Za tebe je i to ionako velika premija. A meni pripada više, makar po funkciji. Državni činovnici su dužni da budu imućni. Što je državni činovnik imućniji, to je prestiž države viši. Uostalom, šta ti znaš o tome. Već me zamara ovaj razgovor. Hoćeš li potpisati račun ili nećeš?

  Kiša je gruvala o krov, napolju je lilo kao iz kabla. Ali više nije grmelo, oluja se udaljavala.

  Interludijum

  Dva dana kasnije

  – Izvolite, poštovana – gospodarski klimnu glavom Belohun, kralj Keraka. – Izvolite, molim vas. Sluge! Stolica!

  Svod odaje ukrašavala je tavanica, freska na kojoj je bio predstavljen jedrenjak okružen talasima, tritonima, hipokampima i stvorenjima nalik jastozima. Freska na jednom od zidova bila je pak mapa sveta. Kao što je još davno zaključila Koral, apsolutno fantastična mapa koja je imala malo toga zajedničkog sa stvarnim položajem kopna i mora. Ali lepo i s ukusom urađena.

  Dva paža dovukoše i postaviše tešku, izrezbarenu stolicu. Čarobnica sede stavivši ruke na naslone, tako da joj se narukvice posute rubinima dobro vide i da ne prođu nezapaženo. Na isfriziranoj kosi imala je još i rubinsku dijademu, a na dubokom dekolteu rubinsku ogrlicu. Sve specijalno za kraljevsku audijenciju. Želela je da ostavi utisak. I ostavljala je. Kralj Belohun je bečio oči, ali ne zna se da li na rubine ili na dekolte.

  Belohun, Osmikov sin, bio je, može se reći, kralj u prvom pokolenju. Njegov otac je zgrnuo znatno bogatstvo u pomorskoj trgovini, a čini se malčice i u pomorskom razbojništvu. Pošto je uništio konkurenciju i monopolizovao kabotažnu plovidbu regiona, Osmik se proglasio za kralja. Akt samozvane koronacije u suštini je samo formalizovao status quo, prema tome nije porodio veće zamerke, niti je izazvao proteste. Tokom ranijih privatnih ratova i vojni, Osmik je sredio pogranične sukobe i sporove oko nadležnosti sa susedima, Verdenom i Cidarisom. Postalo je poznato gde počinje Kerak, gde se završava i ko tamo vlada. A budući da vlada, on je onda kralj – i ima pravo na takvu titulu. Prirodnim poretkom stvari titula i vlast prelaze sa oca na sina, te nikoga nije začudilo što je posle Osmikove smrti na tron seo njegov sin, Belohun. Doduše, Osmik je imao nekoliko sinova, verovatno još četiri, ali su se svi odrekli prava na krunu, vele, jedan čak dobrovoljno. Tako je Belohun vladao u Keraku već više od dvadeset godina, profitirajući u skladu s porodičnom tradicijom od brodogradilišne industrije, transporta, ribolova i piratstva.

  A sada, na tronu, na podijumu, u samurovom kalpaku, sa žezlom u ruci, kralj Belohun je primao u audijenciju. Majestetičan poput balegara na kravljem izmetu.

  – Poštovana i draga nam gđica Lita Nejd – pozdravi je. – Naša omiljena čarobnica Lita Nejd. Ponovo je izvolela posetiti Kerak. I verovatno opet na duže vreme?

  – Koristi mi morski vazduh. – Koral provokativno prekrsti nogu preko noge, demonstrirajući cipelice na modernim potpeticama od plute. – S blagonaklonim dopuštenjem vaše kraljevske milosti.

  Kralj pređe pogledom po sinovima, koji su sedeli pored. Obojica visoki kao motke, uopšte nisu podsećali na oca, koščatog, žilavog, no ne previše impozantnog rastom. Ni oni sami nisu izgledali kao braća. Stariji, Egmund, crn kao vrana, Ksander, malo mlađi, plav, gotovo albino. Obojica su gledali Litu bez simpatija. Bilo je evidentno da ih je iritirala privilegija po kojoj su čarobnjaci sedeli u prisustvu kraljeva, a primani su u audijenciju na stolicama. Privilegija je ipak bila široko rasprostranjena i nije je mogao potceniti niko ko je želeo da ga smatraju civilizovanim. Belohunovi sinovi su veoma želeli da ih smatraju takvima.

  – Blagonaklono dopuštam – polako progovori Belohun. – Pod jednim uslovom.

  Koral podiže ruku i hvalisavo baci pogled na nokte. To je trebalo da signalizuje da je baš boli uvo za Belohunove uslove. Kralj nije shvatio signal. A ako je shvatio, onda je to vešto skrio.

  – Do naših je ušiju doprlo – gnevno zasopta – da ženama što ne žele decu da imaju, poštovana gđica Nejd omogućava magične konkokcije. A onima što su već bremenite pomaže da pobace plod. A mi ovde u Keraku takvu proceduru smatramo nemoralnom.

  – Ono na šta žena ima prirodno pravo – suvo odgovori Koral – ne može biti nemoralno ipso facto.

  – Žena – kralj uspravi na tronu mršavu figuru – ima pravo da od muža očekuje dva poklona: na leto trudnoću, a na zimu opanke od tankog lika. Kako prvi, tako i drugi poklon ima zadatak da usidri ženu u kući. Naime, kuća je odgovarajuće mesto za ženu, samom prirodom pripisano. Žena s velikim stomakom i potomcima priljubljenim uz suknju neće se udaljiti od kuće i neće joj na pamet padati glupe ideje, a to garantuje duševni spokoj muškarca. Duševno spokojan muškarac može teško raditi radi umnožavanja bogatstva i dobrobiti svojeg vladara. Muškarcu koji radi u znoju lica svog i bez predaha i koji je spokojan po pitanju svog stada takođe neće padati na pamet nikakve glupe ideje. A kada neko ubeđuje ženu da može da rodi kada želi, a kada ne želi, onda ne mora, kada joj povrh toga neko nagovesti način i sugeriše sredstvo, onda, poštovana, onda društveni poredak počinje da se ljulja.

  – Tako je – dobaci knez Ksander, koji već odavno merka priliku da se ubaci
. – Upravo tako!

  – Žena koja nije naklonjena materinstvu – nastavi Belohun – žena koju za domaćinstvo neće prikovati stomak, kolevka i dečurlija, vrlo brzo će podleći požudi, ta to je očigledna i neizbežna stvar. A onda će muškarac izgubiti unutrašnji spokoj i ravnotežu duha, u njegovoj dotadašnjoj harmoniji nešto će naglo zaškripati i zasmrdeti, štaviše, ispostaviće se da nema nikakve harmonije, niti sklada. Naročito tog sklada koji opravdava svakodnevno dirinčenje. Kao i to što efekte tog dirinčenja zgrćem ja. A od takvih misli je samo korak do nespokojstva. Do pobune, bunta, revolta. Jesi li shvatila, Nejd? Ko daje ženama sredstva za sprečavanje trudnoće ili za njen prekid taj uništava društveni poredak, podstrekava na nemire i bunt.

  – Tako je – dobaci Ksander. – Istina!

  Lita nije marila za Belohunove privide autoriteta i vladalaštva, odlično je znala da je kao čarobnica nedodirljiva, a jedino što kralj može jeste da priča u prazno. Suzdržala se ipak da mu jasno da do znanja da u njegovom kraljevstvu već odavno škripi i smrdi, da u njemu nema sklada ni za šupalj zub, a jedina harmonija za koju žitelji znaju jeste muzički instrument, vrsta harmonike. I da uplitanje u to žena, materinstva i antipatija prema njima vode ne samo ženomrzaštvu već i kretenizmu.

  – U tvom dugom izlaganju – kaza umesto toga – uporno se vraćao motiv umnožavanja bogatstva i dobrobiti. Odlično te razumem, utoliko što mi je moja vlastita dobrobit takođe izuzetno draga. I ni za šta na svetu neću odustati ni od čega što mi osigurava dobrobit. Smatram da žena ima pravo da rodi kada želi, a ne da rodi kada ne želi, ali u tom pogledu neću početi polemiku, na kraju krajeva, svako ima pravo na nekakve poglede. Samo ću skrenuti pažnju da za medicinsku pomoć koja se udeljuje ženama ja ubiram taksu. To je dosta važan izvor mojih prihoda. Jer su moji prihodi, kao što dobro znaš, ujedno i prihodi Kaptola i čitavog konfraterniteta. A konfraternitet izuzetno loše reaguje na pokušaje smanjenja prihoda.