Sezona Oluja

  – Da li pokušavaš da mi pretiš, Nejd?

  – Ma kakvi. Štaviše, nudim dalekosežnu pomoć i saradnju. Znaj, Belohune, ukoliko usled tvog izrabljivanja i otimačine u Keraku izbiju nemiri, ukoliko ovde plane, patetično govoreći, glavnja bunta, ukoliko revoltirana rulja navali kako bi te naglavačke izvukla odavde, detronizovala, a odmah nakon toga obesila na suvoj grani... Onda možeš računati na moj konfraternitet. Na čarobnjake. Doći ćemo u pomoć. Nećemo dopustiti revolt i anarhiju, jer ni nama to ne ide naruku. Stoga, izrabljuj i povećavaj bogatstvo. Spokojno povećavaj. I ne smetaj drugima da povećavaju. Lepo te molim i dobro ti savetujem.

  – Savetuješ? – ražesti se Ksander, ustajući sa stolice. – Ti savetuješ? Ocu? Otac je kralj! Kraljevi ne slušaju savete, kraljevi naređuju!

  – Sedi, sine – iskrivi se Belohun – i budi tih. A ti, čarobnice, naćulji uši. Imam nešto da ti kažem.

  – Da?

  – Uzimam novu ženu... Sedamnaest godina... Višnjica, kažem ti. Višnjica na torti.

  – Čestitam.

  – Činim to iz dinastijskih razloga. Jer brinem o sukcesiji i poretku u državi.

  Egmund, dotad tih kao zaliven, podiže glavu.

  – Sukcesiji? – zareža, a srdit blesak u njegovim očima ne prođe nezapaženo kod Lite. – Kakvoj sukcesiji? Imaš šest sinova i osam kćerki, uključujući kopilad! Malo ti je?

  – Sama vidiš – Belohun mahnu koščatom rukom. – I sama vidiš, Nejd. Moram da se pobrinem za sukcesiju. Trebalo bi da ostavim kraljevstvo i krunu nekome ko se na takav način obraća roditelju? Na sreću, još sam živ i vladam. I nameravam dugo da vladam. Kao što rekoh, ženim se...

  – Da, i?

  – Kada bi se... – Kralj se počeša iza uha, pogleda u Litu ispod naboranih kapaka. – Kada bi se ona... moja nova ženica, ovaj... obratila tebi za ta sredstva... Zabranjujem ti da joj daš. Zato što sam protiv takvih sredstava! Zato što su nemoralna!

  – Možemo tako da se dogovorimo – šarmantno se osmehnu Koral. – Tvojoj višnjici, ako mi se bude obratila, neću dati. Kunem se.

  – E, to razumem – ozari se Belohun. – Molim lepo, kako se sjajno sporazumevamo. Najvažnije je uzajamno razumevanje i obostrano poštovanje. Čak se treba i lepo razlikovati.

  – Tako je – ubaci se Ksander. Egmund se razgnevi, opsova sebi u bradu.

  – U okviru poštovanja i razumevanja – Koral navi riđu loknu na prst, pogleda uvis, u plafon – kao i brige za harmoniju i poredak u tvojoj državi... Imam jednu informaciju. Poverljivu informaciju. Gnušam se potkazivanja, ali prevare i lopovluka još više. A radi se, kralju moj, o bezočnim finansijskim malverzacijama. Postoje oni koji pokušavaju da te pljačkaju.

  Belohun se nagnu na tronu, a lice mu se iskrivi kao vučje.

  – Ko? Prezimena!

  Kerak, grad u severnom kraljevstvu Cidaris, na ušću reke Adalate. Nekada je bio prestonica posebnog kraljevstva K, koje je zbog nesposobne vlasti i gašenja vladajuće linije propalo, izgubilo značaj i susedi su ga razdelili i pripojili. Ima luku, nekoliko fabrika, svetionik i, odokativno, 2.000 stanovnika.

  Efenberg i Talbot,

  Encyclopaedia Maxima Mundi, tom VIII

  Drugo poglavlje

  Zaliv se ježio od jarbola i bio pun belih i raznobojnih jedara. Veći brodovi ležali su na sidrištu koje je bilo zaslonjeno rtom i valobranom. U samoj luci, kraj drvenih mola, privezane su bile manje i sasvim malecne jedinice. Na plaži su gotovo svako slobodno mesto zauzimale lađe. Ili ostaci lađa.

  Na kraju rta, šiban udarima belih talasa, uznosio se svetionik od bele i crvene cigle, obnovljeni relikt vilenjačkih vremena.

  Veštac mamuzom munu kobilu po boku. Ukljeva podiže glavu, raširi nozdrve, kao da se i ona radovala mirisu mora koji je vetar nosio. Pošto je veštac potera, ona krenu preko dina. Ka gradu koji je već bio blizu.

  Grad Kerak, glavna metropola identično nazvanog kraljevstva, smešten na dvema obalama pri ušću reke Adalate, bio je podeljen na tri izdvojene, vidno različite zone.

  Na levoj obali Adalate bio je smešten lučki kompleks, dokovi i industrijsko-trgovinski centar koji je obuhvatao brodogradilište i radionice, kao i prerađivačke fabrike, magacine i skladišta, tržnice, bazare.

  Suprotnu obalu reke, teren zvani Palmira, ispunjavale su prčvare i kolibe sirotinje i radnog naroda, kuće i dućani sitnih trgovaca, klanice, mesare kao i brojni lokali i domovi koji su oživljavali tek nakon sutona, naime, Palmira je bila i kvart razonode i zabranjenih zadovoljstava. Ovde se takođe, što je Geralt znao, vrlo lako mogao izgubiti šlajbok ili zaraditi nož pod rebrima.

  Dalje od mora, na levoj obali, iza visoke palisade od debelih balvana, bio je situiran pravi Kerak, četvrt uskih ulica među kućama bogatih trgovaca i finansijera, faktorijama, bankama, zalagaonicama, obućarskim i krojačkim preduzećima, radnjama i radnjicama. Ovde su se nalazile i krčme i lokali za razonodu više kategorije, uključujući domove koji su, doduše, nudili isto što i oni u lučkoj Palmiri, ali po znatno višim cenama. Centar četvrti bio je četvorougaoni trg, sedište gradske većnice, pozorišta, suda, carinske uprave i kuća lokalne elite. Ispred gradske većnice na postolju je stajao spomenik osnivača grada, kralja Osmika, koji su užasno zasrali galebovi. To je bila otvorena prevarancija, primorski grad postojao je mnogo pre nego što je Osmik tu dolutao, boga pitaj odakle.

  Iznad, na brdu, stajao je zamak i kraljevska palata, dosta netipičan po formi i obliku, naime bio je to stari hram, rekonstruisan i proširen nakon što su ga napustili sveštenici, ogorčeni na potpuno odsustvo zainteresovanosti stanovništva. Od hrama je ostala čak i kampanila, zvonara s velikim zvonom, a aktuelni vladar u Keraku, kralj Belohun, naredio je da se u njega udara svakog dana u podne i – evidentno u inat podanicima – u ponoć.

  Zvono se oglasilo čim je veštac zakoračio među prve kolibe u Palmiri.

  Palmira je smrdela na ribu, rublje i narodnu kuhinju, gužva na ulicama bila je sablasna, vešca je prolazak koštao mnogo vremena i strpljenja. Odahnuo je kad se konačno dokopao mosta i prešao na levu obalu Adalate. Voda je vonjala i nosila klobuke pene, rezultat rada kožare smeštene uzvodno uz reku. Odatle je već bio blizu put koji vodi ka gradu opasanom palisadom.

  Ostavio je konja u staji ispred grada, plativši unapred za dva dana i ostavivši konjušaru bakšiš kako bi osigurao Ukljevi odgovarajuću negu. Uputio se ka stražarskoj kuli. Do Keraka se moglo doći samo preko stražarske kule, nakon podrvgavanja kontroli i ne baš prijatnim procedurama koje idu uz nju. Ta nužnost je pomalo ljutila vešca, ali je razumeo njen cilj – meštane grada iza palisade nije previše radovala pomisao na posete gostiju iz lučke Palmire, pogotovo ne moreplovaca iz stranih zemalja koji su tamo pristajali na kopno.

  Uđe u stražarsku kulu, drvenu građevinu skeletne konstrukcije, u kojoj je, kao što je već znao, bila smeštena kordegardija{3}. Mislio je da zna šta ga čeka. Varao se.

  U životu je posetio mnoge kordegardije. Male, srednje i velike, u bližim i sasvim dalekim zapećcima sveta, u regionima koji suviše, manje ili nimalo civilizovani. Sve kordegardije sveta vonjale su na ustajalost, znoj, kožu i urin, kao i na gvožđuriju i maziva za njenu konzervaciju. U kordegardiji u Keraku bilo je slično. Tačnije, bilo bi da klasične kordegardijske mirise nije suzbijao težak, zagušujući smrad prdeža koji je sezao do tavanice. U jelovniku osoblja ovdašnje kordegardije, u to nije bilo sumnje, dominirale su krupnozrne mahunarke, kao što su grašak, bob i šareni pasulj.

  A ekipa je bila u potpunosti ženska. Činilo ju je šest žena koje su sedele za stolom i tonule u podnevni obrok. Sve dame su iz zemljanih zdela proždrljivo srkale nešto što je plivalo u retkom sosu začinjenom paprikom.

  Najviša od stražarki, po svoj prilici komandantkinja, odgurnu od sebe zdelu i ustade. Geralt, koji je uvek smatrao da ne postoje ružne žene, naprasno oseti da mora da revidira to svoje stanovište.

  – Oružje na klupu!

  Kao i sve prisutne, stražarka je bila ošišana na nulu. Kosa je već malo uspela da poraste, stvorivši na ćelavoj glavi neurednu čekinju. Ispod raskopčanog prsluk
a i razdrljene košulje izvirivali su trbušni mišići, podsećajući na veliku ušniranu dimljenu šunku. Stražarkini bicepsi, da ostanemo pri mesarskim asocijacijama, imali su razmere svinjskog buta.

  – Oružje stavi na klupu! – ponovi. – Jesi gluv?

  Jedna od njenih podređenih, i dalje pognuta nad zdelom, malo se pridiže i prodorno i otegnuto prdnu. Njene drugarice se zacerekaše. Geralt provetri vazduh rukavicom. Stražarka je posmatrala njegove mačeve.

  – Hej, devojke! Ajte ‘vamo!

  ,,Devojke“ ustadoše, dosta mrsko, protežući se. Sve su, kako primeti Geralt, bile obučene u slobodnom i laganom stilu, koji je pre svega omogućavao hvalisanje muskulaturom. Jedna je na sebi imala kratke kožne pantalone nogavica rašivenih po šavovima kako bi bedra mogla da joj stanu. A kao odežda od struka nagore, uglavnom su joj služili ukršteni kaiševi.

  – Veštac – utvrdi. – Dva mača. Čelični i srebrni.

  Druga, kao i ostale visoka i široka u ramenima, približi se, nonšalantnim potezom razmače Geraltovu košulju, zgrabi srebrni lančić i izvuče medaljon.

  – Znak ima – potvrdi. – Na znaku vuk iskeženih zuba. Iskreno rečeno, izgleda da jeste veštac. Da ga propustimo?

  – Pravilnik nam ne zabranjuje. Mačeve je predao...

  – Tako je – Geralt se smirenim glasom uključi u konverzaciju. – Predao sam. Oba će, kako mi se čini, biti pod nadzorom? Vraćeni uz priznanicu? Koju ću sada dobiti?

  Stražarke ga, cereći se, okružiše. Jedna ga ćušnu, kao slučajno. Druga gromko prdnu.

  – Evo ti priznanice – frknu.

  – Veštac! Najamni ubica čudovišta! A mačeve predao! Odmah! Pokoran kao žutokljunac!

  – I kitu bi sigurno dao kad bismo naredile.

  – Pa onda da mu naredimo! Šta kažete, cure? Neka ga izvadi iz šlica!

  – Da se malo divimo kakve to kite imaju vešci!

  – Dosta više – zareža komandantkinja. – Zaigrale se, namiguše. Gonšorek, ovamo! Gonšorek!

  Iz susedne prostorije pomoli se ćelav stariji gospodin u mrkom ogrtaču i s vunenom beretkom. Samo što je ušao dobi napad kašlja, skinu beretku i stade se njome hladiti. Bez reči uze mačeve uvezane remenima i dade Geraltu znak da pođe za njim. Veštac nije odugovlačio. U mešavini gasova koji su ispunjavali kordegardiju, crevni gasovi već su apsolutno zavladali.

  Prostoriju u koju su ušli delila je solidna čelična rešetka. Gospodin u ogrtaču zazvecka velikim ključem na katancu. Okači mačeve na vešalicu kraj drugih mačeva, sabalja, kordova i lovačkih noževa. Otvori iskrzan registar i zaškraba po njemu polako i dugo, kašljući neprestano i s mukom grabeći vazduh. Na kraju uruči Geraltu ispisanu potvrdu.

  – Koliko shvatam, moji mačevi su ovde bezbedni? Pod ključem i stražom?

  Mrki gospodin, dišući teško i sopćući, zatvori rešetku i pokaza mu ključ. Geralta to nije ubedilo. Bilo je moguće provaliti kroz bilo koju rešetku, a zvučni efekti flatulencije dama iz straže mogli su da zagluše pokušaj provale. Ipak, nije imao kud. Morao je u Keraku da završi ono zbog čega je tu došao. I da napusti grad što pre.

  •

  Krčma, ili – kako je glasio natpis – gostionica „Natura Rerum“, nalazila se u nevelikoj, mada otmenoj zgradi od kedrovog drveta, pokrivenoj strmim krovom s visoko štrčećim dimnjakom. Front zgrade krasio je trem do kojeg su vodile stepenice, okružene razgranatim alojama u drvenim saksijama. Iz lokala su dopirali kuhinjski mirisi, uglavnom mesa pečenog na roštilju. Mirisi su bili tako primamljivi, da se vešcu smesta učinilo da je „Natura Rerum“ u stvari Eden, vrt zadovoljstva, ostrvo sreće, mleko i med što teku kroz utočište blagoslovenih.

  Ubrzo se ispostavilo da je ovaj eden – kao i svaki eden – bio pod stražom. Imao je svog kerbera, stražara s ognjenim mačem. Geralt je imao priliku da ga vidi u akciji. Kerber, momak nizak ali snažne građe, pred njegovim očima je iz vrta zadovoljstva oterao mršavog mlađana.

  Mlađan se bunio – povikivao je i gestikulirao, što je sasvim očito nerviralo kerbera.

  – Zabranjen ti je ulaz, Muuse. I ti to dobro znaš. Stoga, odstupi. Neću ponavljati.

  – Ma nabijem vas i vašu zabranu! – dreknu mlađan sa sigurne udaljenosti. – Nemate milosti! Niste jedini, otići ću kod konkurencije! Puvanderi! Parveni! Natpis pozlaćen, a i dalje balega na sarama! Bitni ste mi koliko i ta balega! A govno će uvek biti govno!

  Geralt se pomalo uznemiri. Proćelavi mlađan, iako izgledom odvratan, nosio se vrlo gospodski, možda ne previše raskošno, ali u svakom slučaju elegantnije od njega. A ako je već elegancija bila presudan kriterijum...

  – A da pitam, kuda ćeš ti? – hladan kerberov glas prekinu mu tok misli. I potvrdi strahove.

  – To je ekskluzivan lokal – nastavi kerber, blokirajući telom stepenice. – Da li shvataš značenje te reči? To je kao da je nepristupačan. Nekim osobama.

  – Zbog čega meni?

  – Odelo ne čini čoveka – stojeći dva stepenika više kerber je mogao da pogleda vešca s visine. – Ti si, stranče, hodajuća ilustracija te narodne mudrosti. Tvoje odelo te nimalo ne čini. Može biti da te čine neki drugi skriveni predmeti, neću da zalazim u to. Ponavljam, ovo je ekskluzivan lokal. Ovde ne tolerišemo ljude koji su odeveni kao banditi. Niti naoružane.

  – Nisam naoružan.

  – Ali izgledaš kao da jesi. Budi ljubazan i pođi negde drugde.

  – Polako, Tarpe.

  Na vratima lokala pojavi se crnpurast muškarac u somotskom kaftanu. Obrve su mu bile čekinjaste, pogled pronicljiv, a nos orlovski. I povelik.

  – Očigledno ne znaš – orlovski nos pouči kerbera – s kime imaš posla. Ne znaš ko nam je stigao u posetu.

  Dugotrajno kerberovo ćutanje potvrđivalo je da ne zna.

  – Geralt iz Rivije. Veštac. Poznat po tome što štiti ljude i spasava im život. Kao pre nedelju dana, ovde, u našoj okolini, u Ansegisu, gde je spasao majku s detetom. A nekoliko meseci ranije, u Čizmaru, o čemu su svi brujali, ubio je ljudoždera leukrota, i sam pritom zadobivši rane. Kako bih mogao da zabranim ulaz u svoj lokal nekome ko se bavi tako čestitim poslom? Naprotiv, drago mi je da imam takvog gosta. I čast mi je što je poželeo da me poseti. Gos’n Geralte, gostionica „Natura Rerum“ želi vam toplu dobrodošlicu. Ja sam Febus Ravenga, vlasnik ovog skromnog doma.

  Sto za koji ga je maitre{4} posadio bio je prekriven stolnjakom. Svi stolovi u „Natura Rerumu“ – većinom zauzeti – bili su pokriveni stolnjacima. Geralt se nije sećao kada je poslednji put video stolnjake u krčmi.

  Premda radoznao, nije gledao unaokolo, ne želeći da ispadne provincijalac i prostak. Suzdržana opservacija ipak je pokazala skromnu, mada otmenu i prefinjenu dekoraciju. Prefinjena – mada ne uvek otmena – bila je i klijentela, većinom trgovci i zanatlije, kako je procenio. Bili su tu i kapetani brodova, preplanuli i bradati. Nije nedostajalo ni šareno odevene plemićke gospode. Mirisalo je takođe milo i prefinjeno: na pečeno mesište, češnjak, kim i gomilu novca.

  Osetio je pogled na sebi. Kad ga neko posmatra, njegova veščevska čula su to odmah signalizovala. Pogledao je, krajičkom oka i diskretno.

  Ona koja je ga posmatrala – takođe vrlo diskretno, neprimetno običnom smrtniku – bila je mlada žena lisičasto riđe kose. Pravila se da je zaokupljena jelom – nečim što je izgledalo ukusno i što je, čak i iz daljine, primamljivo mirisalo. Stil i govor tela nisu ostavljali sumnju. Ne za vešca. Mogao se kladiti da je bila čarobnica.

  Maitre ga roptanjem otrgnu iz misli i iznenadne nostalgije.

  – Za danas – izjavi svečano i ne bez ponosa – predlažemo teleću kolenicu dinstanu u povrću s pečurkama i pasuljem. Jagnjeća leđa pečena s patlidžanom. Svinjski bekon u pivu serviran s glaziranim šljivama. Pečenu plećku divlje svinje serviranu s jabukama u pekmezu. Pačja prsa iz tave servirana s crvenim kupusom i brusnicama. Lignje punjene cikorijom s belim sosom i grožđem. Grdobinu s roštilja u sosu od pavlake, serviranu s dinstanim kruškama. I, kao i obično, naše specijalitete: guščji batak u belom vinu, uz izbor voća pečenog na plehu, i obliš u karamelizovan
om mastilu sipe, serviran s mesom rakova.

  – Ukoliko uživaš u ribi – pokraj stola se pojavi Febus Ravenga, ko zna kada i kako – onda toplo preporučujem obliš. Jutarnji ulov, razume se samo po sebi. Ponos i dika našeg šefa kuhinje.

  – Onda obliš u mastilu – veštac savlada u sebi iracionalnu želju da odjednom naruči nekoliko jela, svestan da bi to bilo neukusno. – Hvala za savet. Već sam počeo da osećam muke izbora.

  – Koje bi vino – upita maitre – gospodin želeo?

  – Molim vas, izaberite nešto adekvatno. Slabo se razumem u vina.

  – Malo ko se razume – osmehnu se Febus Ravenga. – A samo malobrojni to i priznaju. Ne brinite, odabraćemo vrstu i godište, gos’n vešče. Neću da vam smetam, želim vam prijatan ručak.

  Želja nije mogla da se ispuni. Geralt nije ni imao priliku da se uveri koje vino će mu izrabrati. I ukus obliša u mastilu sipe takođe je tog dana za njega morao ostati tajna.

  Riđokosa žena iznenada se okanula diskrecije i pronašla ga pogledom. Osmehnula se. Nije mogao da se odupre utisku da je to bilo zlokobno. Osetio je drhtavicu.

  – Veštac, zvani Geralt iz Rivije?

  Pitanje je zadao jedan od tri u crno odevena tipa koji su krišom prišli stolu.

  – Ja sam.

  – U ime zakona, uhapšen si.

  Kad ništa ne tvorim krivo,

  kakve presude se imam da bojim?

  Vilijam Šekspir, Mletački trgovac{5}