Sezona Oluja

  – Sasvim sigurno znaš šta je hibridizacija, jer to je drugi termin za ukrštanje. Proces dobijanja ukrštenika, hibrida, kopiladi, zovi to kako hoćeš. U Risbergu aktivno eksperimentišu s tim, već su proizveli bezbrojne čudotvorine, strašila i monstrume. Mali broj je bio za praktičnu široku upotrebu, kao recimo parazojgl, koji čisti gradska smetlišta, paradetlić, koji uništava parazite u drveću, ili mutirana gambuzija, koja proždire larve malaričnih komaraca. Ili vilgozaur, daždevnjak stražar, čijim ubistvom si se hvalio tokom audijencije. Ali oni to smatraju sitnicama, sporednim proizvodima. Ono što njih zaista interesuje jeste hibridizacija i mutacija ljudi i humanoida. Nešto takvo je zabranjeno, ali Risbergu se fućka za naredbe. A Kaptol zatvara oči. Ili, što je još verovatnije, ogrezao je u blaženom i tupom neznanju.

  – Malaspina, Alzur i Idaran su počeli rad, to je dokumentovano, na malim i običnim stvorenjima kako bi od njih stvorili gigante, kao što su one njihove vije, pauci, košeji i đavo će ga znati šta još. Pa šta onda, pitali su, stoji na putu da se uzme mali i običan bednik i preradi u titana, u nekog snažnog ko bi mogao da radi dvadeset sati dnevno, koga neće bolesti, ko u punoj kondiciji doživljava stotu? Zna se da su hteli to da učine, navodno su to i činili, navodno su bili uspešni. Ali su tajnu svojih hibrida odneli u grob. Čak je i Ortolan, koji je život posvetio proučavanju njihovog rada, malo postigao. Bue i Bang, oni što su te ovamo dovukli, osmotrio si ih? Oni su hibridi, magični ukrštenici ogrova i trolova. Nepogrešivi samostrelac Paštor? Ne, on zapravo jeste, da tako kažem, po slici i prilici, potpuno prirodan rezultat ukrštanja skaradne ženturače s gadnim seljakom. Ali Bue i Bang, ha, oni su izašli pravo iz Ortolanovih epruveta. Pitaćeš: šta će, dovraga, nekome takve gnusobe, zašto, kog đavola, stvarati nešto takvo? Ha, doskora ni sam to nisam znao. Dok nisam video kako se obračunavaju s drvosečama i ugljarima. Bue jednim trzajem može da otkine glavu od vrata, Bang rastrgne dečaka kao da je pečeno pile. A ako im daš neka oštra oruđa, ha! Onda mogu da naprave pokolj da ti pamet stane. Ortolan, kad ga pitaju, priča da je hibridizacija tobože put ka eliminaciji naslednih bolesti, naklapa o povećanju otpornosti na zarazne bolesti, to su ti staračke trice i kučine. Ja znam šta pričam. I ti znaš. Primerci kao što su Bue i Bang, kao i ono sa čega si strgao Idaranovu pločicu, valjaju samo za jedno: za ubijanje. I dobro je, jer su meni baš bila posebna oruđa za ubijanje. U tom pogledu nisam bio siguran u svoje vlastite sposobnosti i mogućnosti. Neosnovano, kako se posle ispostavilo.

  – Ali čarobnjaci iz Risberga ukrštaju, mutiraju i genetski modifikuju decu, od sumraka do svitanja. I imaju brojna dostignuća, naproizvodili su takve hibride da čak zastaje dah. Sve su to, po njihovom mišljenju, korisni hibridi koji treba da olakšaju i učine prijatnom ljudsku egzistenciju. Doista, na korak su od stvaranja žene idealno ravnih leđa, kako bi mogao da je krešeš otpozadi i da istovremeno imaš gde da staviš čašu šampanjca i slažeš pasijans.

  – Ali vratimo se ad rem, to jest mojoj naučnoj karijeri. Budući da ne mogu da se pohvalim opipljivim uspesima, morao sam da stvorim privide tih uspeha. Lako je krenulo.

  – Znaš li da postoje svetovi drugačiji od naših, pristup kojima nam je odsekla Konjukcija sfera? Univerzumi zvani planovi elemenata i paraelemenata? Koje nastanjuju bića zvana demoni? Dostignuća Alzura et consortes tumačena su time da su oni dobili pristup tim planovima i bićima. Da su uspeli da izazovu ta bića i učine ih poslušnima sebi, da su izvukli od demona njihove tajne i znanje i ovladali njima. Mislim da su to gluposti i izmišljotine, ali svi u to veruju. A šta učiniti kada je vera tako jaka? Kako bi me smatrali nekim ko je blizu otkrivanja tajne starih majstora, morao sam čvrsto uveriti Risberg da umem da izazivam demone. Ortolan, koji se nekada zaista uspešno bavio goetijom, nije hteo da me nauči toj veštini. Dozvolio je sebi da dâ uvredljivo nisku ocenu mojim magijskim veštinama i preporučio mi je da zapamtim gde mi je mesto. Šta ću, za dobro sopstvene karijere ću zapamtiti. Do određenog vremena.

  Crna mačka, zamorena maženjem, skoči s čarobnjakovih kolena. Odmeri vešca studenim pogledom zlatnih, široko otvorenih očiju. I ode, zadigavši rep.

  Geralt je sve teže disao, osećao je oštru drhtavicu tela kojom ni na koji način nije mogao da ovlada. Situacija nije izgledala najbolje i samo dve okolnosti bile su obećavajuće, dve su ulivale nadu. Kao prvo, i dalje je bio živ, a dok je živ ima i nade, kako je govorio njegov preceptor u Kaer Morhenu.

  Druga obećavajuća okolnost bio je Degerlundov naduvani ego i njegova samouverenost. Ispadalo je da se čarobnjak zaljubio u sopstvene reči u ranoj mladosti, i najverovatnije je to bila ljubav njegovog života.

  – Pošto nisam mogao da postanem goeta – pričao je čarobnjak, vrteći medaljon i neprestano se naslađujući svojim glasom – morao sam da se pravim da sam goeta. Da simuliram. Poznato je da demon koga goeta izazove često izleće i seje destrukciju. Pa sam posejao. Nekoliko puta. Poklao sam ljude u nekoliko naselja. A oni su poverovali da je to demon.

  – Začudio bi se koliko su oni lakoverni. Jednom sam uhvaćenom seljaku odsekao glavu i biorazgradivim katgutom sam na to mesto prišio glavu velikog jarca, zamaskiravši šav gipsom i farbom. Nakon čega sam ga demonstrirao mojim učenim kolegama kao teriocefala, rezultat neviđeno teškog eksperimenta u oblasti stvaranja ljudi sa životinjskim glavama, eksperimenta koji je, nažalost, bio uspešan samo delimično, jer pomenuti rezultat nije preživeo. Zamisli, poverovali su. Još više sam porastao u njihovim očima! I dalje čekaju da stvorim nešto što će opstati. Učvršćujem ih u tom mišljenju, prišivajući svaki čas nekakvu glavu za bezglavi leš.

  – Ali to je bila digresija. Šta sam ono pričao? Aha, o poklanim naseljima. Kao što sam očekivao, majstori iz Risberga su to shvatili kao dela demona ili energumena koje su oni obuzeli. Ali napravio sam grešku, preterao sam. Niko se ne bi uzrujao zbog jednog naselja drvoseča, ali mi smo poklali nekoliko. Uglavnom su radili Bue i Bang, ali i ja sam doprineo prema svojim mogućnostima.

  – U onoj prvoj koloniji, u Tisama, ili kako već, nisam se preterano istakao. Kada sam video šta Bue i Bang rade, povratio sam, isprskao sam ceo plašt. Morao sam da ga bacim. Plašt od najbolje vune, presvučen krznom od srebrnog nerca, koštao je skoro sto korona. Ali posle mi je sve bolje išlo. Kao prvo, oblačio sam se adekvatno, u radničkom stilu. Kao drugo, zavoleo sam te akcije. Ispostavilo se da je veliko zadovoljstvo odseći nekome noge i posmatrati kako krv brizga iz patrljka. Ili iskopati nekome oko. Ili istrgnuti iz rasporenog stomaka punu šaku još toplih creva... Biću kratak. Zajedno s današnjim rezultat je bezmalo pola stotine osoba oba pola različitih godišta.

  – Risberg je shvatio da treba da me zaustave. Ali kako? Neprestano su verovali u moju moć kao goete i bojali su se mojih demona. I bojali su se da ne razbesne Ortolana zaljubljenog u mene. Dakle, trebalo je da ti budeš rešenje. Veštac.

  Geralt je disao kratko. Postajao je optimističniji. Već je mnogo bolje video, drhtavica se povlačila. Bio je otporan na većinu poznatih toksina, a otrov bele škorpije, za običnog smrtnika smrtonosan, nije bio, kako se ispostavilo, izuzetak. Bojazan, isprva zastrašujuća, s vremenom je slabila i nestajala, veščev organizam, kako se ispostavljalo, bio je u stanju da dosta brzo neutralizuje otrov. Degerlund to nije znao, ili je to zanemario usled uobraženosti.

  – Saznao sam da žele da te pošalju na mene. Ne krijem, obuzeo me je jedva primetan strah, čuo sam ponešto o vešcima, a o tebi u detaljima. Otrčao sam kod Ortolana koliko me noge nose, spasavaj me, moj voljeni majstorčiću. Voljeni majstor me je najpre izgrdio i ispsovao, rekao mi da je vrlo ružno ubijati drvoseče, da to nije lepo i da mi to bude poslednji put. Ali posle mi je savetovao kako da te prevarim i namamim u klopku. Kako da te ulovim, koristeći teleportacioni sigil koji mi je sam pre nekoliko godina istetovirao na mom muškom torzu. Međutim, zabranio mi je da te ubijem. Nemoj da misliš da je to zbog dobrote. Potrebne su mu tvoje oči. Tačnije: stalo mu je do tapetum lucidum, sloja tkiva kojim je postavljena unutrašnjost tvojih očnih jabučica, tkiva koje pojačava i odbija svetlost usmerenu na fotoreceptore, zahvaljujući čemu vid
iš poput mačke, po noći i u tami. Najnovija Ortolanova idée fixe jeste opremanje čitavog čovečanstva sposobnošću mačijeg vida. U okviru priprema za tako uzvišen cilj, namerava da implantira tvoj tapetum lucidum nekoj novoj mutaciji koju stvara, a tapetum za presađivanje mora biti uzet sa živog davaoca.

  Geralt oprezno pomače prste i dlan.

  – Ortolan, moralan i milosrdan mag, nakon što ti ukloni očne jabučice, u svojoj neizmernoj dobroti namerava da ti daruje život. Smatra da je bolje biti slepac nego pokojnik, a osim toga, trese se od pomisli na uvećavanje bola tvoje ljubavnice, Jenefer iz Vengerberga, prema kojoj gaji veliku, ali u njegovom slučaju čudnu simpatiju. Povrh toga, Ortolan je već nadomak izrade magične regenerativne formule. Za nekoliko godina moći ćeš da mu se javiš, a on će ti vratiti oči. Raduješ se? Ne? S pravom. Šta? Hoćeš nešto da kažeš? Slušam, govori.

  Geralt se pravio da teško pomera usne. Uostalom, uopšte nije morao da se pretvara da je teško. Degerlund se pridiže sa stolice i sagnu se nad njim.

  – Ništa ne razumem – iskrivi se. – Na kraju krajeva, baš me briga šta imaš da kažeš. Ja, s druge strane, imam još ponešto da ti saopštim. I tako znaj da je među mojim brojnim talentima i vidovitost. Sasvim jasno vidim da će, kada Ortolan tebi, oslepljenom, vrati slobodu, Bue i Bang već čekati. Tada ćeš završiti u mojoj laboratoriji, ovoga puta definitivno. Viviseciraću te. Uglavnom radi zabave, mada me pomalo intriga ono što imaš u sebi. A kada završim, sprovešću, da se poslužim mesarskom terminologijom, čerečenje zaklane životinje. Tvoje ostatke ću deo po deo slati u Risberg, kao opomenu, neka vide šta čeka moje neprijatelje.

  Geralt prikupi svu snagu. Nije je mnogo imao.

  – A što se tiče te Jenefer – čarobnjak se sagnu još više, veštac oseti mentu u njegovom dahu – mene pak, za razliku od Ortolana, neizmerno raduje pomisao na uvećanje njene patnje. Zato ću odseći taj fragment koji je kod tebe najviše cenila, i poslaću joj ga u Vengerb...

  Geralt složi prste u Znak i dodirnu čarobnjakovo lice. Sorel Degerlund se zagrcnu i pade na stolicu. Zabrekta. Oči mu pobegoše negde u dubinu lobanje, glava mu se obesi na ramenu. Lančić medaljona iskliznu iz nepokretnih prstiju.

  Geralt skoči – bolje reći, pokušao je da skoči, jedino što mu je uspelo jeste da padne sa stolice na pod, glavom tik kraj Degerlundovih čizama. Ispred samog nosa mu je bio medaljon koji je čarobnjak ispustio. Na zlatnom ovalu plavi emajlirani delfin nageant. Grb Keraka. Nije imao vremena da se divi i razmišlja. Degerlund poče glasno krkljati, videlo se da će se ubrzo probuditi. Znak Somne je delovao, ali slabo i kratkotrajno, veštac je bio previše oslabljen dejstvom otrova.

  Ustade, držeći se za sto, rušeći s njega knjige i svitke.

  U prostoriju ulete Paštor. Geralt nije ni pokušavao sa Znacima. Zgrabi sa stola grimoar obložen kožom i mesingom i njime odalami grbonju u grlo. Paštor energično sede na pod i ispusti arbalest. Veštac ga udari još jedanput. I ponovio bi, ali inkunabula mu iskliznu iz skočanjenih prstiju. Dohvati flašu koja je stajala na knjigama i razbi je Paštoru o čelo. Grbonja, iako obliven krvlju i crvenim vinom, nije posustao. Baci se na Geralta, i ne otresavši komadiće kristala s kapaka.

  – Buaaa! – prodra se, zgrabivši vešca za kolena. – Baaang! Dolazi! Dola...

  Geralt ščepa sa stola drugi grimoar, težak, s koricama inkrustiranim fragmentima ljudske lobanje. Raspali njime grbonju da čak poleteše krhotine kostiju.

  Degerlund zabrekta, trudeći se da podigne ruku. Geralt je shvatio da pokušava da baci zaklinjalicu. Sve bliži topot teških stopala svedočio je da Bue i Bang dolaze. Paštor se kobeljao po podu, opipavao oko sebe, tražio samostrel.

  Geralt ugleda na stolu svoj mač, dohvati ga. Zatetura se, zamalo pade. Zgrabi Degerlunda za okovratnik, prinese mu oštricu uz grlo.

  – Tvoj sigil! – dreknu mu na uvo. – Teleportuj nas odavde!

  Bue i Bang, naoružani handžarima, sudariše se na vratima i zaglaviše u njima, kompletno se zakucaše. Nijedan nije ni pomislio da popusti drugom. Okvir vrata je pucketao.

  – Teleportuj nas! – Geralt uhvati Degerlunda za kosu, povuče mu glavu unazad. – Odmah! Inače ću ti prerezati grlo!

  Bue i Bang ispadoše iz vrata zajedno s okvirom. Paštor pronađe samostrel i podiže ga.

  Degerlund drhtavom rukom raskopča košulju, dreknu zaklinjalicu, ali pre nego što ih okruži tama, otrže se vešcu i odgurnu ga. Geralt ga ščepa za čipkanu manžetnu i pokuša da ga privuče, ali u tom momentu portal poče delovati i sva čula, uključujući i dodir, nestaše. Oseti kako ga neka elementarna sila usisava, trza i okreće ga kao u viru. Hladnoća ga je paralisala. Na delić sekunde. Jedan od dužih i odvratnijih delića u njegovom životu.

  Tresnuo je o zemlju da je zatutnjalo. Nauznak.

  Otvori oči. Unaokolo je vladao crn mrak, gusta tama. Oslepeo sam, pomisli. Izgubio sam vid?

  Nije ga izgubio. Jednostavno je bila vrlo tamna noć. Njegov – kako ga je učeno nazvao Degerlund – tapetum lucidum je proradio, uhvatio je svu svetlost koju je u tim uslovima mogao da uhvati. Uskoro je oko sebe raspoznavao obrise nekih stabala, žbunja i šikara.

  A iznad glave, kada su se razišli oblaci, ugleda zvezde.

  Interludijum

  Sutradan

  Moralo im se odati priznanje: građevinari iz Findentana su se razumeli u svoj posao i nisu bili lenji. Pored toga što ih je danas nekoliko puta video u akciji, Ševlov je zainteresovano posmatrao postavljanje naredne makare. Tri spojene grede činile su direk, na vrhu kojeg je okačen točak. Na točak je nabacivan konopac, a na njega je pričvršćivan masivan okovan trupac, stručno nazvan malj. Uzvikujući ritmično, građevinari su vukli konopac, podizali malj pod sam vrh direka, nakon čega su ga brzo puštali. Malj je žestoko padao na stup posađen u jami, zabijajući ga duboko u zemlju. Bila su dovoljna tri, najviše četiri udarca maljem, kako bi stub stajao kao uzidan. Građevinari su očas demontirali makaru i tovarili njene elemente na kola, u tom momentu se jedan od njih penjao uz merdevine i zakucavao u stub emajliranu ploču sa grbom Redanje – srebrni orao na crvenom polju.

  Zahvaljujući Ševlovu i njegovoj nezavisnoj kompaniji – kao i zahvaljujući makarašima i njihovim uslugama – provincija Prirečje, koja ulazi u sklop kraljevstva Redanje, danas je povećala svoj areal. Znatno povećala.

  Prišao je majstor građevinara, brišući čelo kapom. Oznojio se, mada ništa nije radio, ako izuzmemo teranje u tri lepe. Ševlov je znao šta će majstor da upita, jer je to svaki put pitao.

  – Gde je sledeći? Gos’n zapovedniče?

  – Pokazaću vam. – Ševlov okrenu konja. – Krenite za mnom.

  Kočijaši ošinuše volove, vozila građevinara tromo krenuše grebenom brda, zemljom nešto omekšalom posle jučerašnje oluje. Ubrzo su se našli kraj narednog stuba ukrašenog crnom pločom ofarbanom u lila. Stub je već ležao, otkotrljan u žbunje, Ševlova kompanija već je uspela da se pobrine za to. Eto kako pobeđuje napredak, pomisli Ševlov, eto kako trijumfuje tehnička misao. Vešto postavljen temerijski stub čupa se i obaljuje očas posla. Redanjski stub, zabijen makarom, neće tako lako izvući iz zemlje.

  Mahnu rukom, pokazujući građevinarima pravac. Nekoliko staja na jug. Van sela.

  Jahači iz Ševlove kompanije već su na trgu okupili stanovnike sela – ukoliko nekoliko koliba i šupa zaslužuje taj naziv – vrteli su se naokolo, podižući prašinu, kidisali konjima na okupljene. Eskajrak, uvek plahovit, nije žalio udarce korbačem. Drugi su kružili konjima oko domaćinstava. Psi su lajali, žene kukale, deca vrištala.

  Trojica konjanika su kasom dojahala do Ševlova. Suv kao saraga, Jan Malkin, zvani Žarilo. Prospero Basti, poznatiji kao Speri. I Ajleah Mor-Dhu, zvana Friga, na sivoj kobili.

  – Okupljeni su, kao što si naredio – reče Friga, zabacivši na potiljak kalpak od risovine. – Celo selo.

  – Neka ih utišaju.

  Okupljeni utihnuše, ne bez pomoći nagajki i motki. Ševlov priđe bliže.

  – Kako se zove ova rupa?

  – Volja.

  – Opet Volja? Seljačine nemaju
ni trunke mašte. Odvedi građevinare dalje, Speri. Pokaži im gde treba da zabiju stub, pošto će opet pobrkati mesta.

  Speri zviznu, potera konja. Ševlov priđe okupljenima. Friga i Žarilo stadoše uz njega.

  – Žitelji Volje! – Ševlov ustade u stremenima. – Pazite šta ću reći! Po volji i naredbi njegovog veličanstva milostivo vladajućeg kralja Vizimira, objavljujem vam da od sada ova zemlja, sve do graničnih stubova, pripada kraljevstvu Redanje, a njegova visost kralj Vizimir vaš je monarh i gospodar! Dugujete mu čast, poslušnost i danak. A s rentom i porezom kasnite! Po naredbi kralja morate smesta namiriti dug. Ovde prisutnom komorniku stavite u škatulju.

  – Kako to? – prodra se neko iz svetine. – Kako doplatimo? Mi smo već platili!

  – Pa već su od nas oteli danak!

  – Oteli su vam temerijski komornici. Ilegalno, jer ovde nijeTemerija, već Redanja. Pogledajte gde stoje stubovi.

  – Ali još juče je – zavika neko od varošana – ovde bila Temerija! Kako sad to? Platismo kako nam narediše...

  – Nemate prava!

  – Ko? – dreknu Ševlov. – Ko je to rekao? Ja imam prava! Imam kraljevsku naredbu! Mi smo kraljevska vojska! Kazao sam, ko želi da ostane ovde na gazdinstvu, mora da isplati danak do poslednjeg groša! Ko se bude opirao, biće prognan! Platili ste Temeriji? Vidi se da se osećate kao Temerijci! Onda napolje, napolje, tamo preko granice! Ali samo s onim što može da vam stane u dve ruke, jer imanje i inventar pripadaju Redanji!

  – Otimačina! To je otimačina i tiranija! – kriknu, istupivši, krupan momak s bujnom grivom. – A vi niste kraljeva vojska, već razbojnici! Nemate pra...

  Eskajrak priđe i mlatnu vikača korbačem. Vikač pade. Druge su smirili dršcima kopalja. Ševlova kompanija je umela da izađe na kraj sa seljacima. Već nedelju dana su premeštali granice i gušili pobune u mnogim naseljima.