Sezona Oluja

  – Neko dolazi. – Friga pokaza nagajkom. – Da to nije Fiš?

  – On je – Ševlov zasloni oči. – Naredi da skinu čudakinju s kola i dovedu je ovamo. Sama pak uzmi nekoliko momaka i obiđite okolinu. Naseljenici sede sami po poljanama i proplancima, treba i njih obavestiti kome sada moraju plaćati rentu. A ako se neko bude bunio, znate šta vam je činiti.

  Friga se svirepo osmehnu, blesnuše joj zubi. Ševlov je saosećao s naseljenicima koje će posetiti. Iako ga nije preterano brinula njihova sudbina.

  Pogledao je u sunce. Trebalo bi da požurimo, pomisli. Do podneva bi valjalo srušiti još nekoliko temerijskih stubova. I zabiti nekoliko naših.

  – Ti, Žarilo, za mnom. Izađimo gostima u susret.

  Bilo je dvoje gostiju. Jedan je imao slameni šešir na glavi, jako isturenu vilicu i izbačenu bradu, a čitavo lice mu je bilo pocrnelo od višednevnog nebrijanja. Drugi je bio snažnije građe, pravi gorostas.

  – Fiše.

  – Gos’n naredniče.

  Ševlov se razgnevi. Javil Fiš je – s nekim razlogom – aludirao na staro poznanstvo, vremena zajedničkog službovanja u regularnoj vojsci. Ševlov nije voleo uspomene na ta vremena. Nije želeo da se seća ni Fiša, ni službe, ni govnarske podoficirske plate.

  – Vidim, nezavisna kompanija – Fiš mahnu u pravcu sela, odakle su i dalje dopirali vriska i plač – radi? Kaznena ekspedicija, je li? Palićeš?

  – Moja je stvar šta ću.

  Neću, pomisli. Sa žalom, jer je voleo da pali sela, kompanija je takođe volela. Ali nisu im naredili. Naredili su da poprave granicu i da uzmu danak od naseljenika. Neposlušne da proteraju, ali imovinu da ne diraju. Poslužiće novim naseljenicima koje će tu dovući. Sa severa, gde je tesno čak i na ugaru.

  – Uhvatio sam i držim čudakinju – izjavi. – Po porudžbini. Vezana je. Nije bilo lako, da sam znao, obračunao bih više. Ali dogovorili smo se za petsto, onda neka bude petsto.

  Fiš mahnu, gorostas priđe i uruči Ševlovu dve vrećice. Na podlaktici je imao istetoviranu zmiju, uvijenu u S oko oštrice štileta. Ševlov je znao tu tetovažu.

  Pojavi se jahač iz kompanije, sa zarobljenikom. Čudakinja je imala na glavi džak koji je sezao do kolena, omotan kanapom tako da joj je držao i ruke. Ispod džaka su štrčale gole noge, mršave kao štapići.

  – Šta je to? – pokaza Fiš. – Dragi gos’n naredniče? Petsto novigradskih korona, malo preskupo za mačku u džaku.

  – Džak je gratis – Ševlov odgovori hladno. – Isto kao dobar savet. Ne odvezuj i ne zaviruj unutra.

  – Zašto?

  – Rizično je. Može da ugrize. Ili čak da urekne.

  Gorostas podiže zarobljenika na sedlo. Čudakinja, do tog trenutka spokojna, zakoprca se, ritnu, zacvile ispod džaka. Nije joj to mnogo pomoglo, džak ju je efikasno držao.

  – Kako da znam – upita Fiš – da je to ono za šta ću platiti? A ne nekakva slučajna devojčura? Možda je čak iz ovog seoceta?

  – Misliš da lažem?

  – Nikako, nikako. – Fiš se obuzda, u tome mu je pomogao prizor Žarila koji je gladio dršku sekire obešene o sedlo. – Verujem ti, Ševlove. Znam, tvoje reči nisu prazne. Ipak se znamo, zar ne? U stara dobra vremena...

  – Žurim, Fiše. Obaveze zovu.

  – Zbogom, naredniče.

  – Baš me zanima – odazva se Žarilo, gledajući kako odlaze. – Baš me zanima šta će im ona. Ona je čudakinja. Nisi pitao.

  – Nisam pitao – Ševlov hladno prizna. – Takve stvari se ne pitaju. Malo je saosećao sa čudakinjom. Za njenu sudbinu nije bio mnogo zabrinut. Ali pretpostavljao je da će biti bedna.

  U svetu gde je smrt lovac, nema vremena za kajanje i sumnje. Ima vremena samo za odluke. Nije važno kakve su odluke, nijedna nije više ili manje ozbiljna od drugih. U svetu gde je smrt lovac, nema malih ili velikih odluka. Postoje samo odluke koje ratnik donosi pred neizbežnom smrću.

  Karlos Kastaneda, Točak vremena

  Dvanaesto poglavlje

  Na raskršću puteva stajao je putokaz, stub s pribijenim daskama koje su pokazivale četiri strane sveta.

  •

  Zora ga je zatekla tamo gde je pao, gde ga je portal izbacio, na travi mokroj od rose, u šipražju kraj močvare ili jezerceta zarojenog pticama, čije ga je gakanje i kvakanje probudilo iz teškog i mučnog sna. Uveče je popio veščevski eliksir, promućurno ga je uvek imao uz sebe, u srebrnom flakonu u tajnoj pregradi prišivenoj za pojas. Eliksir, zvani Vuga, smatran je efikasnom panacejom, osobito protiv svake vrste trovanja, zaraza i posledica delovanja svakojakih otrova i toksina. Geralt se spasao Vugom više puta nego što se mogao setiti, ali ispijanje eliksira nikada nije uzrokovalo takve posledice kao sada. Sat vremena nakon uzimanja borio se s grčevima i neviđeno jakim vomitivnim refleksom, svestan da ne sme da povrati. Iako je pobedio u bici, rezultat toga bio je dubok san u koji je izmoren pao. Uostalom, san je mogao biti i posledica mešavine škorpijinog otrova, eliksira i teleportacionog puta.

  Što se tiče puta, nije bio siguran šta se zbilo, kako i zbog čega ga je portal koji je Degerlund stvorio izbacio baš tu, na taj močvarni pustinjak.

  Upitno je da li je to bio precizan čarobnjakov čin, verovatnija je bila obična teleportaciona havarija, nešto čega se plašio već nedelju dana. Ono za šta je mnogo puta čuo, a čega je bio svedok nekoliko puta – kad portal, umesto da ga pošalje tamo gde treba, izbaci putnika negde drugo, na sasvim nasumično mesto.

  Kada je došao sebi, u desnoj ruci je držao mač, a u stisnutoj levoj imao je komad tkanine koji je ujutru identifikovao kao manžetnu košulje. Tkanina je bila glatko odsečena, kao nožem. Međutim, nije bilo tragova krvi na njoj, znači da teleport nije odsekao ruku, već samo čarobnjakovu košulju. Geralt je žalio što je to bila samo košulja.

  Na početku svoje veščevske karijere, Geralt je bio svedok najgore havarije portala, havarije koja ga je zauvek odvratila od portala. Među nuvorišima, bogatim gospodičićima i zlatnom mladeži tada je vladalo pomodarstvo odašiljanja s mesta na mesto, a neki čarobnjaci su za basnoslovne sume pružali takvu zabavu. Jednog dana – veštac je baš tada bio prisutan – odašiljani ljubitelj teleportacije pojavio se u portalu precizno prepolovljen duž vertikalne ravni. Izgledao je kao otvorena futrola za kontrabas. Zatim je sve iz njega ispalo i prolilo se. Nakon tog nesrećnog slučaja, fascinacija teleportima primetno je oslabila.

  U poređenju s nečim takvim, pomisli, prizemljenje u močvaru je prosto luksuz.

  Još uvek nije povratio punu snagu, stalno je osećao vrtoglavicu i dosadu. Za odmor ipak nije imao vremena. Znao je da portali ostavljaju tragove, čarobnjaci su imali načine da uđu u trag putu teleporta. Ako je to ipak bio, kako je sumnjao, defekt portala, praćenje tragova puta graničilo se s nemogućnošću. Ali i tako je bilo nerazumno ostati previše dugo u blizini mesta prizemljenja.

  Krenuo je živahnim maršem kako bi se zagrejao i razmrdao. Počelo je od mačeva, pomisli, gacajući kroz kaljugu. Kako je ono Neven formulisao? Niz nesrećnih okolnosti i baksuznih incidenata? Najpre sam izgubio mačeve. Nije prošlo ni tri nedelje, a izgubio sam konja. Ukljevu, koju sam ostavio u Borovini, poješće vuci, sem ako je neko ne pronađe i ne prisvoji. Mačevi, konj. Šta je sledeće? Strah me i da pomislim.

  Posle sat vremena prelaženja preko močvara domogao se suvljeg terena, a posle drugog sata izašao je na ugažen drum. A nakon još pola sata marša, drumom je dospeo na raskrsnicu.

  •

  Na raskršću puteva stajao je putokaz, stub s pribijenim daskama koje su pokazivale četiri strane sveta. Sve su bile zasrane od ptica selica i gusto osute rupama od strela. Izgledalo je da se svaki prolaznik osećao obaveznim da strelja putokaz iz samostrela. Kako bi posle pročitao natpise, trebalo je da priđe vrlo blizu.

  Veštac je prišao. I dešifrovao pravce. Daska koja je pokazivala na istok – prema položaju sunca – nosila je natpis Hipira, a druga naspram nje vodila je ka Tegmondu. Treća daska pokazivala je put ka Findetanu, četvrta pak ko zna gde, jer je neko premazao natpis smolom. Uprkos tome, Geralt je već otprilike znao gde se nalazi.
br />   Teleport ga je izbacio na međurečje koje su činila dva rukavca reke Pontar. Južni krak je čak, imajući u vidu razmere, dočekao kod kartografa sopstveni naziv – na mnogim mapama se pojavljivao kao Embla. A zemlja – bolje reći zemljica – koja se nalazila između rukavaca zvala se Emblonija. To jest, zvala se nekada, pre mnogo vremena. I pre mnogo vremena je prestala tako da se zove. Kraljevstvo Emblonije prestalo je da postoji pre nekih pola veka. A bilo je razloga za to.

  U većini kraljevstava, kneževina i drugih oblika organizacije vlasti i društvenih kolektiva u zemljama poznatim Geraltu, stvari su – u načelu se tako moglo konstatovati – relativno dobro stajale. Istina, sistem je nekada posrtao, ali je funkcionisao. U dominantnijem delu društvenih kolektiva vladajuća klasa je vladala, umesto da samo krade i naizmenično se bavi hazardnim igrama i prostitucijom. Društvena elita je samo u malom procentu bila sastavljena od ljudi koji su smatrali da je higijena ime prostitutke, a gonoreja ptica iz porodice ševa. Radni narod i zemljoradnike samo su malim delom činili kreteni koji žive isključivo za danas i današnju votku, nesposobni da svojim zaostalim razumom shvate nešto tako neshvatljivo kao što je sutra i sutrašnja votka. Sveštenici većinom nisu izmamljivali novac od naroda i nisu kvarili maloletne, već su boravili u hramovima, u celosti se posvećujući pokušajima da reše nerešive zagonetke vere. Psihopate, čudaci, budale i idioti nisu se gurali u politiku i na važna mesta u vladi i administraciji, već su se bavili destrukcijom sopstvenog porodičnog života. Seoski glupaci su sedeli po selima, iza ambara, ne trudeći se da izigravaju narodne tribune. Tako je bilo u većini država.

  Ali kraljevstvo Emblonije nije pripadalo većini. Bilo je manjina u svakom od gorepomenutih pogleda. I u mnogim drugim.

  Zato je i propalo. I na kraju iščezlo. Za to su se postarali moćni susedi, Temerija i Redanja. Emblonija, iako politički promašena tvorevina, raspolagala je ipak određenim bogatstvom. Naime, nalazila se u aluvijalnoj dolini reke Pontar, koja je tu od davnina taložila mulj nošen bujicama. Iz njega su nastale naplavnice – neobično plodno i visoko produktivno zemljište. Pod vlašću vladara Emblonije naplavnice su brzo počele da se pretvaraju u neplodnu zemlju obraslu močvarnim livadama, na kojoj se malo toga moglo posaditi, a još manje ubrati. Temerija i Redanja su u međuvremenu beležile značajan porast stanovništva, i zemljoradnička proizvodnja postajala je pitanje od životnog značaja. Privlačile su ih naplavnice Emblonije. Stoga su dva kraljevstva razdvojena rekom Pontar bez suvišnog prenemaganja podelili između sebe Embloniju, a naziv izbrisali s mapa. Deo koji je anektirala Temerija nazvan je Pontarija, a deo koji je pripao Redanji postao je Prirečje. Na muljevito zemljište dovedena je masa naseljenika. Pod nadzorom efikasnih upravnika, kao rezultat razumnih plodoreda i melioracije areala, iako malo, uskoro je postalo pravi zemljoradnički rog izobilja.

  Uskoro su počele i prepirke. Što su pontarske naplavnice davale obilniji plod, to su prepirke bile žešće. Traktat kojim su obeležene granice između Temerije i Redanje sadržao je zapise koji su omogućavali najrazličitije interpretacije, a mape uključene u traktat nisu bile ni za šta, jer su kartografi zabrljali stvar. Sama reka je takođe učinila svoje – nakon dužih kišnih perioda uspela je da promeni i premesti svoje korito za dve ili čak i tri milje. I tako se rog izobilja pretvorio u kost razdora. Nikakve rezultate nisu dali planovi o diplomatskim brakovima i savezima, počele su diplomatske note, carinski ratovi i trgovačke retorzije. Granični konflikti dobijali su na snazi, činilo se da je krvoproliće neizbežno. I na kraju je došlo do toga. A potom je redovno dolazilo do toga.

  Na svojim putovanjima u potrazi za poslom Geralt je obično izbegavao terene na kojima je često dolazilo do naoružanih sukoba, jer je na takvim mestima bilo teško naći posao. Upoznavši se jednom ili dvaput s regularnom vojskom, najamnicima ili maroderima, zemljoradnici su se uveravali da su vuk koji hara u blizini, striga, trol ispod mosta ili drekavac iz kurgana, u suštini mali problem i mala pretnja i da je šteta trošiti novac na vešca. Da postoje hitnije stvari, kao recimo obnova kolibe koju je vojska spalila i kupovina novih kokošaka u zamenu za one što su ih vojnici pokrali i pojeli. Iz tih razloga Geralt je slabo poznavao terene Emblonije – ili, sudeći prema novijim mapama, Pontarije i Prirečja. Nije uopšte imao pojma koje bi mesto od pokazanih na putokazu bilo najbliže i kuda bi trebalo da krene s raskrsnice kako bi se što pre oprostio od pustoši i pozdravio s bilo kakvom civilizacijom.

  Geralt se odlučio za Findetan, to jest za sever. Naime, otprilike u tom pravcu se nalazio Novigrad, tamo je morao da stigne i to, ukoliko je mislio da vrati svoje mačeve, obavezno pre petnaestog jula.

  Nakon manje-više sat vremena žustrog marša, naleteo je pravo na ono što je toliko hteo da izbegne.

  •

  U neposrednoj blizini proseka bilo je seosko gazdinstvo, koliba pokrivena slamom i nekoliko ćumeza. Prodoran lavež psa i besan žagor živine objavljivali su da se tamo nešto dešava. Vrisak deteta i plač žene. Psovke.

  Priđe, proklinjući u sebi i svoju profesiju i svoje skrupule.

  U vazduhu je letelo perje, jedan od naoružanih vezivao je za sedlo uhvaćenu perad. Drugi naoružani je hajkačkim bičem šibao seljaka koji se valjao po zemlji. Drugi se tukao sa ženom u pocepanoj odeći i detetom prilepljenim uz ženu.

  Priđe, bez prenemaganja i priče zgrabi podignutu ruku s bičem, zavrnu je. Naoružani zaurla. Geralt ga gurnu o zid kokošinjca. Uhvativši drugog za kragnu, odvuče ga od žene i gurnu na plot.

  – Gubi se – kratko objavi. – Odmah.

  Brzo izvuče mač davši znak da ga tretiraju na način prikladan ozbiljnosti situacije. I da ih jasno podseti na moguće konsekvencije neprikladnog ponašanja.

  Jedan od naoružanih se glasno zasmeja. Drugi mu se pridruži, uhvativši rukohvat mača.

  – Kome ti to, vucibatino? Smrt tražiš?

  – Kazao sam da se gubite odavde.

  Naoružani što je vezivao perad okrenu se od konja. Ispostavilo se da je to žena. Lepa, uprkos ružno namrštenim očima.

  – Život ti nije drag? – Kako se ispostavilo, žena je mogla da iskrivi usne još ružnije. – A možda si zaostao u razvoju? Možda ne umeš da brojiš? Pomoći ću ti. Ti si samo jedan, a nas je troje. Znači, nas je više. Znači, sada treba da se okreneš i podskakujući hvataš šturu koliko te noge nose. Dok još imaš noge.

  – Gubite se. Neću ponavljati.

  – Aha. Troje je znači za tebe sitnica. A dvanaestoro?

  Naokolo zatopotaše kopita. Veštac se osvrnu. Devetoro naoružanih i na konjima. U njega uperena koplja i rogatine.

  – Ti! Seronjo! Mač na zemlju!

  Nije poslušao. Odskoči kod kokošinjca da bi kako-tako zaštitio leđa.

  – Šta se događa, Friga?

  – Varošanin se prsio da neće da plati danak – frknu žena po imenu Friga – jer je već jednom platio, bla, bla, bla. Stoga smo rešili da seljaka naučimo pameti, a ovde se odjednom pojavi ovaj sivi kao da je iz zemlje iznikao. Ispade da je vitez, nabasa ovde plemeniti branitelj ubogih i potlačenih. On sam, a nama skače u oči.

  – Toliko može da skoči? – zacereka se neki od jahača, nasrćući na Geralta konjem i preteći kopljem. – Da vidimo kako će proboden da skače!

  – Baci mač – naredi jahač s beretkom s perima koji je izgledao kao komandant. – Mač na zemlju!

  – Da ga izbodem, Ševlove?

  – Mani se, Peri.

  Ševlov je posmatrao vešca s visine sedla.

  – Nećeš da baciš mač, a? – proceni. – Tolika si junačina? Toliko opasan tip? Jedeš ostrige s ljušturom? I piješ terpentin? Ni pred kim ne klečiš? I ništa više, samo se brineš za nevino okrivljene? Toliko si osetljiv na nepravdu? Proverićemo. Žarilo, Liđenca, Floket!

  Naoružani su smesta razumeli vođu, vidi se da su u tom pogledu imali iskustva, već su uvežbavali takvu proceduru. Skočiše sa sedala. Jedan prisloni naseljeniku nož na vrat, drugi trgnu ženu za kosu, treći uhvati detence. Dete stade vrištati.

  – Mač na zemlju! – kaza Ševlov. – Smesta. Inače... Liđenca! Prereži sel
jaku grlo.

  Geralt baci mač. Odmah ga opkoliše, pribiše uz daske. Zapretiše oštricama.

  – Aha! – Ševlov sjaha s konja. – Delovalo je!

  – Pao si u nevolju, branitelju seljaka – dodade suvo. – Omeo si kraljevsku službu i izvršio diverziju. A ja imam dozvolu da za takvu krivicu hapsim i vodim pred sud.

  – Uhapsiš? – iskrivi se Liđenca. – Što se mučiš? Omču oko vrata i na granu! I gotovo!

  – Ili da ga rasečemo na mestu!

  – A ja sam ga – reče napokon jedan od jahača – video već jednom. To je veštac.

  – Šta je on?

  – Veštac. Volšebnik što se petlja s ubijanjem čudovišta za pare.

  – Volšebnik? Fu, fu! Ubijmo ga pre nego što baci urok!

  – Začepi, Eskajrak. Pričaj, Trente. Gde si ga ti video i u kakvim okolnostima?

  – Bilo je to u Mariboru. Kod tamošnjeg kaštelana koji je ovog ovde unajmio da ubije nekog stvora. Ne sećam se kojeg. Ali njega sam zapamtio, zbog te bele kose.

  – Ha! Pa ako je on na nas skočio, onda ga je neko morao unajmiti protiv nas.

  – Vešci su stvoreni za čudovišta. Ljude brane samo od čudovišta.

  – Aha! – Friga zabaci na potiljak kalpak od risovine. – Rekla sam vam! Branitelj! Video je kako Liđenca motkom lema seljaka, a Floket se nameračio da siluje seljanku...

  – I precizno vas je okvalifikovao? – frknu Ševlov. – Kao čudovišta? Onda ste imali sreće. Šalio sam se. Čini mi se da je stvar prosta. Kada sam u vojsci služio, ja sam o tim vešcima čuo nešto sasvim drugačije. Unajmljivali su ih za sve, za špijunažu, za zaštitu, za mučka ubistva čak. Za njih su govorili: Mačori. Ovog ovde je Trent video u Mariboru, u Temeriji. Znači da je on temerijski najamnik, unajmljen baš protiv nas, zbog onih graničnih stubova. Upozoravali su me u Findetanu na temerijske najamnike, obećali su nagradu za svakog uhvaćenog. Zato ćemo ga vezanog odvesti u Findetan, predaćemo ga komandantu i nagrada je naša. Deder, vežite ga. Što tako stojite? Bojite se? On neće pružiti otpor. Zna šta bismo u tom slučaju uradili seljacima.