– Pokaži dozvolu, puštam – ravnodušno reče helebardar, olakšavajući se po zidu trošarnice. – Nema dozvole, ne puštam. Takva je naredba...
– O – prekinu ga Tri Čavke. – Devojke se vraćaju s pivom.
– I nisu same – dodade Neven, ustajući. – Pogledajte kakav konj. Kao zmaj.
Od brezove šumice kasom su se približavale Zerikanke, i između njih konjanik na krupnom, ratničkom, nemirnom ždrepcu.
Veštac takođe ustade.
Konjanik je nosio ružičasti plišani kaftan sa srebrnim gajtanom i kratak ogrtač opšiven samurovinom. Uspravljen u sedlu, gledao je ka njima ponosno. Geralt je poznavao takve poglede. I nije ludovao za njima.
– Budite pozdravljeni, gospodo. Zovem se Doregaraj – predstavi se konjanik, silazeći s konja polako i dostojanstveno. – Majstor Doregaraj. Čarobnjak.
– Majstor Geralt. Veštac.
– Majstor Neven. Pesnik.
– Borh, zvani Tri Čavke. A moje devojke, koje eno tamo skidaju čep sa burenceta, već si upoznao, gospodine Doregaraju.
– Tako je – reče čarobnjak, bez osmeha. – Razmenili smo naklone, ja i lepe ratnice iz Zerikanije.
– Onda, živeli – Neven razdeli kožne vrčeve koje je Vea donela. – Popijte s nama, gospodine čarobnjače. Gospodine Borh, hoćemo li dati i desetaru?
– Razume se. Hodi tu kod nas, vojniče.
– Verujem – reče čarobnjak, ispivši mali, otmeni gutljaj – da vas do zapreke na mostu dovodi isti cilj kao i mene?
– Ako imate na umu zmaja, gospodine Doregaraju – reče Neven – onda je tako uistinu. Želim da se nađem tamo i da sastavim baladu. Nažalost, ovaj desetar ovde, čovek očigledno bez manira, neće tamo da me pusti. Zahteva dozvolu.
– Molim za oproštaj – helebardar je popio svoje pivo i zamljackao. – Imam zapoveđeno pod grlom da nikoga bez dozvole ne puštam. A izgleda da se celo Holopolje sakupilo na kolima i namerilo u planinu za zmajem. Meni je naređeno...
– Tvoje naređenje, vojniče – Doregaraj namrgodi obrve – tiče se, dakle, svetine koja bi mogla smetati, bludnica koje bi mogle širiti razvrat i odvratnu nemoć, lopova, šljama i nitkovluka. Ali ne mene.
– Nikog bez dozvole ne puštam – namršti se desetar. – Kunem se...
– Ne kuni se – prekinu ga Tri Čavke. – Bolje se s nama napij. Tea, nalij ovom hrabrom vojniku. I sedimo, gospodo. Ispijanje stojeći, na brzinu i bez dužnog poštovanja, ne pristoji plemstvu.
Sedoše na balvane oko burenceta. Helebardar, sveže proglašen za plemića, rumeneo je od zadovoljstva.
– Pij, odvažni satniče – požurivao ga je Tri Čavke.
– Desetar sam ja samo, nisam satnik – helebardar se još više zarumene.
– Ali bićeš satnik, tako bi trebalo – Borh iskezi zube. – Bistar si ti momak, začas ćeš da avanzuješ.
Odbijajući još piva, Doregaraj se okrenu ka Geraltu.
– U mestu se još bruji o bazilisku, milostivi vešče, a ti već, kako vidim, zmaja tražiš – tiho je rekao. – Pitam se da li ti je baš toliko neophodna gotovina ili pak iz čistog zadovoljstva ubijaš stvorenja kojima preti izumiranje?
– Neobično pitanje – uzvrati Geralt – od nekoga ko navrat--nanos juri na klanje zmaja, ne bi li mu izbio zube, koji su fakat dragoceni za izradu čarobnjačkih lekova i eliksira. Je li istina, milostivi čarobnjače, da su najbolji zubi izbijeni od živog zmaja?
– Siguran si da po njih idem tamo?
– Jesam. Ali neko te je već pretekao, Doregaraju. Pre tebe je već stigla da projuri tvoja posestrima, sa dozvolom koju ti nemaš. Crnokosa, ukoliko te zanima.
– Na vranom konju?
– Tako kažu.
– Jenefer – reče Doregaraj, rastužen. Veštac zadrhta, ali to niko nije primetio.
Nastade tišina, koju prekide štucanje budućeg satnika.
– Nikoga... bez dozvole...
– Hoće li dvesta lintara biti dovoljno? – Geralt mirno izvuče iz džepa kesicu koju je dobio od debelog starešine.
– Geralte – Tri Čavke se zagonetno nasmeši – dakle, ipak...
– Oprosti, Borh. Žao mi je, ne idem sa vama u Hengfors. Možda drugi put. Možda ćemo se još sretati.
– Ništa me ne vuče u Hengfors – polako reče Tri Čavke. – Baš ništa, Geralte.
– Sklonite tu vrećicu, gospodine – preteći reče budući satnik. -To je obično potkupljivanje. Ne puštam ni za trista.
– A za petsto? – Borh izvuče svoju kesicu. – Skloni vrećicu, Geralte. Ja plaćam mito. Ovo počinje da me zabavlja. Petsto, poštovani vojniče. Po sto u komadu, računajući moje devojke za jedan lepi komad. Šta kažete?
– Ajoj, joj, joj – sneveselio se budući satnik, gurajući pod kaput Borhovu vrećicu. – Šta ću reći kralju?
– Reći ćeš mu – reče Doregaraj, ispravivši se i izvukavši iz pojasa ukrašen štapić od slonove kosti – strah te je spopao kad si video.
– Šta, gospodine?
Čarobnjak mahnu štapićem, uzviknu čari. Bor koji je rastao na kosini iznad reke buknu vatrom, ceo, u jednom trenutku, od zemlje sve do vrha prekri se mahnitim plamenom.
– Na konje! – ustajući, Neven nabaci lautu na leđa. – Na konje, gospodo! I dame!
– Spuštaj zapreku! – povika helebardarima bogati desetar, s velikim šansama da postane satnik.
Na mostu, iza zapreke, Vea povuče uzde, konj zaigra, zatopta kopitima po balvanima. Vrteći pletenice, devojka prodorno kriknu.
– Tako je, Vea! – viknu Tri Čavke. – Dalje, vaše milosti, idemo zerikanski, uz viku i pisku!
IV
– Eto vidite – reče najstariji od Sekača, Boholt, ogroman i nabijen kao deblo staroga hrasta. – Nedamir vas nije razjurio na sve četiri strane, moliću lepo, iako sam bio siguran da će upravo tako učiniti. Prema tome, nije na nama, prostome svetu, da preispitujemo kraljevske odluke. Izvolite kraj vatre. Spremite postelje, momci. A ovako, među nama, vešče, o čemu si s kraljem razgovarao?
– Ni o čemu – reče Geralt, ugodnije oslonivši leđa na sedlo primaknuto do vatre. – Nije čak ni izlazio iz šatora pred nas. Poslao je onog svog potrčka, kako se beše...
– Gilenstirn – došapnu Jarpen Zigrin, krupni, bradati patuljak, kotrljajući ka vatri ogroman, smolast panj dovučen iz čestara. – Naduveni žutokljunac. Vepar zadrigli. Kad smo se priključili, došao je, nos digao do samih oblaka, gle-gle, zapamtite, kaže, patuljci, ko ovde komanduje, koga ima da slušate, ovde kralj Nedamir naređuje, a njegova je reč zakon i tako dalje. Stajao sam i slušao, i mislio sam da li da kažem svojim momcima da ga obale ua zemlju i da mu se popišam na onaj njegov kaput. Ali odustao sam; znate, opet bi priče krenule: te kako su patuljci zli, te kako su agresivni, te da su kučkini sinovi i da je s njima nemoguća... kako se ono zove, dođavola, kolegzistencija, ili kako već. I odmah bi ponovo negde nastao pogrom, u nekom mestašcu. Slušao sam zato uljudno i samo klimao glavom.
– Izgleda da gospodin Gilenstirn ništa drugo i ne ume – reče Geralt. – Jer je i nama to isto rekao, i takođe smo klimali glavama.
– A po meni – javi se drugi od Sekača, spuštajući prostirku na gomilu suvaraka – nije dobro što vas Nedamir nije najurio. Toliko naroda leti na tog zmaja da te strah obuzme. Čitav mravinjak. To više nije pohod, nego povorka u grob. Ja u gužvi ne volim da se bijem.
– Ostavi se toga, Koštunjača – reče Boholt. – U gomili je putovati zgodnije. Zar nikad nisi išao na zmajeve? Za zmajem se uvek gomila ljudi sjati, čitav vašar, pravi kupleraj na kolima. Ali kad se gad pojavi, znaš ko na polju ostane. Mi i niko drugi.
Boholt ućuta na trenutak, dobrano povuče iz velikog balona opletenog prućem, glasno šmrknu i nakašlja se.
– Druga je stvar – nastavi – što praksa pokazuje da neretko tek posle ubijanja zmaja započinje klanje i zabava i glave lete kô kruške. Tek kad se blago deli lovci hoće oči da iskopaju. Šta kažeš, Geralte? A? Jesam li u pravu? Vešče, tebi se obraćam.
– Poznati su mi takvi slučajevi – suvo potvrdi Geralt.
&n
bsp; – Poznati, kažeš. Zasigurno iz priča, jer nije mi do ušiju došlo da si ikad zmajeve lovio. Koliko dugo živim, nisam još čuo da je veštac na zmajeve išao. Tim čudnije da si se ovde pojavio.
– Tako je – procedi Kenet, zvani Živoder, najmlađi među Sekačima. – To je čudno. A mi...
– Sačekaj, Živodere. Ja sada pričam – prekinu ga Boholt. – Uostalom, ne planiram nadugačko da govorim. Veštac ionako već zna šta imam na umu. Ja njega poznajem i on poznaje mene, do ovoga časa nismo ukrštali puteve, a verovatno nećemo ni dalje. Jer, pogledajte momci, kad bih ja, na primer, hteo da zasmetam vešcu u njegovom poslu ili plen ispred nosa da mu dignem, veštac bi me sigurno iz mesta svojom vešterskom britvom zviznuo i imao bi pravo. Je li tako?
Niko nije potvrđivao, niti poricao. Izgledalo je da Boholtu nije ni bilo posebno potrebno jedno ili drugo.
– Dabome – nastavio je – u gomili je putovati zgodnije, kô što rekoh. I veštac se može grupi pridružiti. Okolina je pusta i divlja, nek nas zaskoči himera, vodeni tanjirić ili striga, nevolju će nam napraviti. A bude li Geralt u blizini, neće biti problema, jer to je njegova specijalnost. Ali zmaj nije njegova specijalnost. Je li tako?
Ponovo niko nije potvrđivao niti poricao.
– Gospodin Tri Čavke je s Geraltom – nastavi Boholt, pružajući balon patuljcima – i to mi je dovoljan garant. Onda, ko vam smeta, Koštunjača i Živodere? Ne valjda Neven?
– Neven se – reče Jarpen Zigrin, pružajući bardu balon – uvek prikači gde se nešto zanimljivo događa, i svi znaju da niti će smetati, niti pomoći, niti će marš usporiti. Taman kao čičak na pasjem repu. Je l’ tako, momci?
„Momci“, bradati i kockasti patuljci, zacerekaše se, tresući bradama. Neven namesti šeširić na potiljak i potegnu iz balončića.
– Ooooh, kuga te odnela – zastenja, hvatajući vazduh. – Glas da ti oduzme! Od čega je ovo ispečeno, od škorpiona?
– Jedno mi se ne sviđa, Geralte – reče Živoder, prihvatajući balon od putujućeg pesnika. – To što si tog čarobnjaka doveo ovde. Ovde se već pravi gužva od njih.
– Tako je – upade mu u reč patuljak. – Dobro kaže Živoder. Doregaraj nam ovde treba kô svinji sedlo. Mi imamo odnedavno našu vlastitu vešticu, milostivu Jenefer, pu-pu.
– Daaa – reče Boholt, češući svoj bivolji vrat, s kog je maločas otkopčao kožnu ogrlicu načičkanu čeličnim nitnama. – Čarobnjaka ima već previše, poštovani. Tačno za dva previše. Isuviše su se oni za našeg Nedamira prilepili. Samo pogledajte, mi ovde pod zvezdicama, oko vatre, a oni, moliću lepo, na toplom, u kraljevskom šatoru već kuvaju, lukave lisice, Nedamir, veštica, čarobnjak i Gilenstirn. A najgora je Jenefer. Da vam kažem šta ti kuvaju? Kako da nas pređu, eto šta.
– I srnetinu žderu – tužno se ubaci Živoder. – A mi šta smo jeli? Mrmota! A šta je mrmot, da ja vas pitam? Ništa drugo nego pacov. Znači šta smo jeli? Pacova!
– Ništa zato – reče Koštunjača. – Uskoro ćemo probati ukusnog zmaja. Nema ništa bolje od zmajevog repa ispečenog na uglju.
– Jenefer – nastavljao je Boholt – to je jedna odvratna, zlobna i jezičava ženetina. Nije ona kao tvoje devojke, gospon Borh. One su tihe i mile, eh, samo ih pogledajte, sede kraj konja, oštre sablje, a kad sam prolazio pokraj njih i našalio se, one su se nasmejale, zubiće pokazale. Tako je, radujem im se, nisu one kô Jenefer, ta kuva li kuva. Govorim vam, treba paziti, inače će govno ispasti od našeg dogovora.
– Kakvog dogovora, Boholte?
– Šta kažeš, Jarpene, da ispričamo vešcu?
– Ne vidim kontraindikacije – reče patuljak.
– Nema više rakije – dobaci Živoder, okrećući balon dnom nagore.
– Onda donesi. Najmlađi si, moliću lepo. A dogovor smo, Geralte, smislili zato što mi nismo najamnici, niti kakve tamo plaćene sluge, i neće nas Nedamir slati pred zmaja, bacivši nam par zlatnih komada pod noge. Istina je ta da mi protiv zmaja možemo i bez Nedamira, ali Nedamir bez nas ne može. A iz toga jasno proističe ko vredi više i kome veći deo pripada. I pošteno smo stvari postavili – oni koji pođu prsa u prsa na zmaja i uspeju ga savladati – uzimaju pola blaga. Nedamir, zbog svog rođenja i titule, uzima četvrtinu, ovako ili drugačije. A ostali, ukoliko budu pomagali, dele preostalu četvrtinu između sebe, na jednake delove. Šta misliš o tome?
– A šta o tome Nedamir misli?
– Nije rekao ni da ni ne. Ali bolje mu je da se ne opire, balavac. Kô što rekoh, sam protiv zmaja neće krenuti, moraće da se osloni na stručnjake, to jest, na nas, Sekače, i na Jarpena i njegove momke. Mi ćemo se, a ne neko drugi, sastati sa zmajem na dužinu mača. Ostali će, među njima i čarobnjaci, između sebe da podele četvrtinu blaga.
– Pored čarobnjaka, koga ubrajate u te ostale? – zainteresovao se Neven.
– Sigurno ne svirce i stihoklepce – zacereka se Jarpen Zigrin. – Ubrajamo one koji će baratati sekirom a ne lautom.
– Aha – reče Tri Čavke, gledajući u zvezdano nebo. – A čime će baratati obućar Kozojed i njegova banda?
Jarpen Zigrin pljunu u vatru, mrmljajući nešto na jeziku patuljaka.
– Milicija iz Holopolja poznaje te usrane planine, rade tamo kao vodiči – tiho reče Boholt – i pravedno će biti uključiti ih u deobu. S obućarem je ipak malo drugačija situacija. Vidite, neće biti dobro ako svetina pomisli da, kad se zmaj pojavi, umesto da zovu profesionalce, mogu zmaju usput dati otrov i nastaviti zabavljanje s devojčurama u žitu. Ako se takva procedura pronese, spadosmo mi na prosjački štap. Je l’ tako?
– Istina – dodade Jarpen. – Baš zato, kažem vam, toga obućara bi slučajno trebalo nešto loše da zadesi, pre nego što jebač uđe u legendu.
– Ako treba da ga zadesi, zadesiće ga – ubedljivo reče Koštunjača. – To ostavite meni.
– A Neven će mu – nadovezivao se patuljak – guzicu u baladi obraditi, i na šalu okrenuti. Da ga prate stid i sramota dok je sveta i veka.
– Na jedno ste zaboravili – rekao je Geralt. – Ima tu neko ko vam može pomrsiti račune. Koji ni na kakve podele, ni na kakve dogovore neće pristati. Govorim o Ejku iz Denesle. Razgovarali ste s njim?
– O čemu? – zaškrgutao je Boholt, motkom popravljajući cepanice u vatri. – S Ejkom se, Geralte, ne da dogovoriti. On se ne razume u poslove.
– Kad smo dolazili u vaš logor – reče Tri Čavke – sreli smo ga. Klečao je na kamenju, u punoj opremi, i buljio u nebo.
– Uvek on tako radi – reče Živoder. – Meditira ili se moli. Kaže da tako treba jer je njemu od bogova rečeno da ljude od zla čuva.
– Kod nas, u Krinfridu – promrmlja Boholt – takvi se drže u oboru, na lancu, i daje im se parče uglja, te na zidovima čuda crtaju. Ali dosta smo o bližnjima spletkarili, pričajmo o poslu.
U krug svetla bešumno je ušla niska, mlada žena crne kose, prekrivene zlatnom mrežicom, umotana u vuneni ogrtač.
– Šta tako zasmrde? – upita Jarpen Zigrin, praveći se da je ne vidi. – Da nije sumpor?
– Nije – gledajući u stranu, Boholt demonstrativno šmrknu nosom. – To je mošus ili neki drugi miris.
– Ne, to je verovatno... – patuljak se namrgodi. – Ah! Pa to je milostiva gospa Jenefer! Poštovanje! Poštovanje!
Čarobnica polako pređe pogledom po okupljenima, na trenutak na vešcu zadrža blistave oči. Geralt se ovlaš nasmeja.
– Dozvolićete da se pridružim?
– O, pa naravno, milostiva – reče Boholt i štucnu. – Sedite, evo ovde, na sedlo. Miči dupe, Kenete, i podaj milostivoj čarobnici sedlo.
– Gospoda, kako čujem, razgovaraju o poslu – Jenefer je sela, ispruživši ispred sebe zgodne noge u crnim čarapama. – Bez mene?
– Nismo smeli – reče Jarpen Zigrin – uznemiravati tako važnu ličnost.
– Ti, Jarpene – Jenefer začkilji očima, okrećući glavu prema patuljku – bolje ćuti. Od prvoga dana me demonstrativno tretiraš kao vazduh, te čini tako i nadalje, ne uzbuđuj se zbog mene. Jer se ja zbog tebe takođe ne uzbuđujem.
– Ma
otkud tako, gospo – pri Jarpenovom osmehu ukazaše se neravni zubi. – Neka me krpelji spopadnu ako vas ne tretiram bolje od vazduha. Vazduh mi se, na primer, dogodi da pokvarim, što se s vama ne bih usudio ni na koji način.
Bradati „momci“ zagrmeše gromkim smehom, ali smesta umuknuše ugledavši modru svetlost koja je odjednom okružila čarobnicu.
– Još jedna reč i od tebe će ostati samo pokvareni vazduh, Jarpene – reče Jenefer glasom u kom je odzvanjao metal. – I crna mrlja na travi.
– Tačno tako – Boholt se nakašlja, ublažujući tišinu koja je nastala. – Prestani, Zigrine. Poslušajmo šta nam ima reći gospa Jenefer. Tek što se požalila da bez nje o poslu govorimo. Iz toga zaključujem da za nas ima kakav predlog. Poslušajmo, Vaše milosti, kakav je to predlog. Samo da nam ne predloži da sama, čarima, ucmeka zmaja.
– A što? – Jenefer uzdiže glavu. – Smatraš li da je to nemoguće, Boholte?
– Možda je i moguće. Ali je za nas neisplativo, jer biste tada sigurno zahtevali polovinu zmajevog blaga.
– Najmanje toliko – hladno reče čarobnica.
– No onda i sami vidite da od toga nemamo nikakav interes. Mi smo, gospo, siroti ratnici; ako nam plen ispred nosa izmakne, glad će nas u oči gledati. Mi se kiselom čorbom i lebodom hranimo...
– Za praznike se samo katkad mrmot zalomi – ubaci Jarpen Zigrin tužnim glasom.
– ... izvorsku vodu pijemo – Boholt nategnu iz balona i lako se strese. – Za nas, gospo Jenefer, nema izlaza. Ili plen, ili da prezimimo ledeći se ispod plota. A gostionice koštaju.
– I pivo – dodade Koštunjača.
– I razuzdane devojke – maštao je Živoder.
– Zato ćemo – Boholt pogleda u nebo – sami, bez čari i bez vaše pomoći, ubiti zmaja.
– Sasvim si siguran? Imaj na umu da postoje granice mogućnosti, Boholte.
– Ako i postoje, nikada na njih nisam naišao. Ne, gospo. Ponavljam, zmaja ćemo ubiti sami, bez ikakvih čari.