– Sud ne interesuju arhitektonski detalji. Svedok neka pređe na stvar. A pre toga molim da ponovite u zapisnik prezime mačonoše.
– Esterhazi, velmožni tribunale, Esterhazi iz Fanoa.
*
Mačonoša Esterhazi dugo je gledao u Boreasa Muna, ne žureći da da odgovor na dato pitanje.
– Možda je Bonhart bio ovde – reče najzad igrajući se koštanom zviždaljkom obešenom oko vrata. – A možda i nije bio ovde? Ko zna? Ovde, dragi moji, imamo radionicu koja proizvodi mačeve. Na sva pitanja koja se tiču mačeva odgovorićemo rado, brzo, glatko i podrobno. Ali ne vidim razlog da odgovaram na pitanja koja se tiču naših gostiju i klijenata.
Kena izvuče iz rukava maramicu praveći se da briše nos.
– Razlog se može pronaći – reče Neratin Ceka. – Možete ga pronaći vi, gos’n Esterhazi. A mogu i ja. Želite li da birate?
Pored privida razneženosti, Neratinovo lice je uspevalo da bude tvrdo, a glas zloslutan. Ali mačonoša je samo frknuo igrajući se zviždaljkom.
– Da izaberem između podmićivanja i pretnje? Ne želim. Smatram da je i jedno i drugo vredno isključivo pljuvanja.
– Samo jedna malecna informacija – nakašlja se Boreas Mun. – Zar je to tako mnogo? Pa ne znamo se od juče, gos’n Esterhazi, a ni prezime koronera Skelena nije vam strano...
– Nije – prekinu ga mačonoša. – Ni u kom slučaju nije. Prevare i izgredi s kojima se to prezime dovodi u vezu takođe mi nisu strani. Ali ovo je Ebing, autonomno i samoupravno kraljevstvo. Iako samo naizgled, ali uvek je tako bilo. Zbog toga vam ništa nećemo reći. Idite svojim putem. Za utehu vam obećavamo da, ako se za nedelju ili mesec dana neko bude raspitivao o vama, malo toga će čuti od nas.
– Ali, gos’n Esterhazi...
– Treba li da budem jasniji? Molim lepo. Nosite se odavde!
Hloe Štic siknu besno, Fripovi i Vargasovi dlanovi zagmizaše ka rukohvatima, a Andres Verni osloni pesnicu na nadžak koji mu je visio oko kuka. Neratim Ceka nije se pomerio, čak mu ni lice nije zadrhtalo. Kena je videla da ne spušta pogled s koštane zviždaljke. Pre nego što su izašli, Boreas Mun ih je upozorio – zvižduk zviždaljke bio je signal za pritajene čuvare, rođene mačevaoce, koje su u mačonošinoj radionici zvali „kontrolorima kvaliteta proizvoda”.
Ali predvidevši sve to, Neratin i Boreas su isplanirali sledeći korak. Imali su keca u rukavu. Kenu Selborn. Osetljivu.
Kena je već ranije sondirala mačonošu, nežno ga probadala impulsima, obazrivo se zavlačila u gustiš njegovih misli. Sada je bila spremna. Prislonivši na nos maramicu – uvek je postojala opasnost od krvarenja – prodrla je u mozak pulsacijom i naredbom. Esterhazi se zagrcnuo, pocrveneo i oberučke zgrabio vrh stola za kojim je sedeo, kao da se bojao da će sto odleteti u toplije krajeve zajedno sa gomilom faktura, mastionicom i pritiskivačem za hartiju na kom je bila predstavljena nereida, kako se na zanimljiv način zabavlja s dvojicom tritona u isto vreme.
Mirno, naredi Kena, to nije ništa, ništa se ne dešava. Jednostavno želiš da nam pričaš o onome što nas zanima. Ti znaš šta nas zanima, a reči već klijaju iz tebe. Samo napred. Počni. Čim počneš da govoriš, videćeš da će u glavi prestati da šumi, u slepoočnicama da huči, a u ušima da vri. I grč u obrazima će pustiti.
– Bonhart – reče promuklo Esterhazi otvarajući usta češće nego pri slogovnoj artikulaciji. – Bio je ovde pre četiri dana. Dvanaestog septembra. Vodio je sa sobom devojku koju je zvao Falka. Očekivao sam tu posetu jer sam dva dana ranije primio njegovo pismo...
Iz leve nozdrve potekao mu je tanak mlaz krvi.
Govori, naredi Kena. Govori. Govori sve. Videćeš da će ti biti lakše.
*
Mačonoša Esterhazi radoznalo je gledao u Ciri ne ustajući od hrastovog stola.
– Za nju je – reče tupkajući drškom pera u pritiskivač za hartiju na kom je bila predstavljena čudnovata grupa – taj mač koji si tražio u pismu. Zar ne, Bonharte? Dobro, onda da ocenimo... Proverićemo da li se slaže sa onim što si napisao. Visina pet stopa i devet cola... Tačno. Težina sto dvanaest funti... Pa, mogli bismo joj dati manje od sto dvanaest, ali to je sitan detalj. Ruka, pisao si, kojoj odgovara rukavica broj pet... Pokaži ruke, uvažena gđice... Da, i to je tačno.
– Kod mene je uvek tačno – Bonhart reče oporo. – Imaš li za nju nekakvo pristojno gvožđe?
– U mojoj firmi – odgovori ponosno Esterhazi – mi stvaramo i nudimo samo pristojno gvožđe, nikako drugačije. Shvatam da se radi o maču za borbu, a ne za ukrašavanje glave. Aha, istina, pisao si. Jasno mi je. Oružje za tu gđicu naći ćemo bez problema. Za ovaj uzrast i ovu težinu idu mačevi od trideset osam cola, standardne izrade. Njoj je zbog lake građe i male ruke potreban mini-bastard s produženim rukohvatom do devet cola i okruglim balčakom. Mogli bismo i da preporučimo vilenjačku taldagu ili zerikansku sabiju, relativno laku viroledanku...
– Pokaži robu, Esterhazi.
– Nestrpljivi smo, a? Dobro, onda izvolite. Izvolite... Ej bre, Bonharte? Šta je to, k vragu? Zbog čega je vodiš na povocu?
– Gledaj svoja posla, Esterhazi. Ne trpaj nos gde mu nije mesto, inače će ga nešto tresnuti!
Esterhazi, igrajući se zviždaljkom obešenom oko vrata, gledao je u lovca bez straha i poštovanja, iako je morao da gleda jako visoko. Bonhart uvrnu brk i pročisti grlo.
– Ja – reče nešto tiše, ali i dalje zlobno – ne trpam nos u tvoje stvari i poslove. Čudi te što isto tražim od tebe?
– Bonharte – mačonoši čak ni kapak nije zadrhtao. – Kada napustiš moju kuću i moje dvorište, kada zatvoriš za sobom moju kapiju, onda ću poštovati tvoju privatnost, tajnost tvojih poslova i specifičnost profesije. I neću se trpati u njih, budi siguran. Ali u mojoj kući neću dozvoliti narušavanje ljudskog dostojanstva. Jesi li me razumeo? Van moje kapije možeš da vučeš tu devojku iza konja, ako ti je volja. U mojoj kući ćeš joj skinuti taj okovratnik. Iz ovih stopa.
Bonhart segnu ka ogrlici i otkopča je, ne odričući se zadovoljstva da je trgne, što je umalo obalilo Ciri na kolena. Esterhazi, praveći se da to nije video, skloni prste sa zviždaljke.
– Tako je bolje – reče oporo. – Hajdemo.
Prošli su kroz galeriju u drugo, nešto manje dvorište, koje se graničilo sa zadnjim zidom kovačnice i jednom stranom bilo otvoreno prema vrtu. Pod nadstrešnicom poduprtom izrezbarenim gredama stajao je dug sto na koji su sluge upravo poslagale mačeve. Esterhazi je rukom dao znak Bonhartu i Ciri da priđu i pogledaju.
– Izvolite, to je moja ponuda.
Prišli su.
– Ovde je – Esterhazi pokaza duži niz mačeva na stolu – moja izrada, svi balčaci su ovde iskovani, uostalom, vidi se potkovica, moj zaštitni znak. Cene su u proseku od pet do devet florena, jer je ovo standardna izrada. S druge strane, ovi ovde su kod mene samo sklopljeni i dovršeni. Uglavnom su iz uvoza. A odakle su, vidi se po žigovima. Oni iz Mahakama imaju žigosane ukrštene čekiće, ovi iz Povisa krunu ili konjsku glavu, a oni iz Virolede sunce i poznatu inskripciju njihove firme. Cene kreću od deset florena.
– A kada staju?
– Zavisi. Evo, na primer, ova lepa viroledanka – Esterhazi je uzeo s pulta mač, salutirao njime, a zatim je stao u pozu mačevaoca, vešto obrćući šakom i nadlakticom u komplikovanoj finti zvanoj “anđelika”.
– Ona košta petnaest. Stari rad, kolekcionarski balčak. Vidi se da je rađena po porudžbini. Motiv ugraviran na brazdi ukazuje da je oružje bilo namenjeno ženi.
Okrenuo je mač i zadržao dlan u terci, okrenuvši greben oštrice ka njima.
– Kao i na svim balčacima iz Vilorede, stoji tradicionalan natpis: “Ne povlači bez razloga, ne uvlači bez časti.” Ha! U Viroledi se uvek graviraju takvi natpisi. A širom sveta te oštrice povlače protuve i budale. Širom sveta, čast je vrlo pojeftinila, jer je to danas nekurentna roba...
– Ne brbljaj toliko, Esterhazi. Daj joj taj mač, nek isproba u ruci. Uzmi oružje, devojko.
Ciri je uzela lagani mač i odmah osetila kako joj rukohvat od šagrena prirasta za dlan, a tež
ina oštrice je poziva da savije ruku i udari.
– To je mini-bastard – podseti Esterhazi. Nije bilo potrebe za tim. Umela je da se služi dužim rukohvatom i da s tri prsta drži okrugli balčak.
Bonhart se povukao za dva koraka u dvorište. Izvukao je svoj mač iz kanija i zavrteo njime da je čak zafijukalo.
– Hajde! – rekao je Ciri. – Ubij me. Imaš mač i imaš priliku. Imaš šansu. Iskoristi je, jer ti neću tako brzo dati drugu.
– Da li ste poludeli?
– Zaveži, Esterhazi.
Zavarala ga je pogledom u stranu i lažnim drhtanjem ramena i udarila kao grom iz ravnog sinistra{16}. Oštrica je zazvonila od parade tako jako da se Ciri zateturala i morala je da odskoči, udarivši kukom o sto s mačevima. Pokušavajući da vrati ravnotežu, mahinalno je spustila mač – znala je da bi je u tom trenutku ubio bez ikakvog problema, samo da je hteo.
– Da li ste poludeli? – podiže glas Esterhazi, a zviždaljku je opet držao u ruci. Sluge i zanatlije gledali su se zgranuto.
– Odloži železo – Bonhart nije skidao pogled s Ciri, a na oružara uopšte nije obraćao pažnju. – Odloži, kažem. Inače ću ti odseći ruku.
Poslušala ga je nakon trenutka kolebanja. Bonhart se sablasno osmehnuo.
– Ja znam ko si ti, zmijo. Ali primoraću te da mi to sama priznaš. Rečju ili delom! Primoraću te da priznaš ko si. A onda ću te ubiti.
Esterhazi siknu kao da ga je neko ranio.
– A taj mač – Bonhart ga čak nije ni pogledao – bio je za tebe pretežak. Zbog toga si bila previše spora. Bila si spora kao puž u drugom stanju. Esterhazi! To što si joj dao bilo je preteško za najmanje četiri unce.
Mačonoša je bio bled, premeštao je pogled s nje na njega, s njega na nju, a lice mu se čudno izmenilo. Najzad mahnu slugi i poluglasno mu izda naredbu.
– Imam nešto – reče polako – što bi trebalo da te zadovolji, Bonharte.
– Pa zašto mi odmah to nisi pokazao? – zarežao je lovac. – Pisao sam ti da želim nešto ekstra. Možda misliš da ne mogu da priuštim bolji mač?
– Ja znam šta ti možeš da priuštiš – istaknu Esterhazi. – Znam to odavno. A zašto nisam odmah pokazao? Nisam mogao da znam koga dovodiš kod mene... na povocu, sa ogrlicom oko vrata. Nisam mogao da naslutim za koga je mač i za šta treba da služi. Sada već znam sve.
Sluga se vratio noseći podužu kutiju.
– Priđi, devojko – Esterhazi reče tiho. – Pogledaj.
Ciri se približila. Pogledala. I glasno uzdahnula.
*
Izvukla je mač brzim pokretom. Vatra iz kamina je zasenjujuće obasjala valovito iscrtanu ivicu oštrice i osvetlila brazde crvenom bojom.
– To je taj – reče Ciri. – Kao što verovatno pretpostavljaš. Uzmi u ruku ako hoćeš. Ali pazi, oštriji je od britve. Osećaš li kako se rukohvat lepi za šaku? Napravljen je od kože ribe koja ima otrovnu bodlju na repu.
– Raja.
– Možda. Ta riba ima malecne zube u koži, zbog toga rukohvat ne klizi u ruci, čak ni kad se ruka oznoji. Pogledaj šta je urezano na oštrici.
Visogota se nagnuo i pogledao mršteći oči.
– Vilenjačka mandala – reče uskoro podižući glavu. – Takozvana blathan caerme, girlanda sudbine: stilizovani cvetovi hrasta, suručice i metlice. Kula u koju je udario grom, kod Drevnog naroda simbol haosa i destrukcije... A iznad kule...
– Lastavica – dovrši Ciri. – Zirael. Moje ime.
*
– U suštini, nije loš – reče najzad Bonhart. – Gnomski rad odmah se vidi. Samo su gnomi kovali tako tamno gvožđe. Samo su gnomi oštrili plamenom i samo su gnomi ažurirali oštrice kako bi smanjili na težini... Priznaj, Esterhazi. To je replika?
– Ne – negirao je mačonoša. – Original. Pravi gnomski gvihir. Taj balčak ima preko dvesta godina. Da se razumemo, drška je mnogo mlađa, ali ne bih je nazvao replikom. Gnomi iz Tir Tohera radili su je na moju porudžbinu. Po uzoru na stare tehnike, metode i uzorke.
– Prokletstvo. Možda stvarno neću moći da je priuštim. Koliko tražiš za tu oštricu?
Esterhazi je ćutao neko vreme. Lice mu je bilo nedokučivo.
– Ja ga dajem za džabe, Bonharte – reče najzad gluvim glasom. – Kao poklon. Da bi se ostvarilo ono što treba da se ostvari.
– Hvala – reče Bonhart vidno iznenađen. – Hvala ti, Esterhazi. Kraljevski poklon, zaista kraljevski. Prihvatam, prihvatam. I tvoj sam dužnik...
– Nisi. Mač je za nju, a ne za tebe. Priđi, devojko što nosiš ogrlicu oko vrata. Pogledaj znakove koji su ugravirani na oštrici. Ne razumeš ih, to je očigledno. Ali ja ću ti objasniti. Pogledaj. Linija koju je iscrtala sudbina je uvijena, ali vodi ka ovoj kuli. Ka propasti, ka uništenju ustaljenih vrednosti, ustaljenog reda. Ali eno, nad kulom, vidiš li? Lastavica. Simbol nade. Uzmi taj mač. Neka se ostvari ono što treba da se ostvari.
Ciri je oprezno ispružila ruku i delikatno pogladila tamnu oštricu sa ivicama sjajnim poput ogledala.
– Uzmi ga – reče polako Esterhazi gledajući u Ciri široko otvorenim očima. – Uzmi ga. Uzmi ga u ruke, devojko. Uzmi...
– Ne! – Bonhart je odjednom viknuo, skočio, uhvatio Ciri za ruku i odgurnuo je oštro i jako. – Dalje!
Ciri je pala na kolena, a šljunak u dvorištu bolno joj se zabio u dlanove, kojima se poduprla.
Bonhart je zalupio kutiju.
– Ne sada! – zatutnji. – Ne danas! Još nije došlo vreme!
– Očigledno – saglasi se mirno Esterhazi gledajući mu u oči. – Da, očigledno još nije došlo vreme. Šteta.
*
– Nije bilo mnogo korisno, velmožni tribunale, čitati misli tog mačonoše. Mi smo tamo bili šesnaestog septembra, tri dana pre punog meseca. A kada smo se vraćali iz Fanoa u Rokain, stigla nas je konjička izvidnica, Ola Haršejm i sedam konjanika. Gos’n Ola nam je naredio da punim galopom jurimo za ostatkom odreda. Zato što je dan ranije, petnaestog septembra, bio masakr u Klaremontu. Nema potrebe da pričam o tome, velmožni tribunal sigurno zna za masakr u Klaremontu...
– Molim da dajete iskaz ne brinući se za to šta tribunal zna.
– Bonhart nas je pretekao za jedan dan. Petnaestog septembra je doveo Falku u Klaremont...
*
– Klaremont – ponovi Visogota. – Znam taj gradić. Kud te je odveo?
– U veliku kuću na trgu. S kolumnama i arkadama na ulazu. Odmah se videlo da tamo živi bogataš...
*
Zidove soba pokrivali su bogati gobleni i prelepe tapiserije na kojima su bile predstavljene religijske i lovačke scene i idile uz učešće nagih žena. Nameštaj je sijao od intarzija i mesinganih okova, a tepisi su bili takvi da je pri koračanju stopalo upadalo u njih do gležnja. Ciri nije stigla da pogleda detalje jer je Bonhart koračao brzo i vukao je za lanac.
– Pozdrav, Huvenagele.
Pod dugom boja koju je bacao vitraž, u pozadini lovačke tapiserije stajao je muškarac impozantne debljine, nosio je kaftan bogato ukrašen zlatom i deliju opšivenu astraganom. Iako u punoj muškoj snazi, bio je jako ćelav, a obrazi su mu visili kao kod ogromnog buldoga’
– Pozdrav, Leo – reče. – I ti, gđice...
– Kakva gđica. – Bonhart pokaza lanac i ogrlicu. – Ne treba da je pozdravljaš.
– Ljubaznost ništa ne košta.
– Osim vremena – Bonhart povuče za lanac, priđe i slobodno potapša debeljka po stomaku.
– Lepo si nabujao – oceni. – Časti ti, Huvenagele, kad stojiš na putu, lakše te je preskočiti nego zaobići.
– Korist – pojasni šaljivo Huvenagel i zatrese obrazima. – Dobro došao, Leo. Ti si mi drag gost, a danas sam i neizmerno radostan. Posao ide zadivljujuće dobro, da mi dođe da samo pljujem protiv uroka, a kasa samo zvecka! Evo danas, daleko bilo, jedan nilfgardski komandir rezerve, provijant-majstor koji se bavi transportom opreme na front, utopio mi je šest hiljada vojnih lukova, koje ću ja desetostruko pretopiti i prodati u detaljima lovcima, lovokradicama, razbojnicima, vilenjacima i drugim borcima za slobodu. Takođe, jeftino sam kupio od je
dnog ovdašnjeg markiza zamak...
– A šta će ti, kog đavola, zamak?
– Moram da živim reprezentativno. Vratimo se poslu: za jedan posao sam zahvalan tebi, Leo. Reklo bi se beznadežan dužnik vratio mi je dug. Bukvalno maločas. Ruke su mu se tresle dok je vraćao. Tip te je video i mislio...
– Znam šta je mislio. Jesi li dobio moje pismo?
– Dobio sam – Huvenagel je teško seo gurajući stomakom sto tako da su čak zazvonile boce i pehari. – I sve sam spremio. Nisi video plakate? Sigurno je ološ pocepao... Ljudi se već skupljaju u pozorištu. Kasa zvecka... Sedi, Leo. Imamo vremena. Popričaćemo i napiti se vina.
– Ne želim tvoje vino. Sigurno je državno, ukradeno iz nilfgardskog transporta.
– Mora da se šališ. To je est est iz Tusena, grožđe je obrano kada je naš milostivi car Emhir bio mališan i kakio u pelene. Bila je to dobra godina. Za vina. U tvoje zdravlje, Leo.
Bonhart mu je u tišini otpozdravio peharom. Huvenagel je zamljackao, vrlo kritično gledajući u Ciri.
– A ta krupnooka srnica – reče najzad – treba da nam obezbedi zabavu koju si naveo u pismu? Poznato mi je da je Vindzor Imbra već u gradu. Da vodi sa sobom nekoliko dobrih glavorezaca. A i nekoliko lokalnih mačevalaca je videlo plakat...
– Da li te je moja roba ikada razočarala, Huvenagele?
– Nikada, istina. Ali odavno od tebe ništa nisam ni imao.
– Ređe radim nego ranije. Razmišljam da se potpuno penzionišem. ‘
– Za to je potreban kapital, da bi imao od čega da se izdržavaš. Možda imam način... Hoćeš li da čuješ?
– U nedostatku druge razonode – Bonhart privuče stolicu i primora Ciri da sedne.
– Nisi razmišljao da kreneš na sever? U Cintru, u Strmine ili preko Jaruge? Da li znaš da svakome ko ode tamo i poželi da se naseli na osvojenim terenima Carstvo garantuje dodelu zemlje površine četiri lana? I oslobođenje od poreza deset godina?
– Ja – odgovori mirno lovac – nisam sposoban da budem zemljoradnik. Ne bih mogao da kopam zemlju niti da gajim ikakvu stoku. Ja sam previše gadljiv. Kad vidim govno ili glistu, povraća mi se.