– Ne tucite je – reče Geralt. – Molim vas.
U njegovom glasu je bilo nečeg što je na pola puta zaustavilo dizanje prefektove i stražareve ruke. Angulema je ušmrknula gledajući ga pronicljivo.
– Hvala, ujko – reče. – Ali batine su mala stvar, ako hoće, neka biju. Mene su odmalena tukli, navikla sam. Ako hoćeš da budeš dobar, onda potvrdi da govorim istinu. Neka održe reč. Neka me, dođavola, obese.
– Vodite je – naredi Fulko, gestom utišavajući Geralta, koji je pokušao da se usprotivi.
– Nije nam više potrebna – objasnio je kada su ostali sami. – Ja znam sve i daću vam objašnjenja. A onda ću tražiti da mi vratite istom merom.
– Najpre – veščev glas beše hladan – objasnite o čemu se radilo u tom glasnom finalu završenom čudnom molbom da je obesite. Ipak je devojka kao krunski svedok obavila svoje.
– Još ne.
– Kako to?
– Homer Stragen, zvani Slavuj, izuzetno je opasan lupež. Okrutan i bezobrazan, prepreden i bistar, a pritom ima i sreće. To što prolazi nekažnjeno podstiče druge. Moram to da okončam. Zato sam se dogovorio s Angulemom. Obećao sam da će, ako njene izjave rezultiraju time da uhvatimo Slavuja, a njegovu bandu razbijemo, Angulema biti obešena.
– Kako? – veštac nije preterao sa čuđenjem. – Ovde tako izgleda institucija krunskog svedoka? U zamenu za saradnju s vlašču – omča? A šta ako neko odbije saradnju?
– Kolac. A pre toga vađenje očiju i kidanje grudi vrelim kleštima.
Veštac ne reče ni reči.
– To se zove: primer užasa – nastavi ubrzo Fulko Artevelda. – Stvar veoma nužna u borbi protiv banditizma. Zašto stiskate pesnice da skoro čujem krckanje zglobova? Da li ste vi možda pristalica humanog ubijanja? Vi možete da priuštite taj luksuz, ipak se uglavnom borite s bićima koja, koliko god to smešno zvučalo, isto humano ubijaju. Ja ne mogu da priuštim takav luksuz. Ja sam viđao trgovačke karavane i kuće opljačkane od strane Slavuja i njemu sličnih. Viđao sam šta je radio ljudima da bi pokazali skrovišta ili otkrili magijske šifre kovčega i sefova. Viđao sam žene kod kojih je Slavuj nožem proveravao da li su sakrile dragocenosti. Viđao sam ljude kojima je radio još gore stvari samo zarad razbojničke zabave. Angulema, čija vas sudbina tako uzbuđuje, učestvovala je u takvim zabavama, to je sigurno. Dosta dugo je bila u bandi. A da nije bilo čiste slučajnosti, da nije pobegla iz bande, niko ne bi saznao za zasedu u Belhavenu, a vi biste je upoznali na drugačiji način. Možda bi vas ona gađala u leđa iz samostrela.
– Ne volim “šta bi bilo kad bi bilo”. Da li vam je poznat razlog zbog kog je pobegla iz bande?
– Njeni iskazi su u tom pogledu bili nejasni, a moji ljudi nisu hteli to da istražuju. Ali svi znaju da Slavuj pripada onim muškarcima koji ograničavaju žene na ulogu, rekao bih, prvobitno prirodnu. Ako mu ne uspeva milom, onda ženama tu ulogu nameće silom. Sigurno je zbog toga došlo do generacijskih konflikata. Slavuj je zreo čovek, a poslednji Angulemini kompanjoni bili su štenci kao i ona. Ali to su nagađanja, u suštini me to ne zanima. Usudiću se da pitam, a zašto vas to toliko zanima? Zašto se u vama javljaju tako žive emocije otkad ste prvi put videli Angulemu?
– Čudno pitanje. Devojka me je obavestila o napadu koji su navodno spremali za mene njeni bivši kamaradi po naredbi nekog poluvilenjaka. Stvar je sama po sebi senzacionalna, budući da nisam ni u kakvim starim svađama ni s jednim poluvilenjakom. Povrh toga, devojka zna u kakvom društvu putujem, s takvim detaljima kao to da se trubadur zove Neven a da je devojci zasečena pletenica. Upravo zbog te pletenice podozrevam u svemu tome laž ili provokaciju. Nije potrebno nikakvo umeće da se uhvati i ispita neko od šumskih pčelara s kojima sam putovao poslednje nedelje. I da se brzo inscenira...
– Dosta! – Artevelda je lupio pesnicom o sto. – Previše ste mi se tu razmahali, moj gospodine. Znači, ja bih morao nešto tobože da insceniram? A s kakvim ciljem? Da bih vas nasamario i uvukao u zamku? A ko ste vi kada se tako plašite provokacija i zamki? Samo je kriminalcu pčela iza kape, gospodine vešče. Samo kriminalcu!
– Dajte mi drugo objašnjenje.
– Ne, vi ga dajte meni!
– Žao mi je. Nemam nikakvo.
– Mogao bih nešto da došapnem – prefekt se zločesto osmehnuo. – Ali zašto bih? Da budem jasan, mene ne interesuje ko želi da vas vidi mrtvog i zbog čega. Ne zanima me odakle je taj što ima o vama tako sjajne informacije, sve do boje i dužine kose. Reći ću još ovo: mogao bih da vas uopšte ne obavestim o tom napadu, vešče. Mogao bih mirno da se odnosim prema vašoj kompaniji kao prema nesvesnom mamcu za Slavuja. Da pratim, čekam, dok Slavuj ne proguta udicu, najlon, olovo i plovak. I onda da ga uzmem kao svog. Zato što me on zanima, od njega zavisim. A što biste vi već tada trunuli u grobu? Ha, nužno zlo, vredi žrtve!
Ućutao je. Geralt nije komentarisao.
– Znajte, moj gospodine vešče – nastavi ubrzo prefekt – da sam ja sebi obećao da će na ovom terenu zavladati zakon. Po svaku cenu i svim metodama, per fas et nefas. Zato što zakon nije jurisprudencija{19}, nije debela knjiga puna paragrafa, to nisu filozofski traktati, nisu naduvane besmislice o pravednosti, nisu otrcane fraze o moralu i etici. Zakon su bezbedni putevi i drumovi, lokalni sokaci kojima može da se šeta čak i nakon zalaska sunca. To su krčme i kafane, iz kojih možeš da izađeš u klozet ostavljajući novčanik na stolu, a ženu za stolom. Zakon je miran san ljudi sigurnih da će ih probuditi kukurikanje pevca, a ne crveni pevac{20}! A za one koji krše zakon – omča, sekira, kolac i užareno železo! Kazna koja zastrašuje druge. One koji krše zakon treba hvatati i kažnjavati. Svim dostupnim sredstvima i metodama... Ej bre, vešče! Da li se negodovanje koje se oslikava na tvom licu odnosi na cilj ili na metod? Mislim da je na metod! Zato što je lako kritikovati metode, ali svi hoće da žive u bezbednom svetu, ne? Pa, odgovori!
– Nemam šta da kažem.
– Ja mislim da imaš.
– Meni se, gospodine Fulko – reče mirno Geralt – čak dopada svet iz tvoje vizije i tvoje ideje.
– Zaista? Tvoj izraz lica svedoči nešto suprotno.
– Svet iz tvoje ideje je pravi svet za vešca. U njemu nikad neće nedostajati posla za vešca. Umesto kodeksa, paragrafa i naduvanih fraza o pravednosti, tvoja ideja daje bezakonje, anarhiju, samovolju i koristoljublje kraljevske dece i samozvane gospode, revnost karijerista koji žele da se omile svojim šefovima, zaslepljeno osvetoljublje fanatika, svirepost krvnika, revanš i sadističku osvetu. Tvoja vizija je svet straha, svet u kome se ljudi boje da izlaze iz kuća po sumraku, ne iz straha od bandita, već od čuvara zakona, jer je svakako rezultat svakog velikog lova na bandite uvek to što razbojnici odmah pristupaju u redove čuvara zakona. Tvoja vizija je svet korupcije, iznude i provokacije, svet krunskih svedoka i lažnih svedoka. Svet špijunaže i iznuđenih iskaza. Potkazivanja i straha od potkazivanja. I neizbežno će doći dan kada će se u tom svetu iskidati kleštima grudi pogrešne osobe, kada će se neko nevin obesiti ili nabiti na kolac. A tada će to već biti svet zločina.
– Ukratko govoreći – dovrši – svet u kom bi se veštac osećao kao riba u vodi.
– Molim vas – reče nakon trena ćutanja Fulko Altervelda, trljajući očnu šupljinu zaklonjenu kožnim naočnikom. – Idealista! Veštac. Profesionalac za ubijanje. A ipak idealista. I moralista. To je opasno u tvojoj struci, vešče. To je znak da počinješ da prerastaš svoju struku. Jednog dana ćeš se dvoumiti da li da ubiješ strigu, jer možda je to nevina striga? Jer možda je to slepa osveta i slepi fanatizam? Ne želim ti da do toga dođe. A ako ti nekad... ne želim ti ni to, ali to je ipak moguće, ako ti neko na okrutan i sadistički način povredi blisku osobu, tada bih se rado vratio ovom našem razgovoru i problematici kazne koja je proporcionalna krivici. Ko zna da li ćemo se tada toliko mnogo razlikovati u gledištima? Ali danas, ovde, sada, to neće biti predmet konsideracije, ni debate. Danas ćemo govoriti o konkretnim stvarima. A konkretna stvar si ti.
Geralt lako podiže obrve.
– Iako si se ironično izrazio o mojim metodama i mojoj viziji sve
ta zakona, poslužićeš, moj dragi vešče, da se ta vizija ostvari. Ponoviću: ja sam se zakleo da će oni što krše zakon dobiti svoje. Svi. Od onog sitnog što na tržnici vara na vagi, do onog koji je negde na putu opljačkao transport lukova i strela za vojsku. Razbojnici, secikese, lopovi, lupeži. Teroristi iz organizacije „Slobodne Strmine”, koji sebe pompezno nazivaju borcima za slobodu. I Slavuj. Pre svega Slavuj. Slavuja mora da sustigne kazna, a metoda je nevažna. Što brže. Pre nego što proglase amnestiju, a on se izvuče... Vešče, ja mesecima čekam nešto što će mi omogućiti da budem za korak ispred njega. Nešto što će mi omogućiti da ga usmerim, da udesim da napravi grešku, tu jednu odlučujuću grešku koja će ga uništiti. Moram li da govorim dalje, ili si već pogodio?
– Pogodio sam, ali nastavite.
– Tajanstveni poluvilenjak, navodni inicijator i podstrekivač napada, upozorio je Slavuja na vešca, preporučio mu da bude oprezan i savetovao drsku arogantnost, kočoperenje i da ne bude zabrinut. Znam da to nije bez razloga. Ipak, upozorenje će biti uzaludno. Slavuj će napraviti grešku. Napašće vešca upozorenog i spremnog da se odbrani. Napašće vešca koji čeka napad. I to će biti kraj razbojnika Slavuja. Želim da sklopim dogovor s tobom, Geralte. Bićeš moj krunski veštac. Ne prekidaj me. Dogovor je jednostavan, svaka strana se obavezuje, svaka će ispuniti obaveze. Ti ćeš likvidirati Slavuja. S druge strane, ja ću u zamenu...
Zaćutao je na trenutak, osmehnuo se podmuklo.
– Ne pitam ko ste, odakle dolazite, kuda i zbog čega putujete. Ne pitam zašto jedan od vas govori s jedva primetnim nilfgardskim akceutom, a drugog ponekad popreko gledaju psi i konji. Neću narediti da se trubaduru Nevenu uzme tubus s beleškama, neću proveriti šta piše u tim beleškama. A carska kontraobaveštajna služba će me informisati o vama tek onda kada Slavuj bude mrtav ili u mojoj tamnici. Čak i kasnije, zašto da žurimo? Daću vam vremena. I šansu.
– Šansu za šta?
– Da stignete u Tusen. U tu smešnu kneževinu iz bajke čije granice čak ni nilfgardska kontraobaveštajna služba ne sme da povredi. Posle toga se pak mnogo toga može promeniti. Biće amnestija. Biće možda primirje iza Jaruge. Možda čak trajan mir.
Veštac je dugo ćutao. Unakaženo prefektovo lice bilo je nepokretno, a njegovo oko je sijalo.
– Pristajem – reče napokon Geralt.
– Bez pogađanja? Bez uslova?
– Dva uslova.
– A kako drugačije. Slušam.
– Moram najpre otići na nekoliko dana na zapad. Na jezero Monduirn. Kod druida, pošto...
– Da li me ti smatraš budalom? – nasilno ga prekinu Fulko Artevelda. – Da li ti hoćeš da me nasamariš? Kakav zapad? Kuda vodi tvoj put, svako zna! Tu ubrajam i Slavuja, koji baš na tvom putu postavlja zasedu. Na jugu, u Belhavenu, na mestu gde Dolinu Neve preseca Dolina Sansretur, koja vodi u Tusen.
– Da li to znači...
– ... da druidi nisu na Lok Monduirnu. Već skoro mesec dana. Otputovali su Dolinom Sansretur do Tusena, pod okriljem kneginje Anrijete iz Boklera, koja je bila slaba na svakojake čudake, ludake i čudovišta. Rado je davala takvima azil u svojoj bajkovitoj zemlji. Ali ti to znaš, vešče. Ne pravi me budalom. Ne pokušavaj da me obmaneš.
– Neću pokušavati – reče polako Geralt. – Dajem reč da neću. Sutra krećem u Belhaven.
– A da nisi nešto zaboravio?
– Ne, nisam zaboravio. Moj drugi uslov: želim Angulemu. Ubrzaćeš za nju amnestiju i pustićeš je iz tamnice. Krunskom vešcu je potreban tvoj krunski svedok. Brzo, slažeš li se ili ne?
– Slažem – odgovori gotovo odmah Fulko Altervelda. – Nemam izbora. Angulema je tvoja. Zato što ipak znam da pristaješ na saradnju sa mnom samo zbog nje.
*
Jašući bok uz bok s Geraltom, vampir je slušao pažljivo, nije ga prekidao. Vešca nije prevarila njegova pronicljivost.
– Ima nas petoro, a ne četvoro – reče čim je Geralt prestao da priča. – Putujemo u petorci od kraja avgusta i u petorci smo prešli Jarugu. A pletenicu je Milva sebi odsekla tek u Prekorečju. Pre nekih nedelju dana. Tvoja svetlokosa štićenica zna za Milvinu pletenicu. A nije nas izbrojala petoro. Čudno.
– Zar to nije najčudnije u celoj toj čudnoj priči?
– Ni najmanje. Najčudniji je Belhaven. Gradić u kom nam je navodno postavljena zaseda. Gradić smešten duboko u planinama, na putu Doline Neve i prevoja Teodula...
– Kud nikad nismo planirali da putujemo – završi veštac požurujući Ukljevu, koja je počela da zaostaje. – Pre tri nedelje, kada je taj razbojnik Slavuj primio od nekakvog poluvilenjaka naredbu da me ubije, bili smo u Angrenu, kretali smo se ka Ked Duu, plašeći se močvara Isgit. Nismo čak ni znali da ćemo morati da pređemo Jarugu. Dođavola, mi još jutros nismo znali...
– Znali smo – prekinu ga vampir. – Znali smo da tražimo druide. Jutros isto, kao i pre tri nedelje. Taj tajanstveni poluvilenjak organizuje zasedu na putu koji vodi do druida, ubeđen da ćemo mi poći istim tim putem. On jednostavno...
– ... zna bolje od nas kuda taj put vodi – veštac se revanšira upadanjem u reč. – Otkud on to zna? – To treba njega pitati. Upravo si zbog toga pristao na prefektovu ponudu, zar ne?
– Svakako. Računam da ću uspeti da malo proćaskam s tim gospodinom poluvilenjakom – osmehnu se zločesto Geralt. – Ipak, pre nego što dođe do toga, ne pada ti na pamet nekakvo objašnjenje? Zar prosto samo ne vapi?
Vampir ga je neko vreme posmatrao ćuteći.
– Ne sviđa mi se to što govoriš, Geralte – reče konačno. – Ne sviđa mi se to što misliš. Smatram da je ta misao rđava. Prebrzo usvojena, bez razmišljanja. Proizilazi iz predrasuda i nezadovoljstva.
– Pa, čime objasniti...
– Čime god – Regis ga je prekinuo tonom kakav Geralt nikad kod njega nije čuo. – Čime god, samo ne tim. Zar ne uzimaš, na primer, u obzir mogućnost da tvoja svetlokosa štićenica jednostavno laže?
– Deder, deder, ujko! – povika Angulema jašući za njima na magarcu po imenu Drakul. – Ne prebacuj mi laž ako mi je ne možeš dokazati!
– Ja nisam tvoj ujka, drago dete.
– A ja nisam tvoje drago dete, ujko!
– Angulema – veštac se okrenu u sedlu. – Začepi.
– Kako narediš – Angulema se momentalno smirila. – Ti možeš da mi naređuješ. Ti si me izvukao iz jame i istrgao iz kandži gospodina Fulka. Tebe slušam, ti si sada vođa, glava bande...
– Začepi, molim te.
Angulema je zamrmljala sebi u bradu, prestala da požuruje Drakula i ostala pozadi, tim pre što su Regis i Geralt ubrzali da bi sustigli Nevena, Kahira i Milvu, koji su jahali napred. Išli su prema planinama obalom reke Neve, koja je brzo valjala po kamenju i pragovima mutnu i žuto-bronzanu vodu od poslednjih kiša. Nisu bili sami. Veoma često su sretali ili zaobilazili eskadrone nilfgardske konjice, usamljene jahače, kola naseljenika i karavane trgovaca.
Na jugu, sve bliže i sve groznije, izdizale su se Amelske planine. I špicasti vrh Gorgone, Ðavolje planine, potonule u oblake koji su brzo prekrivali celo nebo.
– Kada ćeš im kazati? – upita vampir, pogledom pokazujući trojku koja je jahala napred.
– U logoru.
*
Neven je bio prvi koji je pustio glas kada je Geralt prestao da govori.
– Ispravi me ako grešim – reče. – Ta devojka, Angulema, koju si rado i bezbrižno priključio našoj družini, obična je kriminalka. Da bi je spasao od kazne, koja je uostalom zaslužena, pristao si da sarađuješ s Nilfgardijcima. Dao si da te unajme. Ha, nisi samo sebe iznajmio, već sve nas. Svi moramo da pomognemo Nilfgardijcima da uhvate ili usmrte nekog lokalnog razbojnika. Ukratko: ti si, Geralte, postao nilfgardski najamnik, lovac na nagrade, plaćeni ubica. A mi smo unapređeni u tvoje pomoćnike... Ili sluge...
– Imaš neverovatan talenat za uprošćavanje, Nevene – probrblja Kahir. – Zar stvarno nisi razumeo o čemu se radi? Da li ti pričaš samo da bi pričao?
– Ćuti, Nilfgardijče. Geralte?
– Počnimo od toga – veštac ubaci u v
atru drvce kojim se zanimao već neko vreme – da u tome što nameravam niko ne mora da mi pomaže. Mogu to da obavim sam. Bez pomoćnika i slugu.
– Odvažan si, ujko – javila se Angulema. – Ali Slavujeva banda ima dvadeset i četvoro dobrih delija, koji se čak ni vešca neće uplašiti tako lako, a ako je reč o maču, jedan ne može da istraje protiv dva tuceta čak iako je istina ono što pričaju o vešcima. Spasao si mi život, pa ću ti ja vratiti istom merom. Upozorenjem i pomoći.
– Šta je to, dođavola, banda!
– Aen Hanse – objasni Kahir – to je na našem jeziku naoružana družina, ali ona koju spajaju prijateljske veze...
– Kompanija?
– E, upravo. Kao što vidim, reč je ušla u ovdašnji žargon...
– Banda je banda – prekinu ga Angulema. – A na našem: bagra ili grupa. Šta tu ima da se priča? Ja sam ozbiljno upozorila. Jedan nema šanse protiv cele bande. Da bude veće zlo, on ne zna ni Slavuja, niti ikoga u Belhavenu i okolini, ni neprijatelja ni prijatelja ili saveznika. Ne zna puteve koji vode u grad, a vode mnogi. Ja kažem: veštac neće sam izaći na kraj s tim. Ne znam kakvi običaji vladaju kod vas, ali ja vešca neću ostaviti samog. On je mene, kao što je to rekao ujka Neven, rado i bezbrižno primio u vašu družinu, iako sam ja kriminalka... Još mi kosa smrdi na kriminal, ali nisam imala kako da je operem... Veštac, a ne neko drugi, izvukao me je iz tog kriminala na svetlost dana. I ja sam mu za to zahvalna. Zbog toga ga ja neću ostaviti samog. Odvešću ga u Belhaven, na Slavuja i tog poluvilenjaka. Idem zajedno s njim.
– I ja – reče odmah Kahir.
– Ja takođe! – glasno će Milva.
Neven je pritisnuo uz grudi tubus s rukopisima, od kog se u poslednje vreme nije razdvajao ni na tren. Spustio je glavu. Videlo se da se bori s mislima. A misli uvek pobeđuju.
– Ne meditiraj, pesniče – reče opušteno Regis. – Ipak, nemaš čega da se stidiš. Ti si još manje sposoban od mene za učestvovanje u krvavom boju s mačevima i noževima. Nisu nas učili da ranjavamo bližnje železom. Povrh toga... Ja povrh toga...