„Ali to joj neće ništa pomoći.
„Moram da je ubijem. Neka se nosi Vilgeforc. Ja moram da je ubijem. Najpre ću udesiti da preklinje za život... A posle ću je ubiti.”
Zaurlao je, udario konja mamuzama i krenuo u vratolomni galop.
Odjednom je shvatio da je izgubio. Ipak ga je nasamarila.
Delilo ga je od nje ne više od pola staje – ali po tankom ledu. Bila je s druge strane jezera. Štaviše, polumesec se sada izvio u suprotnu stranu – devojka, koja je jahala po tankom ledu, bila je znatno bliže kraju jezera.
Bonhart je opsovao, trgnuo uzde i usmerio konja na led.
*
– Juriš, Kelpi!
Ispod kopita vrane kobile zaškripala je zamrznuta zemlja.
Ciri se priljubila uz konjski vrat. Videvši Bonharta kako juri za njom, obuzela ju je jeza. Bojala se tog čoveka. Na misao o borbi s njim, nevidljiva ruka stiskala joj je želudac.
Ne, nije mogla s njime da se bori. Još ne.
Kula. Može je spasti samo Kula. I portal. Kao i na Tanedu, kada je čarobnjak Vilgeforc bio blizu, već je ispružio ruku ka njoj...
Jedini spas je Lastavičja kula.
Magla se podizala.
Ciri trgnu vođice osetivši kako je iznenadno obliva sablasna vrućina. Nije mogla da poveruje u to što je videla. Što je imala pred sobom.
*
Bonhart je takođe video i trijumfalno zaurlao.
Na kraju jezera nije bila kula. Nije bilo čak ni ruševina kule, jednostavno nije bilo ničega. Samo jedva vidljiv, jedva isturen brežuljak, samo osulina kamenja obrasla golim omrzlim korovom.
– Eto ti tvoja kula! – riknu. – Eto ti tvoja magična kula! Eto ti tvoj spas! Gomila kamenja!
Devojka se pravila da ne čuje i ne vidi. Poterala je kobilu blizu brežuljka, na kamenitu osulinu. Podigla je obe ruke ka nebu kao da je kudila nebesa za to što joj se dogodilo.
– Kazao sam ti – zariča Bonhart udarajući svog mrkova mamuzom – da si moja! Da ću uraditi s tobom šta hoću! Da me niko u tome neće sprečiti! Ni ljudi, ni bogovi, ni đavoli, ni demoni! Niti čarobne kule! Moja si, veštice!
Potkovice mrkova odzvanjale su na ledenom pokrivaču.
Magla se odjednom uskomešala, uzburkala pod udarima vetra koji je dolazio ko zna odakle. Mrkov je zarzao i zaplesao kezeći zube na žvalama. Bonhart se povukao u sedlu, trgnuo uzde iz sve snage, pošto je konj besneo, zabacivao glavu, topotao, klizao se na ledu.
Ispred njega – između njega i obale na kojoj je stajala Ciri – plesao je na ledu snežnobeli jednorog, stajao je na zadnjim nogama obrazujući pozu poznatu s grbova.
– Mene neće prevariti ti trikovi! – riknu lovac, kontrolišući konja. – Nećeš mene činima plašiti! Uhvatiću te, Ciri! Ovaj put ću te ubiti, veštice! Moja si!
Magla se iznova uskomešala, prokuljala, dobila čudne oblike. Oblici su postajali sve jasniji. To su bili jahači. Košmarne siluete avetnih jahača.
Bonhart naćuli uši.
Na kosturima konja sedeli su skeleti jahača, obučeni u zarđale pancire i verižnjače, pocepane plaštove, s ugnutim i korodiranim šlemovima ukrašenim bivoljim rogovima sa ostacima nojevih i paunovih pera. Ispod vizira šlemova, oči aveti sjajile su se plavičastim bleskom. Šumeli su poderani barjaci.
Na čelu demonske kavalkade galopirala je naoružana utvara s krunom na šlemu, sa goržetom na grudima koji se odbijao o zarđali oklop.
Dalje, zatutnji u Bonhartovoj glavi. Dalje, smrtniče. Ona nije tvoja. Ona je naša. Dalje!
Jedna stvar se nije mogla poreći Bonhartu: odvažnost. Nije se uplašio utvara. Kontrolisao je jezu, nije se predao panici.
Ali njegov konj je bio manje otporan.
Mrki pastuv stajao je na zadnjim nogama, baletski je zaplesao, zarzao divljački, ritnuo se i poskočio. Pod udarom potkovica, led se raspukao sa zastrašujućim hukom, led se uspravio, pljusnula je voda. Konj je zaskvičao, udario rub lednika prednjim kopitima, smrskao ga. Bonhart izvuče noge iz mamuza i skoči. Prekasno.
Voda se zatvorila iznad njegove glave. U ušima je zatutnjalo i zazvonilo kao u zvoniku. Plućima je pretilo pucanje.
Imao je sreće. Njegove noge su se dočekale na nešto, sigurno na konja koji je tonuo na dno. Odbio se, žustro je izronio, pljujući i brekćući. Uhvatio se za ivicu rupe. Ne podležući panici, dohvatio je nož, zabio ga u led i izvukao se. Ležao je, disao teško, voda je u pljusku tekla s njega.
Jezero, led, snežne padine, crnu smrekovu šumu – sve je brzo prelila neprirodna, mrtvačka svetlost.
Bonhart se uz ogroman napor podigao na kolena.
Iznad horizonta, modro nebo usplamtelo je zaslepljujućom krunom svetline, blistavom kupolom s koje su visili ognjeni stubovi i spirale, izbile su plesne kolumne i virovi svetla. Na nebeskom svodu promolili su se treperavi, živahni, brzo promenljivi oblici traka i draperija.
Bonhart je zahripao. Činilo mu se da na grlu ima gvozdeni obruč garote.
Na mestu gde je još trenutak pre bio samo goli brežuljak i gomila kamenja uznela se kula.
Veličanstvena, uspravna i graciozna, crna, glatka, blistava, kao da je iskovana iz jednog komada bazalta. Vatra je treperila u nebrojenim prozorima, u zubatim oštricama vrha plamtela je aurora borealis.
Video je devojku, okrenutu ka njemu u sedlu. Video je njene sjajne oči i obraz koji preseca odvratna linija. Video je kako devojka goni vranu kobilu, kako bez žurbe odlazi u crni mrak, pod kameni luk ulaza.
Kako iščezava.
Aurora borealis eksplodirala je u zasenjujućim virovima ognja.
Kada je Bonhart ponovo mogao da vidi, kule više nije bilo.
Klečeći na ledu, u kaljuzi vode što je tekla iz njega, lovac na nagrade je gromko, divljački zaječao. Na kolenima, podigavši ruke ka nebu, vikao je, ridao, kudio i hulio – ljude, bogove i demone.
Eho krika prodirao je kroz padine obrasle smrekom, pronosio se po zamrznutoj površini jezera Tarn Mira.
*
Unutrašnjost kule odmah ju je podsetila na Kaer Morhen – isti dugi crni hodnik sa arkadom, isto beskonačno prostranstvo u perspektivi kolumni ili kipova. Nije bilo pojmljivo na koji način takvo prostranstvo može da se nalazi u gracioznom obelisku kule. Ali ipak je znala da nema smisla da to analizira – ne u slučaju kule koja je izrasla iz ništavila i pojavila se onde gde je nije bilo. U takvoj kuli je moglo biti svega i nije se trebalo ničemu čuditi.
Osvrnula se oko sebe. Nije verovala da bi se Bonhart odvažio – i uspeo – da uđe tu za njom. Ali radije bi da bude uverena u to.
Arkada kroz koju je ona ušla sijala je neprirodnim bleskom.
Kelpi je zazvonila kopitima po podu, a pod potkovicama je nešto zakrckalo. Kosti. Lobanje, rebra, bedrene kosti, karlice. Hodala je kroz gigantsku kosturnicu. „Kaer Morhen”, pomisli prisećajući se. „Umrle treba pokopavati u zemlju... Kako je to bilo davno... Tada sam još verovala u tako nešto... U veličanstvenost smrti, u štovanje mrtvih... A smrt je jednostavno smrt. A mrtvi su samo hladan leš. Nije važno gde leži, gde trule kosti.”
Ušla je u mrak, pod arkadama, između kolumni i kipova. Tama se zatalasala kao dim, uši su joj ispunili nametljivi šapati, uzdasi, tihe inkantacije. Pred njom je iznenada zasijala svetlost i otvorila su se gigantska vrata. Otvarala su se jedna za drugima. Vrata. Beskonačno mnogo vrata teških krila otvaralo se pred njom bez buke.
Kelpi je išla, zvoneći potkovicama po podu.
Geometrija okolnih zidova, arkada i kolumni iznenada je bila narušena, tako žestoko da je Ciri osetila vrtoglavicu. Činilo joj se da se nalazi unutar nekog nemogućeg višezidnog masiva, nekog gigantskog oktaedra.
Vrata su se i dalje otvarala. Ali nisu ukazivala samo jedan pravac. Ukazivala su beskrajno mnogo pravaca i mogućnosti.
A Ciri je počela da vidi.
Crnokosa žena vodi za ruku devojčicu pepeljaste kose. Devojčica se boji, boji se tame, plaši se šapata u mraku, zgražava je zvonjenje potkovica koje čuje. Crnokosa žena sa iskričavom brilijantnom zvezdom na vratu takođe se boji. Ali ne da dâ se to pozna. Vodi devojku dalje. Ka njenom predodre
đenju.
Kelpi korača. Sledeća vrata.
Iola Druga i Eurneid u kaputima, sa zavežljajima, marširaju zamrznutim, snežnim drumom. Nebo je modro.
Sledeća vrata.
Iola Prva kleči pred oltarom. Kraj nje mati Neneke. Obe posmatraju, lica im krivi grimasa užasa. Šta vide? Prošlost ili budućnost? Istinu ili laž?
Nad njima obema, Nenekom i Iolom – ruke. Ispružene u gestu blagoslova, ruke žene sa zlatnim očima. Na lančiću žene brilijant, sija kao jutarnja zvezda. Na ramenu žene – mačka. Nad njenom glavom – soko.
Sledeća vrata.
Tris Merigold pridržava svoju prekrasnu smeđu kosu koju vetar mrsi i plete. Od vetra nema bega, od vetra se ništa ne može skloniti.
Ne ovde. Ne na vrhu brda.
Na brdu stupa dug, beskonačan red tame. Figure. Idu polako. Neki osvrću ka njoj lica. Poznata lica. Vesemir. Eskel. Lambert. Koen. Jarpen Zigrin. Paul i Dalberg. Fabio Saks... Jare... Tisaja de Friz...
Mistle...
Geralt?
Sledeća vrata.
Jenefer, okovana lancima pričvršćenim za vlažan zid tamnice. Njeni dlanovi su jedna masa skorele krvi. Crna kosa iskidana i raščupana... Usta razbijena i otečena... Ali u ljubičastim očima i dalje gori volja za borbom i otporom.
– Mamice! Drži se! Izdrži! Dolazim u pomoć!
Sledeća vrata. Ciri osvrće glavu. Sa žalom i sramotom.
Geralt. I zelenooka žena crne, kratko ošišane kose. Oboje nagi. Zauzeti, upijaju jedno drugo. Zadovoljstvo koje međusobno poklanjaju.
Ciri suzdržava adrenalin koji joj stiska grlo, goni Kelpi. Kopita udaraju. U tami tutnje šapati.
Sledeća vrata.
Pozdrav, Ciri.
– Visogota?
Znao sam da će ti uspeti, hrabra gđice. Moja odvažna Lastavice. Prošla si bez povreda?
– Pobedila sam ih na ledu. Imala sam iznenađenje za njih. Klizaljke tvoje kćeri.
Mislio sam na psihičke povrede.
– Obuzdala sam osvetu... Nisam ubila sve... Nisam ubila Sovu... Iako me je on ranio i unakazio. Kontrolisala sam se.
Znao sam da ćeš pobediti, Zirael, i da ćeš ući u kulu. Pa ja sam čitao o tome, jer to je već bilo opisano... To je sve već bilo zapisano. Znaš šta pružaju studije? Veštinu korišćenja izvora.
– Kako je moguće da razgovaramo... Visogota... Da li ti...
Da, Ciri. Umro sam. A, nije važno! Važnije je što sam saznao, na šta sam naleteo... Ja već znam gde su se denuli izgubljeni dani, šta se desilo u pustinji Korat, na koji način si pobegla od očiju progona...
– I na koji način sam ušla ovamo, u ovu kulu, zar ne?
Drevna krv, koja teče tvojim venama, pruža ti vlast nad vremenom. I nad prostorom. Nad razmerama i nad sferama. Sada si Gospodarica Svetova, Ciri. Imaš ogromnu Moć. Ne dozvoli da ti je ubice i hulje otmu i iskoriste za sopstvene ciljeve...
– Neću dozvoliti.
Zbogom, Ciri. Zbogom, Lastavice.
– Zbogom, Stari Gavrane.
Sledeća vrata. Svetlost, zaslepljujuća svetlost.
I prodoran miris cveća.
*
Na jezeru je ležala magla, lagana poput opare, brzo rasterana vetrom. Površina vode bila je glatka poput ogledala, na zelenim ćilimima ravnog lišća lokvanja belilo se cveće.
Obale su tonule u zelenilo i cveće.
Bilo je toplo.
Bilo je proleće.
Ciri se nije čudila. Kako je mogla da se čudi? Sada je sve bilo moguće. Novembar, led, sneg, smrznuta zemlja, gomila kamenja na brežuijku načičkanom korovom – to je bilo tarno. A ovde je ovde, ovde je streličasta bazaltna kula sa zubatim palisadima na vrhu, koja se odbija u zelenoj vodi jezera zasejanoj lokvanjima. Ovde je maj, pošto u maju cvetaju divlja ruža i sremza.
Neko u blizini je svirao na fruli ili siringi, izvodio je veselu, živahnu melodiju.
Na obali jezera, s prednjim nogama u vodi, stajala su i pila dva snežnobela konja. Kelpi je frknula, udarila kopitom o stenu. Tada su konji podigli glave i mokre grive, a Ciri je uzdahnula glasno.
To nisu bili konji, već jednorozi.
Ciri se nije čudila. Uzdisala je od divljenja, ne od čuđenja.
Melodija se čula sve jasnije, dopirala je s grančica sremze okićenih belim cvećem. Kelpi je krenula u tom pravcu sama, bez ikakvog teranja. Ciri je oblizala pljuvačku. Oba jednoroga, nepokretni kao kipovi, gledali su u nju odbijajući se u vodi glatkoj poput ogledala.
Iza krošnje sremze, na kamenu je sedeo svetlokosi vilenjak trouglastog lica i ogromnih bademastih očiju. Svirao je vešto preplićući prstima po rupicama panove frule. Iako je video Ciri i Kelpi, iako ih je posmatrao, nije prestao da svira.
Beli cvetići su mirisali; sremzu tako intenzivnog mirisa Ciri u životu nije videla. „Ništa čudno”, pomislila je potpuno svesno, “u svetu u kom sam do sada živela, sremze jednostavno mirišu drugačije.”
Na onom svetu sve je drugačije.
Vilenjak je okončao melodiju otegnutim visokim trilom, odmakao frulu od usta i ustao.
– Zašto tako dugo? – upita sa osmehom. – Šta te je zadržalo?
{1} Tip plovila koje su koristili Vikinzi.(Prim. prev.)
{2} Viša titula u hijerarhiji srednjovjekovne Skandinavije. (Prim. prev.)
{3} Crvenilo, toplota, otok. (Prim. prev.)
{4} Bol. (Prim. prev.)
{5} Vladika – staropoljska titula za gospodara, vladara, poglavara. (Prim. prev.)
{6} Staropoljska mera dužine puta, oko 1.066 metara. (Prim.prev.)
{7} Odlazi. (Prim. prev.)
{8} Poglavar sreza, starešina. (Prim. prev.)
{11} Psionika. (Prim. prev.)
{12} Psihokineza. (Prim. prev.)
{13} Prekognicija. (Prim. prev.)
{14} Konj kestenove boje. (Prim. prev.)
{15} Starešina. (Prim. prev.)
{16} Leva ruka. (Prim. prev.)
{17} Saborac, brat po oružju, ratni drug. (Prim. prev.)
{18} Pokroviteljstvo. (Prim. prev.)
{19} Pravna nauka. (Prim. prev.)
{20} Požar. (Prim. prev.)
{21} Preko punomoćnika. (Prim. prev.)
{22} Oružje u obliku bodljikavog buzdovana. (Prim. prev.)
{23} Vrsta koplja sa nekoliko šiljaka sa svake strane. (Prim. prev.)
{24} U feudalnom sistemu: pravo gospodara da, u slučaju smrti svog kmeta-podanika, traži za sebe nešto od njegove ostavštine; takođe: manus mortus. (Prim. prev.)
{25} Bez prava naslednog prenosa. (Prim. prev.)
{26} Ugovore treba poštovati. (Prim. prev.)
{27} Blago, novac. (Prim. prev.)
{28} Razapinjač, sprava za mučenje na kojoj se žrtva rastezala. (Prim. prev.)
{29} Lice koje se ranije profesionalno bavilo šišanjem, kupanjem, vađenjem zuba, čišćenjem ušiju, puštanjem krvi, a takođe nekomplikovanim hirurškim intervencijama i lečenjem lakih oboljenja. (Prim. prev.)
{30} Leoninsko društvo, lavlje društvo; društvo u kojem pojedinac za sebe uzima sve ne obazirući se na druge. (Prim. prev.)
{31} Povorka konjanika. (Prim. prev.)
{32} Ples smrti. (Prim. prev.)
Andrzej Sapkowski, Lastavičja Kula
Thank you for reading books on BookFrom.Net Share this book with friends