*
Kobila je lupila prednjim kopitima o zemlju, zarzala i stala sa strane kao da je zahtevala da joj se dive. Ciri nije mogla da zadrži uzdah divljenja videvši taj jednostavan, vitak vrat delfina, mišićavu, malu, skladnu glavu ispupčenog čela, visoke sapi i građu koja je fascinirala proporcionalnošću.
Približila se obazrivo, pokazujući kobili narukvicu na zglobu. Kobila je otegnuto frknula i naćuljila nemirne uši, ali joj je dopustila da uhvati uzde i da je pomiluje po svilenom nosu.
– Kelpi – reče Ciri. – Crna si i okretna kao morska kelpi. Stoga ćeš se zvati Kelpi. I ne brinem da li je to pretenciozno ili ne.
Kobila zafrkta, uspravi uši i ošinu svilenkastim repom, koji je dosegao do njenih članaka. Ciri, koja voli visoka sedla, suzi remen stremena i neobično opipa ravno sedlo bez drvene osnove i prednjeg obluka. Smestila je čizme u stremene i uhvatila konja za grivu.
– Mirno, Kelpi.
Uprkos svemu, sedlo je bilo potpuno udobno. I, iz očiglednih razloga, dosta lakše od uobičajenih konjičkih sedala.
– Sada ćemo – reče Ciri, udarajući kobilu po vrelom vratu – videti da li si hitra koliko si lepa. Da li si pravi rasni konj ili samo mešanac. Šta kažeš na dvadeset milja galopa, Kelpi?
*
Da je u dubokoj noći neko tiho uspeo da se prikrade toj kolibi izgubljenoj među močvarama, sa upalom strehom obraslom mahovinom, da je pogledao kroz pukotine na prozorima, video bi sedobradog starca kako sluša priču devojke od petnaestak godina, zelenih očiju i pepeljaste kose. Video bi kako ugašen žar u ognjištu oživljava i sjaji kao da predoseća šta će biti ispričano.
Ali to nije bilo moguće. Niko to nije mogao videti. Koliba pustinjaka Visogote bila je dobro sakrivena među močvarama, u pustoši večito pokrivenoj maglom, u koju se niko nije usuđivao da zađe.
*
– Uvala potoka bila je ravna, pogodna za put, pa je Kelpi išla kao vihor. Naravno, nisam išla uzvodno, već nizvodno. Sećala sam se tog čudnog naziva: Zavist. Prisećala sam se šta je Hotsporn govorio Giselheru u stanici. Shvatila sam zbog čega me je upozorio na to naselje. U Zavisti je sigurno bila zaseda. Kada je Giselher potcenio ponudu amnestije i rad za gildu, Hotsporn mu je namerno napomenuo o lovcu na nagrade koji boravi u naselju. Znao je da će Pacovi progutati taj mamac i da će otići tamo i upasti u klopku. Morala sam da stignem do Zavisti pre njih, da im preprečim put, da ih upozorim. Da ih vratim. Sve. Ili barem sarno Mistle.
– Slutim – promrmlja Visogota – da ti nije pošlo za rukom.
– Tada – reče nečujno – sam mislila da u Zavisti čeka velika divizija naoružana do zuba. Ni na kraj pameti mi nije bilo da je ta zaseda – jedan čovek...
Ućuta, zagledana u tamu.
– I nisam imala pojma kakav je to čovek.
*
Birka je nekada bila bogato, divno selo, s neobično živopisnim položajem – njene žute strehe i crveni krovići tesno su popunjavali kotlinu strmih, šumovitih padina, koje su menjale boje u zavisnosti od godišnjeg doba. Naročito je u jesen krajolik Birke naslađivao estetsko oko i osećajno srce.
Tako je bilo dok naselje nije promenilo naziv. A to je bilo ovako: Mladi seljak, vilenjak iz obližnje vilenjačke kolonije, bio je nasmrt zaljubljen u mlinarevu kći iz Birke. Mlinarka-vragolanka ismevala je vilenjakovo udvaranje i sve više se puštala u promet. sa susedima, poznanicima, pa čak i rođacima. Ovi počeše da se podsmevaju vilenjaku i njegovoj slepoj ljubavi. Vilenjak je – veoma netipično za vilenjaka – eksplodirao od besa i osvete, eksplodirao je strašno. Jedne noći, po jakom vetru, koji mu je bio naklonjen, naložio je vatru i spalio celu Birku do temelja.
Uništeni seljaci, žrtve požara, klonuli su duhom. Jedni su odlutali u svet, drugi su pali u lenjost i pijanstvo. Novac koji je bio skupljan za obnovu bio je regularno proneveren i popijen, a naselje je pružalo sliku siromaštva i očaja: bilo je zbirka gnusnih prčvara navrat-nanos sklepanih u podnožju gole i osmuđene padine. Pre požara, Birka je imala ovalni oblik i centralni trg, a sada je od nekoliko pristojno sagrađenih kuća, žitnica i destilerija bilo formirano nešto poput duge uličice, koju je zatvarao ulaz zajednički sagrađene krčme „Pod Himerinom glavom”, pod upravom udovice Gule.
I već sedam godina niko ne koristi naziv Birka. Govorilo se: Vatrena Zavist, skraćeno – jednostavno Zavist.
Uličicama Zavisti jahali su Pacovi. Bio je hladan, oblačan i sumoran dan.
Ljudi su poleteli u kuće, sakrili se u brvnarama i kolibama. Ko je imao prozore, zatvarao ih je uz snažan tresak, ko je imao vrata, taj ih je podupirao motkom. A ko je još imao votku, pio je zbog hrabrosti. Pacovi su jahali polako, demonstrativno sporo, stremen pred stremen. Na njihovim licima oslikavao se ravnodušan prezir, ali namrštene oči su obazrivo motrile na prozore, verande i ćoškove.
– Jedan klin iz arbalesta! – Giselher upozori gromko za svaki slučaj. – Jedno povlačenje tetive i počinjemo masakr!
– I još jedanput ćemo ovde podmetnuti crvenu vatru! – Iskra dobaci zvučnim i visokim sopranom. – Ostaće samo zemlja i voda!
Neki od stanovnika su sigurno imali samostrel, ali nije se našao niko ko bi hteo da proveri da li Pacovi pričaju u vetar ili ne.
Pacovi su sišli s konja. Četvrtinu staje{6} koja ih je delila od krčme „Pod Himerinom glavom” prešli su pešice, nogu pred nogu, ritmično zveckajući i bučeći mamuzama, ukrasima i nakitom.
Trojica Zavišćana koji su gasili pivom jučerašnji mamurluk nestali su sa stepeništa krčme čim su ih ugledali.
– Još kada bi on bio ovde – promrmlja Kajli. – Protraćili smo vreme. Nije trebalo da se odmaramo, trebalo je da upadnemo noću...
– Budalo – isceri zube Iskra. – Ako hoćemo da bardi pevaju pesme o tome, onda ne možemo to uraditi po noći i kad je mrak. Ljudi moraju da vide! Jutro je najbolje, jer su svi još trezni, zar ne, Giselhere?
Giselher nije odgovorio. Podigao je kamen, zarnahnuo njime i pogodio vrata kafane.
– Izlazi, Bonharte!
– Izlazi, Bonharte! – Pacovi nastaviše u horu. – Izlazi, Bonharte!
Iznutra su dopirali koraci. Spori i teški. Mistle je osetila drhtavicu kako joj trči preko vrata i ramena.
Bonhart je stajao na vratima.
Pacovi impulsivno odstupiše korak nazad, potpetice visokih čizama ukopaše se u zemlju, a dlanovi skočiše ka rukohvatima mačeva. Lovac na nagrade je svoj mač držao u kanijama. Zahvaljujući tome, imao je slobodne ruke – u jednoj je držao oljušteno jaje, a u drugoj koru hleba.
Polako je prišao do ograde i pogledao ih odozgo s visine. Stajao je na tremu, ali je i sam bio visok. Ogroman, mada mršav kao gul.
Gledao ih je, prelazio vodnjikavim očima po svima redom. Zatim je odgrizao prvo parčence jajeta, pa parčence hleba.
– A gde je Falka? – upita ravnodušno. Mrvice žumanca pale su mu s brkova i usana.
*
– Juri, Kelpi! Juri, lepotice! Juri svom snagom!
Vrana kobila zarza glasno, pružajući vrat u vratolomnom galopu. Šljunak ispod kopita udarao je kao grad, mada je izgledalo kao da kopita jedva dodiruju zemlju.
*
Bonhart se lenjo protegnu škripeći kožnim gunjem, lagano je navukao i brižljivo namestio rukavice od losove kože.
- – Šta je ovo? – iskrivi se. – Hoćete da me ubijete? A radi čega?
– A radi Muhomora, da ne tražimo daleko – odgovori Kajli.
– I radi zabave – dodala je Iskra.
– I za sveti mir – dobaci Rif.
– Aaaa – reče polako Bonhart. – Dakle, o tome se radi? A ako obećam da ću vam pokloniti mir, ostavićete me?
– Ne, stari džukče, nećemo te ostaviti – Mistle se čarobno osmehnu. – Poznajemo te. Znamo da ti ne poklanjaš, da ćeš gmizati za našim stopama i čekati priliku da nekog od nas ubodeš u leđa. Napolje!
– Polako, polako – Bonhart se osmehnu, razvlačeći zlurada usta pod sedim brkovima. – Uvek ima vremena za ples, nema potrebe da se uzbuđujete. Prvo ću vam dati predlog, Pacovi. Dozvoliću vam da birate, a vi učinit
e kako vam je volja.
– Šta brbljaš, starkeljo? – viknu Kajli, pogrbivši se. – Govori jasnije!
Bonhart klimnu glavom i počeša se po butini.
– Nagrada je za vas, Pacovi. Velika. A treba živeti.
Iskra prasnu u smeh i iskolači oči kao hijena. Bonhart prekrsti ruke na grudima, premeštajući mač na pregib lakta.
– Velika nagrada – ponovi – jeste za mrtve, a za žive je mnogo veća. A meni je, iskreno da vam kažem, svejedno. Nemam ništa lično protiv vas. Još juče sam mislio da vas pobijem, eto tako, radi razonode i zadovoljstva, ali sami ste došli i poštedeli me muke, a time ste osvojili moje srce. Stoga ću vam dozvoliti da birate. Kako biste voleli da vas uzmem: po dobroti ili po zlu?
Mišići na Kajlijevim obrazima zadrhtaše. Mistle se nagnula, spremna da skoči. Giselher je uhvati za rame.
– Hoće da nas razbesni – siknu. – Pusti smrdijivca da govori.
Bonhart prasnu u smeh.
– I? – ponovi. – Po dobroti ili po zlu? Ja savetujem ovo prvo. Jer vidite, po dobroti znatno, znatno manje boli.
Pacovi kao po naredbi izvukoše oružje. Giselher mahnu oštricom unakrst i ukipi se u odbrambenom stavu. Mistle sočno pljunu na zemlju.
– Dođi ovamo, koščati deduskaro – reče tobože mirno. – Dođi, nitkove. Ubićemo te kao starog, sedog psa.
– Dakle, radije biste po zlu – Bonhart, gledajući iznad krovova domaćinstava, polako izvuče mač i baci kanije. Sišao je s trema bez žurbe, zveckajući mamuzama.
Pacovi se brzo razmestiše po ulici. Kajli je otišao najdalje ulevo, gotovo do zida destilerije. Pored njega je stajala Iskra, kriveći dlakave usne u svom uobičajenom, strašnom osmehu. Mistle, Ase i Rif su otišli udesno. Giselher je ostao na sredini, zagledan u lovca na nagrade ispod namrštenih kapaka.
– Pa dobro, Pacovi – Bonhart pogleda sebi u bokove, pogleda u nebo, a onda podiže mač i pljunu na oštricu.
– Ako ćemo da plešemo, plešimo. Muzika, sviraj!
Skočiše jedan na drugoga kao vukovi, munjevito, tiho i bez upozorenja. Oštrice zahujaše u vazduhu, ispunjavajući ulicu jaucima i zveketom čelika. U početku se čuo samo zveket oštrica, uzdasi, jauci i ubrzano disanje.
A potom, odjednom i iznenada, Pacovi počeše da vrište. I da umiru.
Rif je prvi izleteo iz gomile, pljesnuo leđima o zid i krvlju isprskao prljavobelu fasadu. Za njim se lelujavim korakom dogegao Ase, presavio se i pao na stranu, naizmenično grčeći i ispružajući kolena.
Bonhart se izvijao i skakao kao čigra, okružen sjajem i zveketom oštrice. Pacovi su se povlačili pred njim, skakali, napadali i provlačili gnevno, revnosno i bez milosti. I bezuspešno. Bonhart je odbijao udarce, udarao, odbijao, udarao, skakao, napadao bez pauze, nije dopuštao predah i menjanje tempa. A pacovi su se povlačili. I umirali.
Iskra, isečena po vratu, pala je u blato i skupila se kao mačka, krv iz tetiva šiknula je na listove i kolena Bonhartu, koji je prolazio pored nje. Lovac je širokim zamahom odbio Mistleine i Giselherove napade, posle čega se zaokrenu i munjevitim udarcem raspori Kajlija, posekavši ga samim vrhom mača – od ključne kosti sve do bedara. Kajli je ispustio mač, ali nije pao – samo se zgrčio i oberučke uhvatio za grudi i stomak, a pod dlanovima mu je buknula krv. Bonhart je opet izbegao Giselherov udarac, odbio Mistlein napad i još jednom zviznuo Kajlija, ali ovaj put mu je jednu stranu glave pretvorio u skerletnu kašu. Plavokosi Pacov je pao i iz njega je potekla lokva krvi pomešana s blatom.
Mistle i Giselher su na trenutak oklevali. I umesto da beže, vrisnuše u jedan glas, divlje i besno. I baciše se na Bonharta.
Pronašli su smrt.
*
Ciri je upala u grad i progalopirala ulicom. Ispod kopita vrane kobile letele su kapljice blata.
*
Bonhart je potpeticom gurnuo Giselhera, koji je ležao ispred zida. Starešina Pacova nije pokazivao znake života. Iz razvaljene lobanje već je prestala da teče krv.
Mistle je na kolenima tražila mač i opipavala blato i glib obema rukama, ne videvši da kleči u crvenoj bari koja se sve više širila. Bonhart joj je polako prišao.
– Neeeeeee!
Lovac podiže glavu.
Ciri u trku skoči s konja, saplete se i pade na jedno koleno.
Bonhart se osmehnu.
– Pacovčica – reče. – Sedma Pacovčica. Dobro je da si tu. Samo si mi ti nedostajala za komplet.
Mistle je pronašla mač, ali nije bila u stanju da ga podigne. Zabrektala je i bacila se pod Bonhartove noge, a uzdrhtale prste je zabila u vrhove njegovih čizama. Otvorila je usta da bi vrisnula, ali joj je umesto vriska iz usta potekao sjajan krmezan mlaz. Bonhart ju je snažno šutnuo i obalio u glib. Držeći se oberučke za rasporeni stomak, Mistle je ipak uspela da se ponovo pridigne.
– Neeeeee! – Ciri vrisnu. – Mistleeeeee!
Lovac na nagrade nije obratio pažnju na njen vrisak, čak nije ni glavu okrenuo. Zamahnuo je mačem i energično je tresnuo kao kosom; snažnim udarcem je podigao Mistle sa zemlje i gurnuo je čak do zida kao meku, krpenu lutku, kao dronjak umazan crvenom bojom.
Urlik je utihnuo u Cirinom grlu. Ruke su joj drhtale dok je sezala za mačem.
– Ubica – rekla je, začudivši se kako joj je glas stran. Bile su joj strane i usne, koje su odjednom postale strahovito suve.
– Ubica! Ološ!
Bonhart ju je radoznalo posmatrao, naginjući lagano glavu.
– Hoćemo li da umiremo? – upitao je.
Ciri je išla ka njernu i stvarala polukrug oko njega. Mač joj se u podignutim i ispruženim rukama pomerao, varao je, dovodio u zabludu.
Lovac na nagrade se gromko zasmejao.
– Da umiremo! – ponovi. – Pacovčica želi da umre!
Polako se okrenuo, zastao u mestu i nije dao da ga namami u polukružnu klopku. Ali Ciri je bilo svejedno. Ključala je od besa i mržnje, drhtala od žudnje da ubije. Htela je da nasrne na tog strašnog starca, da oseti kako mu se oštrica zabija u telo. Želela je da vidi njegovu krv kako šiklja iz posečenih tetiva u ritmu poslednjih otkucaja srca.
– Pa, Pacovčice – Bonhart podiže okrvavljeni mač i pljunu na oštricu. – Pre nego što izdahneš, pokaži šta čuči u tebi! Muzika, sviraj!
*
– Zaista ne znam kako to da se nisu poubijali u tom prvom okršaju – šest dana kasnije pričao je Niklar, sin pogrebnika. – Baš su hteli da se poubijaju, to se dalo primetiti. Ona njega, a on nju. Naleteše jedno na drugo, usplamteše za manje od trena oka i poče sveopšti zveket mačeva. Možda su razmenili dva, možda i tri udarca. Nije bilo čoveka koji je stigao da to izbroji okom ili uhom. Tako brzo su udarali, zlatni gospodine, da to nije moglo da ulovi ni ljudsko oko, a ni uho. A plesali su i skakali jedno oko drugog kao dve lasice!
– Odskočiše jedno od drugog – nastavi momak – ali nijedno nije imalo posekotinu. Moglo bi se reći da je Pacovčica bila besna kao sam đavo, a siktala je kao mačor kad hoćeš da mu otmeš miša. A milostivi gospodin Bonhart je bio potpuno smiren.
*
– Falka – reče Bonhart nasmejan i iskežen kao pravi gul. – Zaista umeš da plešeš i rukuješ mačem! Zaintrigirala si me, šiparice. Ko si ti? Kaži mi pre nego što umreš.
Ciri je teško disala. Osećala je kako počinje da je obuzima strah. Shvatila je s kim ima posla.
– Kaži ko si, a ja ću ti darovati život.
Još jače je stisnula rukohvat u šaci. Morala je, morala je da odbije njegove napade i da ga zvekne pre no što se zakloni. Nije mogla da dopusti da odbija njene udare, nije mogla mačem da prima njegove udarce i više nijednom nije smela da rizikuje da oseti bol i paralizu koja joj je prožimala i obuhvatala lakat i podlakticu tokom napada. Nije smela da traći energiju na pasivno izmicanje od njegovih uboda, koji su je za dlaku promašivali. „Moram da zaobiđem njegov gard”, pomisli, „Odmah. U ovom okršaju. Ili ću umreti.”
– Umrećeš, Pacovčice – reče dok je išao ka njoj s mačem ispruženim daleko ispred sebe. – Ne bojiš se? To je zato što ne znaš kako izgleda smrt.
„Kaer
Morhen”, pomisli skačući, „Lambert. Češalj. Salto.”
Napravila je tri koraka i polupiruetu, a kada ju je napao potcenivši trik, uradila je salto unazad, dočekala se vešto na jedno koleno i odmah jurnula na njega; izmicala je njegovoj oštrici i zaokrenula zglob kako bi mu nanela strašan udarac, potpomognut jakim okretom kuka. Odjednom ju je obuzela euforija, već je gotovo čula kako se oštrica zariva u telo.
Umesto toga, došlo je do tvrdog, piskavog zveketa metala o metal. I odjednom blesak u očima, užas i bol. Osetila je da pada, osetila je da je pala. „Odbio je udarac i uzvratio”, pomisli. “Umirem”, pomisli.
Bonhart ju je šutnuo u stomak. Drugim šutom, koji je bio precizno i bolno naciljan u lakat, izbio joj je mač. Ciri se uhvatila za glavu, osetila je tup bol, ali pod prstima nije bilo ni rane, ni krvi. „Udario me je pesnicom”, pomisli zgrozivši se. „Jednostavno me je udario pesnicom. Ili drškom mača. Nije me ubio. Prebio me je kao balavicu.”
Otvorila je oči.
Lovac je stajao iznad nje, strašan i mršav kao kostur, nadmašivao ju je kao bolesno drvo bez listova. Smrdeo je na znoj i krv.
Uhvatio ju je za kosu na vratu, nadmoćno podigao, primorao da ustane, ali odmah ju je povukao zatirući zemlju pod nogama i, dok je vrištala iz sveg glasa, prostro ju je pored Mistle, koja je ležala kod zida.
– Ne bojiš se smrti, a? – promumla, povijajući joj glavu nadole. – Onda pogledaj sebe, Pacovčice. To je smrt. Tako se umire. Pogledaj, ovo su creva. Ovo je krv. A ovo je govno. To čovek ima u sebi.
Ciri se uspravljala, savijala i brektala u suvoj bljuvotini, dok ju je njegova ruka pritiskala. Mistle je još bila živa, ali oči su joj već bile zamagljene, staklaste i buljave. Njena šaka skupljala se i širila kao kandža jastreba, zarivena u blato i đubrivo. Ciri je osetila oštar, prodoran smrad urina. Bonhart se zasmejao grohotom.