– Gle! – povika sveštenik, i dalje ga merkajući pogledom. – Nije li to odveć lukavo, nepoznati milostivi gospodine? Na dvoboj pozivaš? Na prvi pogled vidi se da se raniš mačem po krajini! Na svoj mač banditski sud božji prepuštaš?
– Ako vam mač nije po volji, bogougodniče – otegnuto saopšti Zoltan Čivaj, koji je stajao pored Geralta – i ako vam ovaj milostivi gospodin ne odgovara, možda bih ja bio dostojan? Molim, nek optužitelj devojke izađe meni na dvoboj sekirama.
– Ili meni lukom i strelom – mršteći se, istupila je i Milva. – Po jednu strelu na sto koraka.
– Vidite li, ljudi, kako se brzo množe branitelji veštičini? – povika sveštenik, nakon čega se okrete i iskrevelji lice u lukavi osmeh. – Dobro, potucala, prihvatam u ordalijum sve troje. Uskoro će se sud božji izvršiti, pa ćemo videti šta je veštica grešila, a i vašu vrlinu ćemo proveriti u isti mah! Ali ne mačevima, sekirama, kopljima ili strelama! Velite da znate pravila suda božjeg? I ja ih znam. Ovo su potkovice u uglju usijane, do beline usijane! Vatreno krštenje! Dela, pristaše vradžbina! Koji potkovice iz vatre izvadi i meni ih donese i ne bude imao opekotina, taj će dokazati da u veštice nema krivice. Ako pak što drugo sud božji pokaže, onda smrt i na vas i na nju! Kao što rekoh!
Zlovoljno gunđanje staroste Labsa i njegove grupe zaglušiše entuzijastični urlici većine okupljene oko sveštenika, koja je nanjušila zabavu i predstavu. Milva pogleda u Zoltana, Zoltan u vešca, a veštac u nebo i potom u Milvu.
– Veruješ li u bogove? – upita je poluglasno.
– Verujem – tiho promrsi streličarka, gledajući ugalj u vatri. – Ali ne mislim da bi želeli da lupaju glave vrelim potkovicama.
– Od vatre do tog kurlova svega su tri koraka – prosikta kroz stisnute zube Zoltan. – Izdržaću nekako, radio sam u topionici... Molite se ipak za mene tim svojim bogovima...
– Samo časak – Emjel Regis stavi patuljku ruku na rame. – Zaustavite te svoje molitve.
Travar priđe vatri, pokloni se svešteniku i publici, a onda se brzo nagnu i stavi ruku u vrelo ugljevlje. Masa dreknu uglas, Zoltan opsova, Milva zari prste u Geraltovu ruku. Regis se ispravi, mirno pogleda na potkovicu u svojoj ruci, do beline usijanu, i bez žurbe pođe ka svešteniku. Ovaj ustuknu, ali se zaglavi među seljake koji su mu stajali iza leđa.
– Ako se ne varam, to ste želeli, blagočestivi? – upita Regis podižući potkovicu. – Vatreno krštenje? Ako je tako, mislim da je božja presuda jednoznačna. Devojka je nevina. Njeni branitelji su nevini. Ja sam, zamislite, takođe nevin.
– Po... po... pokažite ruku... – promuca sveštenik. – Ima li’, opekotina...?
Travar se osmehnu na svoj način, stisnutih usana, zatim premesti potkovicu u levu ruku, a desnu, potpuno zdravu, pokaza najpre svešteniku, a onda, podižući je visoko, svima. Gomila zaurla.
– Čija je ovo potkovica? – upita Regis. – Neka je uzme onaj ko je njen vlasnik.
Niko se nije prijavio.
– To je đavolski trik! – zaurla sveštenik. – I ti si sam čarobnjak, ili si đavo otelotvoreni!
Regis hitnu potkovicu na zemlju i okrete se.
– Izvršite onda na meni egzorcizam – hladno mu predloži. – Slobodno. Ali sud božji se već izvršio. Čuo sam da podrivanje rezultata ordalije jeste jeres.
– Gubi se, nestani! – dreknu sveštenik, izmahujući pred nosom travara amajlijom i izvodeći drugom rukom kabalističke pokrete. – Nestani u paklenom bezdanu, nečastivi! Nek se zemlja pod tobom’ provali...
– Dosta je bilo! – gnevno viknu Zoltan. – Hej, ljudi! Gospodine starosto Labse, nameravate li još dugo da gledate ovu budalaštinu? Nameravate li...
Patuljkov glas zagluši užasna dreka.
– Niiilfgaaard!
– Konji sa zapada! Konji! Nilfgard napada! Spasavaj se ko može!
Logor se u trenutku pretvorio u totalni pandemonijum. Seljaci pojuriše ka svojim kolima i kolibama, prevrćući i gazeći jedni druge. Užasna rika vinula se u nebesa.
– Naši konji! – dreknu Milva, praveći oko sebe buku pesnicama i šutevima. – Naši konji, vešče! Za mnom, brzo!
– Geralte! – dreknu Neven. – Spasavaj!
Gomila ih je razdvojila kao talase razbijene o obalu, u tren oka povukla je Milvu za sobom. Geralt, koji je držao Nevena za kragnu, nije dao da ga ponese, jer se na vreme uhvatio za kola za koja je bila vezana devojka optužena za vradžbine. Kola su ipak naglo cimnula i krenula s mesta, a veštac i pesnik su pali na zemlju. Devojka je počela da maše glavom i histerično se smeje. Kako su se kola udaljavala, smeh je jenjavao i gubio se u opštem urlanju.
– Izgaziće me! – drečao je Neven ležeći na zemlji. – Smrskaće me! Upomoć!
– U materrrinu! – zakrešta nevidljivi Feldmaršal Gajdaš.
Geralt podiže glavu, ispljunu pesak i ugleda više nego smešan prizor.
Opštoj panici nisu poklekle samo četiri osobe, jedna od njih protiv svoje volje. To je bio sveštenik, koga je gvozdenom hvataljkom paralisao starosta Hektor Labs stegnuvši mu vrat. Druge dve osobe bile su Zoltan i Parsifal. Gnom je brzim pokretom strgnuo otpozadi odoru svešteniku, a naoružan kleštima, patuljak je izvadio iz vatre usijanu potkovicu i ubacio je bogougodniku u gaće. Pošto ga je Labs pustio iz zagrljaja, sveštenik pojuri napred kao kometa s repom koji se dimio, a njegovo urlanje stopilo se s rikanjem gomile. Geralt je video kako su starosta, gnom i patuljak hteli da čestitaju jedni drugima uspešni ordalijum kad se pravo na njih svalio sledeći talas svetine koja je panično bežala. Sve je nestalo u prašini koja se dizala, veštac više ništa nije video – nije, uostalom, imao ni vremena da gleda, zauzet spasavanjem Nevena, koga je opet oborio s nogu vepar što je slepo jurcao. Kad se Geralt nagnuo da podigne pesnika, tada su mu s kola koja su pored njih tandrkala pravo na leđa pale merdevine. Težina ga prilepi za zemlju, i još pre nego što je stigao da ih strese sa sebe, preko lestvica je pretrčalo petnaestak osoba. Kad je najzad stigao da se oslobodi, uz tresku i lupnjavu prevrnula su se još jedna kola pored njega, pa su na vešca pala tri džaka pšeničnog brašna, čija je funta ovde koštala jednu krunu. Džakovi su se razvezali i svet je utonuo u beli oblak.
– Ustaj, Geralte! – drao se trubadur. – Ustaj, dovraga!
– Ne mogu – zastenja veštac zaslepljen dragocenim brašnom, oberučke se hvatajući za koleno kroz koje mu je sevao parališući bol.
– Spasavaj se, Nevene...
– Neću te ostaviti!
Sa zapadne ivice logora dopirali su stravični krici, koji su se mešali s tutnjavom potkovanih kopita i rzanjem konja. Krici i tutnjava pojačaše se odjednom, prekri ih zvuk zvona, škripa i topot gvožđa koje se udara sa gvožđem.
– Bitka! – povika pesnik. – Biju se!
– Ko s kim? – Geralt je silovitim pokretima nastojao da očisti oči od brašna i pleve. Nešto je u blizni gorelo, obavijao ih je užaren dah i klube smrdljivog dima. Topot se pojačavao u ušima, zemlja je zadrhtala. Prvo što je video u oblaku prašine bile su na desetine konjskih putišta u galopu. Svuda unaokolo. Nadjačao je bol.
– Pod kola! Sakrij se pod kola, Nevene, inače će nas pregaziti!
– Ne mrdajmo... – zaječa pesnik prilepljen za zemlju. – Lezimo... Čuo sam da konj nikad neće da pregazi čoveka koji leži...
– Nisam siguran – izdahta Geralt – da li je svaki konj čuo za to. Pod kola! Brzo!
U tom trenutku jedan od konja koji nije znao za ljudsku poslovicu šutnu ga po glavi u letu. U veščevim očima odjednom zablistaše sva crvena i zlatna sazvežđa na nebeskom svodu, a malo potom neprobojni mrak pokri nebo i zemlju.
*
Pacovi đipiše, probuđeni otegnutim krikom koji je tutnjao umnogostručenim ehom po zidovima pećine. Ase i Rif dohvatiše mačeve. Iskra glasno opsova, jer je udarila glavom o ispust u steni.
– Šta je bilo? – dreknu Kajli. – Šta se desilo?
U pećini je vladao mrak, mada je napolju sijalo sunce – Pacovi su nadoknađivali neprospavanu noć provedenu u samarima bežeći pred hajkom.
Giselher je stavio lu
č na žar, raspalio ga je, podigao, prišao mestu gde su spavali Ciri i Mistle, kao i obično, podalje od ostatka bande. Ciri je sedela oborene glave, Mistle ju je grlila.
Giselher je podigao baklju. Ostali su se takođe približili. Mistle je prekrila krznom Cirina gola ramena.
– Čuj, Mistle – ozbiljno je rekao harambaša Pacova. – Nikad se nisam mešao u to šta vas dve radite na jednoj postelji. Nikad nisam rekao reč uvrede i podsmeha. Uvek se trudim da gledam u drugom pravcu i da ne primećujem. To je vaša stvar i vaše sklonosti, sve dok to radite diskretno i tiho. Ali ovog puta ste malo preterale.
– Ne budi glup – prasnu Mistle. – Šta ti zamišijaš? Devojka je vrištala u snu! To je bio košmar!
– Ne deri se. Je l’ istina, Falka?
Ciri klimnu glavom.
– Tako je strašan bio taj san? Šta si sanjala?
– Ostavi je na miru!
– Začepi, Mistle. Šta kažeš, Falka?
– Nekoga koga sam nekada poznavala – izgrcala je Ciri. – pregazili su konji. Kopita... Osećala sam kako me melju... Osećala sam njegov bol... Glava i koleno... Još uvek me boli... Izvinite, probudila sam vas.
– Ne izvinjavaj se – Giselher pogleda na stisnute usne Mistline. – Mi treba vama da se izvinimo. A san? Pa šta da radiš, svakom može da se desi da tako sanja. Svakome.
Ciri zatvori oči. Nije bila sigurna da li je Giselher u pravu.
*
Otrezni ga šut noge.
Ležao je glave oslonjene o točak prevrnutih kola; odmah pored njega bio je zgrčeni Neven. Taj koji ga je šutnuo, pokazalo se, bio je landskneht u aketonu i s okruglim šlemom na glavi. Pored njega je stajao drugi. Obojica su držali za uzde konje, za sedla su bili okačeni samostreli i štitovi.
– Jesu ovo mlinari ili koji je ovo đavo?
Drugi landskneht slegnu ramenima. Geralt je video da Neven ne skida pogled sa štitova. I sam je već odavno bio primetio da su na štitovima bili krinovi. Amblem kraljevstva Temerije. Iste takve znake nosili su i drugi konjički strelci, od kojih je sve vrvelo u okolini. Većina je bila zauzeta hvatanjem konja i pljačkanjem vlasništva pokojnika. Koji su većinom nosili crne nilfgardske ogrtače.
Logorište je i dalje bilo ruševina u dimu posle juriša, ali već su se pojavili seljaci koji su se spasli i nisu predaleko pobegli. Konjanički strelci s temerskim krinovima poterivali su ih u gomilu, vikali su na. njih.
Milva, Zoltan, Parsifal i Regis nigde se nisu videli.
Tik pored Geralta sedeo je junak nedavnog procesa za vradžbine, crni mačor, ravnodušno ga gledajući žutozelenim očima. Veštac se, malo začudio, jer mačke obično nisu podnosile njegovu blizinu. Za razmišljanje o nesvakidašnjoj pojavi nije imao vremena pošto ga je jedan od landsknehta drmnuo vrhom kopija.
– Ustajte, obojica! Opa, ovaj sedi ima mač!
– Baci oružje! – povika drugi, pozivajući ostale. – Mač na zemlju, samo brzo, jer ću te glejvom probosti!
Geralt je poslušao. U glavi mu je odzvanjalo.
– Koji ste pa vi?
– Putnici – rekao je Neven.
– Možeš misliti! – prasnu lever. – Putujete kući? Pošto ste šmugnuli od svoje zastave i grba? U ovom logoru ima mnogo takvih putnika koji su se od Nilfgarda prepali, što im vojnički hleb nije prijao! Neke starešine su čak naši poznanici, iz našeg voda!
– Te putnike sada drugo putovanje čeka – zakikota se drugi. – Kratko! Uzbrdo, na granu!
– Nismo mi dezerteri! – dreknu pesnik.
– Pokazaće se ko ste. Podnećete izveštaj nadležnima.
Iza obruča konjaničkih strelaca pomolio se odred lake konjice koj u je predvodilo nekoliko teško naoružanih, s prekrasnim perjanicama na šlemovima.
Neven je posmatrao vitezove, otresao sa sebe brašno i doveo u red svoje ruho, a onda je pljunuo u šake i začešljao razbarušenu kosu.
– Ti, Geralte, ćuti – upozori ga pesnik. – Ja ću pregovarati. To su temerski vitezovi. Razbili su Nilfgardijce. Ništa nam neće. Znam ja kako se s rukopoloženim vitezovima razgovara. Treba im pokazati da nemaju posla sa ordijom, nego sa sebi ravnima.
– Imaj milosti, Nevene...
– Ne sekiraj se, sve će biti dobro. Ja sam ti maher za dijalog sa viteštvom i plemstvom, polovina Temerije me zna. Hej, mičite se s puta, sluge! Da porazgovaram ja s vašim gospodarima!
Landsknehti pogledaše kolebljivo, ali podigoše spuštena koplja, razmaknuše se. Neven i Geralt krenuše ka vitezovima. Pesnik je koračao ponosno i s gospodskim izrazom lica, koji je slabo prilikovao iskrzanom i ubrašnavljenom kabašu.
– Stani! – dreknu na njega jedan oklopnik. – Ni korak dalje! Koji ste pa vi?
– A ko to mene pa pita? – Neven se podboči. – I zašto? Ko ste vi, bogomdana gospodo, da nevine putnike zulumćarite?
– A ko si ti da propituješ, goljo jedna? Odgovaraj na pitanja!
Trubadur nakrivi glavu, pogleda grbove na štitovima i tunike vitezova.
– Tri crvena srca na zlatnom polju – primeti. – Iz toga proishodi da ste Obri. Na vrhu grba turnirska kragna{51}, mora da ste prvorodni sin Anzelma Obrija. Roditelja vašeg vrlo dobro znam, gos’n viteže. A vi, gos’n bukaču, šta vi to tamo na srebrnom štitu nosite? Međ glavama grifona stub crni? Grb porodice Paperbrok, ako nisam omanuo, a ja u takvim stvarima retko omanem. Stub, kako kažu, odražava klikeraše porodice.
– Prestani, dovraga – jauknu Geralt.
– Ja sam čuveni pesnik Neven! – uzoholi se bard, ne obraćajući pažnju na njega. – Zacelo ste čuli za mene! Vodite nas, dakle, svome vođi, starešini, da s ravnim sebi, kako sam navikao, mogu da razgovaram!
Oklopnici nisu reagovali, ali izraz njihovih lica bio je sve nesimpatičniji, a gvozdene rukavice sve snažnije su se utiskivale na ukrasnim dizginama. Neven očito to nije primetio.
– Dobro, šta je s vama? – upita nadmeno. – Šta ste se tako zablenuli, viteže? Tako je, vama govorim, gos’n Crni Stube! Što takve grimase pravite? Ko vas je to slagao da ćete izgledati muževnije, dostojanstvenije i opasnije ako žmirkate i isturite donju vilicu? Prešli ste se. Izgledate kao neko kô nedelju dana nije imao sreće da se čestito iskenja!
– Vodite ih! – dreknu landsknehtima prvorodni sin Anzelma Obrija, koji je nosio grb s trima srcima. Crni Stub iz roda Paperbrok obode svoga ata mamuzama.
– Vodite ih! U okove ugursuze!
*
Išli su za konjima, vukli su ih na konopcima, ručni zglobovi bili su im vezani za oblučje sedla. Išli su, a često trčali, jer jahači nisu žalili ni sedlenike ni zarobljenike. Neven je dvaput pao, a nekoliko se puta vukao stomakom po drumu i drao sve dok se ne bi sažalili. Tada bi ga podigli na noge, i ne baš obzirno požurivali motkom koplja. I terali su ih dalje. Oči su im suzile od prašine koja ih je zaslepljivala, svrdlala im u nosu, gušila ih. Žeđ im je palila grla.
Jedno je bilo utešno – put po kom su ih terali vodio je na jug. Geralt je najzad putovao u pravom smeru, i to sasvim brzo. Ipak, nije se radovao. Jer potpuno je drugačije taj put zamislio.
Na cilj su dospeli u trenutku kad je Neven promukao od izvikivanih psovki pomešanih sa vapajem za milost, a Geraltov bol u laktu i kolenu postao takvo mučenje da je veštac počeo da razmatra da preduzme radikalne, makar i očajničke akcije.
Dospeli su do vojnog logora postavljenog oko razorenog, napola izgorelog utvrđenja. Iza obruča straže, konjoveza i dima logorskih vatri ugledali su plamenicima ukrašene šatore vitezova koji su okruživali prostrano i prometno dvorište iza ograde od kolja koja je bila razvaljena i sva od dima pocrnela. Pokazalo se da je to dvorište u utvrđenju kraj njihove iznuđene šetnje.
Ugledavši valov za pojenje konja, Geralt i Neven napeše konopce. Konjanici nisu isprva bili voljni da ih puste da se napiju vode, ali se sin Anzelma Obrija setio navodnog Nevenovog poznanstva s njegovim ocem, pa je poželeo da bude milostiv. Uguraše se među konje, napiše se, umiše lica vezanim rukama. Cimanje konopaca ubrzo ih vrati u stvarnost.
– Koga ste mi to opet doveli? – upita visoki i vitki vitez u bruniranom, bogato po
zlaćenom panciru, ritmično udarajući buzdovanom o ukrašeni kuis{52}. Nemojte mi reći da su to još jedni špijuni.
– Špijuni ili dezerteri – potvrdi sin Anzelma Obrija. – Ulovili smo ih u logoru kod Hotle, pošto smo satrli nilfgardsku konjičku izvidnicu. To je svakako sumnjivi element!
Vitez u pozlaćenom oklopu othuknu, zatim pažljivo pogleda Nevena, i mlado mada strogo lice odjednom mu se razvedri.
– Glupost! Odvežite ih!
– To su nilfgardski špijuni! – zapenušao je Crni Stub iz roda Paperbroka. – Naročito ovaj odrpanac, lajavi krelac. Veli pesnik da je, lopuža jedna!
– Nije, ubo, slagao – osmehnu se vitez u pozlaćenom panciru. – To je bard Neven. Znam ga. Skinite mu okove. I ovom drugom takođe.
– Sigurni ste, gospodine grofe?
– To je bilo naređenje, viteže Paperbrok.
– Nisi znao da mogu da ti budem od koristi, ha? – promrmlja Neven Geraltu, trljajući korenove šaka, utrnule od okova. – Sada znaš. Moja slava mene prestiže, svuda me znaju i uvažavaju.
Geralt nije komentarisao, zauzet masiranjem svojih ručnih zglavaka, bolnog kolena i lakta.
– Budite ljubazni pa oprostite ovim mladićima njihovu gorljivost – reče vitez kome su se obraćali sa ‘grofe’. – U svima vide nilfgardske špijune. Svaka konjička izvidnica dovodi mi nekoliko njih koji se učine sumnjivi. Što će reći – one koji po bilo čemu odskaču od ordije koja se dala u bežaniju. A vi, milostivi Nevene, i te kako se razlikujete. Otkud se stvoriste kod Hotle, sa izbeglicama?
– Bio sam na putu iz Dilingena u Maribor – slagao je pesnik dok si okom trepnuo – kad smo upali u taj pakao ja i moj... kolega po peru. Sigurno ga znate. Ime mu je... Giraldus.
– Ma znam, znam, čitao sam – pohvali se vitez. – Čast mi je, gospodine Giralduse. Ja sam Danijel Ečeveri, grof Garamone. Tako mi časti, maestro Nevene, mnogo toga se promenilo od vremena kad ste pevali na dvoru kralja Foltesta!