– Nesumnjivo mnogo.
– Ko bi pomislio – namrgodi se grof – da će do ovoga doći. Verden potčinjen Emhiru, Bruga praktično već osvojena, Soden u plamenu... A mi se povlačimo, neprekidno se povlačimo... Oprostite, htedoh reći: izvodimo taktički manevar. Nilfgard unaokolo pali i pljačka, sve je bliže Ini, malo nedostaje da izvrši opsadu tvrđava Majene i Razvana, a temerska vojska i dalje izvodi taj manevar.
– Kada sam kod Hotle ugledao krinove na vašim štitovima – reče Neven – mislio sam da je to već ofanziva.
– Kontraudarac – ispravi ga Danijel Ečeveri. – I borbeno izviđanje. Prešli smo Inu, uništili smo nekoliko konjičkih izvidnica i nekoliko odreda Skoja’taela koji su sejali požare. Vidite šta je ostalo od garnizona u Jermeriji koje smo uspeli da odbijemo. A utvrđenja Karkano i Vidort spaljena su do temelja... Čitav jug je u krvi, u plamenu i dimu... Ah, dosađujem vam, milostiva gospodo, pa vi dobro znate šta se događa u Brugi i Sodenu kad je dotle došlo da sa izbeglicama odatle tumarate. A moje junačine mislile da ste špijuni! Još jednom molim da mi oprostite. I pozivam vas na ručak. Pojedini plemići i oficiri radi će biti da vas upoznaju, gospodo pesnici.
– Za nas je to istinska čast, gospodine grofe – kruto se nakloni Geralt. – Ali vreme nas poteruje. Mora da se na put kreće.
– Molim vas da se ne ustručavate – osmehnu se Danijel Ečeveri. – Običan skromni vojnički obrok. Srnetina, jarebice, kečiga i tartufi...
– Odbijanje bi značilo nepoštovanje – reče Neven i proguta pljuvačku, odmerivši vešca značajnim pogledom. – Poziv prihvatamo bez oklevanja, gos’n grofe. Da li je vaš šator onaj bogati, u plavo-zlatnim bojama?
– Nije. To je šator glavnokomandujućeg. Plavo i zlatno boje su njegove otadžbine.
– Kako to? – začudi se Neven. – Bio sam siguran da je ovo vojska Temerije. Da vi ovde upravljate.
– To je izdvojeni odred temerske vojske. Ja sam oficir za vezu kralja Foltesta; ovde služi, takođe, veliki deo temerskog plemstva sa svojim odredima, koji, poretka radi, imaju na štitovima znak krinova. Ali stožer ovog korpusa predstavljaju podanici drugog kraljevstva. Vidite li barjak ispred šatora?
– Lavovi – zaustavi se Geralt. – Zlatni lavovi na plavom polju. To, to je amblem...
– Cintre – potvrdi grof. – To su emigranti iz kraljevstva Cintre, koju je sada okupirao Nilfgard. Njima upravlja maršal Visegerd.
Geralt se okrete nameravajući da izjavi grofu da ga hitne stvari primoravaju da ipak odustane od srnetine, kečiga i tartufa. Nije stigao. Ugledali su grupu koja se približavala k njima, na čijem čelu je išao stasit, trbušast i sed vitez s plavim ogrtačem i sa zlatnim lancem na panciru.
– Evo, gospodo pesnici, evo ga upravo maršal Visegerd, glavom i bradom – reče Danijel Ečeveri. – Dozvolite mi, Vaša milosti, da vam predstavim...
– Nije potrebno – prekide ga promukli glas maršala Visegerda, koji je upirao pogledom u Geralta. – Već smo jedan drugom bili predstavljeni. U Cintri, na dvoru kraljice Kalante. Onog dana kada je bila veridba princeze Pavete. Bilo je to pre petnaest godina, ali mene sećanje dobro služi. A ti, barabo, vešče, sećaš li se ti mene?
– Sećam se – klimnu glavom Geralt i poslušno ispruži ruke vojnicima da mu ih vežu.
*
Danijel Ečeveri, grof Garamone, pokušao je da se zauzme za njih još onda kada su landsknehti posadili vezanog Geralta i Nevena na klupicu u šatoru. Sada, kad su na naredbu maršala Visegerda landsknehti izašli, grof je ponovio svoja nastojanja.
– Ovo je pesnik i trubadur Neven, gospodine maršale – ponovio je. – Ja ga poznajem. Ceo svet ga poznaje. Ne nalazim da je prikladno da ga ovako tretiramo. Jemčim rečju viteškom da nije nilfgardski špijun.
– Nemojte da jemčite nepromišljeno – zareža Visegerd, ne skidajući pogleda sa zarobljenika. – Možda i jeste pesnik, ali ako je uhvaćen u društvu ove hulje vešca, ja u tom slučaju za njega ne bih jemčio. Vi, izgleda, i dalje ne možete da predstavite sebi kakva nam je ptičica pala šaka.
– Veštac?
– Nego šta. Geralt, koga zovu Vuk. Ista ona hulja koja je dala sebi pravo na Cirilu, Pavetinu ćerku, Kalantinu unuku, istu onu Ciri o kojoj se danas toliko govori. Premladi ste, grofe, da biste pamtili vremena kad je ta afera bila predmet govorkanja na mnogim dvorovima, ali ja sam, tako stvari stoje, svojim očima sve to video.
– A šta to njega može da vezuje sa princezom Cirilom?
– To pseto – Visegerd pokaza na Geralta prstom – doprineo je da Pavetu, ćerku kraljice Kalante, daju za Dunija, protuvu s juga za koju niko nije čuo. Iz veze s tom pasjom sortom rodila se kasnije Cirila, predmet njihove podle zavere. Jer treba da znate da je to kopile, taj Duni, blagovremeno vešcu obećao devojku kao nadoknadu za to što će mu se omogućiti brakosočetanije. Zakon Nenadnosti, razumete?
– Ne baš. Ali nastavite, blagočestivi gospodine maršale.
– Veštac je – Visegerd je ponovo upro prstom u Geralta – posle Pavetine smrti hteo da otme devojčicu, ali Kalante to nije dopustila, sramno ga je najurila. Ali on je dočekao odgovarajući trenutak. Kad je izbio rat sa Nilfgardom i kad je Cintra pala, oteo je Ciri, koristeći ratno zamešateljstvo. Skrivao je devojku, mada je znao da je mi tražimo. A na kraju mu je dosadila i prodao ju je Emhiru.
– To je laž i kleveta! – dreknu Neven. – U tome nema ni trunke istine!
– Ćuti, svirče, jer ću narediti da ti gužvom zapuše usta. Povežite činjenice, grofe. Veštac je imao Cirilu, sada je ima Emhir var Emreis. A veštac je ulovljen u prethodnici isturenog nilfgardskog odreda. Šta to pokazuje?
Danijel Ečeveri slegnu ramenima.
– Šta to pokazuje? – ponovi Visegerd naginjući se nad Geraltom. – Šta, đubre jedno? Pričaj! Od kada špijuniraš za Nilfgard, pseto?
– Ne špijuniram ni za koga.
– Narediću da kaiševe od tebe iskroje.
– Naredite.
– Gospodine Nevene – progovori odjednom grof Garamone. -Biće korisnije ako počnete sa objašnjenjima. Što pre to bolje.
– Još davno bih ja to učinio – prasnu pesnik – ali kad mi milostivi gospodin maršal preti ućutkivanjem! Mi smo nevini, sve su to ovejane izmišljotine i ogavne klevete. Cirilu su s ostrva Taned oteli, a Geralta su teško ranili dok ju je branio. Svako to može da potvrdi. Svaki čarobnjak koji je bio na Tanedu. I sekretar države Redanje, gospodin Sigismund Dajkstra.
Neven naglo ućuta, setivši se da upravo Dajkstra uopšte nije prikladan da bude svedok odbrane, a pozivanje na čarobnjake iz Taneda isto tako neće baš poboljšati njihov položaj.
– Beskrajno je besmisleno – nastavi brzo i glasno – teretiti Geralta za to da je oteo Ciri u Cintri! Geralt je devojčicu pronašao dok je, devojčica posle pokolja u gradu tumarala po Prekorečju, a sakrio ju je ne od vas, već od nilfgardskih agenata koji su je proganjali. I mene su ti agenti uhvatili i mučili da bih im odao gde se Ciri skriva! Ali ni reč im nisam zucnuo, a ti agenti već trunu u grobu. Nisu znali s kim se kače!
– Vaše junaštvo – ubaci grof - ipak je bilo uzaludno. Emhir na kraju ima Cirilu. Kao što je opštepoznato, namerava da se njome oženi i učini je caricom Nilfgarda. Sada ju je proglasio kraljicom Cintre i okoline, što nama stvara izvesne probleme.
– Emhir je – izjavi pesnik – mogao da posadi na Cintrin tron koga kod je hteo. A Ciri, s koje god strane da posmatraš, na taj presto ima pravo.
– Pravo? – dreknu Visegerd tako da je njegova pljuvačka štrcnula po Geraltu. – Malo sutra! Emhir je može uzeti za ženu, njegova je volja. I njoj i detetu koje joj napravi može kočoperno i hirovito da dodeljuje privilegije i titule. Kraljica Cintre i Skeliških ostrva – što da ne! Kneginja Bruge? Pfalcgrofica{53} Sodena? Molim lepo, pokorno se klanjamo! A zašto, ponizno pitam, zašto ne i kraljica Sunca i sizerenka Meseca? Ta prokleta, okaljana krv nema nikakvih prava na presto! Prokleta krv, čitava ženska linija tog roda – to su prokleta, podla čudovišta, počev od Rijanon! Kao Cirilina prababa, Adalija, koja je sa svojim rođakom bešasluke činila, kao i njena čukunbaba
, Lepa Raspusnica Mjurijel, koja je beščinija tvorila kako je s kim stigla! Rodoskvrna kopilad, sustrimci{54} tog roda nižu se jedno za drugim!
– Tiše, gospodine maršale! – nadmeno će Neven. – Ispred vašeg šatora okačena je zastava sa zlatnim lavovima, a vi ste u trenu spremni da kopiletom proglasite Cirinu baku, Kalante, Lavicu iz Cintre, za koju je većina vaših vojnika prolivala krv u Marnadalu i kod Sodena.
Visegerd u dva koraka pređe razdaljinu koja ga je delila od Nevena, uhvati pesnika za žabo i podiže ga sa stolice. Maršalovo lice, maločas tek tu i tamo crvenim pečatima posuto, dobi sada boju dubokog heraldičkog crvenila. Geralt se veoma uplaši za svog prijatelja, ali na sreću, odjednom u šator upade ađutant i uzbuđenim glasom sve obavesti o hitnim i važnim vestima koje je donela izvidnica. Visegerd snažnim pokretom odgurnu Nevena na klupicu i izađe.
– Uh... – zastenja pesnik, vrteći glavom i vratom. – Malo je falilo da me zadavi... Možete li mi malo popustiti ove konopce, gospodine grofe?
– Ne, gospodine Nevene, ne mogu.
– Vi verujete u te gluposti da smo mi špijuni?
– To u šta ja verujem nema nikakve veze. Svejedno morate ostati vezani.
– Pa kad se nema kud – nakašlja se Neven. – Kakav je to đavo ušao u vašeg maršala? Zašto se najednom ustremio na mene kao soko na šljuku?
Danijel Ečeveri osmehnu se popreko.
– Kad ste spomenuli vojničku vernost, nehotično ste zagrebali po bolnom čiru, gospodine pesniče.
– Kako to? Kakav čir?
– Ti vojnici oplakali su ovu Cirilu kad je do njih doprla vest o njenoj smrti. A zatim je počela da kola nova vest. Pokazalo se da je Kalantina unuka živa. Da je u Nilfgardu i da uživa milost cara Emhira. Tada je došlo do masovnog dezerterstva. Shvatate li da su ti ljudi odbacili kuće i porodice, pobegli u Soden i Brugu, u Temeriju, jer su hteli da se biju za Cintru, za Kalantinu krv. Želeli su da se bore za slobodu zemlje, hteli su da isteraju iz Cintre zavojevača, da provere da li je Kalantina potomkinja povratila presto. A šta se pokazalo? Da se Kalantina krv vraća na presto Cintre u slavi i hvali...
– Kao marioneta koju vrti Emhirova ruka, koji ju je i oteo.
– Emhir se njome ženi. Hoće da je posadi pored sebe na carskom prestolu, potvrđujući tako titulu i lensko pravo. Da li se tako postupa s marionetama? Cirilu su videli na carskom dvoru poslanici iz Kovira. Tvrde da nije ostavljala utisak nekoga ko je silom doveden. Cirila, jedina potomkinja Cintrinog prestola, vraća se na taj presto kao saveznica Nilfgarda. Takve vesti su se raširile među vojnicima.
– Vesti koje su raširili nilfgardski agenti.
– To mi je poznato – klimnu glavom grof. – Ali vojnici to ne znaju. Kad hvatamo dezertere, kažnjavamo ih vešanjem, ali ja ih pomalo razumem. To su Cintrijci. Oni hoće da se biju za svoja, a ne za temerska ognjišta. Pod sopstvenom, a ne temerskom komandom. Pod sopstvenom zastavom. Oni vide da su se ovde, u ovoj vojsci, njihovi zlatni lavovi pognuli pred temerskim krinovima. Visegerd je imao osam hiljada vojnika, od toga pet hiljada rođenih Cintrijaca, ostalo su bili temerske pomoćne trupe i vitezovi dobrovoljci iz Bruge i Sodena. U ovom trenutku korpus broji šest hiljada. A dezertirali su isključivo oni iz Cintre. Visegerdova vojska desetkovana je bez bitke. Razumete li šta to za nega znači?
– Gubi prestiž i položaj.
– Naravno. Neka još nekoliko stotina dezertira, i kralj Foltest će mu oduzeti bulavu{55}. Već je u ovom trenutku teško nazvati ovaj korpus cintrijskim. Visegerd se batrga, hoće da zaustavi to bežanje, zato širi glasine o neizvesnom, premda sigurno nezakonitom poreklu Ciri i njenih predaka.
– Što vi – Geralt nije mogao da se uzdrži – slušate s očitim gađenjem, grofe.
– Primetili ste? – blago se osmehnu Danijel Ečeveri. – Visegerd ne zna moj rodoslov, ja sam sa tom Ciri u srodstvu. Mjurijel, grofica Garamone, zvana Lepa Raspusnica Mjurijel, Cirina čukunbaba, bila je, takođe, moja prababa. O njenim ljubavnim avanturama kruže legende u mom rodu, pa mi se isto tako ne mili da slušam kad Visegerd imputira mojoj prababi rodoskvrne sklonosti i kurvanje na sve strane. Ali ja ne reagujem. Jer sam vojnik. Da li me dobro razumete?
– Razumemo – reče Geralt.
– Ne razumemo – reče Neven.
– Visegerd je vođa tog korpusa, koji ulazi u sastav temerske armije. A Cirila u Emhirovim rukama opasnost je za korpus, pa i za vojsku, a tim samim i za mog kralja i moju zemlju. Ne nameravam da oponiram glasinama o Cirili koje Visegerd širi, niti da podrivam autoritet vođe. Naumio sam čak i da ga podržim u dokazivanju da je Cirila kopile i da nema prava na presto. Ne samo što se neću suprotstaviti maršalu, ne samo što neću dovoditi u pitanje njegove odluke i naređenja, nego ću ih upravo podržati. I izvršiću ih, ako treba.
Veštac iskrevelji usta u znak osmeha.
– Sad valjda razumeš, Nevene? Gospodin grof ni trenutka nije mislio da smo mi špijuni, inače nam ne bi dao tako podrobna objašnjenja. Gospodin grof zna da smo nevini. Ali ni prstom neće mrdnuti ako Visegerd izda naređenje da nas pogube.
– Da li to znači... Da li to znači da...
Grof skrenu pogled.
– Visegerd je – reče tiho – besan. Imali ste gadan peh time što ste dopali njegovih šaka. Naročito vi, gospodine vešče. Za gospodina Nevena ću se postarati da...
Prekinuo ga je ulazak Visegerda, koji je i dalje bio crven i soptao kao priplodni pastuv. Maršal priđe stolu, tresnu buzdovanom u mape koje su prekrivale sto, zatim se okrete prema Geraltu i proši ga pogledom. Veštac nije oborio pogled.
– Ranjeni Nilfgardijac kog je uhvatila izvidnica – procedi Visegerd – uspeo je na putu da skine zavoj i iskrvario je, izgubivši svest. Draže mu je bilo da umre nego da doprinese porazu i smrti svoje sabraće. Hteli smo da ga iskoristimo, a on nam je u smrt sad izmakao, kroz prste nam je procurio, nikakvi nam tragovi nisu ostali sem njegove krvi. Dobar nauk. Šteta što vešci ne prenose takve pouke kraljevskoj deci koju uzimaju da vaspitavaju.
Geralt je ćutao, ali pogled i dalje nije obarao.
– Šta je, čudovište? Šta je, skotino? Paklena nakazo? Čemu si otetu Cirilu naučio? Kako si je vaspitao? Svi vide i znaju kako! Taj izrod, živi, baškari se na nilfgardskom tronu samo tako! A kad je Emhir odvede u krevet, zacelo mu se tako i raskreči, kurveština jedna!
– Poneo vas je bes – progunđa Neven. – Je li viteški to, gospodine maršale, da se na jedno dete svaljuje krivica za sve? Dete koje je Emhir na silu priveo?
– Ima i za silu odgovora! Upravo viteških, upravo kraljevski dostojanstvenih! Bila bi to zaista kraljevska krv! Našla bi nož, našla bi delić slomljenog stakla, šilo, najzad! Mogla je, kučka, sebi zubima da pregrize žile na korenu šake! Mogla je da se o svoju čarapu obesi!
– Ne želim više da vas slušam, gospodine Visegerde – tiho reče Geralt. – Neću više da vas slušam.
Maršal je čujno zaškrgutao zubima, nagnuo se.
– Nećeš – reče glasom koji je drhtao od jarosti. – Onda dobro, jer ja više ionako nemam šta da ti kažem. Samo jedno. Onda, u Cintri, pre petnaest godina, mnogo se govorilo o sudbini. Mislio sam tada da su to gluposti. Pa ipak, to je bila tvoja sudbina, vešče. Od te noći tvoja sudbina je već bila presuđena, crnim runama među zvezdama zapisana. Ciri, Pavetina ćerka, tvoja je sudbina. I tvoja smrt. Jer za Ciri, za Pavetinu ćerku, ima da visiš.
Operaciji „Kentaur“ brigada je pristupila kao zaseban odred IV konjičke armije. Dobili smo podršku u obliku tri čete lake verdenske konjice, koje sam dodelio vojnoj grupi „Vremde“. Ostatak brigade, po uzoru na operaciju u Edirnu, podelio sam na vojne grupe „Zivers “ i „Mortejsen “ – svaka se sastojala od četiri eskadrona.
Iz rejona prikupljanja kod Drajšota izašli smo u noći između četvrtog i petog avgusta. Naredba za grupe glasila je: zauzeti liniju Vidort-Karkano-Jermerija, prebaciti se preko reke Ine, uništavati neprijatelja na koga naiđeš, ali zaobilaziti veće punktove otpora. Izazivati požare, naročito noću, osvetljivati put divizionima IV armije, izazivati paniku među civilnim stanovništvom i dovoditi do zaguš
enja spajanjem svih komunikacijskih arterija u neprijateljskoj pozadini. Simulirati okruženje i u pravcu stvarnih obruča potiskivati neprijateljske odrede koji se povlače. Vršiti eliminaciju izabranih grupa civila i zarobljenika, buditi ustravljenost, širiti paniku i slamati moral neprijatelja.
Ove zadatke brigada je izvršila s velikom vojničkom posvećenošću.
Elan Trahe, Za cara i otadžbinu, Dični vojni put VII derlanjske konjičke brigade.
Peto poglavlje
Milva nije stigla da dotrči i spase konje. Videla je kako ih kradu, ali je bila bespomoćna. Najpre ju je ponela pomahnitala i uspaničena gomila, zatim su joj put zagradila kola koja su jurcala, potom se zaglavila u vunenom stadu ovaca što su blejale, kroz koje je morala da se probija kao kroz snežne smetove. A onda, već kod Hotle, samo ju je skok u iđirotom zaraslu priobalnu baru spasao od mačeva Nilfgardijaca koji su nemilosrdno pljačkali begunce nabijene uz reku, ne štedeći ni žene i decu. Milva se bacila u vodu i prebacila na drugu obalu, delom gacajući, delom plivajući nauznak među leševima koje je nosila struja.
I dala se u poteru. Zapamtila je u kom su pravcu šmugnuli seljaci koji su ukrali Ukljevu, Pegaza, riđeg ajgira i njenog vranca. A u oputi od like ukraj vrančevog sedla bio je i njen dragoceni luk. Šta je tu je, mislila je, pljuskajući naokolo vodu koja joj se u trku cedila iz cipela – oni koji su preostali moraju zasad sami da se snalaze. Kako god znam i umem, mislila je, prinuđena sam da vratim svoj luk i konje.
Najpre je povratila Pegaza. Pesnikov kastrat omalovažavao je to što ga po bokovima obadaju opanci od like, pet para nije davao za pokliče požurivanja neveštog jahača, i nije ni mislio da galopira, kretao se kroz brezovu šumu tromo, lenjo i sporo. Kukavac je ostao znatno u pozadini, iza ostalih konjokradica. Kad je čuo i ugledao iza leđa Milvu, bez razmišljanja je sjahao i šmugnuo u šipražje, oberučke pridržavajući čakšire. Milva ga nije jurila, savladala je u sebi uzavrelu žudnju da ga prebije na mrtvo ime. Uskočila je u sedlo u trku, oštro, da su zazveckale sve strune laute koja je kanapom bila privezana za bisage. Vešta s konjima, primorala je kastrata da galopira. Tačnije, primorala ga je na tromi hod koji je za Pegaza bio galop.