Ali čak je i taj pseudogalop bio dovoljan, jer je bekstvo konjokradica zaustavio sledeći netipični konj. Jogunasta veščeva Ukljeva, doratasta kobila na koju se Geralt toliko puta ljutio i zaricao se da će da je zameni drugim sedlenikom, makar magarcem, mazgom ili čak jarcem. Milva je stigla lopove u trenutku kada je Ukljeva, razdražena neumešnim povlačenjem dizgina, oborila jahača na zemlju, a ostali seljaci, iskočivši iz sedala, trudili su se da obuzdaju pomahnitalo kobilino džilitanje. Bili su tako zaokupljeni time da su uočili Milvu tek kada je naletela na njih jašući Pegaza, pa je jednoga šutnula u lice i slomila mu nos. Dok je padao, urlajući i dozivajući božju pomoć, prepoznala ga je. Bio je to Klompa. Seljak koji očigledno nije imao sreće s ljudima. A naročito ne s Milvom.
Milvi je, nažalost, sreća takođe okrenula leđa. Nije, zapravo, bila kriva sreća, već njena arogancija i praksom stečena samouverenost da je u stanju da dvojicu seljaka sama propisno izdeveta. Ali kad je iskočila iz sedla, dobila je najednom pesnicom u oko i nije ni znala kad se našla na zemlji. Isukala je nož, odlučna da im se krvi napije, ali je dobila po glavi debelom motkom koja je od udarca počela da se osipa i zaslepljuje je trulim delovima drveta i korom koja je otpadala. Zaglušena i zaslepljena, ipak je uspela da dohvati koleno seljaka koji je i dalje udarao po njoj polomljenim štapom, a seljak je neočekivano zaurlao i pao. Drugi je dreknuo, zaklanjajući glavu obema rukama. Milva protrlja oči i ugleda ga kako se brani od udaraca pletenim gajtanom kojim ga je šibao jahač na srebrnastom konju. Ðipila je, iz zaleta je šutnula srušenog seljaka u vrat. Konjokradica zakrklja, ritnu se, raskreči se, a Milva smesta to iskoristi, ulažući sav svoj bes u precizno ciljanje na odgovarajuće mesto. Seljak se sklupčao, privio šake uz međicu i zaurlao tako da se lišće počelo osipati s breza.
Jahač na sivcu se za to vreme nosio s drugim seljakom i sa Klompom, kome je nos krvario; obojicu ih je oterao u šumu udarcima korbača. Okrenuo se natrag da bi ošinuo onog koji je zavijao, ali je konja zaustavio, jer Milva je već stigla da skoči na svog vranca, već je imala u ruci luk i strelu na tetivi. Tetiva je bila tek napola zategnuta, ali je vrh strele već ciljao pravo u jahačeve grudi.
Načas su gledali jedno u drugo, jahač i devojka. Zatim je jahač sporim pokretom izvukao iz pojasa strelu sa dugim zapercima i bacio je Milvi pod noge.
– Znao sam – mirno je rekao – da ću imati prilike da ti vratim tvoju strelu, vilenjakinjo.
– Nisam vilenjakinja, Nilfgardijče.
– Nisam Nilfgardijac. I pusti više taj luk. Da sam ti želeo zlo, zadovoljio bih se posmatranjem toga kako te maltretiraju.
– Ðavo bi ga znao – procedila je kroz zube – koji si pa ti i šta mi želiš. Ali hvala ti što si mi pritekao u pomoć. I hvala ti za moju strelu. I za onu hulju što sam ga na proplanku promašila.
Išutiran i sklupčan, konjokradica se gušio u jecajima, priljubljujući lice uz stelju. Jahač nije gledao u njega. Gledao je u Milvu.
– Hvataj konje – rekao je. – Moramo što pre da se sklonimo od reke, vojska prečešljava šume na obema obalama.
– Moramo? – namrgodila se, spuštajući luk. – Zajedno? A od kada smo mi to svoji? Od kada smo bratija?
– Objasniću ti – Nilfgardijac okrenu konja, uhvati uzde žeravastog ždrepca – ako mi daš vremena.
– Stvar je u tome što nemam vremena. Veštac i ostali...
– Znam, ali nećemo ih spasti ako dopustimo da nas ubiju ili uhvate. Drži konje i bež’mo u prašumu. Požuri.
*
Zove se Kahir, setila se Milva, bacajući pogled na čudnog saputnika s kojim joj je zapalo da sedi u vetrolomu. Čudni Nilfgardijac koji kaže da nije Nilfgardijac. Kahir.
– Mislili smo da su te ubili – promrmlja ona. – Riđan je bez jahača dojahao...
– Imao sam malu pustolovinu – suvo odvrati muškarac – sa trojicom kao vukodlaci dlakavih razbojnika. Iskočili su na mene iz zasede. Konj je pobegao. Razbojnici ga nisu stigli, išli su pešice. Pre nego što sam uspeo da prigrabim novog sedlenika, već sam bio daleko iza vas u pozadini. Tek sam vas jutros stigao. Ispred samog logorišta. Prešao sam reku nizvodno i čekao sam na obali. Znao sam da ćete otići na istok.
Jedan od konja skrivenih u joviku je zafrktao, zatoptao. Smrkavalo se. Komarci su im nasrtljivo zujali oko ušiju.
– Tiho je u šumi – reče Kahir. – Vojske su otišle. Bitka je završena.
– Završen je pokolj, hteo si reći.
– Naša konjica... – zamuca, nakašlja se. – Carska konjica je udarila na logor, a tada su s juga krenule u napad vaše vojske. Valjda temerske.
– Ako je bitka već gotova, onda se tamo treba vratiti. Pronaći vešca, Nevena i ostale.
– Razumnije je da sačekamo da padne mrak.
– Ovde je nekako strašno – tiho je rekla Milva, stežući luk. – Tropuće je tako mračno da te žmarci podilaze. Tobož je tiho, a vazda nešto šušti u žbunju... Veštac je govorio da gulovi vole da se vrzmaju po ograšju... A seljaci su bajoslovili o vampiru...
– Nisi sama – odvrati poluglasno Kahir. – Strašnije je čoveku koji je sam.
– Zaista – shvatila je šta joj govori. – Ti već dve nedelje ideš u korak za nama, sam kao pustinjak. Vučeš se za nama, a svuda unaokolo tvoji... Mada, kako tvrdiš, nisi Nilfgardijac, ali oni jesu tvoji. Ðavo me odneo ako razumem... Umesto da se svojima vratiš, ti vešca pratiš. Zašto?
– Duga je to priča.
*
Kad se visoki Skoja’tael nagnuo nad njim, Strojken, koji je bio vezan za štap, zažmurio je od straha. Kažu da nema ružnih vilenjaka, da su svi do jednog kao upisani, da se takvi rađaju. Verovatno je legendarni vođa Veverica bio lep kada se rodio, ali sada, kad je njegovo lice po dijagonali presecao gadan ožiljak, deformišući mu čelo, obrve, nos i obraz – od lepote svojstvene vilenjacima nije ostalo ništa.
Unakaženi vilenjak seo je na obližnji panj.
– Ja sam Isengrim Foltijarna – reče on, ponovo se nagnuvši nad zarobljenikom. – Od pre četiri godine borim se s ljudima, tri godine predvodim odred. Brat mi je pao u bici, pa sam sahranio i njega, i četiri rođaka, i preko četiristo braće po oružju. Vaš car mi je saveznik u borbi, i to sam više puta dokazivao prenošenjem špijunskih informacija vašim službama, pomaganjem vašim agentima i rezidentima, likvidacijom osoba koje ste odredili.
Foltijarna ućuta, dade znak prstima u rukavicama. Skoja’tael koji je stajao u blizini podiže sa zemlje nevelik lagav izrađen od brezove kore. Iz lagava je mirisalo nešto slatko.
– Nilfgard mi je bio i jeste mi saveznik – ponovi vilenjak s ožiljkom. – Zato isprva nisam verovao kad me je moj obaveštajac upozoravao da mi se sprema zaseda. Da ću dobiti nalog za susret nasamo sa nilfgardskim emisarom, a kad dođem, biću ulovljen. Nisam verovao sopstvenim ušima, ali budući po prirodi oprezan, otišao sam na mesto susreta nešto ranije i ne sam. Koliko sam se samo začudio i razočarao kad se pokazalo da me na mestu tajnog sastanka, umesto emisara, čeka šestorica žbirova opremljenih ribarskom mrežom, kožnom kacigom sa gužvom za zapušavanje usta i kaftanom koji se zakopčavao kaiševima i kopčama. Oprema, rekao bih, koju standardno koristi vaša obaveštajna služba prilikom kidnapovanja. Nilfgardski obaveštajci hteli su da mene, Foltijarnu, živog uhvate, da mi usta zapuše, u ludačku košulju me obuku i nekuda me takvog odvedu. Zagonetna stvar, rekao bih, koja zahteva objašnjenje. Drago mi je što je barem jedan od tih žbirova koji su me u zasedi čekali – a taj im je, bez sumnje, bio vođa – živ uhvaćen i što će sada sve lepo da mi objasni.
Strojken stisnu zube i okrete glavu da ne gleda izranavljeno vilenjakovo lice. Draže mu je bilo da gleda u lagav od brezove kore, u čijoj su blizini zujale dve ose.
– Sada ćemo, dakle – nastavi Foltijarna, brišući maramom oznojeni vrat – malo da popričamo, gospodine kidnaperu. Da vam objasnim nekoliko detalja da bismo olakšali konverzaciju. U ovom lagavu nalazi se javorov sirup. Ne bude li naš razgovor tekao u duhu obostranog razumevanja i dalekosežne iskrenosti, pomenutim sirupom ćemo ti svojski pomazati glavu. Naročito ćemo se pobrinuti z
a oči i uši. Pa ćemo te položiti na mravinjak, upravo na onaj po kome trče simpatični i radeni insekti. Dodaću da se ova metoda savršeno dokazala već u slučaju nekoliko Dh’oina i an’givara koji su se prema meni pokazali tvrdoglavi i nedovoljno iskreni.
– Ja sam u carskoj službi! – dreknu špijun, ubledevši. – Ja sam oficir specijalnih carskih službi, vršilac dužnosti kod gospodina Vatjea de Ridoa, vikonta Ejdona! Zovem se Jan Strojken! Protestujem!
– Fatalnim spletom okolnosti – prekide ga vilenjak – ovdašnji crveni mravi, alavi na javorov sirup, nikad nisu čuli za gospodina De Ridoa. Počnimo! O tome ko je izdao naređenje da me kidnapujete neću ni pitati, jer je to jasno. Moje prvo pitanje, dakle, glasi: kuda je trebalo da me odvedete?
Nilfgardski špijun trgnuo se u konopcima, zatresao je glavom, jer mu se učinilo da mravi već puze po njegovim obrazima. Ipak je ćutao.
– Nema nam druge – prekinu ćutanje Foltijarna, dajući rukom znak vilenjaku koji je u rukama držao lagav. – Namažite ga.
– Trebalo je da vas prevezem do Verdena, do zamka Nastrog! – zavrišta Strojken. – Po naređenju gospodina De Ridoa!
– Zahvaljujem. A šta me je čekalo u Nastrogu?
– Istraga...
– O čemu biste me ispitivali?
– O događajima na Tanedu! Preklinjem vas, odvežite me! Sve ću vam reći!
– Pa naravno da ćeš reći – uzdahnu vilenjak, protežući se. – Pogotovo sad kad smo već pregrmeli početak, a to je najteže. Nastavi.
– Naređeno mi je da vas primoram da priznate gde se skrivaju Vilgeforc i Rjens. I Kahir Maur Difrin, Kelahov sin.
– Zanimljivo. Postavljaju mi zamku da bi me ispitivali o Vilgeforcu i Rjensu? A šta ja mogu da znam o njima? Šta mene može da povezuje sa njima? A to s Kahirom je još veći štos. Njega sam vam poslao, kao što ste i hteli, vezanog. Zar isporuka nije do vas stigla?
– Ubijen je odred koji je poslat na ustaljeno mesto susreta... Kahir nije bio među ubijenima...
– Aha! A gospodin Vatje de Rido je posumnjao? Ali umesto da jednostavno pošalje odredima sledećeg emisara i traži objašnjenja, on odmah postavlja klopku na mene. Naređuje da me vodite u Nastrog i saslušavate me. O događajima na Tanedu.
Špijun je ćutao.
– Nisi shvatio? – vilenjak je nagnuo nad njim svoje strašno lice. – To je bilo pitanje. Glasilo je: o čemu je reč?
– Ne znam... To ne znam, kunem se...
Foltijarna pokretom ruke izdade naredbu. Strojken je vikao, bacakao se, zaklinjao se da pod milim bogom ništa više ne zna, plakao je, mahao glavom i pljuvao sirup kojim su mu u debelom sloju namazali lice. Tek pošto su četvorica Skoja’taela uzda da ga nose u pravcu mravinjaka, odlučio je da govori. Mada su posledice mogle biti strašnije od mrava.
– Gospodine, bude li ko o tome šta saznao, ja sam gotov... Ali priznaću vam... Video sam tajna naređenja. Prisluškivao sam... Sve ću vam reći...
– To je očigledno – klimnuo je glavom vilenjak. – Rekord u mravinjaku, koji iznosi sat i četrdeset minuta, postigao je jedan oficir iz specijalnih odreda kralja Demavenda. Ali i on je na kraju progovorio. Onda, počni. Brzo, koncizno i konkretno.
– Car je siguran da su ga na Tanedu izdali. Izdajica je Vilgeforc iz Rogevena, čarobnjak. I njegov pomoćnik po imenu Rjens. A pre svega Kahir Maur Difrin ep Kelah. Vatje... Gospodin Vatje nije siguran niste li i vi umešali svoje prste u tu izdaju, makar i nesvesno... Zato je naredio da vas uhvate i krišom odvedu u Nastrog... Gospodine Foltijarna, ja dvadeset godina radim u obaveštajnoj službi... Vatje de Rido mi je treći šef.
– Konciznije, molim te. I prestani da se treseš. Ako budeš sa mnom iskren, imaš šanse da poslužiš još nekolikim šefovima.
– Mada su to držali u najdubljoj tajnosti, ja sam znao... Znao sam koga je to trebalo Vilgeforc i Kahir da uhvate na ostrvu. I po svemu sudeći, nije im pošlo za rukom. Jer u Lok Grim je dovezena ta... Ta tamo... Ma ta princeza iz Cintre. Mislio sam da je to uspeh, da će Kahir i Rjens dobiti titule barona, a da će taj čarobnjak postati u najmanju ruku grof... Car je, međutim, pozvao Šumsku Sovu... Što će reći gospodina Skelena i gospodina Vatjea, naredio je da uhvate Kahira... I Rjensa, i Vilgeforca... Svi koji su mogli nešto da znaju o Tanedu i o tome što se tamo desilo trebalo je da budu izvrgnuti mučenju... I vi isto tako... Nije teško bilo pretpostaviti... Da je to... Da je to bila izdaja. Da je u Lok Grim dovezena lažna princeza...
Špijun se zadihao, nervozno je hvatao vazduh ustima lepljivim od javorovog sirupa.
– Odvežite ga – naredio je svojim Vevericama Foltijarna. – I neka umije lice.
Naređenje je momentalno izvršeno. Malo zatim organizator neuspele zasede već je stajao oborene glave ispred legendarnog vođe Skoja’taela. Foltijarna ga je ravnodušno posmatrao.
– Istresi valjano sirup iz ušiju – reče mu najzad. – Izoštri sluh, napregni pamet kako prilikuje špijunu s višegodišnjom praksom. Dokazaću svoju lojalnost caru, daću pun izveštaj o stvarima koje vas zanimaju. Ti ćeš pak sve, od reči do reči, ponoviti Vatjeu de Ridou.
Agent revnosno klimnu glavom.
– Polovinom Blate, to jest, prema vašoj računici, početkom juna – počeo je vilenjak – stupila je sa mnom u vezu Enid an Gleana, čarobnica, poznata kao Frančeska Findaber. Na njen zahtev uskoro je došao u moj odred nekakav Rjens, verovatno faktotum Vilgeforca iz Rogevena, takođe čarobnjaka. U najdubljoj tajnosti razrađen je plan akcije koja je imala za cilj da se eliminiše jedan broj čarobnjaka za vreme sabora na ostrvu Taned. Plan mi je predstavljen kao akcija koja uživa punu podršku cara Emhira, Vatjea de Ridoa i Stefana Skelena, u suprotnom ne bih pristao da sarađujem sa Dh’oine, bilo da jesu ili nisu čarobnjaci, jer sam u životu video previše provokacija. Potvrda da je carstvo angažovano u tu aferu bio je brod kojim je na rt Bremervord dovezen Kahir, Kelahov sin, koji je dobio specijalno punomoćje i naređenja. U skladu s tim naređenjima izvukao sam iz odreda specijalnu grupu koja je trebalo da bude isključivo pod Kahirovom komandom. Znao sam da grupa ima zadatak da uhvati i dovede sa ostrva izvesnu osobu.
– Na Taned smo – nastavi malo zatim Foltijarna – doplovili brodom kojim je stigao Kahir. Rjens je imao amajlije pomoću kojih je maskirao brod čarobnjačkom maglom. Uplovili smo u pećinu ispod ostrva. Odatle smo dospeli do podzemlja Garstanga.
– Već u podzemlju smo znali da nešto nije kako treba, da je Rjens dobio nekakve telepatske signale od Vilgeforca. Znali smo da ćemo morati da uđemo u borbu koja se već vodila. Bili smo spremni, što je bilo dobro, jer smo odmah nakon izlaska iz podzemnih hodnika upali u pakao.
Vilenjak je grdno namrgodio unakaženo lice, baš kao da mu sama uspomena pričinjava bol.
– Posle početnih uspeha stvari su počele da se komplikuju. Nismo uspeli da eliminišemo sve kraljevske čarobnjake, pretrpeli smo velike gubitke. Poginulo je i nekoliko čarobnjaka koji su bili u zaveri, drugi su spasavali svoju kožu i teleportirali se. U jednom trenutku nestao je Vilgeforc, zatim je nestao Rjens, a ubrzo posle njih i Enid an Gleana. Njen nestanak shvatio sam kao konačni signal za povratak. Nisam ipak izdavao naređenje, čekao sam da se vrate Kahir i njegova grupa, koja je odmah na početku krenula, da bi obavila svoju misiju. Pošto se nisu vraćali, počeli smo da ih tražimo.
– Iz grupe se – Foltijarna je pogledao u oči nilfgardskom špijunu – nije spasao niko, svi su zverski ubijeni. Kahira smo našli na stepenicama koje vode do Tor Lare, kule koja je u vreme borbe eksplodirala i osula se u ruševine. Bio je ranjen i onesvešćen, bilo je očigledno da nije izvršio misiju koja mu je poverena. Od onoga ko je bio cilj te misije u okolini nije bilo ni traga, a odozdo, od Aretuze i Loksije, već su jurili kraljevi vojnici. Znao sam da im Kahir nikako ne može dopasti šaka, jer bi to značilo da Nilfgard aktivno učestvuje u akciji. Pokupili smo ga i pobegli u podzemlje, u kavernu. Ukrcali smo se na brod i otplovili. Od odreda nas je ostalo dvanaest, većinom ranjenika.
– Vetar nam je išao naruku. Isplovili smo zapadno od Hirunduma, sakrili smo se u šumama. Kahir je probao da cepa na sebi zavoje, izvikivao je ne
što o ludoj devojci zelenih očiju, o Laviću iz Cintre, o vešcu koji je poklao njegove ljude iz grupe, o Galebovoj kuli i o čarobnjaku koji je leteo kao ptica. Tražio je konja, naređivao da se vratimo na ostrvo, pozivao se na carske naloge, što sam u datoj situaciji morao shvatiti kao buncanje bezumnika. U Edirnu, kao što smo znali, već je besneo rat, mislio sam da je važnije da brzo obnovim desetkovani odred i ponovo se borim protiv Dh’oine.
– Kahir je i dalje bio s nama kad sam u pretincu za poruke našao tu vašu tajnu naredbu. Zamislio sam se. Mada Kahir evidentno misiju nije izvršio, ništa nije ukazivalo na to da je bio kriv za izdaju. Ali nisam predugo razmišljao, shvatio sam da je to vaša stvar i da sami treba da je razjasnite. Kahir se vezivanju nije opirao, bio je miran, kao da je od svega odustao. Naredio sam da ga posade u drveni sanduk i da poznanik hav’car pomogne da ga otpreme u mesto koje je bilo naznačeno u pismu. Priznajem da nisam bio voljan da redukujem odred da bi on imao oružanu pratnju. Ne znam ko je ubio vaše ljude na mestu susreta. A koje je to mesto bilo, znao sam isključivo ja. Ako vam, dakle, ne odgovara verzija po kojoj je potpuno slučajno uništen vaš odred, onda izdajnike tražite u svojim redovima, jer ste, pored mene, samo vi znali termin i mesto.
Foltijarna ustade.
– To je sve. Sve navedene informacije su istinite. Ni u kazamatima Nastroga ne bih vam rekao više od ovog. Laži i konfabulacije kojima bih, mogućno je, pokušavao da zadovoljim islednika i dželate, više bi vam odmogle nego pomogle. Ništa više ne znam, naročito ne znam gde borave Vilgeforc i Rjens; ne znam, isto tako, da li ste u pravu što ih sumnjičite za izdaju. Izjavljujem, takođe jasno, da ništa ne znam o princezi iz Cintre, ni o pravoj, ni o lažnoj, Rekao sam sve što sam znao. Računam da gospodin De Rido i Stefan Skelen neće više poželeti da mi postavljaju zasede. Dh’oine odavno pokušavaju da me uhvate ili da me ubiju, stoga sam uobičajio da bezobzirno istrebljujem sve busijaše. Ubuduće, isto tako, neću ispitivati da li je neki od busijaša slučajno podanik Vatjea ili Skelena. Neću imati ni vremena ni želje za takva ispitivanja. Jesam li bio jasan?