– Bila je prestravljena kletvom koju je na nju bacila Lara kad joj je Cero odbila pomoć i isterala je na hladnoću – ubacila se Keira Mec. – Da nije prigrlila dete, nju i čitav njen rod zadesile bi strašne katastrofe...
– Upravo to su bajkoviti ornamenti od kojih je odustala Frančeska – prekide je Filipa Ejlhart. – Držimo se činjenica.
– Proročke sposobnosti Znalaca iz Drevne krvi jesu činjenica – rekla je Ida Emean, podižući pogled na Filipu. – A sugestivni motiv proroštva koji se u svim verzijama legende ponavlja navodi na razmišljanje.
– Navodi danas i navodio je nekada – potvrdi Frančeska. – Glasine o Larinoj kletvi nisu utihnule, ponovo su skrenule pažnju na sebe sedamnaest godina kasnije, kada je devojčica po imenu Rijanon, koju je usvojila Cero, izrasla u devojku čija je lepota bacala u zasenak čak i lepotu njene majke. Usvojena Rijanon nosila je zvaničnu titulu redanjske princeze, a zanimale su se za nju mnoge vladarske kuće. Kad je među mnogim konkurentima Rijanon najzad odabrala Goidemara, mladog kralja Temerije, malo je nedostajalo da glasine o kletvi unište brak. Pojačanom snagom glasine su, ipak, krenule da kolaju tri godine posle venčanja Goidemara i Rijanon. Za vreme Falkinog ustanka.
Fringila, koja nikad nije čula ni za Falku ni za njen ustanak, podigla je obrve. Frančeska je to primetila.
– Za Severna kraljevstva – objasnila je – bili su to tragični i krvavi događaji, do danas živi u sećanju, mada je otada prošlo više od sto godina. U Nilfgardu, u kome u to vreme Sever nije imao skoro nikakvih kontakata, stvar sigurno nije bila poznata, zato ću sebi dopustiti da ukratko podsetim na neke činjenice. Falka je bila ćerka Frajdanka, redanjskog kralja. Iz braka iz kog se razveo kada mu je u oči upala lepa Cero, ona ista koja je kasnije usvojila Larino dete. Sačuvan je dokument koji opširno i zamršeno iznosi uzroke razvoda, ali se sačuvao takođe i portret prve Frajdankove žene, koji više o njoj govori, o kovirskoj plemićkinji, nesumnjivo poluvilenjakinji, ali kod koje definitivno prevagu odnose ljudske odlike. Oči lude odšelnice, kosa utopljenice, usta gušterice. Ukratko: gaduricu su poslali u Kovir zajedno s njenom jednogodišnjom kćerkicom Falkom. I uskoro su i jedna i druga pale u zaborav.
– Falka je – nastavi malo zatim Enid an Gleana – podsetila na sebe posle dvadeset pet godina, kad je podigla ustanak i kada je gotovo sopstvenom rukom ubila oca, Cero i dvojicu polubraće. Oružani ustanak isprva je buknuo kao legalna borba prvorodne naslednice za tron koji joj pripada, borba koju je podržavao deo temerskog i kovirskog plemstva, ali se ubrzo preobrazila u seljačku bunu ogromnih razmera. Obe strane su činile užasne zločine. Falka je ušla u legendu kao krvavi demon; u suštini je verovatnije to da je jednostavno prestala da gospodari situacijom i večito novim i novim parolama koje su ispisivane na ustaničkim zastavama. Smrt kraljevima, smrt čarobnjacima, smrt sveštenicima, plemstvu, bogatašima i gospodarima, uskoro smrt svemu što živi, jer se više nije mogao obuzdati taj krvožedni mrak. Ustanak je počeo da se širi i na druge zemlje.
– Nilfgardijci su takođe pisali o tome – prekide vidno zajedljivo Sabrina Glevisig. – A gospođice Asire i Vigo nesumnjivo su o tome čitale. Skrati, Frančeska. Pređi na Rijanon i na trojke iz Hutborga.
– Molim lepo. Rijanon, tadašnju suprugu Goidemara, kralja Temerije, a kćerku Lare Doren koju je usvojila Cero, slučajno su ulovili Falkini ustanici i zarobili u zamku Hutborg. U trenutku kad su je zarobili bila je trudna. Zamak se branio još dugo posle ugušenja ustanka i pošto je Falka pogubljena, ali Goidemar ga je najzad preuzeo u jurišu i oslobodio je ženu. S troje dece, dvema devojčicama koje su već hodale i s dečakom koji je pokušavao da hoda. Rijanon je poludela. Razjareni Goidemar razapinjao je u mukama sve zarobljenike, i iz delića priznanja koje su prekidala arlaukanja sklopila se čitljiva slika.
– Falka, koja je svoju lepotu nasledila više od svoje babe vilenjakinje nego od svoje majke, štedro je darivala svojim čarima sve svoje ‘hetmane’, od šljahte do običnih atamana i koljača, obezbeđujući time sebi njihovu vernost, odanost. Ostala je najzad u drugom stanju i rodila je dete tačno u ono vreme kada je u Hutborgu zarobljena Rijanon donela na svet blizance. Falka je naredila da njeno novorođenče dodaju Rijaninoj deci. Kažu da je tada izjavila da su samo kraljice dostojne časti da budu dojilje njenoj kopiladi, i da takva sudbina čeka sve krunisane ženke u novom poretku, koji će ona, Falka, uspostaviti posle pobede.
– Problem je bio u tome što niko, pa ni Rijanon, nije znao koje je od troje dece Falkino dete. Pretpostavljali su s velikom verovatnoćom da je to jedna od devojčica, jer je Rijanon navodno rodila devojčicu i dečaka. Ponavljam, navodno, jer i pored hvalisavih Falkinih deklaracija, decu su dojile obične, seljačke dojilje. Rijanon se skoro ničega nije sećala pošto se od ludila najzad izlečila. Razume se, rodila je. Razume se, donosili su joj ponekad u krevet trojke i pokazivali joj ih. Ništa više.
– Tada su pozvali čarobnjake da ispitaju trojke i ustanove ko je ko. Goidemar je bio tako ogorčen da je hteo da, pošto otkrije koje je Falkino kopile, dete pogubi, i to javno. To nismo mogli da dopustimo. Pošto je ustanak ugušen, na uhvaćenim ustanicima izvođena su neviđena zverstva – trebalo je to napokon okončati. Egzekucija deteta koje još nije navršilo ni dve godine – možete li da zamislite? Tek bi nastale legende! A već su ionako počele da kolaju glasine da je zbog kletve Lare Doren sama Falka rođena kao čudovište, što je naravno bila besmislica. Faika se rodila pre nego što je Lara upoznala Kregenana. Ali nekako je malo ko želeo da računa godine. Čak su i u Oksenfurtskoj akademiji krišom pisali i objavljivali pamflete i apsurdne dokumente. Vraćam se ipak na ispitivanja koja preduzimamo na zahtev Goidemarov...
– Preduzimamo? – podiže glavu Jenever. – Što će reći ko?
– Tisaja de Friz, Augusta Vagner, Leticija Sarbone i Hen Gedimdejt – staloženo će Frančeska. – U taj odbor uključili su kasnije i mene. Bila sam mlada čarobnica, ali čistokrvna vilenjakinja. A moj otac... Biološki, jer me se odrekao... Bio je Znalac. Znala sam šta je gen Drevne krvi.
– A takav gen je otkriven u Rijanon, kad ste ispitivali nju i kralja pre ispitivanja dece – zaključila je Šila de Tankarvil. – I kod dvoje dece, što je omogućilo da se otkrije Falkino kopile, koje je lišeno gena. Kako ste spasli dete od kraljevog gneva?
– Vrlo jednostavno – osmehnula se vilenjakinja. – Pravili smo se da ne znamo. Objašnjavali smo kralju da stvar nije nimalo laka, da i dalje ispitujemo, ali da takva ispitivanja iziskuju vreme... Dosta vremena. Goidemar, čovek u suštini dobar i plemenit, brzo se smirio i uopšte nas nije požurivao, a trojke su rasle i trčale po palati, budeći radost kraljevskog para i čitavog dvora. Amavet, Fiona i Adela. Jedno nalik drugom kao tri vrapca. Pažljivo smo ih posmatrali, jasno, i svaki put bi se javile sumnje, naročito ako bi neko dete napravilo neki džumbus. Fiona je jednom s prozora prosula sadržinu noše pravo na velikog konetabla{62}, taj ju je glasno prozvao đavolovim kopiletom i oprostio se od službovanja. Nešto kasnije, Amavet je namazao stepenice lojem, pa je jedna dvorska dama, pošto su joj zbog toga ruke bile u udlagama, progunđala nešto o prokletoj krvi i istom se oprostila od dvora. A larmadžije nižeg porekla čekali su stub srama i kandžija, pa su zato svi brzo naučili da drže jezik za zubima. Čak se i jedan baron vrlo starog roda, koga je Adela pogodila u tur iz luka, ograničio samo na...
– Ne raspredajmo sad o nestašlucima mališana – preseče je Filipa Ejlhart. – Kada su, najzad, Goidemaru rekli istinu?
– Nikad mu je nisu rekli, Nije pitao za nju, a nama je to odgovaralo.
– Ali da li ste znali koje dete je bilo Falkino kopile?
– Naravno. Adela.
– Nije Fiona?
– Ne. Adela. Umrla je od kuge. Ðavolsko kopile, prokleta krv, ćerka demonske Falke, za vreme epidemije, uprkos kraljevom protestu, pomagala je sveštenicima u bolnici u podgrađu i, spasavajući bolesnu decu, sama se zarazila i umrla. Imala je sedamnaest godina. Godinu dana kasnije, njen pseudobrat Amavet ušao je u ljubavnu avanturu s groficom Anom Kamene i ubili su ga razbojnici koje je unajmio grof. Istog dana umrla je i Rijanon, dotu?
?ena i skrhana smrću dece koju je obožavala. Tada nas je Goidemar ponovo sazvao. Za poslednju preživelu iz čuvene trojke, princezu Fionu, interesovao se kralj Cintre, Koram. Hteo je da je njegov sin, takođe Koram, uzme za ženu, ali pošto je znao za glasine, nije želeo da ženi sina s mogućim kopiletom Falkinim. Garantovali smo mu svojim autoritetom da je Fiona legalno dete. Ne znam da li je poverovao, ali mladi su se dopali jedno drugom i tako je Rijanonina ćerka, čukunbaba vaše Ciri, uskoro postala kraljica Cintre.
– Unoseći u dinastiju Korama čuveni gen, koji ste vi i dalje tražili.
– Fiona – staloženo reče Enid an Gleana – nije bila nosilac gena Drevne krvi. Mi smo ga još tada nazvali Larinim genom.
– Kako to?
– Nosilac Larinog gena bio je Amavet, a naš eksperiment je i dalje trajao. Jer Ana Kamene, zbog koje su izgubili život ljubavnik i muž, budući i dalje u žalosti za obojicom, rodila je blizance. Dečaka i devojčicu. Otac je nesumnjivo bio Amavet, jer je devojčica bila nosilac gena. Dobila je ime Mjurijel.
– Lepa Raspusnica Mjurijel? – začudila se Šila de Tankarvil.
– Mnogo kasnije – osmehnula se Frančeska. – Isprva je bila Ljupka Mjurijel. Činjenica je da je to bilo ljupko, slatko dete. Kad je navršila četrnaest godina, već su je zvali Mjurijel Blagostivog Oka. Mnogi muškarac utonuo je u tim njenim očima. Najzad su je dali za Roberta, grofa Garamone.
– A dečak?
– Krispin nije bio nosilac gena pa nas nije ni zanimao. Izgleda da je poginuo u nekom ratu, jer mu je samo rat bio u glavi.
– Čekaj – prekide je Sabrina silovitim pokretom razbarušujući kosu. – Pa Lepa Raspusnica Mjurijel bila je majka Adalije zvane Gatara...
– Poklapa se – potvrdila je Frančeska. – Zanimljiva osoba ta Adalija. Snažan Izvor, savršen materijal za čarobnicu. Nažalost, nije želela da bude čarobnica, draža joj je bila uloga kraljice.
– A da li je bila nosilac gena? – upita Asire var Anahid.
– Interesantno, nije.
– Tako sam i mislila – klimnu glavom Asire. – Larin gen može da se prenese trajno samo po ženskoj liniji. Ako je nosilac gena muškarac, gen se gubi u drugom, najdalje u trećem kolenu.
– Posle toga se, međutim, aktivira – rekla je Filipa Ejlhart.
– Adalija, koja nije imala gen, bila je, najzad, Kalantina majka, a Kalante, Cirina baka, bila je nosilac Larinog gena.
– Prva posle Rijanon – najednom se oglasi Šila de Tankarvil. – Pogrešili ste, Frančeska. Bila su dva gena. Jedan, onaj pravi, bio je skriven, latentan, prevideli ste ga kod Fione, pometeni snažnim i izražajnim Amavetovim genom. Ali to što je imao Amavet nije bio gen već aktivizator. Gospođa Asire je u pravu. Aktivizator koji dolazi iz muške linije već je u Adaliji bio tako slabo izražajan da ga niste otkrili. Adalija je bila prvo dete Lepe Raspusnice, naredno koleno zasigurno nije imalo čak ni traga aktivizatora. Latentni gen Fionin zacelo bi nestao u njenim muškim potomcima, najdalje u trećem kolenu. Ali nije nestao, i ja znam zašto.
– Dođavola! – prosikta kroz zube Jenefer.
– Izgubila sam se – izjavila je Sabrina Glevisig – u gustišu te genetike i genealogije.
Frančeska privuče sebi tacnu s voćem, ispruži ruku, promrmlja magičnu formulu.
– Oprostite mi na dibidus vašarskoj psihokinezi – osmehnula se, naređujući crvenoj jabuci da se podigne visoko iznad stola. – Ali uz pomoć levitirajućeg voća sve ću lakše objasniti, i ukazati na grešku koju smo počinili. Ova crvena jabuka je Larin gen, Drevna krv. Zelena jabuka predstavlja latentni gen. Nar je pseudogen, aktivizator. Počinjemo. Ovo je Rijanon, crvena jabuka. Njen sin, Amavet, on je nar. Amavetova ćerka, Lepa Raspusnica Mjurijel, i njegova unuka Adalija, i dalje su narovi, pri čemu poslednji u nestajanju. A ovo je druga linija: Fiona, Rijanonina ćerka, zelena jabuka. Njen sin Korbet, kralj Cintre, on je zelena jabuka. Korbet i Elen Kedvenjska imaju sina Dagorada, on je zelena jabuka. Kao što ste primetili, u dve naredne generacije rađaju se isključivo muški potomci, gen nestaje, već je vrlo slabašan. Na samom dnu imamo sada ipak nar i zelenu jabuku. Adalija, princeza Maribora, i Dagorad, kralj Cintre. I njihova zajednička ćerka, Kalante. Crvena jabuka. Preporođen, snažan Larin gen.
– Fionin gen – klimnula je glavom Margarita Lo Antij – susreo se sa aktivizatorom Amavetovim preko bračnog incesta. Niko nije obratio pažnju na srodnost? Nijedan od kraljevskih heraldičara i hroničara nije obratio pažnju na javno rodoskvrnuće?
– Nije to bilo tako javno. Ana Kamene nije razglašavala da su njeni blizanci bila kopilad, jer bi muževljeva porodica uskoro razbaštinila i nju i decu, oduzeli bi im grb, titulu i imetak. Glasine su se, razume se, pojavile, i uporno su kružile, i to ne samo u narodu. Muža za Kalante, koja je bila obeležena incestom, trebalo je tražiti u dalekom Ebingu, gde glasine nisu doprle.
– Dodaj toj piramidi dve naredne crvene jabuke, Enid – rekla je Margarita. – Sada, u skladu sa ispravnim zapažanjem gospođe Asire, preporođeni Larin gen ide glatko po ženskoj liniji.
– Tako je. Evo je Paveta, Kalantina ćerka. I Pavetina ćerka, Cirila. Jedina naslednica Drevne krvi u ovom trenutku, nosilac Larinog gena.
– Jedina? – oštro je upitala Šila de Tankarvil. – Mnogo si sigurna u sebe, Enid.
– Šta imaš na umu?
Šila je naglo ustala, svojim nakićenim prstima gađala u činiju s voćem i naterala na levitaciju ostalo voće, uništavajući i menjajući u raznobojnu gungulu čitavu Frančeskinu shemu.
– Ovo imam na umu – rekla je hladno, pokazujući na haotični kovitlac voćki. – Jer to su mogućne genetičke kombinacije. I toliko znamo koliko ovde vidimo. Što će reći – ništa. Vaša greška se osvetila, Frančeska, izazvala je lavinu grešaka. Gen se slučajno otkrio, posle sto godina, u vremenu u kom su se mogli odigrati događaji o kojima nemamo pojma. Tajni događaji, skriveni, tuširani. Predbračna deca, vanbračna deca, tajno usvojena, čak poturena. Incesti. Ukrštanje rasa, krv zaboravljenih predaka koja se pojavljuje u docnijim kolenima. Zaključak: pre sto godina imali ste gen na dohvatu ruke, čak ste ga u svojim rukama imali. I izmakao vam se. Greška, Enid. Greška, greška! Suviše stihije, suviše slučajnosti. Premalo kontrole, premalo ingerencije u slučajnosti.
– Nismo imali posla sa opitnim kunićima – stisnutih usana reče Enid an Gleana – nismo ih mogli zatvarati u kaveze i sparivati.
Fringila je, prateći pogled Tris Merigold, zapazila kako Jeneferine ruke stežu odjednom rezbarene naslone stolice.
*
Ono što u ovom trenutku spaja Jenefer i Frančesku, grozničavo je mislila Tris, i dalje izbegavajući pogled svoje prijateljice – to je koristoljublje. Jer, opet nije moglo da prođe bez ukrštanja i gajenja. Da, tako je, jer to što one planiraju sa Ciri i princem iz Kovira, mada naizgled neverovatno, zapravo je vrlo realno. One su to već radile. Postavljale su na tronove koga su htele, stvarale su veze i dinastije kakve su želele, kakve su im bile pogodne. U promet su stavljane čarolije, afrodizijaci, eliksiri. Kraljice i princeze odjednom su sklapale čudnovate, često morganatske brakove, često uprkos svim planovima, namerama i ugovorima. A kasnije su onima koje su želele da rađaju, a nije trebalo, davale tajna sredstva za prekidanje trudnoće. One pak koje nisu želele da rađaju, a trebalo je da rađaju, umesto obećanih sredstava dobijale su placebo, vodu i sladić. Otuda sva ta neverovatna orođavanja. Kalante, Paveta... i Ciri. Jenefer je u to bila upletena. A sada joj je žao. I u pravu je. Dođavola, ako Geralt sve to sazna...
*
Sfinge, mislila je Fringila Vigo. Sfinge izrezbarene na doručjima fotelje. Da, to treba da postane znak i amblem lože. Znanje, tajna, tišina. One su sfinge. One bez truda postižu ono što žele. Za njih je sklapanje braka Kovira i te njihove Ciri obična sitnica. One imaju moć. One imaju znanje. I sredstva. Vrednost brilijantne Sabrinine ogrlice dostiže bezmalo visinu čitavog platnog bilansa šumovitog i scenovitog Kedvena. Bez napora bi ostvarile svoje planove. Ali ima jedna začkoljica...
*
Aha, pomislila je Tris Merigold, najzad počinje da se govori o onome od
čega je trebalo početi. Od otrežnjujuće činjenice koja splašnjava entuzijazam, od činjenice da je Ciri u Nilfgardu, da je u Emhirovoj vlasti. Veoma daleko od planova koji se ovde kuju...
– Ne dovodi se u pitanje – govorila je Filipa – da je Emhir odavno vrebao na Cirilu. Svi su mislili da je poenta bila u sklapanju političkog braka sa Cintrom i uzimanja u posed feuda koji devojci zakonski pripada. Pa ipak, nije isključeno da ovde nije posredi politika, nego gen Drevne krvi, koji Emhir hoće da uvede u carsku liniju. Ako Emhir zna ono što znamo mi, onda je mogućno da će poželeti da se proročanstvo ostvari u njegovoj lozi, da buduća Kraljica Sveta bude rođena u Nilfgardu.
– Ispravka – ubaci se Sabrina Glevisig. – Nije Emhir taj koji to hoće, nego nilfgardski čarobnjaci. Samo su oni mogli da otkriju gen i upute Emhira u njegovo značenje. Prisutne dame iz Nilfgarda sigurno će poželeti da potvrde i objasne svoju ulogu u intrigi.
– Čudi me – ne izdrža Fringila – ta vaša tendencija da se linija intriga traži u dalekom Nilfgardu, dok pak pretpostavke nalažu da zaverenike i izdajice tražite na prostorima koji su vam znatno bliži.
– Zapažanje je koliko direktno toliko i tačno – Šila de Tankarvil ošinula je pogledom Sabrinu, koja se spremala na ripostu. – Informacija o Drevnoj krvi procurila je u Nilfgard od nas, sve pretpostavke na to ukazuju. Zar ste zaboravile na Vilgeforca?
– Ja nisam – u Sabrininim crnim očima zaplamsao je načas plamen mržnje. – Ja nisam zaboravila!
– Doći će vreme i za njega – zloslutno je sevnula zubima Keira Mec. – Ali zasad nije on u pitanju, nego to što tu, za nas tako važnu, Drevnu krv – Ciri – ima u rukama Emhir var Emreis, car Nilfgarda.
– Car – izjavi spokojno Asire, skrenuvši pogled na Fringilu – ništa nema u rukama. Devojka koju drži u Darn Rovanu ne nosi nikakav izvanredni gen. Obična je do banalnosti. Van svake sumnje je da to nije Ciri iz Cintre. To nije devojka koju je car tražio. A tražio je onu koja nosi gen. Čak je i pramen njene kose imao. Ja sam tu kosu ispitala i našla sam nešto što nisam razumela, ali sada razumem.