Trajala je tišina prekidana samo šumom knjiga koje su padale i stranica koje su se prevrtale.
Šta da radim?, pomisli Fringila, dodirujući lenjim pokretima dlanova Geraltov bok i tvrd ćošak Razmatranja o prirodi stvari. Da mu predložim? Ili da čekam da on predloži? Samo da ne pomisli da sam nepromišljena i neskromna...
Ali šta će biti ako on ne predloži?
– Haj'mo da pronađemo neki krevet – predloži veštac pomalo hrapavo. – Ne valja ovako tretirati knjige.
*
Pronašli smo krevet, mislio je Geralt, puštajući Ukljevu u galop kroz aleju u parku. Pronašli smo krevet u njenim odajama, u njenoj spavaćoj sobi. Vodili smo ljubav kao sumanuti, nezasito, pohotno, halapljivo, kao posle mnogo godina celibata, kao za rezervu, kao da nam je celibat ponovo pretio.
Govorili smo jedno drugom mnogo toga. Izgovarali smo vrlo trivijalne istine. Izgovarali smo vrlo lepe laži. Ali te laži, iako su bile laži, nisu bile predviđene da dovode u zabludu.
Uzbuđen galopom, uputio je Ukljevu pravo na rondelu ruža posutu snegom i primorao kobilu na skok.
Vodili smo ljubav. I govorili smo. A naše laži su bile sve lepše. I sve lažljivije.
Dva meseca. Od oktobra do Jule.
Dva meseca besne, nezasite, strasne ljubavi.
Ukljevine potkovice zatopotaše po pločama dvorišta palate Bukler.
*
Hitro i bešumno je prošao hodnicima. Niko ga nije video ni čuo. Ni straža sa helebardama koja je ubijala dosadu stražarenja pričom i ogovaranjem, ni lakeji i paževi koji su dremali. Nisu čak zadrhtali ni plamičci sveća kada je prolazio pored svećnjaka.
Bio je blizu dvorske kuhinje. Ali nije ušao u nju, nije se priključio kompaniji koja se unutra razračunavala sa burencetom i nečim prženim. Postajao je malo u senci, oslušnuo.
Govorila je Angulema.
– Ovo je neko, majku mu, ukleto mesto, ceo ovaj Tusen. Nekakav urok visi nad celom ovom dolinom. A tek nad ovom palatom posebno. Čudila sam se Nevenu, čudila sam se vešcu, ali sada i meni nekako postaje maglovito i stiska me ispod grudi... Pili, uhvatila sam sebe u... Ah, šta ima da vam pričam. Kažem vam, odlazimo odavde. Odlazimo odavde što pre.
– Reci to Geraltu – progovori Milva. – Njemu to reci.
– Da, porazgovaraj sa njim – reče Kahir dosta sarkastično. – Tokom jednog od onih kratkih trenutaka kada ga možeš uloviti. Između čarobničinog kreveta i lova na stvorove. Između obe zanimacije, kojih se drži već dva meseca, kako bi zaboravio.
– Tebe samog – frknu Angulema – uglavnom možemo da ulovimo u parku, gde igraš serso sa gđicama baronesama. Eh, nema šta, ovo je ukleto mesto, ceo ovaj Tusen. Regis noćima nekud nestaje, tetka ima ćutljivog barona...
– Začepi, balavice jedna! I ne zovi me tetkom!
– De, de! – ubaci se Regis pomirljivo. – Devojke, smirite se. Milva, Angulema. Neka bude sloga. Sloga gradi, nesloga ruši. Kako kaže njena milost Nevenova kneginja, gospodarica ove zemlje, palate, hleba, masti i krastavaca. Kome još da sipam?
Milva uzdahnu teško.
– Već previše dugo sedimo ovde! Predugo, kažem vam, sedimo ovde u besposlici. Glupavimo od toga.
– Dobro rečeno – reče Kahir. – Vrlo dobro rečeno.
Geralt se povuče oprezno. Bešumno. Kao slepi miš.
*
Hitro i bešumno je prošao hodnicima. Niko ga nije video ni čuo. Ni straža sa helebardama koja je ubijala dosadu stražarenja pričom i ogovaranjem, ni lakeji i paževi koji su dremali. Nisu čak zadrhtali ni plamičci sveća kada je prolazio pored svećnjaka. Pacovi su čuli, podizali brkate njuške, stajali na zadnjim nogama. Ali nisu se plašili. Znali su ga. Išao je tuda često.
U spavaćoj sobi je mirisalo na urok i čini, ambru, ruže i ženski san. Ali Fringila nije spavala.
Sela je na krevet, zbacila pokrivač, očaravajući ga prizorom i uzimajući ga pod svoje.
– Najzad si tu – kaza, protežući se. – Ti mene strašno zanemaruješ, vešče. Skidaj se i dolazi ovamo brzo. Veoma, veoma brzo.
*
Hitro i bešumno je prošla hodnicima. Niko je nije video ni čuo. Ni straža koja je lenjivo tračarila tokom straže, ni lakeji koji su dremali, ni paževi. Nisu čak zadrhtali ni plamičci sveća kada je prolazila pored svećnjaka. Pacovi su čuli, podizali brkate njuške, stajali na zadnjim nogama, sledili je crnim perlastim očima. Nisu se plašili. Znali su je.
Išla je tuda često.
*
Postojao je u palati Bukler hodnik, a na njegovom kraju odaja, za čije postojanje niko nije znao. Ni aktuelna gospodarica zamka, kneginja Anrijeta, ni prva gospodarica zamka, njena čukunbaka, kneginja Ademarta. Ni arhitekta koji je iz temelja prepravio zgradu, slavni Pjotr Faramond, ni zidarski majstori koji su radili po Faramondovim projektima i direktivama. Ma, nije znao za postojanje hodnika čak ni komornik Le Gof, za koga se smatralo da zna sve o Bukleru.
Hodnik i odaja, maskirani snažnom iluzijom, bili su isključivo poznati prvobitnim konstruktorima palate, vilenjacima. A kasnije, kada vilenjaka više nije bilo, a Tusen postao kneževina – malobrojnoj grupi čarobnjaka koji su bili u vezi sa kneževskom kućom. Između ostalog, Artorijusu Vigou, majstoru magijskih tajni, velikom specijalisti za iluzije. I njegovoj mladoj bratanici, Fringili, koja je imala naročit talenat za iluziju.
Hitro i bešumno prošavši hodnicima palate Bukler, Fringila Vigo se zaustavi ispred fragmenta zida između dveju kolumni ukrašenih lisnatim akantom. Tiho izrečena zaklinjalica i brz gest učinili su da zid – koji je bio iluzija – nestane, otkrivajući hodnik, naizgled slep. Ali na kraju hodnika nalazila su se vrata maskirana iluzijom. A iza ovih vrata tamna odaja.
Unutra, ne časeći časa, Fringila osposobi telekomunikator. Ovalno zrcalo se zamuti, a potom razbistri, osvetljavajući prostoriju, izvlačeći iz mraka drevne goblene na zidovima, teške od prašine. U zrcalu se pojavi velika dvorana potopljena u suptilnom kjaroskurou, okrugli sto i žene koje su sedele za tim stolom. Devet žena.
– Slušamo, gđice Vigo – kaza Filipa Ejlhart. – Šta ima novo?
– Nažalost – odgovori Fringila, otkašljavši. – Ništa. Od poslednje telekomunikacije, ništa. Nijedan pokušaj skeniranja.
– To je loše – kaza Filipa. – Ne krijem, računale smo da ćete nešto otkriti. Molim vas, recite nam barem... Da li se veštac već umirio? Da li ćete uspeti da ga zadržite u Tusenu barem do maja?
Fringila Vigo ćutala je neko vreme. Nije imala ni najmanju nameru da loži govori o tome da ju je samo u roku poslednje nedelje veštac dvaput nazvao imenom Jenefer i to u trenutku u kojem je u svakom pogledu imala pravo da očekuje vlastito ime. Ali loža je isto tako imala pravo da od nje očekuje istinu. Iskrenost. I pravi zaključak.
– Ne – odgovori konačno. – Do maja sigurno ne. Ali učiniću sve što je u mojoj moći da ga zadržim što duže.
Kored, stvor iz mnogobrojne porodice Strigiformes (v.), u zavisnosti od regiona poznat takođe kao korigan, ruterkin, rumpelstilc, kovitlar ili mesmer. Jedna stvar se o njemu može reći – neopisivo je gadan. On je takvo vražje đubre i gad, takav pasji rep, da ni o njegovom izgledu, ni o njegovim navikama nećemo pisati, jer stvarno vam govorim: šteta je traćiti reči na kurvinog sina.
Physiologus
Četvrto poglavlje
U dvorani sa stubovima zamka Montekalvo uznosila se mešavina mirisa drveta boazerije, sveća koje su se topile i deset vrsta parfema. Deset specijalno spravljenih mirisnih mešavina korišćenih od strane deset žena koje su sedele za okruglim hrastovim stolom u foteljama sa naslonima izrezbarenim u obliku sfingine glave.
Fringila Vigo je preko puta videla Tris Merigold, u svetloplavoj haljini skopčanoj visoko uz vrat. Pored Tris, držeći se senke, sedela je Keira Mec. Njene velike minđuše od višefasetiranih citrina svaki čas su bleskale u hiljadu refleksa i privlačile pogled.
– Molim nastavite, gđice Vigo – požuri je Filipa Ejlhart. – Žuri nam se da saznamo kraj priče. I preuzmemo hitne korake.
Filipa – što se retko dešava – nije nosila nikakav
nakit osim velike sardoniksne kameje prikačene za cinoberastu haljinu. Fringila je već uspela da čuje glasine, znala je već ko joj je darovao kameju i čiji profil predstavlja.
Šila de Tankarvil, koja je sedela kraj Filipe, bila je sva u crnini, samo lagano iskričavoj od brilijanata. Margarita Lo Antij nosila je krupno zlato na bordo haljini od atlasa, Sabrina Glevisig je umesto ogrlica, minđuša i prstenja imala svoje omiljene onikse usklađene sa bojom očiju i odeće.
Najbliže Fringili sedele su obe vilenjakinje – Frančeska Findaber i Ida Emean ep Sivnej. Margeta iz Dolina je izgledala kraljevski kao i obično, mada ni njena frizura, ni krmezna haljina danas nisu ostavljale utisak raskoši, a na dijademi i ogrlici nisu se crveneli rubini, već skromni, premda otmeni, granati. Sa druge strane, Ida Emean je bila odevena u muslin i til jesenjih tonova, tako delikatne i lepršave da su se i na jedva osetljivoj promaji, koju je izazivalo kretanje centralno zagrejanog vazduha, njihali i talasali poput morskih sasa.
Asire var Anahid, kao i obično u poslednje vreme, budila je divljenje skromnom ali distingviranom elegancijom. Na malom dekolteu tamnozelene uzane haljine, nilfgardska čarobnica nosila je jedan smaragd na zlatnom lančiću i u zlatnom okovu. Negovani nokti, nalakirani veoma tamnom zelenom bojom, dodavali su kompoziciji primesu doista čarobnjačke ekstravagancije.
– Čekamo, gđice Vigo – podseti je Šila deTankarvil. – Vreme teče.
Fringila otkašlja.
– Došao je decembar – poče priču. – Došlo je Jule, zatim Nova godina. Veštac se već toliko primirio da Cirino ime nije isplivavalo pri svakom razgovoru. Činilo se da su ga pohodi na stvorove, koje je regularno upražnjavao, u potpunosti apsorbovali. Dobro, možda ne baš u potpunosti...
Zastala je u govoru. Činilo joj se da je u azurnim očima Tris Merigold opazila blesak inržnje. Ali to je mogao biti samo odsjaj treperavih plamenova sveća. Filipa frknu, igrajući se kamejom.
– Molim vas, nema potrebe za tolikom skromnošću, gđice Vigo. U svom krugu smo. U krugu žena koje znaju za šta služi seks, osim za prijatnost. Sve koristimo to oruđe kada je potrebno. Molim, nastavite.
– Ako je danju čak i čuvao privide povučenosti, gordosti i ponosa – poče Fringila – noću je bio u potpunosti u mojoj moći. Govorio mi je sve. Iskazivao je poštovanje mojoj ženstvenosti – imajući u vidu njegove godine, moram priznati da je u tome bio nadasve podatljiv. Posle toga bi zaspao. U mom naručju, sa ustima na mojoj dojci. Tražeći surogat majčinske ljubavi koju nikada nije spoznao.
Ovoga puta je bila sigurna, to nije bio odsjaj svetlosti sveća. Dobro, zavidite mi, pomisli. Zavidite mi. Imate na čemu.
– Bio je – ponovi – u potpunosti u mojoj moći.
*
– Vrati se u krevet, Geralte. Pa još nije svanulo, dođavola!
– Imam ugovoren sastanak. Moram da idem u Pomerol.
– Ne želim da ideš u Pomerol.
– Dogovorio sam se. Dao sam reč. Upravnik vinograda će me čekati na kapiji.
– Taj tvoj lov na stvorove je glup i besmislen. Šta ti želiš da dokažeš time što ćeš ubiti još jedno strašilo iz pećine? Svoju muškost? Znam bolje načine. Hajde, vrati se u krevet. Nećeš otići ni u kakav Pomerol. Barem ne tako brzo. Upravnik može da sačeka, a na kraju krajeva, ko je taj upravnik? Ja želim da vodim ljubav sa tobom.
– Oprosti. Nemam vremena za to. Dao sam reč.
– Želim da vodim ljubav sa tobom!
– Ako želiš da mi praviš društvo na doručku, onda počni da se oblačiš.
-Ti me verovatno više ne voliš, Geralte. Ne voliš me više? Odgovori!
– Obuci onu sivu haljinu sa perlama, onu sa aplikacijama od vidre. Ona ti se veoma slaže uz lice.
*
– Bio je potpuno očaran mnome, ispunjavao je svaku moju želju – ponovi Fringila. – Radio je sve što sam od njega zatražila. Tako je bilo.
– Ma verujemo vam – reče vrlo oporo Šila de Tankarvil. – Molimo, nastavite.
Fringila se iskašlja u pesnicu.
– Problem – nastavi – predstavljala je ta njegova kompanija. Ta čudna banda, koju je nazivao družinom. Kahir Maur Difrin ep Kelah, koji je buljio u mene i čak je crveneo od napora da se priseti. Ali nije mogao da se priseti, pošto sam u Darn Difri, rodovskom zamku njegovih predaka, bila kada je imao šest ili sedam godina. Milva, devojka naizgled prgava i drska, a koju sam dva puta uhvatila kako plače, skrivši se u uglu staje. Angulema, plašljivo detence. I Regis Terzif-Godfroa. Tip kog nisam umela da prozrem. Oni, cela ta banda, imali su na njega uticaj koji nisam mogla da eliminišem.
Dobro, dobro, pomisli, ne dižite obrve tako visoko, ne krivite usta. Sačekajte. Još nije kraj priče. Poslušajte još o mom trijumfu.
– Svako jutro – nastavi – celo to društvo se sastajalo u kuhinji, koja se nalazila u suterenu palate Bukler. Kuvar ih je voleo, uzgred, ne znam zbog čega. Uvek je za njih nešto pripremao, toliko obilato i toliko ukusno da je doručak obično trajao dva, ponekad čak tri časa. Više puta sam jela sa njima, zajedno sa Geraltom. Otuda znam kakve su apsurdne razgovore imali običaj da vode.
*
Po kuhinji, plašljivo koračajući na kandžastim nogama, išle su dve kokoške, jedna crna, a druga pirgava. Bacajući pogled na kompaniju koja je doručkovala, kokoške su kljucale mrvice sa poda.
Kompanija, kao i svako jutro, okupila se u dvorskoj kuhinji. Kuvar ih je voleo, ko zna zašto, ali uvek je imao za njih nešto ukusno. Danas su to bili kajgana, kiselica, dinstani patlidžan, zečja pašteta, pola guske i bela kobasica sa cveklom, a uz to i pozamašan kolut kozjeg sira. Svi su doručkovali čilo i u tišini. Osim Anguleme, koja je torokala.
– A ja vam kažem, otvorimo ovde bordel. Kada obavimo to što imamo da obavimo, hajde da se vratimo ovamo i otvorimo kuću razvrata. Osmotrila sam grad. Ovde ima svega. Samo berbernica sam devet izbrojala, a apoteka osam. A javna kuća ima samo jedna, i to jadna, kenjara, velim ja vama, nije to javna kuća. Nikakva konkurencija. Mi ćemo otvoriti luksuzan kupleraj. Kupićemo spratnu kuću sa vrtom...
– Angulema, smiluj se.
– ... isključivo za cenjenu klijentelu. Ja ću biti kupleraj-mama. Velim vam, namlatićemo velike pare i živećemo kao nekakva gospoda. Na kraju krajeva, jednom će me izabrati za članicu gradskog veća, a tada vam ja sigurno neću dati da umrete, jer čim mene izaberu, ja ću izabrati vas i nećete ni trepnuti...
– Angulema, zamolili smo te. Evo ti, pojedi hleb sa paštetom.
Na časak je bilo tiho.
– Šta danas loviš, Geralte? Je li težak posao?
– Očevici – veštac podiže glavu iznad tanjira – daju oprečne opise. Te stoga, ako je brizgač, onda je posao dosta težak, ako je delihon, onda je srednje težak, ako je konjska muva, onda je srednje lak. Može biti i da je posao dosta lak, jer su poslednji put videli stvora pred Lamas prošle godine. Mogao je da ode iz Pomerola iza sedam gora.
– Što mu i želim – kaza Fringila, grizući guščiju koščicu.
– A šta se dešava – upita iznenada veštac – kod Nevena? Nisam ga video toliko dugo da sve znanje o njemu crpem iz paskvila koje pevaju u gradu.
– Mi nismo u boljoj poziciji – osmehnu se Regis stisnutim usnama. – Znamo samo da je naš pesnik u toliko prisnim odnosima sa kneginjom Anrijetom da dopušta sebi pred njom, čak i pred svedocima, dosta intiman cognomen{45}. Zove je Lasica.
– Tačno je pogodio! – kaza punih ustiju Angulema. – Ta kneževska gđica faktički ima takav nekakav lasičji nos. Tek da ne spominjem zube.
– Niko nije savršen – namršti oči Fringila.
– Vaistinu.
Kokoške, crna i pirgava, postale su toliko obesne da su počele da kljucaju Milvine čizme. Streličarka ih otera zamašnim šutom i opsova.
Geralt ju je odavno posmatrao. Sada se odlučio.
– Marija – reče ozbiljno, gotovo surovo. – Ja znam da je teško svrstati naše konverzacije u ozbiljne, a šale u profinjene. Ali ne moraš da nam demonstriraš baš toliko kiselu facu. Da li se nešto desilo?
– Pa naravno da se de
silo – kaza Angulema. Geralt je ućutka oštrim pogledom. Prekasno.
– A šta vi znate? – Milva silovito ustade, umalo ne obalivši stolicu. – A šta vi znate, a? Nek vas đavo i kuga nose! Poljubite me u dupe, svi, svi, razumete?
Zgrabi sa stola čašu, ispi do dna, a zatim je bez razmišljanja tresnu o pod. I istrča, zalupivši vratima.
– Stvar je ozbiljna... – poče uskoro Angulema, ali ovoga puta ju je vampir ućutkao.
– Stvar je vrlo ozbiljna – potvrdi on. – lpak, nisam očekivao baš toliko ekstremnu reakciju od strane naše streličarke. Obično se tako reaguje kada se dobija korpa, a ne onda kada se ona daje.
– O čemu vi, bestraga, govorite? – iznervira se Geralt. – A? Može li neko konačno da otkrije o čemu se ovde radi?
– O baronu Amadisu de Trastamari.
– Onom ćutljivom lovcu?
– Baš o njemu. Izjavio je ljubav Milvi. Pre tri dana u lovu. On je već mesec dana poziva u lov...
– Jedan lov – Angulema bezobrazno sevnu zubima – bio je dvodnevan. Sa noćenjem u lovačkom zamku, shvatate? Dajem glavu...
– Začepi, devojko. Govori, Regise.
– Formalno i svečano joj je zatražio ruku. Milva je odbila, izgleda na veoma oštar način. Baron, iako je izgledao kao razuman čovek, primio je odbijanje k srcu kao mladić, nadurio se i smesta otišao iz Buklera. A Milva od tada ide kao otrovana.
– Već predugo sedimo ovde – progunđa veštac. – Predugo.
– I ko to kaže? – kaza Kahir, koji je ćutao do tog trena. – Ko to kaže?
– Oprostite – veštac ustade. – Popričaćemo o tome kada se vratim. Upravnik vinograda Pomerol me čeka. A tačnost je veščevska učtivost.
*
Nakon žustrog Milvinog izlaska i veščevog odlaska, ostatak kompanije je doručkovao u tišini. Po kuhinji, plašljivo koračajući na kandžastim nogama, išle su dve kokoške, jedna crna, a druga pirgava.
– Imam – progovori najzad Angulema, podižući pogled na Fringilu iznad tanjira koji je obrisala koricom hleba – jedan problem...