Page 23 of Gospodarica Jezera


  Jare maknu pogled sa ljudi koji su jetko spirali sa zida kuće natpis: DOLE SA USRANIM RATOM.

  – Ostavite to – kaza. – Vreme mi je...

  – Ha – zaurla trgovac, izvlačeći iz škrinje mesingani medaljončić u obliku srdašca. – Ovo mora da ti se svidi, mladiću, jer ova stvar je taman za mlade. Ovde je veliki raritet, imam samo jedan takav. To je čarobnjački amulet. Onoga ko ga nosi draga neće zaboraviti, iako ih rastavi vreme i mnoge milje. Pogledaj ovde, tu se otvara, unutra je kartica od tankog papirusa. Dovoljno je na toj kartici zapisati, magičnim, crvenim mastilom koje ja imam, ime voljene, a ona neće zaboraviti, srce neće izmeniti, neće izdati i neće ostaviti. I?

  – Hm... – Jare se blago zacrvene. – Da li ja znam...

  – Koje ime – trgovac zamoči štapić u magično mastilo – da zapišem?

  – Ciri. To jest, Cirila.

  – Gotovo. Uzmi.

  – Jare! Šta ti ovde radiš, sto mu đavola?

  Jare se žustro osvrnu. Nadao sam se, pomisli mahinalno, da ostavljam iza sebe celu moju prošlost, da će sada sve biti novo. A gotovo bez prestanka nalećem na stare poznanike.

  – Gos’n Denis Kranmer...

  Patuljak u teškom vunenom kaputu, panciru, s gvozdenim štitnicima i lisičjom visokom kapom sa kićankom, obruši brz pogled na momka, trgovca, potom ponovo momka.

  – Šta ti – surovo upita, kostrešeći obrve, bradu i brkove – ovde radiš, Jare?

  Dečak je neko vreme razmišljao da li da slaže i radi verodostojnosti uplete u lažnu verziju dobroćudnog trgovca. Ali gotovo smesta je odbacio tu pomisao. Denis Kranmer, koji je nekada služio u gardi kneza Elandera, uživao je reputaciju patuljka kojeg je teško slagati. Nije vredelo ni pokušavati.

  – Hoću da stupim u vojsku.

  Znao je kakvo će biti sledeće pitanje.

  – Neneke ti je dozvolila?

  Nije morao da odgovori.

  – Kidnuo si – klimao je bradom Denis Kranmer. – Prosto si kidnuo iz hrama. A Neneke i sveštenice tamo čupaju sebi kosu s glave...

  – Ostavio sam pismo – promumla Jare. – Gos’n Kranmeru, ja nisam mogao... Ja sam morao... Nisam mogao da sedim skrštenih ruku dok je neprijatelj pred granicom... U trenutku užasnom za otadžbinu... A povrh toga... Ona... Mati Neneke nikako nije htela da pristane, iako je tri četvrtine devojaka iz hrama poslala u armiju, meni nije dopuštala... A ja nisam mogao...

  – Pa si kidnuo – patuljak strogo namršti obrve. – Tako mi sto krvavih demona, trebalo bi da te vežem za motku i pošaljem u Elander kurirskom službom! Da naredim da te zatvore u ćumez ispod zamka dok sveštenice ne dođu da te pokupe! Trebalo bi...

  Zasopta gnevno.

  – Kada si poslednji put jeo, Jare? Kada si poslednji put u ustima imao toplo jelo?

  – Baš, baš toplo? Pre tri... Ne, pre četiri dana.

  – Hodi.

  *

  – Sporije jedi, sinko – upozori ga Zoltan Čivaj, jedan od kamarada Denisa Kranmera. – Nije zdravo gutati na brzinu, ne sažvakavši kako treba. Kuda tako žuriš? Veruj mi, niko ti neće uzeti tu hranu.

  Jare nije bio toliko uveren u to. U glavnoj sali kafane “Kod rundavog mede” upravo je bilo u toku takmičenje u pesničenju. Dvojica patuljaka, glomaznih i širokih poput šporeta, lupali su se pesnicama toliko da je tutnjilo kroz dreku kamarada iz Dobrovoljačke čete i aplauz lokalnih prostitutki. Pod se tresao, nameštaj i posude je padalo, a kapi prolivene krvi iz razbijenih nosova padale su naokolo kao kiša. Jare je samo čekao kada će neki od boraca tresnuti na njihov oficirski sto, rušeći drveni tanjir sa svinjskim butkicama, zdelu dinstanog graška i glinene krigle. Progutao je brzo odgrizeni komad sala, polazeći od pretpostavke da je ono što je progutano – njegovo.

  – Nisam baš shvatio, Denise – drugi patuljak, koji se zvao Šeldon Skags, nije čak ni okrenuo glavu, iako ga jedan od boraca umalo nije tresnuo, zadajući kroše. – Pošto je taj dečak sveštenik, kako onda može da stupi u vojsku? Sveštenici ne treba da prolivaju krv.

  – On je štićenik hrama, a ne sveštenik.

  – Nikada, majku mu, nisam mogao da razumem to uvrnuto ljudsko sujeverje. No ne treba se ismevati tuđim verovanjima... Međutim, proizilazi da ovaj ovde mlađan, iako je vaspitan u hramu, nema ništa protiv prolivanja krvi. Pogotovo nilfgardske. Je li, mladiću?

  – Pusti ga da jede na miru, Skagse.

  – Rado ću odgovoriti... – Jare proguta zalogaj butkice i napakova u usta šaku graška. – To vam je ovako: dozvoljeno je prolivati krv u pravednom ratu. Radi odbrane viših ciljeva. Zbog toga sam stupio u... Mati otadžbina zove...

  – Vidite i sami – Šeldon Skags pronese pogled preko saboraca – koliko mnogo ima istine u tvrdnji da su ljudi nama bliska i srodna rasa, da potičemo iz jednog korena, i mi i oni. Najbolji dokaz sedi ispred nas i mljacka grašak. Drugim rečima: srešćete mnoštvo istih takvih glupih fanatika među mladim patuljcima.

  – Naročito nakon majenske bitke – hladno istaknu Zoltan Čivaj. – Nakon pobede u boju uvek raste broj regrutovanih dobrovoljaca. Biće bežanija kada se proširi vest o vojsci Mena Kuhorna koja ide uzvodno Inom, a za sobom ostavlja samo zemlju i vodu.

  – Samo da tada ne počne bežanija na drugu stranu – promrmlja Kranmer. – Nemam ja nekakvo poverenje u dobrovoljce. Zanimljivo je da je svaki drugi dezerter upravo dobrovoljac.

  – Kako možete... – Jare se umalo zadavi. – Kako možete da pomislite tako nešto, gospodo... Ja iz ideoloških pobuda... U pravedan i ispravan rat... Mati otadžbina...

  Pod udarcem koji je, kako se činilo momku, potresao temelje zgrade, jedan od patuljaka što su se borili tresnu, a prašina iz naprslina u podu podiže se za pola sežnja uvis. Ipak, ovoga puta, umesto da skoči i zgromi protivnika, obaljeni patuljak je ležao, neskladno i nepovezano je micao udovima, budeći asocijaciju na gundelja prevrnutog na leđa.

  Denis Kranmer ustade.

  – Stvar je rešena! – gromko objavi, pogledajući po krčmi. – Mesto komandira jedinice, nakon herojske smrti Elkane Fostera, koji je pao na slavnom polju kod Majene, zauzeće... Kako beše, sinko? Zaboravio sam?

  – Blasko Grant! – pobednik u pesničarskom boju ispljunu zub na pod.

  – ... zauzeće Blasko Grant. Ima li još nekih spornih pitanja koja se tiču unapređenja? Nema? Onda dobro. Domaćine! Piva!

  – O čemu smo ono mi...?

  – O pravednom ratu – poče da nabraja Zoltan Čivaj, ispravljajući prste. – O dobrovoljcima. O dezerterima...

  – Tako je – prekinu ga Denis. – Znao sam da sam hteo na nešto da se nadovežem, a stvar se ticala dobrovoljaca dezertera i izdajnika. Setite se bivšeg Visegerdovog cintrijskog korpusa. Izgleda da kurvini sinovi nisu promenili ni barjak. Znam to od kondotjera iz Slobodne družine, iz banderije Julije Slatke Vetrogonice. Kod Majene, Julijina banderija sudarila se sa Cintrijcima. Išli su ispred nilfgardskog odreda, pod istim tim barjakom sa lavovima...

  – Pozvala ih je mati otadžbina – smrknuto dobaci Skags. – I carica Ciri.

  – Tiše – siknu Denis.

  – Tako je – progovori četvrti patuljak, koji je dotada ćutao, Jarpen Zigrin. – Tiše, i to tiše od same lešine! I to ne zbog straha od špijuna, već zato što se ne priča o stvarima o kojima nemaš blagog pojma.

  – A ti, Zigrine – Skags isturi bradu – imaš pojma, zar ne?

  – Imam. I reći ću ti ovo: niko, bio to Emhir var Emreis, bili to čarobnjaci pobunjenici iz Taneda, bio to čak sam đavo, ne bi uspeo da primora tu devojku ni na šta. Ne bi uspeo da je slomi. Ja to znam. Jer ja nju znam. Ceo taj brak sa Emhirom je mistifikacija. Mistifikacija na koju su se primile raznorazne budale... Kažem vam, toj devojci je drugačija sudbina. Sasvim drugačija.

  – Pričaš – progunđa Skags – kao da je zaista znaš, Zigrine.

  – Mani se – Zoltan Čivaj nenadano dreknu. – On je u pravu sa tom sudbinom. Ja u to verujem. Imam razloge za to.

  – Uh – mahnu rukom Šeldon Skags. – Džaba je pričati o tome. Cirila, Emhir, sudbina... Daleka su to pitanja. A bliže pitanje, gospodo, jeste Meno
Kuhorn i grupa Armija “Centar”.

  – Dabome – uzdahnu Zoltan Čivaj. – Nešto mi se čini da nas neće zaobići velika bitka. Možda najveća kakvu istorija poznaje.

  – Mnogo toga – promumla Denis Kranmer. – Uistinu, mnogo toga će se rešiti...

  – A još više će se završiti.

  – Sve... – Jare podrignu, kulturno prikrivajući usta dlanom. – Sve se završava.

  Patuljci su ga posmatrali neko vreme, održavajući tišinu.

  – Nisam te sasvim – progovori na kraju Zoltan Čivaj – shvatio, mladiću. Hoćeš li da objasniš na šta si mislio?

  – U kneževskom savetu... – zaječa Jare. – Odnosno u Elanderu, govorilo se da je pobeda u tom velikom ratu važna zato što... Zato što je to veliki rat koji će staviti tačku na sve ostale ratove.

  Šeldon Skags prasnu u smeh i ispljuva sebi bradu pivom. Zoltan Čivaj se zasmeja na sav glas.

  – Vi tako ne mislite, gospodo?

  Sada je došao red na Denisa Kranmera da prasne. Jarpen Zigrin je sačuvao ozbiljnost i gledao u momka obazrivo i nekako zabrinuto.

  – Sinko – kaza konačno vrlo ozbiljno. – Gledaj. Tamo pored šanka sedi Evangelina Par. Ona je, treba priznati, povelika. Ma, čak je golema. Ali pored njenih razmera, i van svake sumnje, ona nije kurva koja je sposobna da stavi tačku na sve kurve.

  *

  Skrenuvši u tesno i pusto sokače, Denis Kranmer se zaustavi.

  – Treba da te pohvalim, Jare – kaza. – Znaš li zašto?

  – Ne.

  – Ne pravi se. Preda mnom ne moraš. Vredan si pohvale, zato što nisi ni trepnuo okom kada se pričalo o onoj Cirili. Još je više pohvalno to što tada nisi otvarao usta... De, de, ne pravi glupe face. Ja sam znao mnogo o tome, šta se dešavalo kod Neneke iza hramskih zidina, možeš mi verovati – mnogo. A ako ti je to malo, onda znaj da sam čuo koje ime ti je trgovac zapisao na medaljonu.

  – Drži se tako i dalje – patuljak se taktički pretvarao da ne primećuje rumenilo kojim se obavio momak. – Drži se tako i dalje, Jare. I ne samo u vezi sa Ciri... U šta bleneš?

  Na zidu žitnice na kraju uličice video se iskrivljen natpis namazan krečom, koji je glasio: VODITE LJUBAV, A NE RAT. Odmah ispod toga, neko je – znatno manjim slovima – naškrabao: KENJAJ SVAKO JUTRO.

  – Gledaj na drugu stranu, budalo – zareža Denis Kranmer. – Samo za gledanje takvih natpisa možeš skrenuti pažnju na sebe, a ako nešto kažeš u pogrešno vreme, vezaće te za stub i okrutno će ti oljuštiti kožu s leđa. Ovde su sudovi brzi. Veoma brzi.

  – Video sam – promrmlja Jare – krojača u kladama. Tobože zbog sejanja defetizma.

  – Njegovo sejanje – patuljak ozbiljno potvrdi, vukući dečaka za rukav – verovatno se zasnivalo na tome što je, ispraćajući sina u odred, plakao umesto da usklikuje patriotske pokliče. Ovde drugačije kažnjavaju za ozbiljnije setve. Hodi da ti pokažem.

  Izašli su na trg. Jare se uzmakao, pokrivajući rukavom usta i nos. Na velikim kamenim vešalima visilo je nekoliko leševa. Neki su – odavao je to izgled i vonj – već dugo visili.

  – Ovaj je – Denis pokaza, istovremeno se braneći od muva – ispisivao na zidovima i ogradama glupe natpise. Onaj je tvrdio da je rat stvar gospode i da nilfgardski regrutovani momci nisu njegovi neprijatelji. Onaj tamo je pijan pričao sledeću anegdotu: “Šta je to koplje? To je oružje velmoža, motka koja ima nesrećnika na svakom kraju.” A onamo, na kraju, vidiš onu ženu? To je kupleraj-mama iz vojnog bordela na točkovima koji je ukrasila natpisom: “Jebi, vojniče, danas! Sutra možda više nećeš moći”.

  – I samo zbog toga...

  – Povrh toga, jedna od njenih devojaka, kako se ispostavilo, imala je triper. A to već pripada paragrafu o diverziji i umanjivanju borbene sposobnosti.

  – Shvatio sam, gos’n Kranmeru – Jare zauze stav koji je smatrao vojničkim. – Ali ne brinite se za mene. Ja nisam nikakav defetista...

  – Ðavola si ti shvatio! I ne prekidaj me, jer nisam završio. Ovaj poslednji obešeni, taj što se već dobro usmrdeo, skrivio je samo to što je na priču špijuna provokatora reagovao povikom: “Pravo zborite, gospodine, potpuno ste u pravu, tako je i nikako drugačije, kao što su dva i dva četiri.” Sada kaži da si shvatio.

  – Shvatio sam – Jare krišom pogleda oko sebe. – Obratiću pažnju. Ali... Gos’n Kranmeru... Šta je zapravo...

  Patuljak takođe pogleda oko sebe.

  – Zapravo – kaza tiho – je tako da grupa Armija “Centar” maršala Mena Kuhorna ide na sever sa nekih sto hiljada momaka. Zapravo, da nije ustanka u Verdenu, već bi bili ovde. Zapravo, dobro bi bilo kada bi došlo do pregovora. Zapravo, Temerija i Redanja nemaju moć da zadrže Kuhorna. Zapravo, nikako ne pred strateškim rubežom Pontara.

  – Reka Pontar – šapnu Jare – severno je od nas.

  – To sam upravo hteo da kažem. Ali zapamti: da nisi pisnuo o tome.

  – Biću obazriv. Moram da ćutim i kad već budem u odredu? I tamo mogu da nabasam na špijuna?

  – U linjskom odredu? Blizu linije fronta? Nikako. Špijuni su marljivi daleko od fronta, jer se boje da sami ne završe na frontu. Osim toga, kada bi vešali svakog vojnika koji gunđa, negoduje i huli, ne bi imao ko da ratuje. Ali gubicu, Jare, kao i u pogledu one Ciri, uvek drži zatvorenu. U zatvorenu, zapamti moje reči, nikada neće uleteti nikakva zunzara. Pođi sada, odvešću te do komisije.

  – Hoćete li reći tamo neku reč za mene? – Jare sa nadom pogleda u patuljka. – Je li? Gos’n Kranmere?

  – Ah, glup si, pisarčiću. Ovde je armija! Kada bih govorio za tebe i protežirao, to bi bilo kao da sam ti na leđima zlatnim nitima izvezao “šonja”! Ne bi mogao da živiš u odredu, momčino.

  – A kod vas... – promumla Jare. – U vaš odred...

  – I ne pomišljaj na to.

  – Jer kod vas – dečak gorko reče – ima mesta samo za patuljke, zar ne? Nema za mene, zar ne?

  – Tako je.

  Nema za tebe, pomisli Kranmer. Ne za tebe, Jare. Zato što ja još uvek imam neisplaćene dugove kod Neneke. Zbog toga bih želeo da se čitav vratiš iz tog rata. A mahakamska Oslobođilačka četa je sačinjena od patuljaka, od individua tuđinske i lošije rase, uvek će ih slati na najodvratnije zadatke, na najgore sektore. Tamo odakle se ne vraća. Tamo gde ne bi poslali ljude.

  – Kako onda – Jare nastavi natmureno – da dospem u dobar odred?

  – A koji je, po tvom mišljenju, tako dobar da bi se zalagao za njega?

  Jare se osvrnu čuvši pesmu koja se pronosila kao razbijanje talasa o stenu, rasla kao grmljavina bliske oluje. Glasna, nadmena, moćna pesma čvrsta kao čelik. Već je čuo takvu pesmu.

  Ulicom od zamka korakom je jahao odred kondotjera formiran utroje. Na čelu, na sivom pastuvu, ispod motke ukrašene ljudskim lobanjama, išao je komandir, prosed muškarac orlovskog nosa, kose spletene u perčin koji je padao na oklop.

  – Adam “Adju” Pangrat – promumla Denis Kranmer.

  Pesma kondotjera je grmela, hučala, tutnjala. Kontrapunktovana zveketom potkovica o kaldrmu, ispunjavala je ulicu do vrhova kuća, uzletala iznad njih, daleko, visoko, u plavo nebo iznad grada.

  Suze neće liti ni ljube ni žene

  Kad nas zagrle krvave sene

  Jer dukat što kô sunce žari

  Našim mačem gospodari!

  – Pitate koji odred... – reče Jare, ne mogavši da skine pogled sa konjanika. – A, na primer, neki kao ovaj! U takvom bih hteo...

  – Svako ima svoju pesmu – patuljak ga prekinu tiho. – I svakog će na neki način zagrliti sene. Kako mu zapadne. Ili će zaplakati za njim, ili neće. U ratu, pisarčiću, samo se peva i maršira ravno, a u stroju se stoji ravno. A posle, u boju, svako dobija ono što mu je zapisano. Da li će biti u Slobodnoj Družini ,Adju” Pangrata, da li u pešadiji, ili u taborima... Da li u sjajnom oklopu i sa divnom perjanicom, ili u dronjcima i vašljivom kožuhu... Da li na brzom rasnom konju, ili iza drvenog štita... Svakome nešto drugo. Kako mu zapadne! Pa, evo i komisije, vidiš li znak iznad ulaza? Tamo treba da ideš, pošto si naumio da budeš voj
nik. Idi, Jare. Zbogom. Videćemo se kad sve prođe.

  Patuljak je pratio pogledom momka sve dok nije nestao iza vrata krčme koju je zauzela komisija za regrutaciju.

  – Ili se nećemo ni videti – dodade tiho. – Ne zna se šta je kome zapisano. Šta će kome zapasti.

  *

  – Jašeš li? Gađaš li iz luka ili samostrela?

  – Ne, gos’n komesare. Ali umem da pišem i kaligrafišem, Drevne Rune takođe... Znam Drevni jezik...

  – Koristiš li se mačem? Umeš li sa kopljem?

  – ... čitao sam Istoriju ratova. Delo maršala Peligrama... I Roderika de Novembera...

  – A umeš li barem da kuvaš?

  – Ne, ne umem... Ali nisam loš u računanju...

  Komesar se iskrivi i mahnu rukom.

  – Načitani mudrijaš! Koji je to danas? Napišite mu papir za ŽJP. Služićeš u ŽJP, mladiću. Idi sa tom ceduljom na južni kraj grada, a posle kroz Mariborsku kapiju na jezero.

  – Ali...

  – Sigurno ćeš pronaći. Sledeći!

  *

  – Hej, Jare! Hej! Čekaj!

  – Melfi?

  – Naravno da sam ja! – bačvar se zanese, pridrža se za zid. – Ja sam ovde, hehe!

  – Šta ti je?

  – A šta mi je? He-he! Ništa! Popili smo malo! Pili smo u propast Nilfgarda! Uh, Jare, drago mi je što te vidim, jer sam mislio da si mi se izgubio negde... Moj druže...

  Jare ustuknu kao da ga je neko udario. Iz pravca bačvara nije zaudaralo samo na loše pivo i još lošiju rakiještinu, već i na luk, beli luk i vrag će ga znati na šta još. Ali strašno.

  – A gde je – upita zajedljivo – tvoja veleuvažena kompanija?

  – To o Štuki? – Melfi se iskrevelji. – Da ti kažem: nek se nosi u tri lepe! Znaš, Jare, mislim da on nije bio dobar čovek.

  – Bravo. Brzo si ga dešifrovao.

  – Nego! – Melfi se uzoholi, ne primetivši ismevanje. – Pazio je, ali neće mene žedna preko vode prevesti! Znam ja šta je on zamislio! Zašto je potegao u Vizimu! Sigurno misliš, Jare, da su on i one njegove protuve išli u vojsku kao i mi? Ha, grdno se varaš! Znaš li ti šta je on umislio? Ne bi verovao!