– Ona ti nikada nije verovala.
– Znam. Mislim da je znala nešto o tom predskazanju. I učinila bi sve da me sputa, a u Cintri sam bio u njenoj moći. Bilo je jasno: morao sam da se vratim u Nilfgard, ali tako da niko ne može da odgonetne da sam ja Duni, a da je Ciri moja ćerka. Vilgeforc mi je sugerisao način. Duni, Paveta i njihovo dete su morali umreti. Nestati bez traga.
– U insceniranoj brodskoj nesreći.
– Tako je. Tokom plovidbe iz Skeliga do Cintre, Vilgeforc je trebalo da uvuče brod u magični usisivač na Sedninom Bezdanu. Ciri, Paveta i ja trebalo je da se pre toga zatvorimo u specijalno obezbeđenu kabinu i preživimo. A posada...
– Nije trebalo da preživi – dovrši veštac. – I tako je počeo tvoj put preko leševa.
Emhir var Emreis je ćutao neko vreme.
– Počeo je ranije – reče konačno, a glas mu je zvučao potmulo. – Nažalost. U trenutku kada se ispostavilo da na palubi nema Ciri.
Geralt podiže obrve.
– Nažalost – carevo lice nije ništa izražavalo – u mojim planovima nisam pravilno ocenio Pavetu. To melanholično devojče večito spuštenih očiju prozrelo je mene i moje namere. Pre podizanja sidra, tajno je poslala dete na kopno. Pao sam u ludilo. Ona takođe. Dobila je napad histerije. Za vreme krkljanca... pala je preko ograde. Nisam stigao da skočim za njom. Vilgeforc je uvukao brod u taj svoj usisivač. Odalamio sam glavu o nešto i izgubio svest. Nekim čudom sam preživeo, upleten u kanape. Probudio sam se sav u zavojima. Bila mi je polomljena ruka...
– Baš me zanima – veštac upita hladno – kako se oseća čovek koji je ubio sopstvenu ženu?
– Bedno – Emhir odgovori bez odugovlačenja. – Osećao sam se i osećam se bedno i prokleto podlo. To ne menja ni činjenica da je nikada nisam voleo. Cilj je opravdao sredstva. Ipak, uistinu žalim zbog njene smrti. Nisam to želeo i nisam planirao. Paveta je slučajno poginula.
– Lažeš – Geralt reče muklo – a to ne pristaje carevima. Paveta nije mogla ostati živa. Demaskirala bi te. I nikada ti ne bi dozvolila to što si hteo da učiniš Ciri.
– Živela bi – opovrgnu Emhir. – Negde... daleko. Postoji dosta zamkova... Na primer, Darn Rovan... Ne bih mogao da je ubijem.
– Čak ni radi cilja koji opravdava sredstva?
– Uvek se – car protrlja lice – može naći neko manje drastično sredstvo. Uvek ih ima mnogo.
– Ne uvek – kaza veštac, gledajući mu li oči. Emhir umače njegovom pogledu.
– Upravo sam to imao na umu – Geralt klimnu glavom. – Dovrši priču. Vreme prolazi.
– Kalante je čuvala malu kao zenicu oka svog. Nisam smeo ni da pomislim da je otmem... Moj odnos sa Vilgeforcom se znatno ohladio, a prema drugim čarobnjacima sam i dalje imao averziju... Ali moji vojnici i aristokratija su me oštro gurali u rat, da napadnem Cintru. Kleli su se da narod to želi, da narod žudi za životnim prostorom, da će slušanje vox populi{102} biti moj carski ispit. Rešio sam da ubijem dve muve jednim udarcem. Da jednim napadom osvojim i Cintru i Ciri. Ostalo znaš.
– Znam – Geralt klimnu glavom. – Hvala ti na ovom razgovoru, Duni. Zahvalan sam ti što si hteo da mi posvetiš vreme. Ali nemoj više da odugovlačiš. Veoma sam umoran. Gledao sam smrt svojih prijatelja, koji su došli sa mnom ovde sa kraja sveta. Došli su da spasu tvoju kćer. Nisu je ni znali. Osim Kahira, niko od njih nije znao Ciri. A pošli su da je spasu. Zato što je u njima bilo nešto što je ispravno i plemenito. I šta? Pronašli su smrt. Smatram da to nije pravedno. I ako neko želi da zna, ne slažem se sa time. Zato što ne vredi ni pet para takva istorija u kojoj umiru oni ispravni, a ološi žive i nastavljaju da rade po svom. Nemam više snage, care. Pozovi ljude.
– Vešče...
– Tajna mora umreti sa onima koji je znaju. Sam si to rekao. Nemaš drugog izlaza. Nije istina da ih navodno imaš mnogo. Pobeći ću ti iz bilo kog zatvora. Uzeću ti Ciri, nema te cene koju ne bih platio da ti je uzmem. Znaš to dobro.
– Znam to dobro.
– Jenefer možeš da pustiš da živi. Ona tajnu ne zna.
– Ona – Emhir kaza ozbiljno – će platiti bilo koju cenu da spase Ciri. I osveti tvoju smrt.
– Istina – veštac klimnu glavom. – U stvari, zaboravio sam koliko ona voli Ciri. U pravu si, Duni. Šta da se radi, od sudbine se ne može pobeći. Imam molbu.
– Reci.
– Dozvoli mi da se oprostim sa obema. Posle toga sam ti na raspolaganju.
Emhir je stajao kraj prozora, zagledan u vrhove planina.
– Ne mogu da ti odbijem. Ali...
– Ne brini se. Neću ništa reći Ciri. Povredio bih je kada bih joj rekao ko si. A ja ne mogu da je povredim.
Emhir je dugo ćutao, neprestano okrenut ka prozoru.
– Možda i imam neki dug prema tebi – okrenu se na petama. – Zato poslušaj šta imam da ti ponudim u okviru otplate. Davno, davno, pre zaista mnogo vremena, kada su ljudi još uvek posedovali čast, ponos i dostojanstvo, kada su cenili svoju reč, a isključivo se plašili sramote, dešavalo se sledeće: čovek od časti osuđen na smrt ulazio bi u kadu sa vrelom vodom i otvarao sebi vene, kako bi izbegao ponižavajuću ruku dželata ili egzekutora. Da li bi možda...
– Naredi da napune kadu.
– Da li bi možda – car nastavi spokojno – Jenefer htela da ti pravi društvo prilikom te kupke?
– Gotovo sam siguran u to. Ali treba je pitati. Ona je dosta buntovne prirode.
– Znam.
*
Jenefer se istog časa složila.
– Krug se zatvorio – dodade, gledajući svoje zglobove. – Zmija urobor zarila je zube u sopstveni rep.
*
– Ja ne razumem! – Ciri zafrkta kao razljućena mačka. – Ja ne shvatam zašto moram da idem sa njim? Kuda? Zbog čega?
– Kćeri – Jenefer reče nežno. – Takva je tvoja sudbina. Razumi, jednostavno ne može biti drugačije.
– A vi?
– Nas – Jenefer pogleda Geralta – čeka naša sudbina. Tako jednostavno mora biti. Hodi ovamo, kćeri. Zagrli me snažno.
– Oni hoće da vas ubiju, zar ne? Ja se ne slažem! Jedva sam vas povratila! To nije pravedno!
– Ko mač diže – Emhir var Emreis potmulo progovori – od mača gine. Borili su se sa mnom i izgubili. Ali izgubili su dostojanstveno.
Ciri u tri koraka stade ispred njega, a Geralt tiho udahnu vazduh. Čuo je Jeneferin uzdah. Sto mu gromova, pomisli on, pa to svi vide! Pa cela njegova crna vojska vidi to što se ne može sakriti! Iste figure, iste iskričave oči, ista grimasa usta. Identično prekrštene ruke na grudima. Na sreću, na veliku sreću, sivu kosu je nasledila od majke. Ali svejedno, kad se zagledaš, vidi se čija je to krv...
– A ti – reče Ciri, odmeravajući Emhira usplamtelim pogledom. – A ti si pobedio. I misliš da si dostojanstveno pobedio?
Emhir var Emreis nije odgovorio. Samo se osmehnuo, odmeravajući devojku vidno zadovoljnim pogledom. Ciri stisnu zube.
– Toliko ih je umrlo. Toliko ljudi je umrlo zbog svega ovoga. Izgubili su dostojanstveno? Smrt je dostojanstvena? Samo zver može tako da razmišlja. Iako sam izbliza gledala u smrt, nisi uspeo da od mene napraviš zver. I nećeš uspeti.
Nije odgovorio. Posmatrao ju je, činilo se da je guta pogledom.
– Ja znam – zasikta ona – šta ti smeraš. Šta želiš da uradiš sa mnom. I već sada ću ti kazati: neću ti dozvoliti da me takneš. A ako me... Ako me... Onda ću te ubiti. Čak i vezana. Kada zaspiš, grlo ću ti odgristi.
Imperator brzim gestom utiša gunđanje koje je raslo među okolnim oficirima.
– Biće ono – procedi, ne spuštajući pogled sa Ciri – što je suđeno. Oprosti se sa prijateljima, Cirila Fiona Flen Rijanon.
Ciri baci pogled na vešca. Geralt odgovori odričnim pokretom glave. Devojka uzdahnu.
Jenefer i Ciri su se zagrlile i dugo šaputale. Zatim je Ciri prišla Geraltu.
– Šteta – reče tiho. – Bilo je izgleda da bude bolje.
– Znatno bolje – potvrdi.
Zagrlili su se.
– Budi
hrabra.
– On me neće imati – šapnula je. – Ne boj se. Pobeći ću mu. Imam načina...
– Ne smeš da ga ubiješ. Zapamti, Ciri. Ne smeš.
– Ne boj se. Uopšte nisam mislila na ubistvo. Znaš, Geralte, dosta mi je ubijanja. Previše ga je bilo.
– Previše. Zbogom, veštice.
– Zbogom, vešče.
– Samo nemoj da mi plačeš.
– Lako je tebi da kažeš.
*
Emhir var Emreis, imperator Nilfgarda, pravio je društvo Jenefer i Geraltu sve do kupatila. Gotovo do samog ogradnog zida velikog, mermernog bazena, punog mirišljave i isparavajuće vode.
– Zbogom – reče. – Ne morate da žurite. Odlazim, ali ostaviću ovde ljude kojima ću dati instrukcije i naređenja. Kada budete spremni, pozovite, a poručnik će vam dati nož. Ali ponavljam: ne morate da žurite.
– Cenimo milost – Jenefer ozbiljno klimnu glavom. – Vaša carska milosti?
– Molim?
– Molim vas, nemojte povređivati moju ćerku, koliko god je to moguće. Ne bih želela da umrem znajući da ona plače.
Emhir je dugo ćutao. Čak veoma dugo. Oslonjen na dovratak. Okrenute glave.
– Gđice Jenefer – odgovori konačno, a lice mu je bilo vrlo neobično. – Možete biti sigurni da neću povrediti vašu i Geraltovu kćerku. Gazio sam i igrao na kurganima neprijatelja. I mislio sam da sam u stanju sve da uradim. Ali to što podozrevate da ću učiniti jednostavno ne bih mogao da učinim. Sada to znam. Zahvaljujući i vama oboma. Zbogom.
Izašao je, tiho zatvorivši za sobom vrata. Geralt uzdahnu.
– Da se skinemo? – pogleda u bazen koji je isparavao. – Ne raduje me naročito pomisao da me izvuku odavde kao nagi leš...
– A, zamisli, meni je svejedno kakvu će me izvući – Jenefer skinu čizmice i brzim pokretima raskopča haljinu. – Ako je ovo moja poslednja kupka, neću da se kupam u odeći.
Svukla je košulju preko glave i ušla u bazen, energično rasprskavši vodu.
– Pa, Geralte? Zašto stojiš kao ukopan?
– Zaboravio sam koliko si lepa.
– Lako zaboravljaš. Hajde, u vodu.
Kada je seo kraj nje, odmah je bacila ruke oko njegovog vrata. Poljubio ju je, milujući joj struk, ispod vode i iznad vode.
– Da li je ovo – upita radi reda – pravo vreme?
– Za to je – promrmlja, zagnjurivši jednu ruku i dodirnuvši ga – svako vreme pravo. Emhir je dva puta ponovio da ne moramo da žurimo. Na šta bi radije potrošio poslednje minute koje nam je dao? Na plač i tugu? Pa to nije dostojanstveno. Na samoispitivanje? Pa to je banalno i glupo.
– Nisam na to mislio.
– Nego na šta?
– Ako se voda ohladi – promrmlja, mazeći joj grudi – posekotine će biti bolne.
– Za užitak – Jenefer zagnjuri drugu ruku – vredi platiti bolom. Bojiš se bola?
– Ne.
– Ni ja. Sedi na ivicu bazena. Volim te, ali neću, dođavola, da ronim.
*
– Oh-oh-ah – kaza Jenefer, zabacujući glavu tako da joj je vlažna kosa rasplinula po zidu kao male crne zmije. – Oh-oh... oh.
*
– Volim te, Jen.
– Volim te, Geralte.
– Vreme je. Pozovimo ih.
– Pozovimo.
Pozvali su. Najpre je povikao veštac, zatim je povikala Jenefer. Potom su dreknuli uglas, ne dočekavši odgovor.
– Moooože! Spremni smo! Dajte nam taj nož! Heeej! Majku mu! Voda se hladi!
– Onda izađite iz nje – reče Ciri, zagledajući u kupatilo. – Oni su svi otišli.
– Štaaa?
– Pa kažem vam. Otišli su. Osim nas troje, ovde nema žive duše. Obucite se. Goli izgledate strašno smešno.
*
Dok su se oblačili, drhtale su im ruke. Oboma. Sa velikim naporom su izlazili na kraj sa kopčama, pređicama i dugmetima. Ciri je blebetala.
– Otišli su. Jecdnostavno su otišli. Svi, koliko ih je bilo. Poveli su sve odavde, seli na konje i odjahali. Čak se digla prašina.
– Nisu ostavili nikoga?
– Ama baš nikoga.
– Neshvatljivo – šapnu Geralt. – To je neshvatljivo.
– Da li se nešto dogodilo – frknu Jenefer – što bi moglo to da objasni?
– Ne – odgovori brzo Ciri. – Ništa.
Lagala je.
*
Isprva se pretvarala. Ispravljenih leđa, gordo podignute glave i skamenjenog lica, odgurnula je od sebe ruke crnih vitezova prevučene rukavicama i smelo i izazivački pogledala nosnike i vizire njihovih šlemova, koji su budili grozu. Nisu je više dotakli, tim pre što ih je u tome sprečavalo režanje oficira, kršnog vojnika sa srebrnim širitima i belom perjanicom od perja čaplje.
Krenula je ka izlazu, eskortovana sa obe strane. Ponosno uzdignute glave. Tutnjale su teške čizme, zveketale verižnjače, zvonilo oružje.
Nakon petnaestak koraka, osvrnula se prvi put. Nakon narednih nekoliko, drugi put. Ali ja ih više nikada, nikada neću videti, misao joj pod temenom zasija zastrašujućom i hladnom svetlošću. Ni Geralta, ni Jenefer. Nikada.
Svest o tome istog časa i u jednom zamahu skinula je masku prividne odvažnosti. Cirino lice se zgrčilo i iskrivilo, oči ispunile suzama, a iz nosa joj je poteklo. Devojka se borila iz sve snage, ali uzalud. Talas suza probio je branu privida.
Nilfgardijci sa daždevnjacima na kaputima gledali su je u tišini. I začuđeno. Neki su je videli na ukrvavljenim stepenicama, svi su je videli tokom razgovora sa carem. Vešticu sa mačem, nesavladivu vešticu, koja smelo skače u oči i samom imperatoru. I sada su se čudili, videvši dete koje cmizdri i jeca.
Bila je svesna toga. Njihovi pogledi žarili su je kao vatra, probadali kao čiode. Borila se, ali bezuspešno. Što je više suzdržavala plač, to je jače izbijao.
Usporila je korak, zatim se zaustavila. Eskorta je isto stala. Ali samo na trenutak. Na režeću komandu oficira, gvozdene ruke su je uhvatile ispod pazuha i za zglobove. Ciri, ridajući i gutajući suze, osvrnu se poslednji put. Potom su je odvukli. Nije pružala otpor. Ali ridala je sve glasnije i sve očajnije.
Zaustavio ih je car Emhir var Emreis, taj tamnokosi čovek čije je lice u njoj budilo čudne, nejasne uspomene. Pustili su ju na njegovu oštru naredbu. Ciri ušmrknu i obrisa oči rukavom. Videvši da prilazi, suzdržala je ridanje i gordo podigla glavu. Ali sada – bila je toga svesna – to je izgledalo samo smešno.
Emhir ju je dugo posmatrao. Bez reči. Zatim je prišao. I ispružio ruke. Ciri, koja je na takve gestove uvek reagovala instinktivnim povlačenjem, sada nije reagovala, na njeno veliko zaprepašćenje. Sa još većim zaprepašćenjem, utvrdila je da joj njegov dodir uopšte nije neprijatan.
Dodirnuo joj je kosu, kao da broji pramenove bele kao sneg. Dotakao je obraz izdeformisan ožiljkom. Zatim ju je zagrlio, gladio po glavi i leđima. A ona, potresana plačem, dozvoljavala mu je to, a ruke je držala ukrućeno poput strašila za vrapce.
– Čudna je to stvar, sudbina – začula je šapat. – Zbogom, kćeri.
*
– Kako je rekao?
Cirino lice se blago zgrči.
– Kazao je: va faill, luned. Na Drevnom jeziku: zbogom, devojko.
– Znam – Jenefer klimnu glavom. – Šta je bilo posle?
– Posle... Posle me je pustio, okrenuo se i otišao. Dreknuo je naredbe i svi su otišli. Prolazili su kraj mene sasvim ravnodušno, lupajući, treskajući i zveckajući oružjem, čak se eho promaljao hodnikom. Seli su na konje i odjahali, čula sam rzanje i tutnjavu. U životu to neću shvatiti. Jer kad razmislim...
– Ciri.
– Šta?
– Ne razmišljaj.
*
– Zamak Stiga – ponovi Filipa Ejlhart, gledajući Fringilu Vigo ispod trepavica. Fringila nije pocrvenela. Tokom minula tri meseca, uspela je da proizvede magičnu kremu koja steže krvne sudove. Zahvaljujući kremi, rumenila nije bilo na licu, ma koji stid bio u pitanju.
– Vilgeforcovo skrovište bilo je u zamku Stiga
– potvrdi Asire var Anahid. – U Ebingu, kod planinskog jezera, čiji naziv nije mogao da zapamti moj informator, običan vojnik.
– Kazali ste “bilo” – Frančeska Findaber skrenu pažnju.
– Bilo – Filipa upade u reč. – Zato što Vilgeforc nije živ, moje drage dame. On i njegovi Saradnici, čitava banda, već trunu u zemlji. Tu uslugu nam je učinio niko drugi do naš dobri prijatelj Geralt iz Rivije. Koga nismo pravilno procenile. Nijedna od nas. U pogledu koga smo načinile grešku. Sve. Jedne manju, druge veću.
Sve čarobnice kao po naredbi pogledaše u Fringilu, ali krema je zaista delovala besprekorno. Asire var Anahid uzdahnu. Filipa tresnu šakom o sto.
– Premda nas opravdava – reče oporo – mnoštvo aktivnosti koje su u vezi sa ratom i pripremanjem pregovora za mir, kao poraz lože treba prihvatiti činjenicu da smo u pogledu Vilgeforcovog slučaja bile preduhitrene i odmenjene. To više ne sme da nam se dogodi, drage dame.
Članice lože – izuzev Fringile Vigo, koja je bila bleda kao leš – klimale su glavama.
– U ovom trenutku – nastavi Filipa – veštac Geralt je negde u Ebingu. Zajedno sa Jenefer i Ciri, koje je oslobodio. Moraćemo da razmislimo kako da ih pronađemo...
– A taj zamak? – prekinu je Sabrina Glevisig. – Da nisi nešto zaboravila, Filipa?
– Ne, nisam zaboravila. Legenda, ukoliko takva nastane, moraće da ima jednu vernu verziju. Htela sam upravo tebe da zamolim za to, Sabrina. Povedi sa sobom Keiru i Tris. Pobrinite se za to. Tako da ne ostane ni traga.
*
Huk eksplozije čuo se sve do Maehta, blesak – budući da se to o dvijalo noću – video se čak u Metini i Gesou. Serija tektonskih potresa koje je izazvala eksplozija osećala se još dalje. Na zaista udaljenim krajevima sveta.
Kongreve, Estela vel Stela, kćerka barona Otona de Kongrevea, supruga starog grofa od Lidertala, nakon brze smrti tog grofa, nadasve promućurno je upravljala dobrima, zahvaljujući čemu je došla do nemalog imetka. Uživajući veliko poštovanje cara Emhira var Emreisa (u), bila je vrlo značajna osoba na dvoru. Premda nije bila ni na kakvom položaju, poznato je bilo da je njen glas i mišljenje car uvek udostojavao pažnjom i razmatranjem. Zahvaljujući velikoj naklonosti ka mladoj carici Cirili Fioni (v.), koju je kao kćer sopstvenu volela, u šali su je zvali “caričinom majkom Nadživela je oboje, kako cara, tako i caricu, ✝ 1331, a njen ogroman imetak u daljem nasleđivanju pripao je rođacima, bočnoj grani Lidertala. Zvani Belima, oni su ga pak, kao ljudi lakomisleni i vetropirasti, potpuno spiskali.