I pridruži mu se u ćutanju. U odvratnoj, teškoj tišini zagnojenoj kao čir, koja je pala nakon priče.
*
U podne narednog dana bili su na Strminama, kod Ridbruna. U čitavoj okolici vladao je spokoj, mir i red. Ljudi su bili poverljivi i predusretljivi. Osećala se sigurnost.
Svuda su stajala vešala teška od obešenika.
Zaobišli su grad, usmerivši se ka Dol Angri.
– Nevene! – Geralt je tek sada primetio ono što je odavno trebalo da primeti. – Tvoj dragoceni tubus! Tvoji vekovi poezije! Kurir ih nije doneo! Ostali su u Tusenu!
– Ostali – bard potvrdi ravnodušno. – U Lasičinoj garderobi, ispod hrpe haljina, gaćica i korseta. I neka ostanu tamo doveka.
– Hoćeš li da objasniš?
– Šta tu ima da se objasni? U Tusenu sam imao dovoljno vremena da detaljno pročitam šta sam napisao.
– I šta?
– Napisaću još jednom. Iznova.
– Razumem – Geralt klimnu glavom. – Ukratko rečeno, pokazao si se jednako lošim piscem koliko i miljenikom. A grublje rečeno: šta dotakneš, to zasereš. Ali ako još imaš šanse da tvojih Pola veka popraviš i iznova napišeš, onda i za kneginju Anrijetu imaš isto. Pih, ljubavnik proteran osramoćen. Da, da, ne moraš da praviš face! Nije ti bilo suđeno da budeš kneževski suprug u Tusenu, Nevene.
– To ćemo još videti.
– Na mene ne računaj. Ja ne nameravam da gledam to.
– I niko ti i ne traži. Ipak, kažem ti da Lasica ima dobro i razumno srce. Istina, ponelo ju je malo kada me je uhvatila sa baronesom Nikve... Ali sada se već sigurno ohladila! Shvatila je da muškarac nije stvoren za monogamiju. Oprostila mi je i sigurno čeka...
– Ti si beznadežno glup – utvrdi Geralt, a Ciri energičnim klimanjem glave potvrdi da ima isto mišljenje.
– Neću da diskutujem sa vama – naduri se Neven. – Tim pre što je to intimna stvar. Kažem vam još jednom: Lasica će mi oprostiti. Napisaću prikladnu baladu ili sonet, poslaću joj je, a ona...
– Smiluj se, Nevene.
– Ah, zacelo nemam šta da pričam sa vama. Hajde, idemo! Juri, Pegaze! Juri, belonogi ate!
Išli su.
Bio je maj.
*
– Zbog tebe – veštac reče s prekorom – zbog tebe, proterani ljubavniče, i ja sam morao da bežim iz Tusena kao neki izgnanik, ili razbojnik. Nisam stigao ni da se vidim...
– Sa Fringilom Vigo? Ne bi se video. Ona je ubrzo po vašem odlasku, još u januaru, otišla. Jednostavno je iščezla.
– Nisam mislio na nju – Geralt se nakašlja, videvši kako Ciri zainteresovano striže ušima. – Hteo sam da se nađem sa Rejnartom. Da ga upoznam sa Ciri...
Neven upilji pogled u Pegazovu grivu.
– Rejnart de Bua-Fresne je – izmumla – negde tamo pred kraj februara pao u sukobu sa razbojnicima na prevoju Servantes, u okolini karaule Vedete. Anrijeta mu je ukazala čast posmrtnim ordenom...
– Začepi, Nevene.
Neven, neverovatno poslušan, začepi.
*
Maj je trajao i razvijao se. Sa livada je iščezla svetlucava žutina mleča, a zamenjena je paperjastom, zaprljanom i kratkotrajnom belinom maslačaka.
Bilo je zeleno i veoma toplo. Vazduh je, kada ga ne bi osvežila kraćušna oluja, bio gust, vreo i lepljiv kao medovača.
*
Dvadeset šestog maja prešli su preko Jaruge po novom, beličastom mostu koji je mirisao na smolu. Ostaci starog mosta, crni, zagaravljeni, ugljenisani balvani, mogli su se videti u vodi i na obali.
Ciri se uznemirila.
Geralt je znao. Znao je njene namere, znao je za planove, za dogovor sa Jenefer. Bio je spreman. Ali uprkos tome, pomisao o rastanku bolno ga je pogodila. Kao da je tamo, u grudima, u središtu, iza rebara, spavala i naglo se probudila mala gadna škorpija.
*
Na raskršću puteva iza sela Koprivnica, iza ruševina spaljene krčme, stajao je – uostalom, stoji tu već najmanje sto godina – razgranat hrast lužnjak, sada, u proleće, okićen sićušnim cvetnim paucima. Stanovnici čitave oblasti, čak iz udaljene Spalije, obično su koristili džinovske, ali dosta niske grane hrasta za kačenje daščica i tablica koje su sadržale raznorazne informacije. Pošto je služio za međuljudske veze, hrast je baš iz tog razloga bio nazvan Drvo Spoznaje Dobra i Zla.
– Ciri, počni odande – naredi Geralt, sjahavši sa konja. – Nevene, ti pretraži onamo.
Daščice obešene na granama lelujale su na vetru, zvonko se sudarajući.
Kao što je normalno posle rata, dominirala su traganja za nestalim i razdvojenim porodicama. Bilo je mnogo oglasa tipa: VRATI SE, OPRAŠTAM TI SVE, mnogo ponuda erotskih masaža i sličnih usluga u okolnim selima i gradićima, mnogo trgovačkih oglasa i reklama. Bilo je ljubavnih korespondencija, bilo je anonimnih poruka i potpisanih potkazivanja. Moglo se naići i na daščice sa filozofskim pogledima njihovih autora – u pretežnoj meri kretensko besmislene ili gnusno opscene.
– Ha! – povika Neven. – U zamku Rastburg hitno potreban veštac, pišu da je plata visoka, luksuzni konaci i izvanredno ukusna hrana zagarantovani. Hoćeš li da iskoristiš to, Geralte?
– Apsolutno ne.
Vest koju su tražili pronašla je Ciri.
I tada mu je saopštila ono što je veštac odavno očekivao.
*
– Idem u Vengerberg, Geralte – ponovi. – Ne pravi takvu facu. Znaš već da moram. Jenefer me je pozvala. Ona me čeka tamo.
– Znam.
– Ti ideš u Riviju, na taj sastanak od kog si napravio tajnu...
– To je iznenađenje – prekinu je. – Iznenađenje, a ne tajna.
– Iznenađenje, dobro de. A ja ću obaviti u Vengerbergu ono što treba, povešću Jenefer i bićemo obe u Riviji za šest dana. Ne pravi takvu facu, zamolila sam te. I ne opraštaj se kao da idem na sto godina. To je samo šest dana! Vidimo se.
– Vidimo se, Ciri.
– Rivija, za šest dana – ponovi ona još jedanput, okrećući Kelpi.
Odmah je krenula u galop. Iščezla je vrlo brzo, a Geralt oseti kako mu neka strašna, hladna, kandžasta šapa stiska želudac.
– Šest dana – Neven ponovi zamišljeno. – Odavde do Vengeberga i nazad do Rivije… Sve skupa će biti blizu dvesta pedeset milja… To je nemoguće, Geralte. Svakako, na toj njenom vražjoj kobili, na kojoj devojka može da putuje brzinom kurira, tri puta brže od nas, teoretski, vrlo teoretski, može se za šest dana savladati takva distanca. Ali čak i ta đavolja kobila mora da se odmara. A i ta tajanstvena stvar koju Ciri mora da obavi oduzeće neko vreme. Stoga je neizvodljivo da...
– Za Ciri – veštac stisnu usta – ne postoje neizvodljive stvari.
– Ona više nije ona devojka koju si poznavao – oštro ga prekinu.
– Nije više.
Neven je dugo ćutao.
– Imam čudan osećaj...
– Ućuti. Ništa ne govori. Lepo te molim.
*
Maj se svršavao. Približavala se mladina, mesec je opadao, već je bio vrlo uzan. Jahali su ka planinama vidljivim na horizontu.
*
Krajolik je bio tipično posleratan. Usred polja, tu i tamo, izrastali su kurgani i mogile, u bujnoj prolećnoj travi belele su se lobanje i skeleti. Na krajputaškom drveću visili su obešenici, a kraj puteva, čekajući gladnu smrt, sedeli su siromasi. U šumi, čekajući da siromasi oslabe, sedeli su vukovi.
Trava nije rasla na crnim komadima zemlje, tamo gde su prošli požari.
Sela i varoši, od kojih su ostali samo očađaveli dimnjaci, bili su ponovo izgrađivani, grmeli su od udara čekića i hroptanja testera. Podalje od ruševina, žene su okopavale zemlju motikama. Neke, spotičući se, vukle su drljače i plugove, a napršnjaci su im se zarivali u omršavela ramena. U izoranim brazdama deca su lovila larve i gliste.
– Imam nejasan osećaj – reče Neven – da ovde nešto nije kako treba da bude. Nešto ovde nedostaje... Nemaš takav utisak, Geralte?
– A?
– Ovde nešto nije normalno.
– Ništa
ovde nije normalno, Nevene. Ništa.
*
Tokom noći, tople, crne i bez vetra, rasvetljene dalekim treperenjem munja i uznemirene tutnjavom gromova, Geralt i Neven ugledaše kako horizont na zapadu zahvata crveno rumenilo požara. Nije to bilo daleko – vetar, koji se podigao, naneo je srnrad dima. Vetar je takođe doneo odlomke zvukova. Hteli ne hteli, čuli su riku ubijanih, zavijanje žena, osionu i trijumfalnu dreku bande.
Neven ništa nije govorio, ali je svaki čas sa strahom bacao pogled na vešca.
Ali veštac nije čak ni trepnuo, nije čak ni glavu okrenuo. A lice mu je bilo kao od tuča.
Ujutru su nastavili put. Nisu ni gledali u prugu dima koja se uznosila nad šumom.
A kasnije su naleteli na kolonu naseljenika.
*
Išli su u dugoj koloni. Polako. Nosili su malecne zavežljaje. Išli su bez gunđanja, bez plača, bez reči žalbe. Bez krikova, bez očajničkog jadikovanja.
Krik i očaj bili su u njihovim očima. Pustim očima uniženih ljudi. Opljačkanih, pretučenih, najurenih.
– Ko su oni? – Neven nije mario za netrpeljivost koja je izbijala iz očiju oficira, nadzornika marša. – Koga gonite?
– To su Nilfgardijci – odgunđa sa visine svog sedla podnamesnik, rumeni žutokljunac od osamnaest leta. – Nilfgardski naseljenici. Dogmizali su u naše zemlje kao bubašvabe! Zato ćemo ih mi kao bubašvabe i počistiti. Tako je ustanovljeno u Cintri i tako je zapisano u mirovnom ugovoru.
Pognuo se i pljunuo.
– A ja – nastavi, gledajući izazivački u Nevena i vešca – kada bi to od mene zavisilo, ja ih odavde žive ne bih pustio, ljigavštine.
– A ja – otegnuto progovori podoficir sa sivim brkovima, bacajući na svog komandira čudan pogled lišen poštovanja – kada bi to od mene zavisilo, ja bih ih ostavio na miru na njihovim farmama. Ne bih proterivao iz zemlje dobre zemljoradnike. Bio bih srećan što mi zemljoradnja prosperira. Što ima šta da se jede.
– Glupi ste, naredniče, kao ćuskija – zareža podnamesnik. – To je Nilfgard! Nije naš jezik, nije naša kultura, nije naša krv. Radovali bismo se zemljoradnji, a držali guju u nedrima. Izdajnike koji su spremni da zadaju udarac u leđa. Možda mislite da će između nas i Crnih navek biti sloga? Ne, neka idu odakle su došli... Hej, vojnici! Onamo jedan ima kola! Oduzmite mu ih, brzo!
Naređenje je izvršeno vrlo revnosno. Uz pomoć ne samo toljaga i pesnica već i potpetica.
Neven frknu.
– A vi šta, nešto vam nije po volji? – balavac podnamesnik ga odmeri pogledom. – Možda ste nilfgardofil?
– Bogovi sačuvajte – Neven obliza pljuvačku.
Mnoge pustooke žene i devojke koje su prolazile kraj njih kao roboti imale su poderanu odeću, natečena i pomodrela lica, butine i listove obeležene tračicama krvi. Mnoge je trebalo pridržavati da bi mogle da hodaju. Neven pogleda Geraltovo lice i poče se plašiti.
– Vreme je da pođemo – promrmlja. – Svako dobro, gospodo vojnici.
– Svako dobro, gospodo putnici – pozdravi ih narednik. Podnamesnik nije ni glavu okrenuo, zanesen motrenjem da neki od kolonista ne nosi prtljag veći nego što je utvrđeno cintrijskim mirom.
Kolona naseljenika se kretala.
Začuli su očajničke krike žene, visoke, pune bola.
– Geralte, ne – zastenja Neven. – Nemoj ništa da radiš, preklinjem te... Ne mešaj se...
Veštac okrenu lice ka njemu, ali Neven to lice nije poznavao.
– Da se mešam? – ponovi. – Intervenišem? Spasavam nekoga? Podmetnem leđa za nekakve plemenite principe i ideje? O ne, Nevene. Više ne.
*
Jedne nemirne noći rasvetljene dalekim munjama, vešca ponovo probudi san. Ni ovoga puta nije bio siguran da li je iz jednog košmara dospeo pravo u drugi.
Ponovo se iznad ostataka vatre uznosila pulsirajuća svetlost, plašeći konje, opet je u svetlosti bio zamak, crne kolonade, sto i žene koje sede oko njega.
Dve žene nisu sedele, već su stajale. Crno-bela i crno-siva.
Jenefer i Ciri.
Veštac zastenja kroz san.
*
Jenefer je bila u pravu kada ju je dosta kategorično odvraćala od muškog odela. Obučena kao momak, Ciri bi se sada osećala glupo tu, u toj dvorani, među tim nalickanim ženama iskričavim od nakita. Bilo joj je drago što je pristala da obuče kombinaciju crne i sive boje, laskalo joj je kada je osetila poglede pune odobravanja na svojim razrezanim nabranim rukavima i visokom struku, na somotskom okovratniku sa malim brilijantnim brošem u obliku ruže.
– Priđite bliže.
Ciri se blago stresla. Ali ne samo na zvuk tog glasa. Kako se ispostavilo, Jenefer je imala pravo za još jednu stvar – odvraćala ju je od dekoltea. Međutim, Ciri je bila zapela i sada je imala utisak da joj promaja mahnita po grudima, a da joj je celo poprsje, gotovo sve do pupka, pokriveno guščjom kožom.
– Još bliže – ponovi tamnokosa i tamnooka žena, koju je Ciri poznavala, sećala je se sa ostrva Taned. I premda joj je Jenefer kazala koga će zateći u Montekalvu, opisala joj ih sve i naučila je njihovim imenima, Ciri je u mislima momentalno počela titulisati tu ženu kao Gospođa Sova.
– Dobro došla – reče gđa Sova – u Ložu Montekalvo, gđice Ciri.
Ciri se nakloni onako kako joj je Jenefer savetovala, ljubazno, ali više muškobanjasto, bez damskog kniksa, bez skromnog i podaničkog spuštanja pogleda. Osmehom je odgovorila na iskren i mio osmeh Tris Merigold, nešto dubljim klimanjem glave na prijazan pogled Margarite Lo Antij. Izdržala je ostalih osam pogleda, iako su se zarivali u nju kao burgije. Probadali kao oštrice koplja.
– Izvolite sesti – gđa Sova mahnu nadasve kraljevskim gestom. – Ne, ne ti, Jenefer! Samo ona. Ti, Jenefer, nisi pozvan gost, već vinovnica pozvana radi osude i kazne. Sve dok Loža ne odluči o tvojoj sudbini, stajaćeš.
Za Ciri se u tren oka svršio protokol.
– U tom slučaju ću i ja stajati – reče, ne baš tiho. – Ni ja nisam ovde nikakav gost. Mene ste takođe pozvale kako biste mi saopštile moju sudbinu. To je kao prvo. A kao drugo, Jeneferina sudbina je i moja sudbina. Šta ona, to i ja. To se ne može razdvojiti. Uz dužno poštovanje.
Margarita Lo Antij se osmehnu, gledajući je u oči. Skromna, elegantna, blago iskrivljenog nosa, mogla je biti samo Nilfgardijka – Asire var Anahid, klimala je glavom, lagano tupkajući prstima po stolu.
– Filipa – progovori žena vrata ovijenog boom od srebrnih lisica. – Kako mi se čini, ne moramo biti baš toliko principijelne. Barem ne danas, ne u ovom trenutku. Ovo je okrugli sto Lože. Za njim sedimo kao jednake. Čak i ako nam se sudi. Smatram da se sve možemo složiti sa time kako...
Nije dovršila, prešla je pogledom preko ostalih čarobnica. A one su redom, klimanjem glave, izražavale saglasnost – Margarita, Asire, Tris, Sabrina Glevisig, Keira Mec, obe lepe vilenjakinje. Samo druga Nilfgardijka, crnokosa Fringila Vigo, sedela je nepomično, vrlo bleda, ne mičući pogled sa Jenefer.
– Neka tako bude – Filipa Ejlhart mahnu rukom ukrašenom prstenjem. – Prema tome, sedite obe. Naspram mene. Ali jedinstvo Lože pre svega. Interes Lože pre svega. I iznad svega. Loža je sve, ostalo je ništa. Nadam se da to razumeš, Ciri?
– Vrlo dobro – Ciri nije ni pomišljala da spusti pogled. – Pogotovo zato što sam ja to ništa.
Frančeska Findaber, prelepa vilenjakinja, zasmeja se biserno i zvonko.
– Čestitam, Jenefer – reče hipnotišuče melodičnim glasom. – Prepoznajem finoću tog zlata. Prepoznajem školu.
– Nije teško prepoznati – Jenefer pređe užarenim pogledom unaokolo. – Zato što je to škola Tisaje de Friz.
– Tisaja de Friz nije živa – kaza smireno gđa Sova. – Nema je za ovim stolom. Tisaja de Friz je umrla, to je već prežaljeno i oplakano. Njena smrt je istovremeno cezura i prekretnica. Budući da je nastalo novo vreme, došla je nova era, idu velike promene. A tebi, Ciri, koja si nekada bila Cirila iz Cintre, sudbina je u tim promenama odredila važnu ulogu. Sigurno već znaš kakvu.
– Znam – Ciri zazvoni zubima, ne rea
gujući na Jeneferino siktanje u znak obuzdavanja. – Objasnio mi je to Vilgeforc! Dok se pripremao da mi gurne stakleni špric među noge. Ako je to moja sudbina, onda hvala lepo.
Tamne Filipine oči usplamteše od studenog gneva. Ali ona koja je progovorila bila je Šila de Tankarvil.
– Moraš još mnogo toga da naučiš, dete – kaza, ovijajući vrat boom od srebrnih lisica. – Kako vidim i čujem, mnogo stvari ćeš morati da zaboraviš, sama ili uz nečiju pomoć. U poslednje vreme si prikupila, da se to videti, mnogo zlog znanja i nesumnjivo si spoznala i iskusila zlo. Sada, u svom detinjem žaru, odbijaš zapažanje dobra, poričeš dobro i dobre namere. Kostrešiš bodlje kao jež, nesposobna da raspoznaš upravo one kojima je stalo do tvog dobra. Frkćeš i izbacuješ kandže kao divlja mačka, ne ostavljajući nam izbor: moraćemo da ti pritegnemo vratić. I učinićemo to, dete, bez sekunde razmišljanja. Zato što smo od tebe starije, mudrije, znamo sve o onome što je bilo i o onome što jeste, znamo mnogo o onome što će biti. Uhvatićemo te za vratić, mačkice, kako bi jednom, uskoro, kao iskusna i mudra mačka, sela ovde, za ovaj sto, među nas. Kao jedna od nas. Ne! Ni reči! Nemoj da si se usudila da otvaraš usta kada govori Šila de Tankarvil!
Glas kovirske čarobnice, oštar i prodoran poput noža kad zastruže po gvožđu, najednom zalebde nad stolom. Nije se samo Ciri zgrčila, čak su i druge čarobnice iz Lože blago zadrhtale i uvukle glave među ramena, dobro, možda sa izuzetkom Filipe, Frančeske i Asire. I Jenefer.
– Bila si u pravu – nastavi Šila, ovijajući vrat boom – misleći da si pozvana u Montekalvo kako bismo ti predočile tvoju sudbinu. Nisi bila u pravu misleći da si ništa. Budući da si ti sve, ti si budućnost sveta. U ovom času, razume se, ti to ne znaš i ne razumeš, u ovom času si nakostrešena i frktava mačkica, dete koje je preživelo traume i koje u svakome vidi Emhira var Emreisa ili Vilgeforca sa osemenjivačem u ruci. I nema smisla da ti sada, u ovom času, pojašnjavamo da grešiš, da se radi o tvom dobru i o dobru sveta. Doći će čas za takva pojašnjenja. Jednom. Sada, tako besna, svejedno nećeš hteti da čuješ glas razuma, sada ćeš na svaki argument imati repliku u vidu dečje tvrdoglavosti i bučnog žara. Stoga ćemo te sada jednostavno uzeti za vrat. Završila sam. Saopšti devojci njenu sudbinu, Filipa.