– Ona sukuba što noću pohodi i muči muškarce... Što vam je presvetla kneginja naredila da je ubijete... Smatram da nema potrebe da je ubijete. Budući da mora nikome ne smeta, istinu da kažem... Eto, ponekad pohodi... Malkice namuči...
– Ali samo punoletne – dobaci brzo Malatesta.
– Iz usta mi, kume, uzeste. Tako je, sukuba nikome ne šteti. A u poslednje vreme navodno uopšte nema vesti o njoj. Verujem da se uplašila vas, gos’n vešče. Kakav je onda smisao da tragamo za njom? Uostalom, vi, gos’n vešče, ne oskudevate u novcu. A ako vam nešto nedostaje...
– Na moj račun kod Ćanfanelija – reče Geralt kamenog lica – moglo bi se nešto sliti. Za veščev penzioni fond.
– Tako će biti.
– A sukubi neće faliti dlaka sa glave.
– Onda mi ostajte zdravi. – Oba vinogradara ustaše. – Gostite se u miru, nećemo vam smetati. Danas je praznik. Tradicija. A kod nas, u Tusenu, tradicija...
– Znam – kaza Geralt. – Sveta stvar.
*
Društvo za susednim stolom galamilo je tokom naredne vradžbine za Jule, koju su vršili uz pomoć loptica spravljenih od sredine pogače i kostiju pojedenog šarana. Pili su pritom obilno. Krčmar i devojke su se vrzmali na sve strane, trčkarajući sa krčazima.
– Slavna sukuba – primeti Rejnart, dodajući sebi još kupusa – pokrenula je nezaboravnu seriju veščevskih ugovora koje si zaključio u Tusenu. Posle je lako krenulo, a ti nisi mogao da se otreseš klijenata, Interesantno je samo što se ne sećam koji od vinogradara ti je prvi izdao naredbu...
– Nisi tada bio tu. To se desilo dan nakon audijencije kod kneginje. Uostalom, ni tamo nisi bio.
– Nije čudo. To je bila privatna audijencija.
– Baš mi je privatna – frknu Geralt. – U njoj je učestvovalo dvadeset osoba, pritom ne računam lakeje nepomične kao statue, maloletne paževe i sumornu dvorsku ludu. Među ovim uračunatim bio je Le Gof, komornik izgleda i mirisa poslastičara, bilo je nekoliko velmoža koji su se savijali pod teretom zlatnih lančića. Bilo je nekoliko tipova u crnom, većnika, a možda i sudija. Bio je baron Bivolja Glava, kog sam upoznao u Ked Mirkvidu. Naravno, bila je Fringila Vigo, osoba koja je evidentno bliska kneginji.
– I bili smo mi, cela naša grupa, uključujući Milvu u muškom odelu. Loše sam se izrazio, govoreći o celoj družini. Nije bio Neven sa nama. Neven, ili bolje reći vikont Neki Tamo, sedeo je zavaljen u fotelji sa desne strane Njene oštronose milosti Anrijete i šepurio se kao paun. Kao pravi miljenik.
– Anrijeta, Fringila i Neven su bili jedine osobe koje su sedele. Nikome više nije bilo dozvoljeno da sedne. A ja sam ionako bio zadovoljan što mi nisu naredili da klečim.
– Kneginja je odslušala moju priču, retko me prekidajući, na sreću. A kada sam je ubrzo izvestio o rezultatima razgovora sa druitkinjama, kršila je ruke{29}, tim gestom sugerišući brigu jednako iskrenu koliko i preteranu. Znam da ovo zvuči kao neki prokleti oksimoron, a veruj mi, Rejnarte, u njenom slučaju upravo je tako i bilo.
*
– Ah-ah – kaza kneginja Ana Henrijeta, kršeći ruke. – Mnogo ste nas zabrinuli, gos’n Geralte. Istinu vam govorimo, tuga je prepunila naše srce.
Ušmrknu oštrim nosom i ispruži dlan, a Neven joj iz istih stopa stavi na dlan maramicu od batista sa monogramom. Kneginja ovlaš dotaknu maramicom oba obraza, kako ne bi obrisala puder.
– Ah-ah – ponovi. – Znači, druidi nisu ništa znali o Ciri? Nisu mogli da vam pomognu? Da li to znači da je sav vaš trud bio jalov, a vaš put uzaludan?
– Sigurno nije bio uzaludan – odgovori samouvereno. – Priznaću da sam računao na to da ću od druida dobiti neke konkretne informacije ili smernice koje bi makar u opštim crtama mogle da razjasne zašto je Ciri objekat tako fanatičnog lova. Druidi ipak nisu mogli da mi pomognu, ili nisu hteli da pomognu, tako da u tom pogledu faktički ništa nisam dobio. Ali...
Na časak je zastao u govoru. Ne radi dramatizma. Pitao se koliko može biti iskren pred tim auditorijumom.
– Znam da je Ciri živa – najzad reče oporo. – Verovatno je bila ranjena. Konstantno je u opasnosti. Ali živa je.
Ana Henrijeta uzdahnu, ponovo iskoristi maramicu i stisnu Nevenovu ruku.
– Obećavam vam – reče ona – našu pomoć i podršku. Bićete gosti u Tusenu koliko god želite. Treba da znate da smo boravili u Cintri, poznavali smo Pavetu i družili se sa njom, poznavali smo i voleli malecku Ciri. Svim srcem smo uz vas, gos’n Geralte. Ako bude bilo potrebno, naši učenjaci i astrolozi će vam asistirati. Na raspolaganju su vam naše biblioteke i knjižnice. Morate, duboko verujemo u to, pronaći nekakav trag, nekakvu smernicu ili putokaz koji će vam pokazati pravi put. Nemojte delati brzopleto. Ne morate da žurite. Možete ovde ostati koliko vam duša ište, vi ste nam drag gost.
– Hvala vašoj milosti – pokloni se Geralt – na blagonaklonosti i milosrđu. Međutim, krećemo na put čim se malo odmorimo. Ciri je neprestano u opasnosti. Mi smo takođe u opasnosti. Kada predugo sedimo na jednom mestu, opasnost ne samo da raste, već počinje i da ugrožava ljude koji su nama blagonakloni. I svima ostalima u okruženju. To ne bih nikako želeo da dopustim.
Kneginja je ćutala neko vreme, gladeći Nevenovu nadlakticu, kao mačku, ujednačenim pokretima.
– Plemenite i čestite su vaše reči – reče konačno. – Ali nemate čega da se plašite. Bandite koji su vas gonili naši vitezovi su tako razbili da nijedan svedok njihovog poraza nije utekao, sve nam je to ispričao vikont Julijan. Svakoga ko se usudi da vas uznemirava zadesiće ista sudbina. Vi ste pod našom zaštitom i nadzorom.
– Umem to da cenim – Geralt se ponovo pokloni, proklinjući u sebi bolno koleno, ali ne samo koleno. – Ipak, ne bih smeo da prećutim ono što je gospodin vikont Neven zaboravio da ispriča vašoj milosti. Banditi koji su jurili za mnom od Belhavena, a koje su u Ked Mirkvidu pobili neustrašivi vitezovi vaše milosti, bili su zapravo banditi glavne banditske gilde, ali nosili su nilfgardske boje.
– I šta s tim?
Pa, zamalo mu izlete iz usta, ako su Nilfgardijci zauzeli Edirn za dvadeset dana, onda će im za tvoju kneževinicu biti dovoljno dvadeset minuta.
– Rat je u toku – kazao je umesto onoga. – Ono što se desilo u Belhavenu i Ked Mirkvidu može biti protumačeno kao diverzija u pozadini. To obično povlači za sobom represiju. U ratnim vremenima...
– Rat – prekinu ga kneginja, podižući špicasti nos – se sigurno već završio. Pisali smo u vezi s tim našem rođaku, Emhiru var Emreisu. Uputili smo mu memorandum u kome smo zatražili da neodložno stavi tačku na besmisleno prolivanje krvi. Sigurno je već okončan rat, sigurno je uspostavljen mir.
– Ne baš – odgovori hladno Geralt. – Preko Jaruge haraju mač i oganj, proliva se krv. Ništa ne ukazuje na to da se bliži kraj. Rekao bih da je gotovo suprotno.
Momentalno je zažalio što je to rekao.
– Šta? – činilo se da se kneginjin nos naoštrio još više, a u njenom glasu je zabrujala odvratna, škripavo razdražena nota. – Da li ja dobro čujem? Rat i dalje traje? Zašto nas nisu obavestili o tome? Gospodine ministre Trembli?
– Vaša milosti, ja... – poklekavši, promumla jedan od nosilaca zlatnih lančića. – Ja nisam hteo... Da vas brinem... Uznemiravam... Vaša milost...
– Straža! – zavika njena milost. – U kulu s njim! Sada ste u nemilosti, gos’n Trembli! U nemilosti! Gospodine komorniče! Gospodine sekretare!
– Na usluzi, Presvetla...
– Neka naša kancelarija smesta uputi oštru notu našem rođaku, nilfgardskom caru. Zahtevamo da smesta, ali smesta, obustavi borbe i uspostavi mir. Rat i nesloga su rđave stvari! Nesloga ruši, a sloga gradi!
– Vaša milost – promrmlja komornik-poslastičar, beo kao šećer u prahu – je u svakom pogledu u pravu.
– Šta još uvek radite ovde? Dali smo naredbu! Hajde, brzo koliko vas noge nose!
Geralt diskretno baci pogled unaokolo. Dvoranima su lica bila kao od kamena, zbog čega je zaključio da slični incidenti nisu ništa novo na tom dvoru. Čvrsto je odlučio da od tog časa isključivo po
vlađuje kneginji.
Anrijeta ovlaš dodirnu vrh nosa maramicom, pa se osmehnu Geraltu.
– Kao što vidite – kaza – vaše bojazni su bile bezrazložne. Nemate čega da se plašite i možete da se gostite kod nas koliko želite.
– Razumem, vaša milosti.
U tišini se moglo čuti jasno krckanje potkornjaka{30} u nekom komadu antičkog nameštaja. I psovke kojima je konjušar zasipao konja na udaljenom dvorištu.
– Imali bismo takođe – Anrijeta prekinu tišinu – molbu za vas, gos’n Geralte. Kao vešca.
– Na usluzi, vaša milosti.
-To je molba mnogih plemenitih dama Tusena i ujedno naša. Noćni stvor uznemirava ovdašnja domaćinstva. Ðavo, vampir, sukuba u vidu žene, ali tako bestidne da se ne možemo usuditi da je opišemo, muči čestite i verne supruge. Noću pohodi spavaće sobe, dopušta sebi razvratno bludničenje i gnusne perverzije, o kojima nam skromnost ne dozvoljava da pričamo. Vi, kao znalac, sigurno znate o čemu je reč.
– Tako je, vaša milosti.
– Dame iz Tusena vas mole da stanete na put toj grozoti. A mi se pridružujemo toj molbi. I uveravamo vas u našu darežljivost.
– Razumem, vaša milosti.
*
Angulema je pronašla vešca i vampira u parku palate, gde su obojica uživali u šetnji i diskretnom razgovoru.
– Nećete mi verovati – izgovori dahćući. – Nećete mi verovati kada vam kažem... Ali to je živa istina...
– Govori.
– Rejnart de Bua-Fresne, lutalica Vitez Šahovnice, zajedno sa drugim vitezovima lutalicama stoji u redu za kneževskog kamerarijusa{31}. A znate zašto? Zbog mesečne isplate! Kažem vam, red je do pola streljanja iz luka, a od grbova se muti pred očima. Upitala sam Rejnarta kako je to moguće, a on će na to da i lutalica mora jesti.
– Šta je tu senzacionalno?
– Mora da se šališ! Vitezovi lutalice tumaraju radi plemenitog poziva! Ne radi mesečne plate!
– Jedno – reče vrlo ozbiljno vampir Regis – ne isključuje drugo. Zaista. Veruj mi, Angulema.
– Veruj mu, Angulema – potvrdi suvo Geralt. – Prestani da trčiš po palati tražeći senzaciju, idi da praviš društvo Milvi. Ona je u fatalnom raspoloženju, ne bi trebalo da bude sama.
– Istina. Tetka verovatno ima menstruaciju, pošto je ljuta kao osa. Ja mislim...
– Angulema!
– Idem, idem.
Geralt i Regis zauŠtaviše se kraj rondele sa već blago uvenulim ružama centifolijama. Ali nisu uspeli duže da razgovaraju. Iza oranžerije se pomolio žgoljavi muškarac u elegantnom kaputu boje umbre.
– Dobar dan – nakloni se, otrese kolena kalpakom od kune. – Smem li da pitam, boga vam, ko je od uvažene gospode veštac, zvani Geralt, slavan po svom zanatu?
– Ja sam.
– Ja sam Žan Katijon, upravnik vinograda Kastel Torićela. Stvar je u tome da bi nam u vinogradu baš dobro došao veštac. Hteo sam da se uverim, da li biste, boga vam, hteli...
– A u čemu je stvar?
– Evo ovako – poče upravnik Katijon. – Zbog ovog rata, neka ga đavo nosi, trgovci ređe dolaze, zalihe rastu, počinje da manjka mesta za bačve. Mislili smo da je to mali problem, pošto se pod zamkovima protežu milje laguma, sve dublje i dublje, verovatno do središta zemlje sežu ti lagumi. Ispod Torićele smo takođe pronašli takav hodnik, lep, bogami, kružno zasvođen, nit previše suv, nit previše vlažan, taman kako treba da se u njemu vino dobro čuva...
– I? – nije izdržao veštac.
– Ispostavilo se da tamo u lagumima hara neki stvor, bogami, sigurno je ispuzao iz dubina zemlje. Dvoje ljudi je ožario, do kostiju im je nagrizao tela, a jednog je oslepeo, zato što on, gospodine, znači stvor, pljuje i bljuje nekakvu nagrizajuću lužinu...
– Solpuga – kratko konstatova Geralt. – Zovu je i otrovnjača.
– Eto vam – osmehnu se Regis. – Vidite i sami, gos’n Katijone, da imate posla sa stručnjakom. Može se reći da vam je stručnjak pao sa neba. A obratili ste se već u vezi s tim ovdašnjim vitezovima lutalicama? Kneginja ih ima celu regimentu, a takve misije su svakako njihova specijalnost, smisao njihovog postojanja.
– Ma kakav smisao – odmahnu glavom upravnik Katijon. – Njihov smisao je da čuvaju drumove, puteve, prevoje, jer ako trgovci ovamo ne stignu, onda ćemo svi morati da spakujemo prnje. Osim toga, vitezovi su hrabri i ratoborni, ali samo na konju. Takav ti se neće uvući pod zemlju! A osim toga, oni sku...
Prekinuo je i zaćutao. Imao je lice čoveka koji – da nema bradu – nema u šta da pljune. I veoma žali zbog toga.
– Oni skupo naplaćuju – dovrši Geralt, čak bez specijalne zajedljivosti. – Znaj, dobri čoveče, da ja naplaćujem skuplje. Slobodno tržište. I slobodna konkurencija. Pošto ću ja, ako sklopimo ugovor, sjahati sa konja i zavući se pod zemlju. Promislite o tome, ali ne razmišljajte dugo, jer ja neću dugo boraviti u Tusenu.
– Iznenađuješ me – kaza Regis čim je upravnik otišao. – Odjednom je u tebi vaskrsao veštac? Prihvataš ugovore? Krećeš na stvorove?
– Sâm sam iznenađen – odgovori iskreno Geralt. – Reagovao sam instinktivno, obuzet neobjašnjivim impulsom. Izvući ću se iz toga. Svaku predloženu sumu mogu da ocenim kao previše nisku. Uvek. Vratimo se našem razgovoru...
– Pričekajmo – vampir pokaza pogledom. – Nešto mi govori da imaš nove poslove.
Geralt opsova sebi u bradu. Dva viteza su išla ka njima alejom trasiranom čempresima. Prvog je prepoznao odmah, veliku bivolju glavu na snežnobeloj jakni nije bilo moguće pomešati sa drugim grbom. Drugi vitez, visok, prosed, elegantne, oštre fizionomije, kao da je istesana iz granita, na plavoj tunici imao je zlatan krst sa dva i po poprečna kraka i ljiljanima na vrhovima.
Zaustavivši se na propisanoj razdaljini od dva koraka, vitezovi se nakloniše. Geralt i Regis im uzvratiše naklonima, posle čega je cela četvorka po ustaljenom viteškom običaju održavala tišinu koja je morala da traje deset udara srca.
– Gospodo, dozvolite – predstavi ga Bivolja Glava – baron Palmerin de Lunfal. Ja se, kao što se gospoda možda sećaju, zovem...
– Baron De Pejrak-Pejran. Kako bismo mogli da zaboravimo.
– Imamo posao za gospodina vešca – pređe na stvar Pejrak-Pejran. – U pogledu, da se tako izrazim, profesionalnih problema.
– Slušam.
– Nasamo.
– Nemam tajni pred gospodinom Regisom.
– Ali plemenita gospoda ih nesumnjivo imaju – osmehnu se vampir. – Stoga ću, sa vašim dopuštenjem, otići da razgledam onaj divni paviljon, koji je verovatno hram razmišljanja. Gospodine De Pejrak-Pejrane... Gospodine De Lunfale...
Razmeniše naklone.
– Pretvorio sam se u uho – prekinu ćutanje Geralt, ne pomišljajući da sačeka da odjekne deseti udar srca.
– Radi se – Pejrak-Pejran snizi glas i osvrnu se plašljivo – o toj sukubi... O toj noćnoj mori koja pohodi. Ona koju su vam kneginja i dame naredile da je likvidirate. Koliko vam je obećano za ubistvo avetinje?
– Oprostite, ali to je profesionalna tajna.
– To je neosporna stvar – progovori Palmerin de Lunfal, vitez sa krstom od ljiljana. – Zaista je dostojna vašeg položaja. Uistinu, jako se plašim da ću vas uvrediti propozicijom, ali ipak ću propoziciju izložiti. Odbacite ugovor, gos’n vešče. Nemojte ugroziti sukubu, ostavite je na miru. Ne govorite ništa damama i kneginji. A časti mi, mi gospoda iz Tusena platićemo vam više no što su dame ponudile. Zadivićemo vas našom darežljivošću.
– Propozicija – reče hladno Geralt – u suštini nije mnogo daleko od uvrede.
– Gos’n Geralte – lice Palmerina de Lunfala bilo je tvrdo i ozbiljno. – Kazaću vam šta nas je odvažilo na propoziciju. Elem, o vama su kružile glasine da ubijate isključivo one stvorove koji predstavljaju opasnost. Realnu opasnost. Ne isfantaziranu iz neznanja ili nastalu iz predrasuda. Stoga, dozvolite da vam kažem da sukuba nikoga ne ugrožava i ne šteti nikome. Eto, pohodi u snovima... S vremena na vreme... I malo muči...
– Ali isklju?
?ivo punoletne – brzo doda Pejrak-Pejran.
– Dame iz Tusena – reče Geralt, osvrćući se – ne bi bile srećne kada bi saznale za ovaj razgovor. Naročito kneginja.
– Apsolutno se slažemo sa vama – progunđa Palmerin de Lunfal. – Savetujemo krajnju diskreciju. Ne treba buditi usnule bogomoljke.
– Otvorite mi račun u nekoj od ovdašnjih patuljačkih banaka – reče polako i tiho Geralt. – I zadivite me darežljivošću. Upozoravam vas, mene nije lako zadiviti.
– A ipak ćemo se postarati – obeća gordo Pejrak-Pejran.
Razmeniše oproštajne naklone.
Vratio se Regis, koji je očito sve čuo svojim vampirskim sluhom.
– Sada – reče bez osmeha – isto možeš neosporno da tvrdiš da je to bio mimovoljan instinkt i neobjašnjiv impuls. Ali biće ti teško da se izvučeš iz otvorenog bankovnog računa.
Geralt je gledao nekud visoko, daleko, iznad vrhova čempresa.
– Ko zna – kaza – možda ćemo ovde ipak provesti nekoliko dana. Uzevši u obzir Milvina rebra, možda to bude i više od nekoliko dana. Možda nekoliko nedelja? Svakako nam neće biti na štetu ako za to vreme steknemo finansijsku nezavisnost.
*
– A znači otuda je račun kod Ćanfanelija – klimnu glavom Rejnart de Bua-Fresne. – De, de. Kada bi kneginja saznala za to, bio bi sigurno smenjen sa položaja, bila bi nova raspodela patenata. Ha, možda bih i ja bio unapređen? Časti mi, žao mi je što čovek ne dobija kaparu za potkazivanje. Ispričaj sada o slavnoj gozbi, kojoj sam se tako radovao. Toliko sam čeznuo da budem na toj gozbi, da pojedem i popijem! A poslaše me na granicu, u kulu-stražaru, u hladnoću i pasju bljuzgavicu. Eh, avaj, avaj, sudbina viteška...
– Velikoj i bombastično najavljenoj gozbi – poče Geralt – prethodile su ozbiljne pripreme. Bilo je potrebno pronaći Milvu, koja se sakrila u staji, bilo je potrebno ubediti je da od učešća u banketu zavisi sudbina Ciri i gotovo čitavog sveta. Bilo je potrebno da je maltene na silu obučemo u haljinu. Potom je bilo potrebno iznuditi iz Anguleme obećanje da će se ponašati kao dama, do detalja, da će izbegavati izraze “majku mu” i “dupe”. Kada smo konačno sve to postigli i namerili da se opustimo uz vino, pojavio se komornik Le Gof, mirišući na glazuru i naduven kao svinjska bešika.