– Možda je i bolje tako – složi se veštac. – A gde on stanuje, ako je slobodno pitati?
– Ne znaš? A tu ti je on, vidiš li onu kuću? Onu belu, visoku, udenutu između skladišta i oružnice kô, da ne kažem, sveća u dupe. Ali sada ga tamo nećeš naći. Istred je nedavno kod južnog bedema iskopao nešto u zemlji i rije sad okolo kô krtica. I ljude mi je naterao na to kopanje. Otišao sam, ljubazno pitao – čemu to, majstore, kopate rupice kô deca, ljudi se počinju smejati. Šta je dole u toj zemlji? A on me pogleda, kô šonju nekog, i odgovori: „Istorija.“ Kakva opet istorija, pitam. A on na to: „Istorija čovečanstva. Odgovori na pitanja. Na pitanje šta je bilo, i na pitanje šta će biti.“ Govno je tu bilo, kažem ja, ugar, šiblje, otpaci i vukodlaci, pre nego što je grad sagrađen. A šta će biti zavisi od toga koga će u Rakverelinu za namesnika postaviti, kakvog šugavog poluvilenjaka ponovo. A u zemlji nema nikakve istorije, ničeg u njoj nema, gliste možda, ako je kome do pecanja. Misliš da me je poslušao? Ma kakvi! Kopa i dalje. Dakle, misliš li s njime da se vidiš, pod južni bedem idi.
– Eeej, starešino – prasnu Pregljivica. – Sad on jeste kod kuće. Kud će sad na iskopine da ide, sad kad...
Herbolt ga preteći pogleda. Pregljivica se pogrbi i nakašlja, cupkajući s noge na nogu. Veštac, i dalje neprijatno osmehnut, skrsti ruke na grudima.
– Tako je, khm-khm – starešina se nakašlja. – Ko zna, možda Istred faktički i jeste sada kod kuće. Šta to mene uostalom...
– Ostajte u zdravlju, starešino – reče Geralt, ne praveći čak ni parodiju naklona. – Želim vam ugodan dan.
Prišao je Cikadi, koji mu je izašao u susret, zveckajući oružjem. Bcz reči ispruži ruku po svoj mač, koji Cikada držaše u zglobu lakta. Cikada se povuče.
– Žuri ti se, vešče?
– Žuri.
– Osmotrio sam tvoj mač.
Geralt ga odmeri pogledom koji se ni uz najbolju volju ne bi mogao smatrati toplim.
– Imaš čime da se hvališ – klimnu glavom. – Malo je onih koji su ga videli. A još manje onih koji bi o njemu mogli pričati.
– Oho-ho – Cikadi blesnuše zubi. – Ala je to preteće zvučalo, žmarci me prođoše! Oduvek me je zanimalo, vešče, zašto vas se ljudi toliko plaše. I mislim da znam.
– Žurim, Cikada. Vrati mi mač, ako je moguće.
– Dim u očima, vešče, ništa drugo, samo dim u očima. Plašite ljude kao pčelar dimom i smradom pčele, tim svojim kamenim licima, tim bajkama, pričama koje sigurno sami o sebi širite. A pčele od dima beže, glupe li su, umesto da zabiju žaoku u veštersku guzicu, koja otiče tada kô i svaka druga. Kažu za vas da ne osećate kao ljudi. To je laž. Kad bi vas dobro uboli, onda biste osetili.
– Završio si?
– Da – reče Cikada vraćajući mu mač. – Znaš li šta me zanima, vešče?
– Znam. Pčele.
– Ne. Razmišljam nešto, kad bi ti krenuo ulicom s jedne strane, a ja s druge, koji li bi od nas stigao do kraja ulice? Čini mi se da bi se vredelo opkladiti.
– Što si se zakačio za mene, Cikada? Tražiš kavgu? O čemu se radi?
– Ni o čemu. Samo me, eto tako, interesuje koliko li je istine u onome što ljudi pričaju. Da ste tako dobri u borbama, vi vešci, jer nemate ni srca, ni duše, ni milosti, ni savesti. I to je dovoljno? Jer za mene, na primer, govore to isto. I ne bez razloga. Strašno sam radoznao ko bi od nas dvojice, izašavši na ulicu, živ iz nje izašao. Šta kažeš? Vredelo bi se opkladiti? Šta misliš?
– Rekoh ti, žuri mi se. Ne gubi mi se vreme na razmišljanje o glupostima. I nemam običaj da se kladim. Ali padne li ti ikad na pamet da mi se isprečiš dok idem ulicom, iskreno ti savetujem, Cikada, najpre dobro razmisli.
– Dim – Cikada se nasmeja. – Dim u očima, vešče. Ništa više. Do viđenja, ko zna, možda u nekoj ulici?
– Ko zna.
IV
– Ovde ćemo moći u miru da razgovaramo. Sedi, Geralte.
Ono što je najviše padalo u oči u radionici bio je impozantan broj knjiga – knjige su zauzimale najviše mesta u toj prostranoj prostoriji. Debeli tomovi ispunjavali su regale na zidovima, izvijali police, gomilali se po škrinjama i komodama. Morale su koštati čitavo bogatstvo, procenjivao je veštac. Naravno, tu su bili i drugi, tipični dekorativni elementi – punjeni krokodil, sasušena riba-jež okačena o tavanicu, prašnjavi kostur i pozamašna kolekcija tegli sa alkoholom, u kojima se nalazila valjda svaka zamisliva gnusoba – stonoge, pauci, zmije, žabe krastače, a pored njih i nebrojeni čovečji i nečovečji komadi, uglavnom creva. Bio je tu čak i homunkulus, ili nešto što je ličilo na homunkulusa, a isto je tako moglo biti i sasušeno novorođenče.
Na Geralta ova kolekcija nije ostavljala utisak – već pola godine živeo je kod Jenefer u Vengerbergu, a Jeneferin izbor bio je još zanimljiviji; u njega je spadao čak i falus nezamislivih razmera, navodno od gorskog trola. Posedovala je i veoma spretno napunjenog jednoroga, na čijim je leđima volela da vodi ljubav. Geralt je smatrao da su jedino gore mesto za vođenje ljubavi, ako nopšte postoji gore mesto, leđa živog jednoroga. Suprotno od njega, koji je krevet smatrao luksuzom i cenio svaku moguću upotrebu tog savršenog komada nameštaja, Jenefer je umela da bude ludački ekstravagantna. Geralt se prisećao divnih trenutaka provedenih s čarobnicom na kosom krovu, u duplji punoj truleži, na balkonu, i to tuđem, na balustradi mosta, u lelujavom čamcu na uzburkanoj reci i za vreme levitacije na trideset lakata od zemlje. Ali jednorog je bio najgori. Jednog srećnog dana, lutka se ipak pod njime slomila, rasparala i razletela, pružajući brojne povode za smeh.
– Šta te tako zabavlja, vešče? – upita Istred, zasevši za dugim stolom, na čijoj se površini nalazila prilična količina trošnih lobanja, kostiju i zarđalog gvožđa.
– Svaki put kad vidim te stvari – veštac sede nasuprot njega, pokazujući na teglice i bočice – pitam se: zar je uistinu nemoguće praktikovati magiju bez svih tih gadurija, od kojih se čoveku stomak prevrće.
– Pitanje ukusa – reče čarobnjak. – A i navike. Nekom se gadi, nekoga uzbuđuje. A tebi, Geralte, šta se tebi gadi? Zanimljivo je da se tako što može gaditi nekome ko je, kako sam čuo, za novac spreman da do vrata potone u đubre i prljavštinu? Ne gledaj na ovo pitanje, molim te, kao na uvredu ili provokaciju. Zaista me zanima šta kod vešca izaziva osećanje gadosti.
– Da u ovoj teglici ne držiš kojim slučajem krv mesečnice netaknute device, Istrede? Znaj da mi se gadi pomisao na tebe, uvaženog čarobnjaka, s bočicom u ruci, kako se upinješ da dobiješ tu dragocenu tečnost, kap po kap, klečeći, da se tako izrazim, kraj samoga izvora.
– Sigurno – Istred se nasmeja. – Govorim naravno o tvojoj domišljatoj šali, a što se sadržaja bočice tiče, nisi pogodio.
– Ali povremeno koristiš takvu krv, zar ne? Za pojedine čini, kako sam čuo, ni makac bez krvi device, najbolje one koja je ubijena za vreme punog meseca, gromom iz vedra neba. Po čemu je, radoznao sam, takva krv bolja od krvi stare namiguše što je pijana pala s palisada?
– Ni po čemu – složi se čarobnjak s veselim osmehom na usnama. – Ali kad bi se otkrilo da tu ulogu može praktično jednako dobro ispuniti krv vepra, daleko lakša za dobijanje, onda bi svaki ološ počeo eksperimentisati s čarima. A kad ološu dođe čas da sakupi i upotrebi devičansku krv, koja te tako fascinira, zmajeve suze, otrov belih tarantula, ekstrakt iz odsečenih dečjih ručica ili iz leša iskopanog u ponoć, ne jedan će se predomisliti.
Ućutali su. Istred je, odajući utisak duboko zamišljenog, zakuckao noktima po popucaloj, požuteloj lobanji bez donje vilice koja je ležala pred njim. Kažiprstom je prelazio preko zubate ivice otvora što je zevao iz kosti slepoočnice. Geralt ga je nenametljivo posmatrao. Razmišljao je koliko čarobnjaku može biti godina. Znao je da oni sposobniji mogu da trajno i u godinama koje požele zaustave proces starenja. Muškarci su, zarad reputacije i prestiža, birali poodmaklo srednje doba, koje je sugerisalo znanje i iskustvo. Žene su – poput Jenefer – manje marile za prestiž, više za atraktivnost. Istred nije izgledao kao da ima vi?
?e od zasluženih krepkih četrdeset. Imao je prosedu, ravnu kosu do ramena i mnogobrojne bore po čelu, oko usana i u uglovima očiju, što mu je dodavalo na ozbiljnosti. Geralt nije znao da li je dubina i mudrost sivih, blagih očiju bila prirodna ili čarima izazvana. Posle kratkog razmišljanja došao je do zaključka da je to ionako svejedno.
– Istrede – prekinu nelagodnu tišinu. – Došao sam ovde jer sam hteo da vidim Jenefer. Iako je nisam zatekao kod tebe, pozvao si me unutra. Na razgovor. O čemu? O rulji koja pokušava da slomi vaš monopol na korišćenje magije? Znam da u tu rulju i mene ubrajaš. Nije mi to ništa novo. Na trenutak sam imao utisak da ćeš se pokazati drukčijim od svoje sabraće, koja su često započinjala sa mnom ozbiljne razgovore samo da bi mi objasnila da me ne vole.
– Ne mislim da se izvinjavam u ime svoje, kako si se izrazio, sabraće – mirno odgovori čarobnjak. – Razumem ih, jer sam, baš kao i oni, da bih došao do kakve-takve veštine u čarobnjaštvu, morao dobrano da se naradim. Još kao potpuni balavac, dok su moji vršnjaci trčali po poljima s lukovima, lovili ribu i igrali par-nepar, ja sam bdeo nad rukopisima. Od kamenog poda u kuli lomilo me je u kostima i kidalo u zglobovima, razume se – leti, a zimi mi je pucala gleđ na zubima. Od prašine iz starih svitaka kašljao sam da su mi oči iz glave ispadale, a moj majstor, stari Redskilde, nije propuštao priliku da me ošine korbačem po leđima, smatrajući očigledno da bez toga neću dostići zadovoljavajući napredak u nauci. Nisam probao ni vojničkog života, ni devojaka, a ni piva u najboljim godinama, kad sve te razonode najviše prijaju.
– Siroma’ – namršti se veštac. – Zaista, suza mi iz oka kreće.
– Čemu ta ironija? Pokušavam da ti objasnim uzroke zbog kojih čarobnjaci ne luduju za seoskim vidarima, gatarama, isceliteljima, vešticama i vešcima. Nazovi to kako hoćeš, čak i običnom zavišću, ali upravo tu leži uzrok antipatije. Ljuti nas kada magiju, umetnost koju su nas naučili da posmatramo kao elitnu veštinu, privilegiju najboljih i svetu tajnu, vidimo u rukama profana i naturščika. Čak i ako je u pitanju jeftina, bedna i smejanja vredna magija. Zato te moja sabraća ne vole. Ja, uzgred budi rečeno, ni ja te ne volim.
Geraltu je preko glave bilo diskusije, zamajavanja, dosta mu je bilo neugodnog osećaja nemira, koji mu se poput puža uspinjao uz vrat i leđa. Pogledao je Istreda pravo u oči, stisnuo prste na ivici stola.
– Reč je o Jenefer, zar ne?
Čarobnjak podignu glavu, i dalje lako kuckajući noktima po lobanji koja je ležala na stolu.
– Čestitam na pronicljivosti – reče, podnoseći veščev pogled. – Moje poštovanje. Da, reč je o Jenefer.
Geralt je ćutao. Jednom davno, pre mnogo, mnogo godina, još kao mlad veštac, u zasedi je čekao mantikoru. I osetio je kako mu se mantikora približava. Nije je video, nije je čuo. Ali osećao je. To osećanje nikada nije zaboravio. A sada je osetio tačno to isto.
– Tvoja pronicljivost – poče čarobnjak – uštedeće nam mnogo vremena, koje bi nam oduzelo dalje obilaženje oko teme. Ovako, stvar je jasna.
Geralt nije komentarisao.
– Moje blisko poznanstvo sa Jenefer – nastavi Istred – započelo, je veoma davno, vešče. Dugo je to bilo poznanstvo bez obaveza, zasnovano da dužim ili kraćim, više ili manje regularnim periodima koje smo provodili zajedno. Takav tip neobavezujućeg partnerstva uobičajen je među ljudima naše profesije. Samo, najednom je prestao da mi odgovara. Odlučio sam da joj predložim da zauvek ostane sa mnom.
– Šta je odgovorila?
– Da će razmisliti. Dao sam joj vremena da razmisli. Znam da za nju to nije laka odluka.
– Zašto mi to pričaš, Istrede? Šta te vodi, osim dostojne poštovanja, ali iznenađujuće iskrenosti, tako retke među ljudima tvoje profesije? Kakav cilj ima ta iskrenost?
– Prozaičan – čarobnjak uzdahnu. – Jer vidiš, upravo ti otežavaš Jenefer donošenje odluke. Zato bih te zamolio da se povučeš. Da nestaneš iz njenog života, da joj ne smetaš. Ukratko: da se nosiš i dođavola. Najbolje tiho i bez pozdrava, što, kako mi se poverila, imaš običaj da radiš.
– Zaista – Geralt se usiljeno osmehnu. – Tvoja pravolinijska iskrenost sve me više zapanjuje. Svemu sam se mogao nadati, ali ne i takvoj molbi. Ne smatraš li da bi, umesto molbe, prigodnije bilo da si me iza ćoška pogodio loptastom munjom? ,Ne bi bilo prepreke, bilo bi malo čađi da se sastruže sa zida. Način i lakši i sigurniji. Jer vidiš, molba se može odbiti, loptasta munja ne može.
– Mogućnost odbijanja ne uzimam u obzir.
– Zašto? Ova neobična molba bila bi ništa drugo do upozorenje koje bi prethodilo gromu ili nekim drugim veselim činima? Ili pak ta molba treba da bude pojačana zvučnim argumentima? Suma koja će zaludeti pohlepnog vešca? Koliko to planiraš da mi platiš da se sklonim s puta tvoje sreće?
Čarobnjak prestade da kucka po lobanji, spusti na nju ruku i stegnu prste. Geralt je primetio da su mu zglobovi pobeleli.
– Nije mi bila namera da te potcenjujem sličnom ponudom – reče. – Bio sam daleko od toga. Ali... ako... Geralte, ja sam čarobnjak, i to ne najgori. Ne mislim da se hvališem svemogućnošću, ali većinu tvojih želja, ako bi ih hteo izgovoriti, mogu da ispunim. Neke, oh, veoma lako.
Mahnuo je rukom, nemarno, kao da tera komarca. U vazduhu iznad stola iznenada se pojaviše rojevi bajkovitih šarenih leptira.
– Moja je želja, Istrede – procedi veštac, terajući insekte uskovitlane ispred lica – da prestaneš da se guraš između Jenefer i mene. Malo me se tiču ponude koje joj pružaš. Mogao si je i zaprositi dok je bila s tobom. Nekada. Jer nekada je bilo nekada, a sada je sada. Sada je sa mnom. Tražiš da se povučem, da ti olakšam posao? Odbijam. Ne samo da ti neću pomoći već ću ti i smetati, u skladu sa svojim skromnim mogućnostima. Kao što vidiš, ni ja ne zaostajem u iskrenosti.
– Nemaš prava da me odbiješ. Ne ti.
– Za koga me ti smatraš, Istrede?
Čarobnjak ga pogleda pravo u oči, naginjući se preko stola.
– Za njenu prolaznu aferu. Za trenutnu fascinaciju, u najboljem slučaju za kapris, za avanturu kakvih je Jena imala stotine, jer Jena voli da se igra s emocijama, impulsivna je i u hirovima neuračunljiva. Za to te smatram, jer razmenivši s tobom nekoliko reči, odbacio sam mogućnost da te je tretirala isključivo instrumentalno. A veruj mi, to joj se zacelo često dešava.
– Nisi razumeo pitanje.
– Grešiš, razumeo sam. Ali svesno govorim isključivo o Jeninim emocijama. Jer ti si veštac i nikakve emocije ne možeš doživeti. Ne želiš da ispuniš moju molbu pošto ti se čini da ti je stalo do nje, misliš da... Geralte, ti si s njom samo zato što ona to želi, i bićeš s njom onoliko dugo koliko ona bude želela. A to što osećaš, to je projekcija njene emocije, interesovanja koje ti pokazuje. Svih mu demona Dola, Geralte, nisi dete, znaš ko si. Ti si mutant. Ne razumi me pogrešno, ne govorim to da bih te omalovažio ili uvredio. Iznosim činjenicu. Ti si mutant, a jedna od osnovnih osobina tvoje mutacije jeste puna neosetljivost na emocije. Takvog su te stvorili da bi mogao obavljati svoju profesiju. Shvataš li? Ti ne možeš ništa da osećaš. To što smatraš osećanjima samo je ćelijsko sećanje, somatsko, ako znaš šta znači ta reč.
– Zamisli, znam.
– Tim bolje. Dakle poslušaj. Molim te za nešto za šta mogu moliti vešca, a čoveka ne bih mogao. Iskren sam s vešcem, s ljudima ne bih sebi smeo dozvoliti iskrenost. Geralte, želim Jeni da pružim razumevanje i stabilnost, osećanje i sreću. Možeš li se, s rukom na srcu, obavezati na to isto? Ne, ne možeš. Za tebe su to samo reči bez značenja. Vučeš se za Jenom, radujući se kô dete trenutnoj simpatiji koju ti ukazuje. Kao podivljali mačak kojeg svi gađaju kamenjem – predeš, zadovoljan, jer eto našao se neko ko se ne plaši da te pogladi. Razumeš li šta mislim? Oh, znam da razumeš, glup nisi, to je jasno. I sam dakle znaš da nemaš prava da me odbiješ ako te ljubazno molim.
– Imam isto tako pravo da odbijem – procedi Geralt – kao što ti imaš pravo da moliš, i time se naša prava potiru, vraćamo se na polaznu tačku, a ona glasi: iako je očigledno svesna moje mutacije i n
jenih posledica, Jen je sada sa mnom. Zaprosio si je, to je tvoje pravo. Rekla ti je da će razmisliti? Njeno pravo. Utiska si da ja smetam u njenom odlučivanju? Da se koleba? Da sam ja uzrok njenog kolebanja? To je već moje pravo. Ako se koleba, onda sigurno ipak ima razloga za to. Sigurno joj ipak nešto dajem, iako reč za to možda nedostaje u vešterskom rečniku.
– Poslušaj me...
– Ne. Poslušaj ti mene. Rekao si da je nekad bila s tobom? Ko zna, možda si ti, a ne ja, bio njena prolazna afera, kapris, nekontrolisana emocija, za nju tako tipična? Istrede, ja ne mogu čak ni isključiti mogućnost da te je tada koristila isključivo instrumentalno. To se, gospodine čarobnjače, ne da isključiti samo na osnovu razgovora. U tom slučaju, kako mi se čini, instrument postaje značajniji od elokvencije.
Istred nije ni zadrhtao, ni vilice nije stegao. Geralt se začudi njegovom vladanju. Međutim, tišina koja se odužila odavala je utisak da je udarac pogodio cilj.
– Igraš se rečima – reče najzad čarobnjak. – Naslađuješ se. Rcčima misliš da zameniš normalna, ljudska osećanja, kojih u tebi nema. Tvoje reči ne izražavaju osećaje, one su samo zvuci, koje daje evo i ova lobanja kad se u nju kucne. Jer ti si jednako prazan kao i ona. Nemaš prava...
– Prestani! – Geralt ga oštro prekinu, možda čak i preoštro. – Prestani da mi uporno uskraćuješ pravo, toga mi je dosta, čuješ li? Rekao sam ti, naša su prava jednaka. Ne, kuga te iznenadila, moja su veća!
– Zaista? – čarobnjak lako preblede, učinivši time Geraltu neizrecivo zadovoljstvo. – Na osnovu čega?
Veštac se zamisli na trenutak i odluči da ga dotuče.
– Na osnovu toga – ispali – što se noćas volela sa mnom, a ne s tobom.