Page 21 of Mač Sudbine


  – Nisam. Imao sam drugih briga.

  – Ja mislim – Neven se blago strese – da tamo negde, u dubini, na samom dnu tog prokletog okeana, sedi jedno ogromno stvorenje, debela, ljuspičava nakaza, krastava žaba s rogovima na odvratnoj glavi. I s vremena na vreme ona uvlači vodu u stomačinu, a s vodom i sve ostalo što živi i može se jesti – ribe, foke, kornjače, sve. A onda, kad proždere plen, ispovraća svu vodu i tad imamo plimu. Šta misliš, Geralte?

  – Mislim da si glup. Jenefer mi je jednom rekla da plimu uzrokuje mesec.

  Neven se grohotom zasmeja.

  – Kakvo đavolsko trabunjanje! Kakve veze mesec ima sa morem? Na mesec jedino psi zavijaju. Nasamarila te je, Geralte, ta tvoja lažljivica, namagarčila te je. I to, koliko mi je poznato, ne prvi put.

  Veštac nije komentarisao. Gledao je od vlage svetlucave stene u usecima koje je otkrila oseka. Voda je u njima i dalje šikljala i penila se, ali se činilo da će uspeti da pređu.

  – No, na posao – reče, ustajući i popravljajući mač na leđima. – Ne možemo više da čekamo, inače nećemo stići pre plime. I dalje navaljuješ da ideš sa mnom?

  – Da. Teme za balade nisu šišarke, ne naleće se na njih ispod svake jelke. Osim toga, Lutkici je sutra rođendan.

  – Ne vidim vezu.

  – A, šteta! Među nama, normalnim ljudima, vlada običaj davanja poklona povodom rođendana. Da joj bilo šta kupim, nisam u stanju. Zato ću na dnu mora naći nešto za nju.

  – Haringu? Sipu?

  – Glup si. Naći ću ćilibar, možda morskog konjića, možda neku lepu školjku. Stvar je u simbolu, u dokazu pamćenja i simpatije. Volim Okce, želim da je obradujem. Ne razumeš? Tako sam i mislio. Hajdemo. Ti prvi, jer tamo možda sedi kakvo čudovište.

  – Dobro – veštac se spusti sa strmine na klizavo kamenje prekriveno algama. – Idem prvi, da bih te u slučaju nečega zaštitio. Kao dokaz pamćenja i simpatije. Samo zapamti, kad viknem, beži kol’ko te noge nose i ne petljaj mi se ispod mača. Ne idemo tamo da bismo sakupljali morske konjiće. Idemo da se obračunamo s čudovištem koje ubija ljude.

  Uputili su se nadole, u pukotinu otkrivenog dna, mestimično gacajući po vodi koja se i dalje kovitlala u stenovitim dimnjacima. Uranjali su u korita zastrta peskom i morskim biljem. Da bude još gore, počela je kiša, te su ubrzo bili mokri od glave do pete. Neven je svaki čas zastajao, grebao štapom po šljunku i klupcima vodene trave.

  – O Geralte, vidi, ribica! Skroz crvena, đavo me odneo! A ovde, o, mala jegulja. A ono? Šta je ono? Izgleda kao velika providna buva. A to... Jaoj, majko! Geralteee!

  Veštac se naglo okrenu, s rukom na maču.

  Bila je to čovečja lobanja, bela, uglačana o kamenje, uklinjena u kameni usek, puna peska. I ne samo peska. Ugledavši morsku glistu kako se uvija u očnoj duplji, Neven ispusti iz sebe neprijatan zvuk. Veštac slegnu ramenima i krenu prema kamenoj ravnini koju je talas otkrio, ka dva zubata spruda zvana Zmajeve kljove, koji su sada izgledali poput planina. Hodao je oprezno. Dno je bilo zasejano morskim krastavcima, školjkama, busenima morske trave. U barama i koritima talasale su se velike meduze i uvijale zmijolike zvezde. Male krabe, šarene kao kolibriji, bežale su pred njima, koračajući bočno, prebirajući vrednim nožicama.

  Geralt je još iz daljine primetio telo zaglavljeno između kamenja. Utopljenik je pomerao grudni koš, vidljiv ispod vodene trave, iako, zapravo, nije imao čime da ga pomera. Bio je pun kraba, spolja i iznutra. Nije mogao biti u vodi duže od jednog dana, ali krabe su ga tako oljuštile da obdukcija ne bi imala smisla. Veštac bez reči promeni pravac, u luku zaobilazeći leš. Neven ništa nije primetio.

  – Ah, kako bazdi na trulež – opsova, sustižući Geralta, pljunu, strese vodu sa šešira. – I kiši, i hladno je. Ima da nazebem i izgubim glas, pasju mu mater...

  – Ne gunđaj. Ako hoćeš da se vratiš, put znaš.

  Odmah iza podnožja Zmajevih kljova protezao se ravan, kameni ispust, a dalje uz njega već je bila dubina, slabo zatalasano more. Granica oseke.

  – Ha, Geralte – Neven se osvrnu oko sebe. – To tvoje čudovište je izgleda imalo dovoljno pameti da se povuče u otvoreno more zajedno sa osekom. A ti si sigurno mislio kako će ležati ovde negde, trbuhom nagore, i čekati da ga ukokaš?

  – Tiše.

  Veštac se približi ivici ispusta, kleknu, oprezno nasloni ruke na oštre školjke koje su obrastale stenu. Nije video ništa, voda je bila tamna, a površina zamućena od sitne kiše.

  Neven je ispitivao skrivena mesta sprudova, šutirajući zbacivao s nogu nasrtljive krabe, razgledao i opipavao vodom umivene stene, bradate od obešenih algi, prošarane hrapavim kolonijama ljuskara i školjki.

  – Ej, Geralte!

  – Šta?

  – Pogledaj ove školjke. To su biserne, je l’ tako?

  – Nisu.

  – Razumeš se u njih?

  – Ne.

  – Onda se uzdrži od davanja mišljenja do momenta kad počneš da se razumeš. Ove su biserne, siguran sam. Sad ću da sakupim bisera, biće možda i kakav profit od ovog pohoda, a ne samo i jedino kijavica. Da sakupimo, Geralte?

  – Sakupljaj. Čudovište napada lovce. Sakupljači takođe spadaju u tu kategoriju.

  – Misliš da budem mamac?!

  – Sakupljaj, sakupljaj. Biraj što veće školjke, pa ako ne bude bisera, spremićemo od njih čorbu.

  – Ma nemoj. Samo bisere uzimam, za ljuske me zabole. Dođavola... Bludnica ti majka... Kako se ovo... majku ti pasju... otvara? Da nemaš nož, Geralte?

  – Zar ti čak ni nož nisi poneo?

  – Ja sam pesnik, a ne neki razbojnik. A, kuga te strefila, natrpaću u torbe, a bisere ćemo vaditi posle. Ah ti! Gubi se!

  Šutnuta kraba prelete preko Geraltove glave i pljusnu u talase. Veštac je polako hodao duž ivice ispusta, zagledan u crnu, neprozirnu vodu. Slušao je ritmično kuckanje kamenja, kojim je Neven odvajao školjke od stena.

  – Nevene! Dođi ovde, pogledaj!

  Iskrzan, popucali ispust iznenada se završavao ravnom, oštrom ivicom, i spuštao se nadole pod pravim uglom. Ispod površine vode mogli su se jasno videti ogromni, uglasti, pravilni blokovi mermera, obrasli algama, mekušcima i moruzgama, koji su se talasali u vodi kao cvetovi na vetru.

  – Šta je to? Izgleda kao... Kao stepenice.

  – Zato što to jesu stepenice – prošaputa Neven u čudu. – Ooo, to su stepenice koje vode do podvodnog grada. Do legendarnog Isa, koji su poklopili talasi. Znaš li za legendu o gradu ponoru, o Isu pod vodama? Ooo, ima o tome da napišem baladu takvu da će konkurenciji oči poispadati! Moram to da pogledam izbliza... Pogledaj, tamo je nekakav mozaik, nešto je tamo isklesano ili izdubljeno... Neki natpis? Pomeri se, Geralte.

  – Nevene! Tamo je dubina! Okliznućeš se...

  – Pa šta sad, i tako sam mokar. Pogledaj, ovde je plitko, jedva do pojasa, na ovoj prvoj stepenici. I široko kô u balskoj dvorani. O, pasju mu majku...

  Geralt munjevito skoči do vode i uhvati barda, koji se beše utopio do vrata.

  – Okliznuo sam se na ovo govno – dolazeći do daha, Neven se otrese, podižući obema rukama veliku, pljosnatu školjku ljušture boje kobalta, obraslu čvorićima algi s kojih je kapala voda. – Pune su ih te stepenice. Divnu boju imaju, šta kažeš? Deder, stavi ih u svoju torbu, moja je već puna.

  – Izlazi odatle – razljućeno siknu veštac. – Smesta da si izašao na ispust, Nevene. Ovo nije igra.

  – Tiho. Jesi li čuo? Šta je to bilo?

  Geralt jeste čuo. Zvuk je dolazio odozdo, ispod vode. Gluv i dubok, mada u isto vreme slabašan, tih, kratak, isprekidan. Zvuk zvona.

  – Zvono, tako me odnelo – prošaputa Neven, izvlačeći se na ispust. – Bio sam u pravu, Geralte. To je zvono potopljenog Isa, zvono grada aveti, prigušeno teretom dubine. To nas osuđenici podsećaju...

  – Hoćeš li umuknuti konačno?

  Zvuk se ponovi. Značajno bliže.

  – Podsećaju nas – nastavi bard, cedeći natopljene skutove kaputa – na svoju strašnu sudbinu. To zvono je upozorenje...

  Veštac je pres
tao da obraća pažnju na Nevenov glas i prebacio se na druga čula. Osetio je. Osetio je nešto.

  – To je upozorenje – Neven neznatno isplazi jezik, što je imao običaj da čini kada se koncentrisao. – Upozorenje, ili... hmm... Da ne zaboravimo... hmm... hmm... Imam ga!

  Gluvo zvoni srce zvona, pesmu o smrti peva

  O smrti koja je ipak lakša stvar

  Nego zaborav...

  Voda tik uz vešca je eksplodirala. Neven vrisnu. Buljooko čudovište koje je izronilo iz pene ustremilo se na Geralta širokom, zubatom oštricom nalik kosi. Geralt je imao mač u ruci još u trenutku kad se voda počela povijati, pa se sada samo sigurno zavrteo u bedrima i pljesnuo čudovište preko obešene, ljuspičaste guše. Smesta se obrnuo na drugu stranu, gde je vodu uzburkalo sledeće – sa čudnovatim šlemom, u nečemu što je podsećalo na oklop od patinirane bronze. Široko zamahnuvši mačem, veštac odbi oštricu kratkog koplja koja je krenula ka njemu, i silinom koju mu je dalo to odbijanje, zaseče preko ribozmijske zubate njuške. Odskočio je prema ivici ispusta, rasprskavajući vodu.

  – Nevene, beži!

  – Daj mi ruku!

  – Beži, dođavola!

  Naredno stvorenje pojavilo se iz talasa, zviždeći zakrivljenom sabljom koju je držalo u zelenoj, rogobatnoj šapi. Veštac se leđima odbi od ivicu stene naježene školjkama, namesti se u poziciju, ali ribooko stvorenje nije se približavalo. Rastom beše jednako Geraltu, voda mu je sezala takođe do pojasa, ali su impozantno naježena kresta na glavi i zadebljale škrge stvarale utisak da je veći. Grimasa koja je krivila široku čeljust naoružanu zubima neverovatno je podsećala na okrutan osmeh.

  Ne obraćajući pažnju na dva drhtava tela koja su se uzdizala iz crvene vode, stvorenje podiže svoju sablju, oberučke je držeći za dugački rukohvat bez balčaka. Kostrešeći još više krestu i škrge, vešto zavrte sablju u vazduhu. Geralt je čuo kako lagana oštrica sikće i fijuče.

  Stvor načini korak napred, šaljući talas prema vešcu. Geralt mu odgovori tako što se zavrte i zafijuka mačem. Zatim takođe koraknu napred, prihvatajući izazov.

  Ribooki spretno okrenu duge prste oko rukohvata i polako spusti ramena oklopljena kornjačevinom i bakrom, uroni ih u vodu sve do lakata, krijući oružje pod vodom. Veštac oberučke uhvati mač – desnom rukom odmah ispod balčaka, levom za glavu, podiže oružje naviše i nešto u stranu, iznad desnog ramena. Gledao je čudovište u oči, ali to su bile riblje oči, oči sa dužicama u obliku kapi, koje su se sijale hladno kao metal. Oči koje nisu ništa izražavale i ništa odavale. Ništa što bi moglo nagovestiti napad. Iz dubine su, sa dna stepenica koje su nestajale u crnom bezdanu, dopirali zvuci zvona. Sve bliže, sve jasnije.

  Ribooki jurnu napred, izvlačeći oštricu ispod vode, napade odozdo i s boka udarcem brzim kao misao. Geralt je naprosto imao sreće – pretpostavio je da će udarac stići sa desne strane. Odbio je udarac oštricom usmerenom nadole, snažno uvrćući telo, smesta je okrenuo mač, pričvršćujući ga uz sablju čudovišta. Sada je sve zavisilo od toga ko će od njih brže okrenuti prste na rukohvatu, ko će prvi preći sa pljosnatog, statičnog spoja sečiva na udarac, udarac čiju su snagu već obojica gradili, prenoseći težinu tela na sopstvene noge. Geralt je već znao da su obojica podjednako brzi.

  Ali ribooki je imao duže prste.

  Veštac ga udari sa strane, poviše bedra, iskrenu se u poluokret, tresnu navaljujući na sečivo, i bez muke izbegnu širok i nespretan, očajnički udarac lišen gracioznosti. Bez glasa otvorivši riblju njušku, čudovište nestade pod vodom, iz koje su topotali tamnocrveni oblaci.

  – Daj ruku! Brzo! – povika Neven. – Dolaze, cela gomila! Vidim ih!

  Veštac uhvati bardovu desnicu i izvuče se iz vode na kameni ispust. Za njim je, široko, pljusnuo talas.

  Počinjala je plima.

  Bežali su hitro, gonjeni narastajućom vodom. Geralt se okrenu i ugleda kako iz mora izviru naredna, brojna ribostvorenja, kako se bacaju u poteru, sigurno skačući na mišićavim nogama. Bez reči je potrčao brže.

  Neven je dahtao, teško je trčao rasprskavajući vodu koja mu je već dosezala do kolena. Iznenada se saplete, pade, pljesnu među alge pridržavajući se drhtavim rukama. Geralt ga uhvati za pojas, iščupa ga iz pene koja se naokolo uskovitlala.

  – Beži! – povika. – Ja ću ih zadržavati!

  – Geralte...

  – Beži, Nevene! Voda će ubrzo ispuniti pukotinu, a onda se nećemo izvući odavde! Juri iz sve snage!

  Neven jauknu i potrča. Veštac je trčao za njim, računajući da će se čudovišta razdvojiti u poteri. Znao je da u borbi s celom grupom nema šanse.

  Sustigli su ga kod same pukotine, jer je voda bila već dovoljno duboka da bi mogli plivati, dok se on, teško, roneći kroz penu, uspinjao nagore preko klizavog kamenja. U pukotini je ipak bilo previše tesno da bi mogli da nasrnu sa svih strana. Zaustavio se u koritu, onom istom u kom je Neven pronašao lobanju.

  Zaustavio se i okrenuo. Smirio se.

  Prvom je samim vrhom mača dohvatio mesto gde bi trebalo da je slepoočnica. Drugome, naoružanom nečim što je izgledalo kao kratka sekira, rasporio je stomak. Treći je pobegao.

  Veštac se baci ka gornjem delu klanca, ali istog tog trenutka zahuča narastajući talas, buknu penom, zakovitla se vir u dimnjaku, svuče ga sa stena i povuče nadole, u vrtlog. Sudari se s ribostvorom koji se koprcao u viru, odbaci ga udarcem noge. Neko ga zgrabi za noge i povuče nadole, na dno. Leđima udari o stenu, otvori oči, baš na vreme da vidi tamne obrise druga dva oka i dva brza bleska. Prvom blesku parirao je mačem, pred drugim se mahinalno zaklonio levom rukom. Osetio je udarac, bol, a odmah potom oštro pečenje od soli. Nogama se odbacio od dna, izleteo gore, ka površini, složio prste i ispalio Znak. Eksplozija je bila gluva, ubola je uši kratkim udarom bola. Ako se izvučem iz ovoga, pomislio je tukući po vodi rukama i nogama, ako se iz ovoga izvučem, poći ću kod Jen iz Vengerberga, pokušaću još jednom... Ako se iz ovoga izvučem...

  Učinilo mu se da čuje brujanje trube. Ili roga. Talas koji je ponovo buknuo u dimnjak podiže se nagore i baci ga trbuhom na veliku stenu. Sada je jasnije čuo brujanje roga, Nevenovo vikanje koje kao da je dopiralo sa svih strana istovremeno. Izduvao je slanu vodu iz nosa, osvrnuo se oko sebe, sklanjajući mokru kosu s lica.

  Bio je na obali, odmah kraj mesta s kog su krenuli. Ležao je na stomaku na kamenju, unaokolo se belom penom spremao talas.

  Iza njega je, u klancu koji je sada bio uzani zaliv, na talasima plesao veliki sivi delfin. Na njegovim leđima, tresući mokrom, seledinskom kosom, sedela je sirena. Imala je predivne grudi.

  – Belokosi! – zapeva, mašući rukom u kojoj je držala veliku, kupastu, spiralno uvijenu školjku. – Živ si?

  – Živ sam – začudi se veštac. Pena oko njega postade crvenkasta. Levo rame ga je peklo, štipalo od soli. Rukav jakne bio mu je rasečen, ravno i pravo, iz posekotine je kuljala krv. Izvukao sam se, pomisli, još jednom mi je uspelo. Ali ne, nikuda ne idem.

  Ugledao je Nevena kako trči ka njemu, spotičući se o mokre opiljke.

  – Zadržala sam ih! – zapeva sirena i dunu u školjku. – Ali ne zadugo! Beži i ne vraćaj se ovamo, belokosi! More... Nije za vas!

  – Znam! – odgovori. – Znam! Hvala ti, Šinaz!

  VII

  – Nevene – javi se Okce, kidajući zubima kraj zavoja i vezujući čvor na Geraltovoj podlaktici. – Objasni mi otkud se pod stepenicama našla gomila puževskih ljuštura? Druhardova žena ih upravo čisti i ne skriva pritom šta misli o vama dvojici.

  – Ljušture? – začudi se Neven. – Kakve ljušture? Pojma nemam. Možda su ih ispustile patke što preleću?

  Geralt se nasmeja, okrećući glavu u senku. Nasmejao se setivši se Nevenovog bogohuljenja dok je čitavo popodne proveo otvarajući školjke i čeprkajući po sluzavom mesu; ispovređivao je prste i umrljao košulju, ali nijedan biser nije pronašao. I nije ni čudo, budući da to najverovatnije nisu bile biserne, već obične školjke ili dagnje. Pomisao da bi od školjki mogli skuvati čorbu odbacili su čim je Neven otvorio prvu ljušturu – mekušac nije preter
ano izazivao apetit i smrdeo je toliko da su im suze iz očiju potekle.

  Okce završi s previjanjem i sede na izvrnuti čabar. Veštac joj zahvali, gledajući u vešto previjenu ruku. Rana beše duboka i veoma duga, dohvatala je čak i lakat, koji ga je pri pomeranju silovito boleo. Privremeno su je previli još na obali mora, ali pre nego što su stigli kući, počela je ponovo da krvari. Neposredno pred devojčin dolazak, Geralt je rasečenu nadlakticu prelio eliksirom koji zgrušava krv, popravio anestetičkim eliksirom, a Esi ga je uhvatila u trenutku kada je s Nevenom pokušavao da zašije ranu pomoću konca privezanog za riblju udicu. Okce ih je ispsovala i sama se prihvatila previjanja, a za to vreme Neven joj je priređivao slikovitu priču o borbi, naglasivši pritom nekoliko puta ekskluzivno pravo na baladu o čitavom događaju. Esi je, razume se, zasipala Geralta lavinom pitanja, na koja joj on nije umeo odgovoriti. Loše je to primila i najverovatnije stekla utisak da od nje nešto krije. Šmrknula se i prestala da se raspituje.

  – Agloval već zna – reče. – Videli su vas kad ste se vraćali, a Druhardova je, čim je ugledala krv na stepenicama, poletela da ispriča. Narod se bacio na stene nadajući se da će talasi nešto izbaciti, evo i sad se vrte onuda, ali, koliko znam, nisu ništa našli.

  – Niti će naći – reče veštac. – Kod Aglovala se spremam sutra, ali upozori ga, ako možeš, da zabrani ljudima da se motaju oko Zmajevih kljova. Samo te molim, ni reči o stepenicama, ni o Nevenovim fantazijama o gradu Is. Odmah bi se našli tragači za blagom i senzacijama i pale bi i nove žrtve...

  – Nisam tračara – Esi se naduri, grubo odbaci loknu sa čela. – Ako te za nešto pitam, to nije zato da bih smesta potrčala do bunara i raspredala s praljama.

  – Izvini.

  – Moram da idem – iznenada se uključi Neven. – Dogovorio sam se s Akretom. Geralte, uzeću tvoj kaput jer je moj užasno usvinjen i sav je još mokar.

  – Sve je ovde mokro – zajedljivo reče Okce, s gađenjem gurajući razbacane delove odeće vrhom cipele. – Kako možete tako? To treba raširiti, dobro isušiti... Odvratni ste.