– To je... u božju mater, to je milicija sa zanatlijama iz Holopolja! – povika Neven. – Obišli su izvore Bra! Jeste, oni su to! Pogledajte, eno Kozojeda na čelu!
Zmaj spusti glavu, nežno odgurnu ka kolima malo, sivkasto, piskutavo stvorenje. Zatim ošinu repom po zemlji, prodorno urliknu i pojuri kao strela Holopoljanima u susret.
– Šta je to? – upita Jenefer. – To malo? To što se vrzma po travi? Geralte?
– Ono što je zmaj od nas branio – reče veštac. – Ono što se nedavno izleglo u pećini, gore, u severnom kanjonu. Zmajče ispiljeno iz jajeta zmajice koju je Kozojed otrovao.
Spotičući se i zapinjući po zemlji ispupčenim stomačićem, zmajče lelujavo dotrča do kola, pisnu, prope se, raširi krilca, a onda se bez razmišljanja prilepi uz čarobničin bok. Jenefer, s veoma zbunjenim izrazom na licu, glasno uzdahnu.
– Sviđaš mu se – promrmlja Geralt.
– Mlad je, ali nije blesav – kezio se Neven, koprcajući se u konopcima. – Gledajte gde je metnuo glavicu, šta bih dao da sam na njegovom mestu! Hej, mališa, beži odatle! To je Jenefer! Strah i trepet za zmajeve! I za vešce. Barem je jednog vešca...
– Umukni, Nevene – prodera se Doregeraj. – Gledajte tamo, ka polju! Već su ga dohvatili, kuga ih satrla!
Kola Holopoljana su, tutnjeći kao borbena kola, jurišala ka zmaju koji ih je napadao.
– Udri ga! – urlao je Kozojed, držeći se iza leđa kočijaša. – Udri, prikane, gde i čime stignete! Nemojte žaliti!
Zmaj vešto poskoči pred prvim kolima koja su jurišala ka njemu u odsjajima mačeva, vila i kopalja, ali se nađe između sledeća dvoja, s kojih je, vučena na remenju, na njega pala velika, dvostruka ribarska mreža. Zmaj se zaplete, pade, zakotrlja se, sklupča i raskreči šape. Kidana na komade, mreža oštro zapucketa. Sa prvih kola, koja je uspeo da izbegne, baciše ka njemu još jednu mrežu, potpuno ga oplevši. I preostala dvoja kola se pokrenuše, jurnuše ka zmaju, kloparajući i poskakujući po džombama.
– Upao si u mrežu, karašu! – drao se Kozojed. – Sad ćemo ti krljušt sastrugati!
Zmaj zariča, buknu ka nebu mlaz pare. Holopoljski milicajci poleteše ka njemu, iskačući s kola. Zmaj ponovo zariča, očajno, vibrirajuće.
Iz severnog kanjona stigao je odgovor, visoki, ratnički vrisak.
Ispružene u ludačkom galopu, uzvijorenih svetlih pletenica, prodorno zviždeći, okružene treperavim odblescima sablji, iz klanca izleteše...
– Zerikanke! – povika veštac bespomoćno trzajući konopce.
– O dođavola! – pridruži mu se Neven. – Geralte! Razumeš li?
Zerikanke proleteše kroz gomilu kao vruć nož kroz parče masla; obeležavajući put posečenim telima, u trku saskočiše s konja, stavši pored zmaja koji se otimao u mreži. Prvi od milicajaca koji su dotrčali ubrzo ostade bez glave. Drugi krenu na Veu vilama, ali ga Zerikanka, držeći mač oberučke, obrnuto, vrhom nadole, pocepa od prepona do ključne kosti. Ostali se užurbano povukoše.
– Na kola! – dreknu Kozojed. – Na kola, kumašini! Kolima ih pregazimo!
– Geralte! – iznenada povika Jenefer, savijajući svezane noge i naglim ih pokretom gurajući ispod kola, pod veščeve ruke, svezane na leđima. – Znak Ignja! Spali! Osećaš li konopac? Spali, dođavola!
– Naslepo? – jeknu Geralt. – Opržiću te, Jen!
– Sklopi Znak! Izdržaću!
Učinio je što je tražila, osetio je žmarce u prstima sklopljenim u znak Ignja odmah iznad čarobničinih svezanih zglobova. Jenefer okrenu glavu, zagrize okovratnik prsluka gušeći krik. Zmajče je, pišteći, udaralo krilcima o njen bok.
– Jen!
– Zapali!
Konopac se prekinuo u trenutku kad je odvratan, otužan smrad spaljene kože postao nepodnošljiv. Doregaraj ispusti čudan zvuk i onesvesti se, obešen u konopcima na kolskom točku.
Zgrčena od bola, čarobnica se uspravi, podižući oslobođenu nogu. Viknula je glasom punim besa i bola. Medaljon na Geraltovom vratu zadrhta kao da je živ. Jenefer napregnu butinu i mahnu nogom prema kolima holopoljske milicije, povika čini. Vazduh zapucketa i zamirisa na ozon.
– O bogova mi – jauknu Neven u neverici. – Kakva će to balada biti, Jenefer!
Čini bačene zgodnom nožicom čarobnici nisu sasvim uspele. Prva kola, zajedno sa svime što se na njima našlo, poprimila su kao kopitac žutu boju, što holopoljski ratnici u žaru borbe nisu čak ni primetili. S drugim kolima bilo je bolje – čitava njihova posada za tren se oka pretvorila u ogromne žabe krastače, koje se, veselo krekećući, razmileše na sve strane. Kola koja ostadoše bez upravljača prevrnuše se i razleteše. Histerično ržući, konji daleko utekoše, vukući za sobom polomljenu rudu.
Jenefer zagrize usnu i još jednom mahnu nogom kroz vazduh. Žućkasta kola, usred razigranih tonova muzike koja je dopirala odnekud odozgo, iznenada se rasplinuše u dim kopita, a sva posada prostre se po travi, oglupela, tvoreći raznobojnu gomilu. Točkovi trećih kola od okruglih postadoše četvrtasta – rezultat je bio trenutan. Konji se propeše, kola se prevrnuše, a holopoljski vojnici otkotrljaše se i rasuše po zemlji. Jenefer je, sada iz čiste osvetoljubivosti, pomahnitalo mahala nogom i uzvikivala čini, naizmenice pretvarajući Holopoljane u kornjače, guske, stonoge, flamingose i prugaste prasiće. Zerikanke su umešno i metodično počistile preostale.
Konačno pokidavši mrežu na komade, zmaj se podiže, zaleprša krilima, zariča i kao strela polete za preživelim obućarem Kozojedom, koji je bežao. Kozojed je uzmicao kao jelen, ali zmaj beše brži. Ugledavši čeljust koja se rastvara i kao žilete oštre, blistave zube, Geralt okrenu glavu. Začuo se zastrašujući vrisak i odvratno krckanje. Neven uzviknu prigušenim glasom. Jenefer se, lica belog poput platna, presavi, okrenu na stranu i povrati pod kola.
Nastala je tišina, koju su prekidali jedino povremeno gakanje, kreketanje i cviljenje preživelih holopoljskih milicajaca.
Vea s neprijateljskim osmehom stade iznad Jenefer, široko rastavivši noge. Zerikanka podiže sablju. Jenefer, bleda, podiže nogu.
– Ne – reče Borh, zvani Tri Čavke, sedeći na kamenu. U krilu je držao mirno i zadovoljno zmajče.
– Nećemo ubijati gospođicu Jenefer – ponovi zmaj Vilentretenmert. – To nije više aktuelno. Štaviše, gospođici Jenefer sada smo zahvalni za neprocenjivu pomoć. Oslobodi ih, Vea.
– Shvataš li, Geralte? – šapnu Neven, trljajući utrnule ruke. – Shvataš li? Postoji drevna balada o zlatnom zmaju. Zlatni zmaj može...
– Može da poprimi svaki oblik – promrmlja Geralt. – Čak i ljudski. I ja sam za to čuo. Ali nisam verovao.
– Gospodine Jarpene Zigrine! – povika Vilentretenmert patuljku koji se pripio uz kamenu liticu na dvadesetak lakata od zemlje. – Šta to tražite tamo? Mrmote? Oni nisu vaša poslastica, ako se dobro sećam. Siđite i pobrinite se za Sekače. Potrebna im je pomoć. Više nema ubijanja. Nikoga.
Bacajući nemirne poglede ka Zerikankama koje su budno kružile po bojištu, Neven je osvešćivao još uvek nesvesnog Doregaraja. Geralt je mazao mašću i previjao Jeneferine opekotine na zglobovima. Čarobnica je siktala od bola i mrmljala čini.
Obavivši zadatak, veštac je ustao.
– Ostanite tu – reče. – Moram da razgovaram s njim.
Jenefer je teško ustala.
– Idem s tobom, Geralte – uhvati ga podruku. – Mogu li? Molim te, Geralte.
– Sa mnom? Jen, mislio sam...
– Ne misli – naslonila se na njegovu ruku.
– Jen?
– Već je bolje, Geralte.
Pogledao je u njene oči, koje su bile tople. Kao nekada. Sagnuo je glavu i poljubio njene usne, tople, mekane i željne. Kao nekada.
Prišli su. Jenefer se, pridržavajući se, duboko pokloni, kao pred kraljem, pridržavajući haljinu vrhovima prstiju.
– Tri Čav... Vilentretenmerte... – reče veštac.
– U slobodnom prevodu na vaš jezik moje ime znači Tri Crne Ptice – reče zmaj.
Zmajče je, zakačeno kandžicama za njegovu podlakticu, izvijalo vrat pod
rukom koja ga je mazila.
– Haos i Red – nasmejao se Vilentretenmert. – Sećaš li se, Geralte? Haos je agresija, a Red je odbrana od nje. Vredno je uputiti se na kraj sveta ne bi li se suprotstavio agresiji i zlu, je li tako, Geralte? Posebno, kao što si govorio, kad je nagrada valjana. A ovog puta je bila. To je bilo blago zmajice Mirgtabrake, one koja je otrovana kod Holopolja. Ona me je i pozvala, da joj pomognem, da zaustavim zlo koje joj je pretilo. Mirgtabrake je već odletela, ubrzo pošto su s polja odneli Ejka iz Denesle. Imala je dovoljno vremena, dok ste vi pričali i svađali se. Ali ostavila mi je svoje blago, moju nagradu.
Zmajče pisnu i zaklepeta krilcima.
– Znači, ti si...
– Da – prekinu ga zmaj. – Šta da se radi, takva su vremena. Stvorenja koja vi nazivate čudovištima od nekog vremena sve su ugroženija od strane ljudi. Više ne mogu sama. Potreban im je Branilac. Nešto kao... veštac.
– A cilj? Cilj koji se nalazi na kraju puta?
– Evo ga – Vilentretenmert podignu podlakticu. Zmajče uplašeno pisnu. – Upravo sam stigao do njega. Zahvaljujući njemu ću preživeti, Geralte iz Rivije, dokazaću da nema granica mogućnosti. I ti ćeš jednom pronaći svoj cilj, vešče. Čak i oni koji se razlikuju mogu da prežive. Zbogom, Geralte. Zbogom, Jenefer.
Uhvativši snažnije veščevu ruku, čarobnica se još jednom pokloni. Vilentretenmert ustade, pogleda ih, lice mu je poprimilo ozbiljan izraz.
– Oprosti mi iskrenost i prostodušnost, Jenefer. To piše na vašim licima, ne moram da se trudim da vam čitam misli. Vi ste stvoreni jedno za drugo, veštac i ti. Ali od toga ništa neće biti. Žao mi je.
– Znam – Jenefer lako preblede. – Znam, Vilentretenmerte. Ali i ja želim da verujem da nema granice mogućnosti. Ili barem u to da je ona veoma daleko.
Vea priđe, dodirnu Geraltovu ruku i brzo izgovori nekoliko reči. Zmaj se nasmeja.
– Geralte, Vea kaže da će još dugo pamtiti korito „Kod zamišljenog zmaja“. Računa da ćemo se još nekad sresti.
– Šta? – upita Jenefer čkiljeći očima.
– Ništa – brzo reče veštac. – Vilentretenmerte...
– Slušam te, Geralte iz Rivije.
– Možeš da poprimiš svaki oblik. Koji god poželiš.
– Da.
– Zbog čega baš čovek? Zašto Borh sa tri crne ptice na grbu?
Zmaj se veselo nasmeja.
– Ne znam, Geralte, u kakvim su se okolnostima prvi put susreli daleki preci naših rasa. Ali fakat je da za zmajeve nema ničeg odvratnijeg od čoveka. Čovek u zmajevima budi instinktivno, iracionalno gađenje. Sa mnom je drukčije. Meni ste... simpatični. Zbogom ostajte.
To nije bila postepena, razmazujuća transformacija, već maglovito, rastutnjano drhtanje, kao pri iluziji. Bilo je iznenadno kao treptaj oka. Na mestu na kom je trenutak ranije stajao kovrdžavi vitez u tunici ukrašenoj trima crnim pticama, sedeo je zlatni zmaj, umiljato protežući dugački, tanki vrat. Sagnuvši glavu, zmaj raširi krila, zaslepljujuće zlatna pod zracima sunca. Jenefer glasno uzdahnu.
Već u sedlu, pored Tee, Vea je mahala rukom.
– Vea – reče veštac – bila si u pravu.
– Hm?
– Najlepši je.
KOMADIĆ LEDA
I
Crknuta ovca, natečena i naduvena, s ukrućenim nogama uperenim ka nebu, pomerila se. Čučeći kraj zida, Geralt polako izvuče mač, pazeći da sečivo ne zakači okove korica. Na deset koraka od njega gomila smeća se iznenada izbočila i zatalasala. Veštac skoči i povuče se, pre nego što do njega dolete talas smrada koji je dolazio iz pokrenutog smetlišta.
Sa oblim, vretenastim, bodljikavim zadebljanjem na vrhu, naglo izronivši iz smeća, pipak mu polete u susret strahovitom brzinom. Veštac sigurno doskoči na ostatke razvaljenog nameštaja, koji se ljuljao na gomili trulog povrća, uhvati ravnotežu, jednim kratkim udarcem mača razmrsi pipak, odsekavši močugastu pijavicu. Istovremeno odskoči, ali ovoga puta skliznu s dasaka i do butina upade u glibavo đubrište.
Smetlište je eksplodiralo, u visinu je buknula gusta, smrdljiva masa, krhotine lonaca, ubuđale krpetine i svetle niti ribanog kupusa, a ispod njih izroni ogroman krtolasti korpus, bezobličan kao kakav groteskni krompir, šibajući po vazduhu trima pipcima i patrljkom četvrtog.
Zarobljen i nepomičan, Geralt je sekao u širokom zamahu iz bedara, glatko odrubivši naredni pipak. Preostala dva, debela poput stabala, snažno se sručiše na njega, još dublje ga nabivši u smeće. Korpus pojuri ka njemu, orući kroz đubre kao vučeno bure. Gledao je kako ogromna čvoruga puca, rastvarajući se u široku čeljust punu velikih, nezgrapnih zuba.
Dozvolio je da mu se pipci obaviju oko struka, mljackavo izvuku iz smrdljive mase i odmile ka korpusu, koji se kružnim pokretima zarivao u smetlište. Zubata čeljust klapnula je divlje i besno. Privučen nedaleko od jezive njuške, veštac udari mačem, oberučke, oštrica se zari lako i meko. Odvratan, slatkasti smrad oduzeo mu je dah. Čudovište zaskiča i zadrhta, pipci ga pustiše i grčevito zašuštaše kroz vazduh. Geralt je, tonući u smeće, još jednom zasekao, žestoko, oštrica gadno krcnu i zaškripa iskeženim zubinama. Stvorenje zakrklja i otupe, ali se ubrzo nadu, sikćući, prskajući ka vešcu vonjavu masu. Uhvativši oslonac snažnim pokretima nogu zaglibljenih u prljavštini, Geralt se otrgnu, baci se napred, razgrćući smeće grudima, kao da pliva kroz vodu, svom snagom zviznu, odozgo, snažno naleže na oštricu zarivenu u korpus, između bledih, svetlucavih očiju. Čudovište glogotavo zastenja, zakoprca se, razlivajući se na gomili smeća kao probijeni mehur, udarajući osetnim, toplim oblacima, talasima smrada. Pipci su drhtali i vijorili se usred truleži.
Veštac se iskobelja iz guste mase i stade na klimavu, ali tvrdu podlogu. Oseti nešto gadno i lepljivo, što mu se uvuklo u čizmu, kako mu gmiže po listu. U bunar, pomisli, da se što pre sperem od ovoga, od ove gadosti. Oprati se. Pipci čudovišta još jednom su pljesnuli po otpacima, hlapavo i mokro, onda su se ukočili.
Pala je zvezda, u samo jednoj sekundi oživevši munjom crni svod, istačkan nepokretnim svetlima. Veštac nije poželeo nijednu želju.
Disao je teško, promuklo, osećajući da prolazi dejstvo eliksira koje je popio pred borbu. Ogromna gomila smeća koja je ležala uz zidine grada, strmo se spuštajući nadole, na stranu svetlucave reke, pod svetlom zvezda izgledala je lepo i neobično. Veštac pljunu.
Čudovište je bilo mrtvo. Već je postalo deo iste gomile smeća u kojoj je nekada živelo.
Pala je i druga zvezda.
– Ðubre – teško izgovori veštac. – Gadost, pogan i govna.
II
– Geralte, smrdiš – namrgodila se Jenefer, ne okrećući se od ogledala, pred kojim je skidala šminku sa kapaka i trepavica. – Okupaj se.
– Nema vode – rekao je zagledajući u čabar.
– To ćemo rešiti – čarobnica ustade i šire otvori prozor. – Više bi voleo morsku ili običnu?
– Morsku, za promenu.
Jenefer žustro raširi ruke, izgovori čini, načinivši rukama kratak, zamršen gest. Kroz otvoren prozor iznenada ulete oštar i vlažan hladan vazduh, kapci se zatresoše, a u odaju munjevito provali zeleni, u nepravilnoj kugli uskovitlan oblak. Bačva se zapeni od vode, nemirno ustalasane, koja je udarala o ivice i pljuskala po podu. Čarobnica sede, vraćajući se prvobitnoj aktivnosti.
– Jesi li uspeo? – upita. – Šta je to bilo tamo na đubrištu?
– Zojgl, kao što sam i pretpostavljao – Geralt svuče čizme, zbaci odeću i umoči nogu u čabrić. – Jen, dođavola, koliko je hladno! Zar ne možeš da zagreješ vodu?
– Ne – približivši lice ogledalu, čarobnica staklenim štapićem kapnu sebi nešto u oko. – Te čini me vraški umaraju i izazivaju mi mučninu. A tebi će, posle eliksira, dobro doći osveženje.
Geralt se nije prepirao. Prepiranje s Jenefer nije imalo nikakvog smisla.
– Je li bilo teško sa zojglom? – čarobnica umoči štapić u bočicu i kapnu nešto i u drugo oko, komično kriveći usta.
– Ne posebno.
Iza otvorenog prozora za?
?u se tutnjava, oštar tresak lomljenog drveta i nerazgovetan glas, koji je falširajući i neskladno ponavljao refren popularne, opscene pesme.
– Zojgl – čarobnica uze narednu bočicu iz impozantne baterije koja je stajala na stolu i izvuče čep iz nje. U odaji zamirisa na jorgovan i ogrozd. – Molim lepo. Čak ni u gradu vešcu nije teško da pronađe posao, uopšte ne moraš da se zavlačiš po pustarama. Znaš, Istred kaže da to polako postaje pravilo. Svakog izumirućeg stvora iz šuma i močvara zameniće nešto drugo, neka nova mutacija, prilagođena veštačkoj sredini koju su ljudi stvorili.
Geralt se, kao i uvek, namrgodio na spomen Istreda. Već mu je bilo preko glave Jeneferinog oduševljenja Istredovom genijalnošću. Čak i onda kad bi Istred bio u pravu.
– Istred je u pravu – nastavi Jenefer utrljavajući u obraze i kapke nešto što je mirisalo na jorgovan i ogrozd. – Pogledaj i sam, pseudopacovi po kanalima i podrumima, zojglovi po smetlištima, plaskve u zagađenim rovovima i slivnicima, godijerke u ribnjacima po vodenicama. Gotovo pa simbioza, zar ne misliš?
I gulovi po grobljima, što proždiru pokojnike prvog jutra posle pogreba, pomislio je, splačući sa sebe sapunicu. Potpuna simbioza.
– Da – čarobnica skloni bočice i teglice. – I u gradu se može naći posla za vešca. Mislim da ćeš se jednom zastalno nastaniti u nekom gradu, Geralte.
Pre će me kap strefiti, pomislio je. Ali nije to izgovorio. Prepiranje s Jenefer, dobro je znao, neizbežno je vodilo ka svađi, a svađa s Jenefer nije spadala u najbezbednije pojave.
– Jesi li završio, Geralte?
– Jesam.
– Izađi iz bačve.
Ne ustajući, Jenefer je nemarno mahnula rukom i izgovorila čini. Voda iz čabrića, zajedno s vodom što se razlila po podu i onom što je kapala sa Geralta, šumeći se skupila u poluprovidnu loptu i s fijukom izletela kroz prozor. Čuo se glasan pljusak.
– A, kurvini sinovi, kuga vas odnela dabogda! – odozdo se začula ljutita dreka. – Nemate gde prosipati pišaću?! Dabogda vas vaši žive izjele, dabogda vas osakatile, crkli dabogda!