Page 1 of Vreme Prezira




  Andžej Sapkovski

  VREME PREZIRA

  S poljskog prevela

  Milica Markić

  Čarobna

  knjiga

  Naslov originala

  Andrzej Sapkowski

  “Czas pogardy”

  Copyright © 1995, by Andrzej SAPKOWSKI

  Published by arrangement with Literary Agency “Agence de l’Est”

  Copyright © 2011 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

  This publication has been funded by the Book Institute – the ©POLAND Translation Program

  Knjiga je objavljena uz pomoć Book institute – the ©POLAND Translation Program

  ISBN 978-86-7702-229-7

  Čarobna knjiga

  Beograd 2012.

  Krv na tvojim rukama, Falka,

  krv na tvome ruhu,

  Gori, gori, Falka,

  zločine svoje izgaraj i u muci skončaj!

  Vešci (vešteri) su među Nordlinzima (v.) tajanstvena i elitistička kasta sveštenika-ratnika, verovatno frakcija druida (v.). Shodno narodnom verovanju, obdareni magičnim moćima i nadljudskim sposobnostima, trebalo je da se vešci bore protiv zlih duhova, čudovišta i svekolikih mračnih sila. Zapravo, kao vične majstore u rukovanju oružjem, vešce su vladari Severa koristili u plemenskim borbama koje su vodili između sebe. Za vreme bitke su padali u trans koji je, kako se mislilo, prouzrokovan autohipnozom ili omamljujućim sredstvima, borili su se s besomučnom žestinom, budući da su bili potpuno neosetljivi na bol, pa čak i na ozbiljne ozlede, što je samo pojačavalo predrasude o njihovoj natprirodnoj moći. Teorija po kojoj je trebalo da budu proizvodi mutacije ili kombinacija naslednog materijala nije potvrđena. Vešci su junaci brojnih nordlinških predanja (up. F. Delanoj, Mitovi i legende severnih naroda).

  Efenberg i Talbot

  Encyclopaedia Maksima mundi, tom XV

  Prvo poglavlje

  Da bi mogao da zarađuješ za život kao glasnik na konju, govorio je obično Aplegat mladuncima koji su stupali u službu, dve su ti stvari potrebne – zlatna glava i gvozdeno dupe.

  Zlatna glava je neophodna, učio je mlade knjigonoše Aplegat, jer ispod odeće, u kožnom, pljosnatom jandžiku koji se pripasuje za gole grudi, glasnik taljiga samo manje značajne vesti, koje se bez bojazni mogu poveriti varljivoj hartiji ili pergamentu. Uistinu važne, tajne vesti, one od kojih mnogo toga zavisi, glasnik mora da upamti i ponovi kome je potrebno. Reč po reč, a to su često komplikovane reči. Teške za izgovor, a nekmoli za pamćenje. Da bi zapamtio, da ne bi pogrešio dok ih ponavljaš, treba da imaš doista zlatnu glavu.

  A šta ti gvozdeni tur daje tek da vidiš!, to svaki glasnik ubrzo sazna sam. Kad dođe vreme da u sedlu provede tri dana i tri noći, da se trucka dvesta ili i trista kilometara po drumovima, a ponekad, kad ustreba, i po bespućima. Eh, naravno, ne sediš u sedlu neprestano, pokatkad sjašeš, odmoriš se. Jer čovek mnogo može da izdrži, ali konj ne može. Ali kad posle odmora opet treba da se uspneš na visoko roping-sedlo, rekao bi da tur zapomaže: „Upomoć, ubiće me!“

  A kome su sad potrebni ulaci na konjima, gospodine Aplegate, žalili su se često mladi. Iz Vengerberga do Vizime, na primer, niko ne dojuri pre četiri – ili čak pet – dana, makar i ognjenog ata jahao. A koliko treba čarobnjaku iz Vengerberga da prenese magičnu vest čarobnjaku iz Vizime? Pola sata, ili ni toliko. Glasonošin konj može da počne da hramlje. Mogu da ga ubiju razbojnici ili Veverice, mogu da ga rastrgnu vukovi ili grifovi. Bio jednom glasonoša, sad ga više nema. A čarodejnička vest vazda stigne gde treba, ne izgubi se, ne okasni, ne iščezne. Čemu glasonoše ako čarobnjaka ima svuda, na svakom kraljevskom dvoru? Zaludu su glasonoše, gospodine Aplegate.

  Jedno vreme i Aplegat je mislio da više nikome nije potreban. Bilo mu je trideset šest godina, malen je bio, ali jak i žilav, nije se bojao rada i imao je, razume se, zlatnu glavu. Mogao je da nađe drugi posao da bi prehranio sebe i ženu, da bi odvojio koji groš za miraz svojih još uvek neudatih ćerki, i da bi i dalje mogao da pomaže onoj udatoj, čijem mužu, tom beznadnom mlakonji, posao nikako nije išao od ruke. Ali Aplegat nije želeo, i nije ni mogao da zamisli drugi posao. Bio je kraljev glasnik na konju.

  I odjednom, posle dugog perioda zaborava i ponižavajuće besposlenosti, Aplegat je ponovo postao potreban. Po drumovima i šumskim putevima ponovo su tutnjala kopita. Glasnici, kao u stara vremena, stadoše opet da premeravaju zemlju, noseći vesti iz grada u grad.

  Aplegat je znao zašto je tako. Mnogo je video, a još više čuo. Od njega se očekivalo da sadržaj prenesene vesti smesta izbriše iz sećanja, da je zaboravi i da ne može da je se seti čak ni kada bi ga stavili na muke. Ali Aplegat je pamtio. I znao je zašto su kraljevi naglo prestali da održavaju veze između sebe uz pomoć magije i čarobnjaka. Kraljevi su naglo prestali da veruju čarobnjacima, prestali su da im poveravaju svoje tajne.

  Šta je bio uzrok naglo zahlađenog prijateljevanja kraljeva i čarobnjaka, to Aplegat nije znao i nije ga se previše ticalo. Kraljevi i čarobnjaci bili su, po njegovom mišljenju, bića nepojamna, u postupcima neuračunljiva – naročito kad su dolazila teška vremena. A to, da teška vremena dolaze, nisi mogao da ne primetiš dok premeravaš zemlju od grada do grada, od dvorca do dvorca, od kraljevstva do kraljevstva.

  Putevi su vrveli od vojske. Na svakom koraku nailazio si na kolone pešadije ili konjice, a na kog god komandanta da si nabasao, bio je nervozan, nečim zaokupljen, naprasit i toliko važan kao da sudbina čitavog sveta od njega zavisi. Isto tako, svaki gradac i zamak bili su puni naoružanog sveta, grozničava jurnjava tamo je danonoćno trajala. Obično neprimetni, gradski namesnici i kaštelani sada su bez prestanka trčkarali među zidinama i po dvorištima, ljuti kao obadi pred kišu, drali su se, psovali, izdavali naređenja, šutirali. U tvrđave i garnizone danonoćno su pristizali konvoji dupke natovarenih kola, mimoilazeći se s konvojima koji su se vraćali natrag, čija su ispražnjena, lagana kola brzo promicala. Krda razularenih trogodišnjih konja, pravo iz ergela poteranih, prašila su drumove. Oslobođeni đemova i naoružanih konjanika, neobični konji veselo su iskorišćavali poslednje dane slobode, tovareći konjušarima na vrat mnogo dodatnih obaveza, a ostalim korisnicima puta zadajući mnogo muke.

  Ukratko, u sparnom, nepomičnom vazduhu lebdeo je rat.

  Aplegat se uspravi u uzengijama, osvrte se. Dole, u podnožju brda, svetlucala je reka oštro vijugajući između livada i razbokorenog drveća. Iza reke, na jugu, prostirale su se šume. Glasnik potera konja. Vreme ga je poterivalo.

  Putovao je već dva dana. Kraljevska naredba o izvršenju poštanske službe stigla je do njega kada je bio u Hagi, gde se odmarao posle povratka iz Tretogora. Bila je noć kad je otišao iz tvrđave, galopirajući drumom duž leve obale Pontara, prešao je granicu s Temerijom pre svitanja, a sada, u podne, već je bio kod obale Ismene. Da je kralj Foltest bio u Vizimi, Aplegat bi mu dostavio poruku još iste noći. Nažalost, kralj nije bio u prestonici – boravio je na jugu zemlje, u Mariboru, udaljenom od Vizime više od trista kilometara. Aplegat je to znao, zato je blizu Belog Mosta skrenuo s puta koji vodi na zapad i krenuo šumama, u pravcu Elandera. Malo je rizikovao. Po šumama su stalno vršljale Veverice, jadan je bio taj ko dopadne njihovih šaka ili se zatekne ispod njihovih lukova. Ali kraljevski glasnik mora da rizikuje. Takva mu je služba.

  Probio se preko reke bez napora – kiša nije padala od juna, voda u Ismeni znatno je opala. Držeći se ivice šume, dospeo je do staze koja vodi iz Vizime na jugoistok, prema topionicama, kovačnicama i naseobinama patuljaka u masivu Mahakam. Po putu su išla kola, a često su ih preticale konjske izvidnice. Aplegat s olakšanjem odahnu. U naseljenim mestima nije bilo Skoja’taela. U Temeriji je već godinu dana trajala kampanja protiv vilenjaka koji su ratovali s ljudima; progonjeni po šumama, odredi Veverica bili su razbijeni na manje grupe, a manje grupe su se držale podalje o
d prometnih puteva, i nisu na njima postavljale zasede.

  Predveče je već bio na zapadnoj granici kraljevstva Elander, na raskrsnici u okolini seoceta Zavada, odakle je put do Maribora bio ravan i bezbedan – šezdeset osam kilometara utabanim, prometnim putem. Na raskrsnici je bila krčma. Odlučio je da zastane, odmor je bio potreban i njemu i konju. Ako krene u praskozorje, znao je to, konj se neće mnogo namučiti, i srebrno-crne plamence na crvenim krovovima kula mariborskog zamka ugledaće još pre zalaska sunca.

  Rasedlao je kobilu i sam ju je doveo u red, oteravši slugu napolje. Bio je kraljev glasonoša, a kraljev glasonoša nikome ne dozvoljava da dira njegovog konja. Pojeo je poveću porciju kajgane s kobasicom i četvrtinu vodeničarskog hleba, ispio je kvartu piva. Čuo je spletkarenja. Raznorazna. Putnici sa svih strana sveta svraćali su u krčmu da predahnu.

  U Dol Angri, doznao je Aplegat, ponovo je došlo do ispada, ponovo se odred lirijske konjice sporečkao s nilfgardskom konjičkom izvidnicom, ponovo je Meve, kraljica Lirije, na sav glas optuživala Nilfgard za provokaciju i zatražila pomoć od kralja Demavenda iz Edirna. U Tretogoru se odigralo javno smaknuće redanjskog barona koji je krišom dolazio u vezu sa emisarima nilfgardskog cara Emira. U Kedvenu su ujedinjeni odredi Skoja’taela napravili pokolj u utvrđenju Lejda. Revanširajući se za taj masakr, stanovništvo Ard Karajga izvršilo je pogrom, ubijajući skoro četiristo pripadnika neljudske rase koji su boravili u prestonici.

  U Temeriji, pričali su trgovci koji putuju s juga, vlada tuga i žalost u redovima cintrijskih emigranata, okupljenih pod barjacima maršala Visegerda. Jer, potvrđena je strašna vest o smrti Lavića, princeze Cirile, poslednjeg potomka krvi kraljice Kalante, zvane Lavica iz Cintre.

  Čule su se neke još strašnije, zlokobnije glasine. U nekoliko sela u okolini Alderzberga kravama muzarama je odjednom umesto mleka iz vimena počela da curi krv, a u zoru je u magli viđena Čuma, vesnica strašne pogibije. U Brugi, u okolini šume Brokilon – zabrani šumskih drijada – pojavili su se Sablasni jahači, galopirajuća svita utvara na nebu; Sablasni jahači, kao što je opštepoznato, uvek naveštavaju rat. A sa rta Bremervord uočen je avetinjski brod, i na njegovoj palubi utvara – crni vitez koji na glavi ima šlem ukrašen krilima ptice grabljivice...

  Glasonoša više nije slušao, bio je preumoran. Pošao je u zajedničku spavaonicu, strovalio se na brložni ležaj i zaspao kao klada.

  Ustao je u praskozorje. Kad je izašao u dvorište, malo se začudio – nije bio prvi koji kreće na put, što se retko događalo. Pored bunara je stajao osedlani crni pastuv, a pored njega, kraj valova, ruke je prala žena u muškoj odeći. Pošto je čula Aplegatove korake, žena se okrenula, mokrim rukama pokupila i zabacila unazad bujnu crnu kosu. Glasnik joj se nakloni. Žena blago klimnu glavom.

  Dok je ulazio u štalu, gotovo da se sudario s drugim ranoraniocem, mladom devojkom sa somotskom beretkom na glavi, koja je upravo izvodila u dvorište grošastu kobilu. Devojka je trljala lice i zevala, naslanjajući se na bok konja.

  – Uh! – promrmlja, prolazeći kraj glasonoše. – Zaspaću na konju... Kô klada ću zaspati... Auuu...

  – Hladnoća će te razbuditi, kad ti kobila pojuri kasom – učtivo je rekao Aplegat, skidajući sedlo s grede. – Srećan put, devojče.

  Devojka se okrenula i pogledala kao da ga je tek sad primetila. Oči su joj bile krupne i zelene kao smaragdi. Aplegat prebaci ašu konju preko leđa.

  – Srećan put želim – ponovio je. Obično nije bio ni srdačan ni razgovorljiv, ali sada je osetio potrebu da popriča s bližnjim, čak i ako je to bila obična pospana balavica. Možda i zbog dugih usamljenih dana na putu, a možda i zato što mu je balavica malo zaličila na njegovu srednju ćerku.

  – Nek vas bogovi čuvaju – dodao je – od nesreće i zle kobi. Dve vas je, i to dva ženska stvora... Gadno je vreme došlo. Na putevima odasvud vreba opasnost.

  Devojka razrogači zelene oči. Glasonoša oseti hladnoću po leđima, podiđe ga jeza.

  – Opasnost... – progovori odjednom devojče čudno drugačijim glasom. – Opasnost je tiha. Ne čuješ je kad doleti na sivim krilima. Sanjala sam. Pesak... Pesak je bio vreo od sunca...

  – Šta? – oslonjen stomakom o sedlo, Aplegat je gotovo zamro. – Šta pričaš, devojko? Kakav pesak?

  Devojka snažno zadrhta, obrisa lice. Pegava kobila zamahnu glavom.

  – Ciri! – povika oštro crnokosa žena iz dvorišta, nameštajući kolan i bisage na vranom pastuvu. – Požuri!

  Devojka je zevnula, pogledala Aplegata, zažmirkala, ostavljajući utisak da je začuđena njegovim prisustvom u štali. Glasonoša je ćutao.

  – Ciri – ponovila je žena. – Jesi zaspala tamo?

  – Evo me, teta Jenefer!

  Kad je Aplegat najzad osedlao konja i izveo ga u dvorište, od žene i devojke više nije bilo ni traga. Petao je otegnuto i promuklo zapevao, pas je udario u lavež, sa drveta se oglasi kukavica. Glasonoša skoči u sedlo. Odjednom se priseti zelenih očiju pospane devojke i njenih čudnih reči. Tiha opasnost? Siva krila? Vreli pesak? Mora da je bilo ćaknuto to devojče, pomislio je. Takvih pošašavelih cura, kojima su u ovim ratnim danima naudili vojnici pljačkaši ili druge neke hulje, danas ima na svakom koraku. Da, nema sumnje da je ćaknuta. A možda je samo pospana, prenuta iz sna, još se nije razbudila? Čudo jedno kakve koještarije ponekad ljudi mrse u zoru, dok se još batrgaju između jave i sna...

  Opet ga podiđe jeza, a između lopatica javi se i bol. Protrlja leđa pesnicom.

  Čim se našao na mariborskom putu, meko pobode konja i krenu u galop. Vreme ga je poterivalo.

  *

  Glasonoša se u Mariboru nije dugo odmarao – nije prošao ni dan a vetar mu je ponovo zviždao u ušima. Novi konj, grošasti ždrebac iz mariborske ergele, jezdio je oštro, istežući vrat i pajući po vazduhu repom. Svetlucale su krajputne vrbe. Jandžik u kojem je bila diplomatska pošta pritiskao je Aplegatove grudi. Tur ga je boleo.

  – Dabogda vrat polomio, jurišniče prokleti! – dreknu za njim kočijaš, vukući uzde zaprege poplašene prolaskom galopirajućeg sivca. – Gledaj ga kako tera, kao da mu je smrt za petama! Jurdiši, jurdiši, alamunjo, smrtna kosa ionako će te požnjeti!

  Aplegat obrisa oko, koje je suzilo od jurišanja.

  Na jučerašnji dan preneo je pisma kralju Foltestu, a zatim je odrecitovao tajnu poslanicu kralja Demavenda.

  – Demavend Foltestu. U Dol Angri je sve spremno. Prerušenici čekaju naredbu. Predviđeni termin: druga julska noć posle mladog meseca. Čamci moraju da pristanu na onu obalu dva dana kasnije.

  Iznad puta letelo je jato vrana, gromko grakćući. Letele su na istok, u pravcu Mahakama i Dol Angre, u pravcu Vengerberga. Dok je jahao, emisar je ponavljao u sebi reči tajne poruke koju je preko njega kralj Temerije slao kralju Edirna.

  Foltest Demavendu. Prvo: zaustavimo akciju. Mudrijaši su sazvali sabor, treba da se sastanu i savetuju na ostrvu Taned. Taj sabor može da donese velike promene. Drugo: potraga za Lavićem može se obustaviti, jer je potvrđeno – Lavić je mrtav.

  Aplegat pobode petom sivca. Vreme ga je poterivalo napred.

  *

  Uzani šumski put bio je zakrčen kolima. Aplegat je usporio, mirno je dokasao do poslednjeg vozila iz duge kolone. Odmah je shvatio da to zakrčenje neće moći da preskoči. A da se vrati natrag, o tome nije moglo biti govora, izgubio bi mnogo vremena. Da se otisne u močvarni gustiš da bi zaobišao kolonu, ni to mu nimalo nije odgovaralo, tim pre što se već smrkavalo.

  – Šta se ovde desilo? – upitao je kočijaše poslednjeg vozila u koloni, dvojicu staraca, od kojih je jedan, izgleda, dremao, a drugi kao da je bio mrtav. – Je l’ su napadale Veverice? Recite već jednom nešto! U žurbi sam...

  Pre nego što je jedan od staraca stigao da odgovori, odnekud, iz dubine šume, gde je bio početak kolone, do njih su doprli krici. Kočijaši su hitro poskakali na kola, šibali su konje i volove prosipajući pritom sočne psovke. Kolona se tromo pomerila s mesta. Dremljivi starac se trže, zadiže bradu, coknu na mule i pucnu ih dizginama po sapima. Starac koji je ličio na mrtvaca ožive, odmače sa o?
?iju slamnati šešir i pogleda Aplegata.

  – Vidi ti njega – reče. – Žuri mu se. Eee, sinko, posrećilo ti se. Stigao si ovamo u pravi čas.

  – Dabome – zadiže bradu drugi starac i potera mule. – U pravi čas. Da si stigao ovde u podne, stajao bi s nama, čekao u redu. Svima nam se žuri, al’ moramo da čekamo. Kako da ideš kad je put zatvoren?

  – Put je zatvoren? Kakva je to sad moda?

  – Otkrili su ovde svirepog ljudoždera, sinko. Napao je viteza i njegovog slugu koji su prolazili ovuda. Vitezu je, tobože, čudovište otkinulo glavu sa sve šlemom, a konju je prosulo creva. Sluga je uspeo da pobegne, benetao je – grozota jedna – da je sva cesta bila crvena od krveždine.

  – Kakvo je to čudovište bilo? – upita Aplegat, zaustavljajući konja da bi nastavio razgovor sa kočijašima kola koja su milela. – Zmaj?

  – Ne, nije zmaj – reče drugi starac, onaj sa slamnatim šeširom. – Mandigora, kažu, ili tako nekako. Sluga je govorio da bestija leti, da je golema. A pomamna neman! Mislili smo: poješće viteza pa će da odleti, ali avaj! Kažu da je sela na put, majku li joj njenu, i sad sedi, sikće, zubinama reži... Zakrčila put i stoji kao čep u flaši, jer ko god je prišao i neman video, ostavljao bi kola i kidao nazad. Napravila se kolona kola kilometar dugačka, a okolo, videćeš, sinko, sami čestari i baruštine, ni da obilaziš, a ni da se vraćaš. Eto ti što stojimo.

  – Toliko momaka! – prasnu glasonoša. – A stoje kô klade! Trebalo je sekire dohvatiti, i koplja, i bestiju s puta najuriti ili obestrviti.

  – Dabome, nekoliko njih je pokušalo – rekao je stari kočijaš, poterujući mule jer se kolona pokrenula. –Tri patuljka iz prethodnice trgovačkog karavana, a s njima četvorica regruta koji su išli u vojsku, u tvrđavu u Karerasu. Bestija je patuljke svirepo raskomadala, a regruti su...

  – Šmugnuli – dovrši drugi starac, a onda sočno i dalekodometno pljucnu, nepogrešivo pogodivši u slobodan prostor između mazgovskih sapi. – Zbrisali, jedva da su ovu mandigoru i videli. Jedan je, navodno, gaće napunio. Eno, vidi ga, sinko! Eno ga tamo!